Kosovo i Metohija

Mogu li kosovsko - metohijski Srbi da se odupru Vučićevom ludilu

Rat iz Vođinog kabineta

Srbi sa Kosova i Metohije nisu u strahu od albanskih separatista i njihovih naoružanih policajaca, već pre svega i najviše od ludila i nepredvidljivosti Aleksandra Vučića i njegovih "scenskih efekata", kojima svakodnevno uznemirava ovdašnju javnost. Opasnost od Vučićevih dramskih ispada je utoliko veća, što je on spreman (kao i njegovi politički "praoci", Milošević i Šešelj) da uvek iznova drži kao taoce kosovsko - metohijske Srbe i njima manipuliše, pa čak i da ih gurne u neki izolovani, inscenirani sukob, što ni albanski ekstremisti više ne smeju ni da pomisle.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

U najmanju ruku je čudno ponašanje srpskih vlastodržaca koji ne priznaju albanske separatiste sa Kosova i Metohije ali im ne smeta da se gotovo redovno pozivaju čak i na njihov nepriznati „Ustav". I kosovskim Albancima je dojadilo i smučilo se Vučićevo kukumavčenje koji kao lav riče pred domaćim novinarima a cvili kao miš posle svakog poteza albanskih separatista koje je sam omogućio. „...Šta vi hoćete? Ne priznajete nas, a hoćete da sarađujete sa nama? Ako nas ne priznajete, onda se okrenite od nas!" kažu Albanci u razgovoru sa Srbima na KiM misleći na optužbe iz Beograda zbog odluke o podizanju taksi na proizvode iz uže Srbije i BiH.

Iako ne do kraja jasno sa kojom namerom u ovom trenutku, ali sasvim je razumljivo da ono što se dešava u okupiranoj i ojađenoj srpskoj pokrajini, predstavlja političku igranku bez prestanka, kolo koje Vučić vodi od dolaska na vlast. Tako je i novonastalo stanje tek još jedna etapa i praktični nastavak Briselskog dijaloga koji je doveo do toga da danas slušamo o pretnjama nastanka humanitarne katastrofe kod Srba u pokrajini. Srbi sa KiM nimalo ne sumnjaju u to da se sve to dešava uz Vučićevu saglasnost ili makar u dogovoru sa njim. Znamo da je upad specijalnih jedinica ROSU usledio jer na Generalnoj Skupštini Interpola u Dubaiju, albanski separatisti nisu primljeni u tu organizaciju. Zato Srbi sa KiM akciju objašnjavaju kao Vučićevo neodržano obećanje da se i to obavi, nakon što je Albancima omogućio i pomogao da utvrde granicu prema ostatku Srbije, da dobiju međunarodni pozivni broj, pravo da se takmiče na Olimpijskim igrama ravnopravno sa ostalim učesnicima koristeći svoje simbole i tako dalje...

Činjenica da su u tom važnom momentu u INTERPOL-u Srbiju predstavljale Biljana Popović Ivković (ekonomista i novinar) i Dijana Hrkalović (psiholog) u svojstvu državnih sekretara, a ne, kako je to tradicija i kako dolikuje, ministar unutrašnjih poslova i najviši predstavnici srpske policije, govori da je Vučić spustio gard i poslao svetu jasnu poruku da se on neće protiviti prijemu separatista u članstvo INTERPOL-a. Međutim, videli smo, neki dugi su se protivili i to je poremetilo planove spolja. Rasplet događaja suprotan dogovoru, iznudio je druge ishitrene reakcije o kojima se ili nije dovoljno razmišljalo, jer nije postojala potreba, ili nekome nije dobro predočeno.

Biće da je Ramuš Haradinaj prenaglio u nameri da ostavi jači utisak i pridobije veću podršku svoje javnosti usred kampanje protiv Hašima Tačija koji zastupa ideju o „razmeni (srpskih) teritorija" a Ramuš joj se protivi. Pored ostalih pokušao je da uhapsi i Milana Radoičića, onoga za koga niko ne zna ko je jer ga je Vučić samo jednom video izdaleka pre nego što je apolitični Radoičić postao potpredsednik njegove „Srpske liste" a Ramuš takođe ne zna ko je taj čovek, sa kim se on sreće, ali zna da je „glavni za sve na severu Kosova". Zbog tih susreta Haradinaj se našao na meti napada albanskih medija pa je možda želeo prevagu njegovim hapšenjem, van pameti bi bilo iz ma kog drugog razloga u ovom trenutku hapsi svog najpouzdanijeg saradnika među Srbima. Takođe, ako oni imaju dokaze da je Radoičić zaista umešan u ubistvo Olivera Ivanovića, hapšenje bi bilo kontraproduktivno jer bi na taj način došlo do otkrivanja i ostalih saučesnika i saradnika i u ostalim mutnim poslovima.

Poput domina počeli bi da padaju i drugi ključni likovi - Zvonko Veselinović, Andrej Vučić pa preko njih i sam Aleksandar Vučić sa celom svojom Vladom Padom „Srpske liste" pao bi i Ramuš Haradinaj koga oni putem koalicije održavaju na vlasti. To bi, pored svega, ugrozilo i albanske interese na KiM jer će Vučićevu „kooperativnost" teško pokazati bilo ko drugi u ovom trenutku. Iz toga prozilazi da bi čak i na izvestan period obezglavljena Srbija, bila tvrđi zalogaj za Albance od Srbije koju vodi Vučić.

Da bi od ovakvog svog promašaja odvratio pažnju javnosti i njemu nenaklonjenih medija koji su svakako često prozivali Radoičića, Haradinaju je trebala nova predstava. U tome mu je pomogao još jedan od onih sa kojima je Vučić u „najboljim odnosima u istoriji" ili bar uposlednjih više decenija...premijer Albanije, Edi Rama. Naime, na zajedničkoj sednici Vlade Albanije i separatističke „Vlade" sa KiM, održane u Prizrenu svega tri dana nakon akcije ROSU na severu pokrajine, Rama je zapalio javnost izjavom da takse na severu treba da ostanu 100% a da će na jugu biti 0%, odnosno da prema Albaniji neće biti nikakvih prepreka za promet robe u prvih šest meseci, počev od januara.

Mediji na srpskom su na blago zajedljiv način podsetili da je njegova Vlada nekoliko dana pre toga izjavila da se protiv taksama od 100%. Neozbiljnost, psovke i teatralnost kojom je sve izvedeno a srpski političari požurili da naglase da opštepoznata ideja o Velikoj Albaniji stara preko 100 godina „više nije tajna", sugeriše da je ovaj potez iako ocenjen kao autogol po albansko nacionalno pitanje, u stvari ruka spasa Haradinaju od politikog gliba u kome se nespretno našao. Budući da ratni zločinac i šef ogranka albanskog organizovanog kriminala na KiM, Ramuš Haradinaj i narkomanski zavisnik Edi Rama nisu verni naslednici fanatičnih albanskih državnika iz minulih vremena, najveći značaj tog događaja je upavo u spašavanju lične karijere koalicionog partnera Vučićeve „Srpske liste". Što se samih Albanaca na KiM tiče, može se reći da je to gotovo svima ulilo novu nadu. Onom, sve manjem broju zagriženih nacionalista, satisfakciju o sve bližem ostvarenju sna, a onom brojnijem ostatku osvešćenih Albanaca o mogućnosti da tako podignute tenzije stvore lakše uslove za traženje azila i bekstva iz konfilktinih područja.

Međutim, Vučić koji najbolje ume da vlada održavanjem straha, svaki veći albanski javni potez prikazuje kao neposrednu ratnu opasnost. Upad ROSU jedinica Vučić nije mogao a da ne iskoristi da naglasi i kako je on o tome već govorio i kako mu niko ne veruje a on ih „evo, gleda na snimku, kreću se..." pa se, jadan, opet i u tom momentu on našao u ulozi žrtve jer mu se ne veruje. Njegova sujeta nam je tako otkrila da ne postoji realna opasnost po narod u tom trenutku jer da postoji on bi, po staroj navici, sve prikazao mnogo dramatičnijim od snimka na kome se kreću.

Ponašanje ljudi iz Vučićevog polukriminalnog miljea na KiM takođe je pokazalo da je i ova akcija koordinisana. Naime, dan pre napada ROSU došlo je do nekoliko sastanaka batinaša, mladića zaduženih za „obezbeđenje" (čitaj poslušnost Srba) na terenu, kojima su date instrukcije o ponašanju a koje ih nisu činile baš srećnim. Prema saznanjima Magazina Tabloid, njima je najavljeno da će do akcije doći ali se tražilo da ostanu mirni i da ničim ne reaguju. Srbi iz Kosovske Mitrovice nisu navikli na to u sukobu sa Albancima jer predaja nikada nije dobra odbrana. Opravdano su bili nervozni i nezadovoljni.

Po onome što je usledilo, manje je verovatno da su hapšenja trebala da demonstriraju silu i moć albanskih separatista, kako to prikazuju režimski mediji, već je to trebalo da bude upravo opravdanje Vučićevih višemesečnih najava opasnosti od oružanog upada Albanaca na sever pokrajine i stvaranje, srećom veštačke, slike o ekstremnoj ugroženosti Srba.

Takođe, zvuk sirena za uzbunu u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu, bio je znatno pojačan za tu priliku kako bi probudio i alarmirao što veći broj ljudi da izađu na ulice a počele su da se oglašavaju odmah nakon sprovedenih hapšenja i to u trajanju od čitavih sat vremena bez prestanka! Dakle, namera je bila da se što više njih okupi kako bi kamere mogle da zabeleže uspaničene Srbe, čemu je znatno pripomoglo oduženo zavijanje sirena da su čak i psi počeli da se međusobno besno ujedaju iziritirani zvukom.

Objektivnog razloga za izazivanje tako preterane panike nije bilo jer nije bilo ni opasnosti koja bi tome odgovarala. Prema neprikazanim video snimcima sa bezbednosnih kamera, jedan od uhapšenih Srba se sticajem sasvim drugih okolnosti, našao na tom mestu i pogrešno shvativši šta se dešava, nespretno zapucao u vazduh. Već na prve pucnje, do zuba naoružani pripadnici ROSU policije koji bi trebalo da predstavljaju egzekutora prema režimskim novinarima, delom su se razbežali na sve strane u paničnom strahu a delom su zalegli iza žardinjera i neko vreme, čak i pošto su pucnji utihnuli, nisu smeli da pomole glave. Srbin je uhapšen tek kada su shvatili da je sam i da je ostao bez municije, pa i tada koristeći brutalnu i prekomernu silu. Moguće je da su instrukcije o nesukobljavanju sa ROSU policijom date upravo sa razlogom kako akcija ne bi bila osujećena a Srbi pokazali da još uvek imaju dovoljno snage da se odbrane. Sve će to trajati do konačnog sporazuma i rešenja za Kosovo i Metohiju koje bi moglo da se nađe u ovoj, kako je nazivaju, „završnoj fazi" Briselskih pregovora.

Sluteći po aktuelnim događajima, predlog rešenja će izavati duboko nezadovoljstvo Srba što može da ugrozi proces. Do „opravdanja" će se najlakše doći kroz izazivanje ekstremnih situacija, odnosno strogo kontrolisanih sukoba u kojima bi i broj žrtava bio sveden na minimum. Izbegnuto veće prolivanje krvi je tada najbolja uteha. To je ono što oprašta poraz, ne traži osvetu i dugo trpi nepravdu koju na kraju nerado ali prihvata za prirodno stanje. Zato su miris krvi i prizvuk stradanja ogromnih razmera, oblanda u koju se za srpsku javnost mota kosovski problem. Za albansku je to odbijanje Beograda da prizna njihovu lažnu „nezavisnost" što predstavlja blokadu u međunarodnim krugovima i, samim tim, izvor svih problema te pomaže da se misli skrenu sa nepodnošljivog siromaštva i bede.

Uprkos izjavama, članstvo u INTERPOL-u Albancima nije ni od kakvog suštinskog značaja. Čak su pojedini među njima, posle odbijanja da budu primljeni, želeli pićem da časte svoje prijatelje! Sve zbog toga jer kosovski separatisti preko UNMIKA-a imaju pun pristup ovoj organizaciji bez ikakvih zadrški, uključujući i mogućnost podizanja poternica za pominjanih 5.000 Srba već sada, a prijem bi bio samo povod za opšte slavlje „uspeha" i ništa drugo. „Ne bi mogli da ih trpimo mesec dana" kaže upravo Albanac koji je želeo da časti zbog neuspeha. „Šta to nama znači? Ništa. Gladni bi i dalje gladovali a siti bi i dalje slavili".

Među njima je slično i raspoloženje u vezi „Vojske Kosova" što Vučićevi mediji prikazuju kao još jednu pošast. Prosto, albanski separatisti nisu u stanju da oforme svoju vojsku! Takva organizacija bi morala da poseduje ozbiljno naoružanje uključujući oklopna vozila, tenkove, letelice, logistiku itd, itd... Svi ti troškovi, uključujući plate i obroke za vojnike i oficire su za kosovske Albance u ovom trenutku, ali i u dogledno vreme, daleko iznad optimalnih mogućnosti.

Čak i kada bi neko u svemu želeo da ih finansijski pomogne to bi trajalo u nedogled a interes za tim niko ne može da ima pa čak ni sami Albanci. Na kraju, sve i da mogu da priušte to što ne mogu, NATO je taj koji vojno kontroliše ovu teritoriju i dok je na KiM prisutan KFOR, ne može i neće biti razmatrana bilo kakva druga vojska a oni još uvek ne nameravaju da odu.

Međutim, strah od nepoznatog ostaje jedan od najjačih strahova. A nepoznato je, osim za posetioce holova i tvrdih podova u Briselu, šta je do sada dogovoreno? Kako su od samog početka dogovori skriveni za sve ostale, oni se moraju tajno i sprovoditi. Usled toga je to nužno postao proces koji se odigrava iza paravana što su nekada bili određeni „dobici", poput datuma za početak pregovora o članstvu u EU, ili da će takse od naplata na carinskim prelazima biti inkasirane za potrebe poboljšanje uslova života Srba na severu KiM. Ovo nije bila najbolja metoda jer se stvaralo okruženje u kome se kalkuliše i procenjuje koliko košta Kosovo i za koliko ga prodajemo, a na kraju se za svaki boljitak ispostavilo da je obična laž.

Pošto su benefiti kao argument odbačeni, jer ih za Srbe nema, mogućnost za stvaranje „dimne zavese" ostala je samo neposredna opasnost. Ranije su oružani napadi i pucnjava KFOR-a na nenaoružane Srbe na barikadama u nekoliko navrata bili dovoljno čvrst argument za užurbanost a nakon predaje srpskih prinadležnosti u ruke separatistima, oni su jedini i ostali „izvor opasnosti". Naravno, opreznost prema njihovim akcijama nikada neće biti izlišna ali oni ne preduzimaju ništa na terenu nakome nisu neupitno i apsolutno nadmoćni. Sever Kosova i Metohije još uvek je daleko od takvog položaja. Zbog toga su nosiocima vlasti, ili bolje reći nosiocu vlasti, u Srbiji potrebni događaji u najavi uz koje se mogu sočno nalepiti najjeziviji epiteti poput „haosa", „etničkog čišćenja", „nove Oluje", sprema se ili je već „počeo rat" do zuba naoružanih terorista protiv nezaštićenih Srba na severu Kosova i slično. Danas je to najavljena humanitarna kriza koja bi mogla da zadesi srpski narod u pokrajini.

Veče pred upad ROSU jedinica RTS je u Dnevniku 2 uživo prikazao jednu od srpskih trgovina u Kosovskoj Mitrovici kako dan posle povišenih taksi u njoj nema hleba. Mi, koji u tim marketima kupujemo, znamo da tu hleba nema ne u pola osam već od četiri sata popodne i da je to tako od kada ti marketi rade jer znaju koliko hleba mogu da prodaju pa toliko i nabave. Da, smanjen je protok robe ali se na terenu on bukvalno ne primećuje. Obezbeđeni su određeni načini za snabdevanje, o kojima u ovom trenutku nema potrebe govoriti javno, ali sve funkcioniše tako da nema nikakvih naznaka ni promena u životu Srba ni severno ni južno od Ibra.

Govori se sada i o nestašici lekova a problem je u tome što je ona nastala kada je decembra 2014. godine Aleksandar Vučić dopustio da na severu Albanci uvedu carinsku kontrolu koja od tada zahteva prateću dokumentaciju prema svom sistemu, „republike Kosovo". Ni malo ih ne zanima što na severu KiM, radi obmane o „čuvanju zdravstvenog sistema", te institucije nisu registrovane prema njihovim zahtevima i sve dok to ne budu lekove neće moći da dovoze. To je stanje koje traje pet godina i nema nikakve veze sa Haradinajevim povećanjem taksi! Ta kao i svaka druga priča o nestašici - u ovom trenutku, je laž. Možda se to promeni ali za sada je laž. Ima svih namirnica i cene su ostale nepromenjene, ne vlada nestašica bilo čega.

Kako je na sednici kriznih štabova, sastavljenih od čelnika i funkcionera Vučićeve „Srpske liste", rečeno članovima i privrednicima, ideja je da Srbi sada na svaki način prikažu sebe kao žrtve. Onako kako su to Albanci radili 90-tih ali bez ikakve primene i upotrebe sile (što Albanci nikada nisu radili). Najavljeno je da će biti pritisaka, pa možda i batinjanja od strane albanske policije, verovatno i još nekih hapšenja raznim povodima kao i oduzimanja i zaplene robe u prodavnicama a da na sve to Srbi ničim ne odgovaraju, već da sebe prikažu kao žrtve!

Oni Srbe čijih je još pre 18 godina 250.000 sunarodnika proterano, oko 2.000 kidnapovano i ubijeno, porušeno preko 10.000 nadgrobnih spomenika, preko 150 crkava i manastira uništeno, 5.000 domova spaljeno, imanja uzurpirana...prema Vučićevoj zamisli nisu dovoljno propatili i „nemaju" osnova da budu žrtve! U stvari, na taj način, Vučić hoće da srpskoj javnosti prikaže katastrofalno stanje koje su izazvali albanski separatisti nezadovoljni nepriznavanjem „nezavisnosti" a u kome sada žive Srbi, te da tako „sateran u ćošak" on mora već jednom da učini onaj bolni rez i donese tu tešku odluku koju je najavio još 2012. godine.

Posle svih onih neuspešnih oružanih napada Albanaca na sever KiM, novih „Oluja" i progona koje on „neće dozvoliti", na to će ga primorati veštačka nestašica vekni hleba u pola osam uživo u Dnevniku 2. Zvuči neverovatno?

Ako je neko pratio prenos vojne vežbe pod nazivom „Vek pobednika" na televiziji, mogao je i sam da stekne ubedljiv utisak o tome kako izgleda kada se Vučić sretne oči u oči sa opasnošću. Naime, na početku vojnih vežbi izvedena je simulacija atentata. Kolona od nekoliko vozila, sa uključenim rotacionim svetlima, ulicama Beograda stiže do svog zamišljenog odredišta. Iz njih proceduralno izlaze pripadnici obezbeđenja koji se uveravaju da je okolina bezbedna, zatim izlazi i civil u odelu - „predsednik" koga odmah okružuju. Posle nekoliko koraka toj formaciji pritrčava devojka, očigledno deo tima koji izvodi pokaznu vežbu, i držeći mobilni telefon u ruci glasno dovikuje: „Predsedniče, predsedniče, jel' može samo jedna fotografija?"... Pošto je privukla pažnju svih iz obezbeđenja na oko 10 - 15 metara zastaje, vadi pištolj i podiže ga ka njemu da bi u trenutku bila „izrešetana" a oni se vratili u svoja vozila usled „ugrožene bezbednosti" i otišli. Jeste da se radi o pokaznoj vežbi ali verovatno ne postoji gluplji način da pokušate atentat.

Nakon vežbe, Vučić prilazi učesnicima tima i sav u nekom čudnom uzbuđenju, po malo mucajući, pohvali njihovu spremnost ali brzo doda „ali ona devojka, uh baš sam se uplašio...Jel ona vaša, iz vašeg tima?..."(?!)

Sve to prenela je državna televizija nakon višednevnih poziva gledaocima da u što većem broju uživo prate događaj tog dana. Dakle, na banalnu pokaznu vežbu najavljivanu danima unapred, koju paradno izvode specijalno obučeni pripadnici jedinice „Kobri", i to ne po prvi put pred televizijskim kamerama, Vučić se uplašio tako da muca i pita da li je njihova devojka ta koja je „pokušala da ubije predsednika"?! Izgleda da je on jedini koji veruje sebi i svojim pričama da njega stalno neko hoće da ubije i da mu odasvud preti neka strašna i zlokobna opasnost. To nije samo smešno već i zabrinjavajuće jer predstavlja spontanu manifestaciju izuzetne psihičke labilnosti.

Baš zato uznemirenost Srba, koja jeste narasla nakon upada separatističkih jedinica ROSU u severni deo Kosovske Mitrovice i hapšenja nekoliko osoba, nije posledica te akcije već otvoreno prikazane spremnosti Aleksandra Vučića da da saglasnost čak i na oružane napade Albanaca ako on, ili njegov suveren, procene da će to omogućiti ostvarenje njihove zamisli. U tom slučaju, nema garancije da se neće složiti i sa novim pogromom Srba koji tako dugo najavljuje. Srbi sa Kosova i Metohije, dakle, nisu u strahu od albanskih separatista i njihovih naoružanih policajaca, već pre svega i najviše od Vučićeve nepredvidljivosti i spremnosti da protiv njih aktivira čak i ono što sami Albanci još uvek ne bi smeli ni da pomisle da pokušaju.