Postdemokratija

Vučićev problem je Vučić

Vučić je u velikim problemima, ali ne kapira da je njegov najveći problem Vučić. Onaj Vučić koji je verovao da mu je sve oprošteno, samo zato što se malo posuo pepelom i prerušio u evropejca, da je moguće sarađivati sa istim takvima na Kosovu bez posledica, da se može osloniti na EU i tzv. međunarodnu zajednicu, koje funkcionišu na licemerju i dvostrukim standardima, da je lažno prijateljstvo sa Sebastijanom i ostalim kuronjama dovoljno da se pravi kurčevit. Skroz je sluđen jer je otkrio toplu vodu, da Kosovari ne žele nikakav dogovor bez priznanja Kosova, da su EU i Amerika na njihovoj strani, da su karte podeljene i da on nema ni jedan adut u rukama. Pošto nema ni kredibilitet, ni muda, ne može nikome ni da zapreti ko čovek, pa je zadužio ženu, Anu Brnabić, da udari u Slobine ratne bubnjeve, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid, ugledni novinar Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Vučić je definitivno najslabija karika u lancu sa kojim je izbušeni čamac Srbije prikačen na evropski brod, koji takođe polako tone. Toliko je nemoćan da je na prvu liniju fronta poslao kosovku devojku, Anu Brnabić, da parafrazira Miloševića. "Nadam se da nikad nećemo morati da upotrebimo vojsku, ali nažalost moram da kažem da je i to jedna opcija koja je na stolu", reče Ana i ostade živa.

Za razliku od Vučićevih kuknjava, ovoga bi verovatno neko mogao i da se uplaši, jer nikad se ne zna sa onima koji ne znaju šta govore, a ona očigledno nema pojma da joj je podmetnut citat iz zlosutnog gazimestanskog govora Slobe Slobode, kada je najavio ratove identičnom rečenicom: " Pred nam su velike bitke, koje još nisu oružane, mada ni takve nisu isključene".

Očaju nejakog Aleksandra dodatno je doprinela upravo objavljena Forbsova lista sto najmoćnijih žena na svetu, na kojoj se našla i Ana Brnabić, dok je on na venecijanskom buvljaku morao sebi da kupi nagradu za mir, u obliku pozlaćenog plastičnog lava, koji je pre njega dodeljen samo jednom i to lokalnom proizvođaču testenina. On ju je izmislio, on njome upravlja kao marionetom, a oni njemu tako... Najmoćnija žena na svetu... Pa to je da sujetan čovek poludi.

Sve je počelo da biva jasno, čak je i Vučić ukapirao, kad je stavljen u magareću klupu, a Tači u počasnu ložu, na pariskoj proslavi pobede u Velikom ratu. Ali pošto tad nije imao muda da ustane i demonstrativno napusti tu nečasnu paradu, a nije čak ni protestnu notu uputio, izgubio je poslednju šansu da stekne autoritet kakav treba da ima predsednik Srbije. I u svetu i u sopstvenoj državi. Pristajući na takav položaj srozao je i ugled Srbije stečen u tom ratu, ali i njen položaj danas. O tom srozavanju svedoči i sasvim nedolično slavlje povodom neuspeha Kosova da postane član Interpola. Proglašavanjem naše velike pobede od nečega što to nije, demonstrirana je sva beda njegove politike.

Da se razumemo, to jeste njihov poraz, ali nije nikakva naša pobeda. Šta nama znači da li će Kosovo biti u Interpolu ili ne? Šta mi dobijamo time što nisu? A šta bismo izgubili da su primljeni? Šta se promenilo od kad su primljeni u Olimpijski komite i razne druge međunarodne organizacije? Isto tako pitanje je kakve veze ima što neke male države povlače priznanje Kosova, kad se o njegovoj sudbini odlučuje među velikima? Kakav je to naš uspeh, kad je poznato da one igraju kako veliki sviraju? Kao i mi, uostalom. Neko ih je svojevremeno nagovorio ili ucenio da priznaju, a sad neko drugi da odustanu. Nema tu nikakve naše zasluge i nikakve veze sa njihovim odnosom prema nama. Najbolji primer za to su Solomonska ostrva, o čijem Solomonskom rešenju da povuku priznanje Kosovu čak ni Dačić, koji navodno na tome radi danonoćno, očigledno nije imao pojma. To je saznao iz prištinskih medija koji su preneli vest o tome da je nota sa tim obaveštenjem upućena vladi Kosova, a ne našem ministru inostranih nedela.

Kad smo već kod Solomonskog rešenja, nije na odmet podsetiti se te poučne biblijske priči o mudrosti Izraelskog kralja Solomona. Kada su kod njega došle dve žene sa jednim detetom za koje su obe tvrdile da je njihovo, Solomon je, nemoćan da presudi čije je, naredio da se dete mačem preseče na pola i podeli među njima. Kada je to čula, prava majka je odustala i pristala da dete pripadne onoj drugoj ženi, samo da ostane živo u jednom komadu. Solomon ju je tako prepoznao i dodelio dete upravo njoj. Tako treba razumeti i stav Srpske Pravoslavne Crkve, koja se protivi podeli Kosova. Drže se ljudi Biblije kad kažu da oni koji su sad dovoljno moćni mogu da ga otmu, u celini, ali Srbi nikad ne treba da odustanu, jer veruju da će doći vreme kad će neki Solomon prepoznati čije je. Možda naivno, možda utopistički, ali bar se drže nekih svojih principa.

Oni koji nemaju nikakve principe, svakodnevno izmišljaju nove katastrofične situacije, kojima žele da prikriju svoju nesposobnost i nemoć. Zašto bi se inače dizala tolika frka zbog toga što će Kosovski režim da proglasi svoju vojsku, kad znamo da su je i dosad imali samo se drugačije zvala.

Sa vojskom će navodno upasti na sever Kosova, kao da dosad nisu mogli i nisu to već radili sa do zuba naoružanim jedinicama ROSU. U čemu je razlika? Vučić kaže da nas to dovodi pred svršen čin, jer ćemo morati da branimo naš narod. Pa zašto dosad nismo? Zato što to nije bila vojska? Po čemu je njihova vojska gora i veća opasnost od njihovih specijalno obučenih policijskih brigada? I šta sad biva? Šta će Vučić uraditi tim povodom? Ako bi im neko drugi to zabranio on bi slavio pobedu, ali šta ako ih niko ne spreči? Da li će priznati poraz, kao što bi prisvojio pobedu? Naravno da ne bi. A, da li će braniti Srbe na severu, ako vojska upadne tamo? Niti sme, niti hoće, niti može. To se vidi i po tome što ništa ne čini ni povodom mnogo ozbiljnijeg problema, stoprocentnih taksa uvedenih na robu iz Srbije, povodom čega bi mogao i morao odlučno da reaguje. Zato sad toliko i kuka zbog navodne opasnosti od kosovske vojske, koje verovatno skoro neće biti, da bi skrenuo pažnju sa svog nečinjenja u rešavanju stvarnog problema nenormalnih carina, protiv kojeg ima sve argumente u svojim rukama. Ima i načina i sredstava, da na to adekvatno odgovori, pa i načelnu saglasnost celog sveta.

Umesto da nešto preduzme, on moli i čeka da to reše Vašington i Brisel. Oni će to nekako i rešiti, a on će se onda hvaliti kako je bio uzdržan i tolerantan zbog mira i stabilnosti. Koje stabilnosti? Stabilno je samo naše ponižavanje. Stabilno gubimo suverenu poziciju, ugled i uticaj.

Takva politika neprestanog popuštanja i povlačenja neminovno dovodi do gubljenja kredibiliteta za bilo koje rešenje, a suparnicima se otvara prostor da se osile i izbezobraze. To je iskusila i EU koja se u jednom trenutku pokolebala i odustala od svojih osnovnih principa, kada se saglasila da su sve opcije za Kosovo prihvatljive, pa i razmena teritorija na etničkom principu, samo da se dođe do sporazuma. Na tom primeru je potpuno izgubila kredibilitet tako da sad nema autoritet da ih vrati u okvire evropskih normi ni povodom suludih carina. Taj kredibilitet je već bio temeljno narušen time što je vlastodršcima, i u Srbiji i na Kosovu, tolerisala baš svašta na unutrašnjm planu samo da bi bili kooperativni u rešavanju problema na putu evropskih integracija. Žmureći pred očiglednim primerima ubijanja parlamentarizma, pravosuđa, slobode medija, EU je omogućila da lični interesi korumpiranih lidera, direktno povezanih i sa kriminalom, postanu najveća smetnja upravo ciljevima u ime kojih im je sve bilo dozvoljeno, mnogo više, tako da Vučić, je opterećen sopstvenom krivicom za ratove i gubitak Kosova, svojom defanzivnom politikom popuštao a sad niko ne uzima ozbiljno njegove pretnje praznom puškom. Najpre je ukinuo sve srpske institucije na severu Kosova i naterao tamošnje Srbe da se integrišu u ustavni poredak države koju ne priznaje i navodno nikad neće priznati. Čak ih je prisilio da uđu u koaliciju sa Tačijem i Haradinajem, koje država Srbija zvanično potražuje kao ratne zločince.

Kako sad da mu svet poveruje da Srbima tamo preti smrtna opasnost upravo od njih dvojice, koji su i postali to što su, zahvaljujući glasovima Srba, koje su Vučićevi batinaši ubedili da baš njima daju podršku. I kako tek da mu poveruju da će on sutra ići tamo da ih brani od onih sa kojima ih je on povezao.

I albanske vođe na Kosovu su bile u sličnoj situaciji, zbog svoje kriminalne prošlosti morali su da ćute i slušaju. Dok je tako princip Brisela je isti, a uputstvo glasi- vi pregovarajte, a mi ćemo vam reći šta ste se dogovorili. Međutim, kada su shvatili da bi tako, kao ovce na klanje, mogli biti izvedeni pred sud za ratne zločine, odlučili su se za radikalne poteze i EU je ustuknula. Samo ih savetuje da povuku besmislene takse, koje su u potpunoj suprotnosti sa osnovnim vrednostima na kojima se temelji ujedinjenje Evrope, ali ništa ne preduzima da bi se to i dogodilo. U njihovim rukama je i nož i pogača, pa ipak kad se neko uzjoguni, čak i oni za koje imaju tone inkriminišućih podataka, odustaju jer ipak im trebaju. Sa takvima im je mnogo lakše nego sa nekim moralno i politički kredibilnijim ličnostima, koje bi znale šta hoće a šta ne, šta može a šta ne može. I ne bi imale nijedan razlog da zaziru od insistiranja na svojim ubeđenjima. Takvi danas trebaju Srbiji.

esu Srbi debelo zasrali devedesetih, ali to nije razlog da Srbija večito bude na uslovnoj slobodi. Zasrali su mnogo više i drugi, Nemci naprimer, pa su posle izdržane kazne rehabilitovani i eno ih ponovo ujedinjeni i najjači. Trebalo je, međutim, da se pojave neki novi lideri koji su se ne samo izvinuli i ogradili od počinjenih zločina, nego ih i osudili i odrekli se predaka koji sui m okaljali obraz i navukli robovski jaram. A onda su se uspravili i malo po malo vraćali poverenje i ugled koji im pripada, svima jasno davajući do znanja da ne pristaju da večito ispaštaju zbog grhova svojih prethodnika.

U Srbiji danas to nije moguće pošto Vučićev režim to nije u stanju, jer bi se morao odreći i Vučića. A on nikome ne može da pokaže zube jer ih je polomio prežvakavajući Veliku Srbiju.