Teror

Prizori robovlasništva u Vučićevom liberalno - kapitalističkom logoru

Gladan radi za sitoga

Država plaća i do 15.000 evra da bi se jedan građanin skinuo sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, pri čemu veliki broj njih rešenje nalazi u odlasku iz zemlje. Jasno je onda da se veliki deo tako izdvojenog novca sliva u džepove vlastodržaca. Strani „investitori" koji se odluče da ovde posluju i postanu moderni robovlasnici ni do sada nisu morali da se boje neke oštre kontrole državnih organa, a uskoro će i zakonom toga biti oslobođeni, pa će ubuduće i zvanično sami sebe kontrolisati. A sve će to narod pozlatiti parama koje mu se otimaju da bi se popunio budžet odakle se subvencionišu strani „investitori".

Igor Milanović

Srbija je postala pravi raj za strane špekulante, prevarante, secikese i muljatore svih vrsta, pa je normalno da je sve manje normalnih, ozbiljnih kompanija koje su spremne da ovde ulažu. Ova zemlja je jedina na svetu koja plaća „investitorima" iz inostranstva da bi ovde „ulagali" i da bi izrabljivali radnike. Kako je nedavno rekao Radiša Spasić, predsednik Udruženja bivših radnika i radnika pod ugovorom iz Niša „uspeli smo da dobijemo fabrike, ali da izgubimo radničku klasu".

Ni do sada nije postojala ozbiljna kontrola poslovanja stranih „investitore", već su inspekcije rada u njihove pogone dolazile isključivo posle burnih protesta radnika i tek pošto bi o vanrednoj kontroli blagovremeno bio obavešteno poslovodstvo, kako bi sve moglo da se pripremi da izgleda kako se radi po zakonu. Tako se i dešavalo da su mediji objavljivali svedočenja radnika da im se ograničava pravo odlaska u toalet ili na bolovanje i da su onemogućeni da se sindikalno organizuju, a da su inspektori terenskom kontrolom utvrdili da je, navodno, sve u redu i po zakonu.

U buduće će to biti redovna pojava, jer po novom predlogu Zakona o inspekcijskom nadzoru planira se uvođenje „subjekata od poverenja" koji će biti izuzeti od redovnih kontrola i prepustili samima sebi.

Po novouvedenom članu 14a Zakona „nadzirani subjekt može pokrenuti upravni postupak za dobijanje statusa subjekta od poverenja, uz koji prilaže popunjen upitnik o samoproceni..." Dakle, samom poslodavcu je prepušteno da sebe kandiduje i ocenjuje da bude „sigurni subjekt".

Da bi kandidat dobio taj status potrebno je da je u prethodnom periodu poslovao po zakonu. Koliko je dug taj „prethodni period" i da li se u obzir uzuima svako kažnjavanje ili samo ona teža zakonodavac nije propisao. U svakom slučaju, strani subvencionisani „investitori" koji ni do sada nisu bili regularno kontrolisani, pa samim tim im nije utvrđen nikakav propust, ispunjavaju ovaj uslov, tako da će ubuduće po zakonu biti izuzeti od kontrole koja ih je do sada nezakonito zaobilazila.

Jedan od upečatljivih primera (ne)kontrole sprovođenja dogovorenih mera od strane stranog „investitora" jeste i slučaj pogona „ServFood" u Smederevu koji je bučno, uz prisustvo lično Aleksandra Vučića otvoren u februaru 2016. godine. Tada je najavljeno kako će nemački vlasnik u ovoj fabrici za preradu ribe zaposliti 300 radnika i da će, po privatizaciji smederevske železare (koja je tada bila pripremana) uz ovu i slične investicije trajno biti rešen problem nezaposlenosti u Smederevu.

Grad Smederevo je po nacrtu koji mu je dostavio nemački „investitor" za ovoga izgradio halu od 4.200 kvadratnih metara u koju je uloženo, kako se procenjuje, oko tri miliona evra- S obzirom da je planirano zapošljavanje 300 radnika ovo odgovara subvenciiji od 10.000 evra po glavi zaposlenog.

U fabrici nikada nije bilo više od 60 radnika, a tužni kraj je dočekalo njih 25.

Već krajem marta ove godine, jedva godinu dana posle svečanog otvaranja od strane Vučića, radnicima je saopšteno da ne dolaze na posao, jer je nemački „investitor" otišao u stečaj. Dva meseca kasnije druga nemačka kompanija preuzima „ServFood" d.o.o. u Smederevu zajedno sa matičnom firmom u Nemačkoj, ali se i ona ubrzo povlači. Radnicima je isplaćen deo plata, a za dva meseca im nije ništa zaračunato, jer preduzeće nije radilo očekujući novog vlasnika.

Sredinom septembra firma ponovo prestaje sa radom, a radnicima je rečeno da će sredinom novembra doći novi vlasnik. Umesto toga, krajem tog meseca su odnete mašine iz pogona i zaključane kapije. Postalo je jasno da se strani „investitor" definitivno povukao ostavljajući gradu Smederevu dug za kredit od 300 miliona dinara, koliko je bilo uloženo u izgradnju danas prazne hale.

Svo pomenuto vreme, od februara 2018. do danas ni jedna inspekcija nije kontrolisala rad ove firme niti solventnost matičnog preduzeća koje je uoči samog stečaja krenulo u „investiciju" na dalekom Balkanu. Radnicima su plate kasnile, ali niko se oko toga ni u Smederevu, a ni na republičkom nivou nije uzbuđivao. Svi režimski mediji su u februaru 2016. prenosili svečanost otvaranja ovog Potemkinovog sela na kojoj je u centru pažnje stajao Aleksandar Vučić. Uoči republičkih izbora ovakva medijska promocija je vlastodršcima bila vredna tri miliona evra koliko je iz gradskog budžeta plaćena izgradnja hale. Cilj je ostvaren, naprednjaci su dobili i te izbore, pa je na celu priču mogao da padne veo zaborava.

Zanimljivo je da se u martu 2017. godine, uoči predsedničkih izbora, niko nije setio da tadašnjeg kandidata za predsednika Republike, Aleksandra Vučića, pozove da stavi katanac na pogon koji je godinu dana ranije svečano otvorio kao predsednik vlade.

Kako je krajem novembra izračunato, samo u Niškom okrugu su strani „investitori" dobili 50 miliona evra subvencija. Tim parama je broj nezaposlenih u tom regionu sa oko 30.000 smanjen na oko 27.000. Tako dolazimo do cifre od preko 15.000 evra koliko je država platila po jednom nezaposlenom da bude skinut sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. Ima li to ikakvog smisla?

Po izveštaju Agencije za privredne registre, svake godine se zatvori nekoliko stotina domaćih preduzeća i to kao rezultat nekonkurentnosti u odnosu na strane „investitore" koji troškove svog poslovanja mogu da umanje za milionske sume koje dobijaju od države na ime subvencija. Domaća preduzeća nemaju tu mogućnost.

Osim direktnih novčanih subvencija država strancima daje i indirektne subvencije u vidu besplatne izgradnje infrastrukture, oslobađannja od plaćanja poreza i doprinosa na plate i slično.

Uz sve to dolazi još i „pravo" stranaca da zabrane sindikalno udruživanje, tako da sa radnicima mogu da rade šta hoće. Do sada su, makar na papiru, bili pod nadzorom, a od sada će i zvanično biti oslobođeni opasnosti da neka poštena inspekcija utvrdi nepravilnosti, jer će po novom Zakona o inspekcijskom nadzoru moći da se kandiduju za „subjekat od poverenja" koji sam sebe kontroliše.

U kakvim bednim uslovima su radnici u Srbiji, posebno na nerazvijenom jugoistoku naše zemlje, posvedočio je svojevremeno i bivši gradonačelnik Niša, Zoran Perišić, rekavši kako je jeftina radna snaga glavna prednost Srbije, jer radnici na drugim mestima ne bi pristali da rade za tako male pare i u tako lošim uslovima. I sam Aleksandar Vučić je pre više godina izjavio nešto slično, pozivajući strance da dođu i iskoriste ne samo jeftinu radnu snagu, već i odsustvo bilo kakve ozbiljne kontrole poslovanja. To je, verovatno, jedinstven slučaj u istoriji da predsednik vlade neke države poziva strance da okupiraju tu zemlju i da rade šta hoće.

Uprkos svemu ovome, nezaposlenost je i dalje visoka u Srbiji, bez obzira što najveći broj mladih odlazi u inostranstvo i tako se skida sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje. Zoran Martinović, direktor ove službe, u septembru je priznao da poslodavci u Srbiji najviše traže nekvalifikovane i nisko kvalifikovane radnike. Oni visoko kvalifikovani odlaze u zemlje odakle dolaze investitori, kako bi se tamo pravili finalni proizvodi od polugotovih, jeftinijih proizvoda izrađenih ovde. Na taj način se najveća zarada zadržava u zemlji porekla, dok Srbija dobija samo mrvice. Martinović je priznao i da najveći broj investitora uopšte ne želi da zaposli kvalifikovane radnike, već i takve proglašava nekvalifikovanim, pa ih obučava za poslove koji se planiraju.

Na kraju je Martinović istakao: "Mislim da se proces obrazovanja adekvatno usmerava da sve više odgovori potrebama tržišta rada i sve institucije čine sve da se ponuda i tražnja što više uravnoteže." Ovo znači da će država da se sve više trudi da imamo nekvalifikovane, jeftine radnike kojima strani poslodavci mogu da manipulišu kako požele.

Ilustrativan je slučaj požarevačke Arrive (nekadašnji Litas). U Srbiji je deficit vozača autobusa, pa je ovaj strani prevoznik uveo program školovanja novih radnika. Kvaka je u tome, što se vozač obavezuje da radi dve godine i to za platu od samo oko 300 evra mesečno (poređenja radi u beogradskom GSP-u plata je 50.000 dinara), pri čemu je u obavezi da plaća i smeštaj, ako ga firma zbog potreba posla prebaci u mesto izvan njegovog mesta stanovanja. Klasično izrabljivanje radnika, ali nijedna inspekcija, nijedan državni organ do sada nisu reagovali. Postalo je sasvim normalno, na žalost, da stranci zloupotrebljavaju siromaštvo ovog naroda.

Poslovni konsultant, Nebojša Katić, na početku Vučićevog ludila oko dovođenja stranih „investitora" 2013. godine na RTS-u proročanski je rekao: "...Stranci vam neće razvijati zemlju, to nije njihov posao. Oni će doći ovde, napraviće pogon koji će trajati koliko im to bude odgovaralo, izvlačiće profit na poznate načine, od kojih je većina legalna jer je ova država takav sistem napravila, ostaviće vam radnike koji će živeti sa platom od 150 ili 200 evra i zatim će na bilo kakav pokušaj da kažete 'pa dobro, dajte im bar 250 evra' oni reći 'a, ne, ne, znate, u Nigeriji ima neko ko hoće da radi i za 120..."

Upravo to se i dogodilo, jer „investitori" ne samo da ne žele da povećavaju zarade radnika i poboljšavaju uslove rada, već su državu primorali da izmenama zakona istima omogući samokontrolu u kojoj će oni „časnom rečju" garantovati da je kod njih sve u redu. A za to ćemo im još i plaćati iz budžeta koji se puni parama otetim od ovog osiromašenog naroda.

Oni koji odu, mogu u inostranstvu i da se priključe nekom sindikatu, koji će braniti njihova prava, što ovde nije slučaj. Osim toga, tamo je i zarada bolja, a o uslovima rada da ne govorimo.

Nedavno je Aleksandar Vučić javno izjavio kako ni na Zapadu ne cvetaju ruže za radnike, navodeći kako je u Nemačkoj „prosečna plata 1.500 evra, od čega za stan mora da se plati 900 evra, struja, komunalije i hrana su mnogo skuplji nego ovde", pa je, navodno, život tamo teži nego ovde.

Prema zvaničnim podacima, prosečna plata u Nemačkoj iznosi 2.500 evra bruto u poređenju sa oko 600 evra bruto, kolika je u Srbiji. Za dvosoban, namešten stan u širem centru Dortmunda, kako nam javlja naša čitateljka, kirija iznosi 500 evra mesečno. Struja jeste skuplja nego u Srbiji, ali zato svi tamo koriste gas koji je daleko jeftiniji.

Jagode su u Nemačkoj ove godine koštale 1,89 evra za pola kilograma, a na vrhuncu sezone i manje od 1,50 evra.

Pakovanje od dva kilograma krompira je u Nemačkoj 0,89 evra. Litar dugotrajnog mleka u toj zemlji košta između 0,75 evra do 0,89 evra. Za pola kilograma svinjskog mesa mora se izdvojiti oko 2,79 evra, ista količina pilećeg belog mesa plaća se 2,59 evra, Sve u svemu, cene su uglavnom niže nego u Srbiji ili su u istoj ravni, pri čemu su tamošnje plate četiri puta veće nego ovde.

Kada bi Nemci živeli kao stanovnici Srbije, odnosno i po tri generacije u jednom stanu, onda bi imali daleko više para na raspolaganju. Tamo je običaj da dete po završetku srednje škole odlazi iz roditeljskog doma i da polako počinje da se samo snalazi za život. Prava radnika su u toj zemlji među najvišima na svetu, a kazne su drakonske za svakog ko posluje nezakonito, posebno za one koji onemogućavaju sindikalno organizovanje.

U vremenima obnove bivšeg DDR-a, posle ponovnog ujedinjenja, država je svim investitorima (bilo oni strani, ili domaći) odobravala izvesne subvencije koje su se ograničavale na oslobađanje od plaćanja dela doprinosa na plate. Istovremeno, poslodavci su bili u obavezi da plate na istoku zemlje usklade sa do tada i do deset puta višim platama na zapadu Nemačke. Jeftina radna snaga ni u jednom trenutku nije bila mamac za investitore.