Dežurna

Srbija u sred najveće svetske afere pranja novca

Banke kao veš - mašine

Srbija se našla u centru trenutno najveće afere pranja para u svetu. Iako su danski nadležni organi pre više meseci skrenuli pažnju ovdašnjim istražnim organima na transfere novca preko „Danske Bank", koja je organizovala ovo pranje para, nikakva istraga nije pokrenuta. O ovom dramatičnom proširenju liste sumnjivih poslova banke iz Kopenhagena izveštaj je sastavio nekadašnji novinar BBC-a koji ni jedan mediji do danas nije hteo da objavi, budući da su njime obuhvaćene najveće svetske banke. Dalje istraživanje Magazina Tabloid je pokazalo da se putevi većine tih finansijskih instituta ukrštaju u Srbiji, na šta je pre dva meseca ukazivao i pomenuti novinar.

Igor Milanović

Velika afera pranja para u čijem centru stoji „Danske Bank" iz Kopenhagena stiže i u Srbiju, iako ovdašnje vlasti odbijaju da prihvate realnost i pokrenu istragu banaka za koje se zna da su sarađivale sa pomenutim finansijskih institutom iz Kopenhagena. Klupko je počelo da se odmotava kada je bivši funkcioner banke, koga mediji pominju samo kao Hovard V., odlučio da progovori. On je u periodu od 2007. do 2014. bio zadužen za nadzor ispostave banke u Estoniji, preko koje je išlo pomenuto pranje para. Za sada se veruje kako je samo preko estonske podružnice oprano više od 230 milijardi američkih dolara koji potiču od političara i tajkuna iz Istočne Evrope, najviše iz Rusije, Ukrajine, Belorusije, Kazahstana i Poljske. To su prva otkrića, a onda su kola definitivno krenula nizbrdo za mnoge iz Istočne i Jugoistočne Evrope.

Hovard je imao samo ograničene informacije dostupne funkcioneru na položaju koji je on zauzimao. Na osnovu njegovih priznanja advokatska kancelarija „Bruun & Hjejle" iz Kopenhagena izradila je studiju procenjene štete koju je završila 18. septembra 2018. i predala rukovodstvu banke. U međuvremenu se i danski parlament zainteresovao za ceo slučaj, a Hovard V. je u novembru anketnom odboru poverio da mu je banka nudila milione evra samo da ućuti.

Pošto su u aferu uključene neke od najvećih banaka na svetu, istraga je vođena oprezno i daleko od očiju javnosti, iako su je sprovodili organi Danske i Sjedinjenih Američkih Država. Sve bi tako i ostalo da se za slučaj nije zainteresovao bivši novinar BBC-a Dejvid Melon čija su istraživanja u centar pažnje dovela i Srbiju. Bilo bi, zapravo, pravo čudo kada naša zemlja, koja je jedina evropska država na crnoj listi perača para, ni na koji način ne bi bila umešana u ovu, trenutno najveću aferu.

Kako je pomenuti advokatski izveštaj utvrdio, postoje dva reda banaka koje su sa „Danske Bank" sarađivale na poslu pranja para. Na prvom mestu su takozvane ulazne banke preko kojih su klijenti uplaćivali novac koji je transferisan filijali u Estoniji (verovatmp je ova baltička zemlja odabrana jer je članica EU i evrozone, a ima slabu kontrolu bankarskog poslovanja). Odatle su pare prebacivane takozvanim izlaznim bankama koje su ih „oprane" prosleđivale nazad klijentima.

Najvažnije izlazne banke, kako se za sada veruje, bile su „JP Morgan" i „Bank of America", dok su, kako lista poznati časopis „Forbes", tu još i „Deutsche Bank" (samo preko nje je po izjavama Hovarda oprano najmanje 150 milijardi dolara, ali se ona pojavljuje i na strani ulaznih banaka) i „CITI Bank". Dakle, tri od četiri najveće američke banke su u ovo upletene, a ista je situaciji i sa Austrijom, tvrdi Melon.

U početku se, na osnovu liste korespodentnih banaka „Danske Banke" iz Estonije smatralo da su ulazne i izlazne banke samo iz ovih država i teritorija: Australija, Novi Zeland, Belorusija, Kanada, Švajcarska, Češka, Velika Britanija, Hong Kong, Mađarska, Japan, Norveška, Poljska, Rusija, Švedska, Singapur i SAD.

Ovo proizilazi iz jedinog do sada opširnog medijskog izveštaja koji je objavio američki magazin „Forbes", a koji namerno prikazuje samo jedan deo priče, kako bi se pažnja skrenula sa najvećih krivaca među kojima su najveće banke Italije i Austrije, dok se mnogi konci ukrštaju u Beogradu.

Za razliku od početnih istraživanja koja su uključivala samo stalne korespodentne banke sa kojima je sarađivala „Danske Bank", Melonova istraga je obuhvatila i daleko širu listu povremenih korespodentnih banaka i to upravo one sa kojima je ostvarivana transakcijska saradnja. Takozvano transakcijsko ili elektronsko bankarstvo je najbrže rastući segment pranja para i samo u Sjedinjenim Američkim Državama se na ovaj način godišnje opere oko 200 milijardi dolara. Omiljen način pranja para transakcijskim bankarstvom je lažna kupovina preko interneta.

Prateći poslovanje „Danske Bank" preko ove, druge liste, o kojoj zvanični istražitelji još nisu ništa rekli medijima, Melon je brzo došao do Srbije koju u svojim istraživanjima pominje odmah iza Rusije, zemlje iz koje je došlo najviše para za pranje.

Među bankama sa kojima je „Danske Bank" sarađivala u Srbiji na prvom mestu je „Erste Bank" a.d. iz Novog Sada koja posluje u okviru austrijske bankarske grupacije „Erste Bank", veoma značajne za ovu priču. Na drugom mestu je bila saradnja sa „Raiffeisen Bank" a.d. iz Beograda, još jednom od tri najveće austrijske banke, a cela priča se zaokružava saradnjom sa „Unicredit Bankom Srbija" a.d. koja je u to vreme poslovala u okviru grupacije „Bank Austria" iz Austrije (u vlasništvu italijanske bankarske grupe „Unicredit Bank SAS") sa kojom je povezana i „Unicredit Bank LLC" iz Kijeva, još jednog velikog izvora „prljavih" para.

Ne treba, pored grupe „Unicredit Bank" iz Italije zanemariti ni poslovanje „Intesa Banke" a.d. iz Beograda koja pripada bankarskoj grupaciji „Intesa Sanpaolo" iz Italije. U Beogradu se povezuju poslovne saradnje najvećih italijanskih i najvećih austrijskih banaka na pranju para preko „Danske Bank".

Činjenica da su izuzetno aktivne u pranju para preko estonske filijale „Danske Bank" nemačka „Deutsche Bank" i austrijska „Erste Group Bank AG" dovodi nas do jedne ličnosti koja ne samo da povezuje ove dve banke i njihovo poslovanje u Istočnoj Evropi, već sve to povezuje sa Beogradom.

Radi se o Jelasity Radovanu, ovde poznatijem kao Radovanu Jelašiću, bivšem guverneru Narodne banke Srbije. On je od 1995. do 1999. bio regionalni menadžer „Deutsche Bank" zadužen za Centralnu i Istočnu Evropu. Danas je generalni direktor „Erste Bank Hungary" sa sedištem u Budimpešti. Po našim saznanjima najveći obim poslovanja cele „Erste Bank Group" sa „Danske Bankom" u Estoniji, a kasnije sa transakcijskim bankarstvom direktno preko Kopenhagena ili neke druge filijale, koordinisan je iz Budimpešte, a ne iz centrale u Beču. Ovo sve može da bude slučajnost, ali ne mora. Možda je slučajnost i to da je Jelašić iznenada i na sopstveni zahtev napustio mesto guvernera NBS i prešao u „Erste Bank" u Budimpešti upravo 2010. godine, kada je pranje para preko „Danske Bank" u Estoniji, po rečima Hovarda V. bilo na vrhuncu. A, možda je upravo on ključna ličnost za razumevanje puteva kojima je novac iz Istočne i Jugoistočne Evrope prebacivan na račune najvećih američkih banaka i opran pronalazio put nazad do svojih vlasnika, budući da je na istočnoevropskom tržištu radio za „Deutsche Bank" (korespodentna banka preko koje je otišlo najviše para), zatim je bio guverner centralne banke u Srbiji gde se ukrštaju poslovanja skoro svih najvažnijih učesnika, a sada je direktor filijale „Erste Bank" u Budimpešti preko koje je ova austrijska banka koordinirala rad u Istočnoj Evropi.

U svakom slučaju, još pre nego što su Melonova istraživanja pokazala da je uloga Srbije u ovoj aferi od velikog značaja, danski istražitelji su o svemu obavestili nadležne organe u Srbiji, ali ovde nije pokrenuta nikakva istraga. U suštini, strani posmatrači upućeni u ovu materiju duboko veruju da je dovođenje na mesto ministra finansija Siniše Malog, čoveka od izuzetnog poverenja Aleksandra Vučića, jasan znak da Srbija u dogledno vreme neće ni pokretati nikakvu istragu.

Osim banaka iz Srbije sa „Danske Bank" su sarađivali i „Raiffeisen Bank" i „Erste & Steiermärkische Bank" iz Hrvatske, kao i „Raiffeisen Bank" i „Unicredit Banka" iz Bosne i Hercegovine. Melon posebno ističe činjenicu kako su Srbija, Rusija, Belorusija, Ukrajina, Bosna i Hrvatska sa „Danske Bankom" povezane preo istih italijanskih i austrijskih banaka. Mi bismo ovome dodali i da je način iznošenja para iz pomenutih zemalja identičan, zbog čega bi saznanja o putevima prljavog novca iz jedne zemlje trebalo koristiti i u otkrivanju puteva para iz drugih država sa liste.

U Rusiji je „Alfa Banka" bila na samom vrhu liste finansijskih instituta koji su sarađivali sa „Danske Bankom" u Estoniji. Pošto je pomenuta banka takođe u bliskim finansijskim vezama sa „GazPromom" veruje se da je iznošenje novca išlo preko nje. Ne treba zaboraviti da je ćerka-banka ovog ruskog instituta „Amsterdam Trade Bank" iz Holandije u 2017. bila optužena da je deo međunarodnog lanca preko koga se ilegalno iznose pare iz Rusije. A 1. "Ulazne" i "izlazne" banke

Na samom početku svog izveštaja od septembra 2018. advokatska kancelarija „Bruun & Hjejle" iz Kopenhagena priznaje kako je kontrolisala samo poslovanje „Danske Banke" i njenih filijala u 16 zemalja i teritorija, ali ne i transakcijsko bankarstvo, koju listu je istraživao Dejvid Melon. Poslovanje sa nerezidentnim računima je „Danske Bank" u Estoniji obustavila najkasnije 2016. godine posle prijave Hovarda V. koji je bio zadužen za nadzor ove filijale.

Nasuprot tome, elektronske transakcije sa bankama iz Istočne, Centralne i Jugoistočne Evrope nastavile su se i dalje. Ovo bi značilo da je „Danske Bank" tada bila samo skretnica na novčanom putu između takozvanih ulaznih i izlaznih banaka.

U tački 1.3 advokati izričito napominju kako su oni u svom izveštaju vodili računa samo o AML procedurama (zaštita od pranja novca) primenjivanim u vreme poslovanja estonske filijale, a da nisu kontrolisali njihovu eventualnu primenu na celokupno poslovanje „Danske Banke". Na ovaj način je pokušano da se slučaj ograniči na onih oko 230 milijardi dolara koje su prikupljene iz takozvane Zajednice Nezavisnih Država (kako se u studiji nazivaju sve zemlje proistekle iz bivšeg Sovjetskog Saveza) i eventualno Poljske, dok se ignorisao novac koji je pristizao iz Srbije, Mađarske, Hrvatske i drugih istočnoevropskih zemalja