Centralna banka i Analitička agencija za kreditne rejtinge (AKRA) predstavile su svoj scenario neželjenog razvoja događaja u vezi sa zaoštravanjem pritiska sankcijama prema Rusiji. Pozivajući se na njih, Računska komora predviđa: nove sankcije mogu da smanje tempo rasta i čak da dovedu do recesije u sledećoj godini. To je „veliki izazov za realizaciju svih ciljeva koje je postavio predsednik". U svojim govorima u Državnoj dumi i Savetu Federacije, predsednik Računske komore Aleksej Kudrin prelaže državnim službenicima da se probude, skinu ružičaste naočari, progledaju i vide stvarnost takvom kakva jeste. Da se ne uljuljkuju prognozama o tome da će u Rusiji uskoro da se ubrza privredni rast. Kako da se ubrza ako je „dinamika investicija u fiksni kapital u istom periodu bila snižena", pita se ruski istraživač Jurij Aleksejev?
Jurij Aleksejev
Nerealne prognoze
Glavni državni kontrolor ispitao je vezu između niskih tekućih i prognoziranih pokazatelja i svetskih problema. Prema njegovim rečima, nasuprot tome, vodeći međunarodni stručnjaci nastupaju sa svojom „konsenzus-prognozom" stabilnog rasta svetske ekonomije za 4%. I, najverovatnije će tako i biti u sledeće dve godine.
Računska komora svedoči da se kod nas faktički ignorišu neophodne strukturne promene u ekonomiji. „...Suštinske promene se primećuju samo u državnoj upravi...U ostalim vidovima ekonomske delatnosti obim promena nije suštinski..." Da ne govorimo o stvaranju „u bazičnim granama privrede, pre svega u prerađivačkoj industriji i poljoprivredi, izvozno orijentisan sektor visokih performansi". Drugim rečima, planovi vlade, blago govoreći, nisu u saglasnosti sa ciljevima i zadacima novog majskog predsednikovog Ukaza br. 204, jer ne mogu da obezbede tempo ekonomskog razvoja veći od svetskog.
Mnogi službenici iz ekonomskog bloka su reči glavnog državnog kontrolora shvatili kao „prst u oko". Neki od njih su požurili da izraze svoje neslaganje i nezadovoljstvo. Ali, jednostavno prihvatiti zaključke institucije za kontrolu bez ikakvog pogovora, kao u prošlim vremenima, više nije moguće.
Zakon o Računskoj komori podrazumeva jasan odgovor na preduzete mere. To znači - zadaci i planovi za budućnost moraće da se preispitaju.
Zakasnelo otvaranje očiju
Ne treba ni pominjati da novca za modernizaciju danas nema. Cena nafte, prema prognozi vlade, dozvoljava da se „finansijska značka" dodeli Fondu za nacionalno blagostanje - 2018. do 3,8 triliona rubalja, a zatim da se postpeno povećava: 2019. godine do 7,9 triliona, a do 2021, 14 triliona rubalja. Umesto da se sredstva usmeravaju za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, povećanje penzija i socijalnih davanja, izgradnju puteva, mostova, reciklažu, na kraju ih konzerviraju i čuvaju u inostranstvu.
Na činjenicu da se previše novca u Fondu za nacionalno blagostanje (FNB) ostavlja za „crne dane", Aleksej Kudrin je obratio pažnju još početkom leta na Peterburškom ekonomskom forumu, kada je predložio da se popravi „budžetsko pravilo", te da se poveća prodajna cena barela nafte na 45 dolara, a ne na 40 dolara kako je predlagalo Ministarstvo finansija.
Aleksej Leonidovič je bio toliko očaran svojom idejom, da je napisao doktorsku disertaciju u kojoj je naučno dokazao da je njegovo novo „budžetsko pravilo" interesantnije i efikasnije u poređenju sa onim što je predlagao radeći u vladi.
Kritički Kudrinovi nastupi u parlamentu, na zasedanjima Unije industrijalaca i preduzetnika Rusije (RSPP) i drugih organizacija, mnoge su zbunili. Jedni su ih ocenili kao lukav politički potez, skriveno oponiranje premijeru, drugi kao hladan proračun iskusnog stručnjaka za finansije. Ali, ni jedni ni drugi nisu mogli da shvate kako to je da upravo on, Kudrin, koji je na osnovu saveta stručnjaka MMF-a osmislio strogo „budžetsko pravilo", odjednom odstupio od njega. Upravo njega je 2010. godine britanski časopis Euromoney proglasio za najboljeg ministra finansija zbog stvaranja Rezervnog fonda, koji je zamenio Stabilizacioni fond.
Lakom rukom najboljeg ministra finansija u Evropi, ogromne prihode od nafto-gasovoda koji su povremeno dostizali 10% BDP-a, slao je u Rezervni fond umesto da ih usmerava u investicije, kako su preporučivali Primakov i drugi naučnici.
Centralna banka, monetarne vlasti, vlada, po proračunima akademika Sergeja Glazjeva, kroz „budžetsko pravilo" izvukli su iz privrede više od 15 triliona rubalja.
Prodajna cena vezana za vrednost „crnog zlata", u različitim godinama se menjala, od 20 dolara za barel nafte 2004. godine do 92 dolara 2013. godine, ali u svakom slučaju iza granice je odlazio veliki deo naših prihoda od nafte i gasa - desetine milijardi dolara svake godine. One su usmeravane na kupovinu državnih obveznica Federalnog rezervnog sistema SAD i obveznica drugih zemalja - članica NATO, sa prihodom na nivou od 2% godišnje, što čak nije pokrivalo ni nivo inflacije.
Faktički, mi smo dobro podržali finansijski sistem SAD i EU. Zbog toga su mnogi analitičari kritikovali autora „budžetskog pravila". I odjednom, neočekivano, on je progledao, omekšao i predložio da se smanji odliv novca u inostranstvo i, kako je primetio Sergej Glazjev, „stao sopstvenoj pesmi na vrat".
Kudrina koji je progledao neočekivano su podržali liberali iz Visoke škole ekonomije, složivši se sa tim da vlada umnogome snižava prognoziranu cenu nafte, te da je zato i prodajna cena snižena. Na povećanje ove cene kako bi se ubrzao ekonomski rast pozvala je i predsednica Saveta Federacije Valentina Matvijenko. A potpredsednica vlade Olga Golodjec je izjavila da „budžetsko pravilo negativno utiče na ekonomski i socijalni razvoj zemlje - u pitanju su ne samo socijalna davanja, već i investicioni troškovi".
Poništiti ili bar ublažiti budžetsko pravilo odavno predlaže pomoćnik ruskog predsednika Andrej Belousov. On smatra da je potrebno da se ustanovljeni prag Rezervnog fonda minimum smanji sa 7 na 5% BDP-a, kako bi se oslobodila sredstva za izgradnju puteva, čije stanje ometa rast privrede zemlje.
Rektor Finansijskog univerziteta pri vladi RF, Mihail Eskindarov, predložio je ublažavanje „budžetskog pravila" još više, tako da u zemlji od prodaje nafte ostane prihod koji ne bi bio manji od 50 dolara za barel. Zato što, uzimajući u obzir cene nafte, inostrane sankcije i odsustvo stranih investicija, mi nemamo drugi izlaz. To bi, po mišljenju naučnika, dozvolilo da se poveća finansiranje prioritetnih oblasti. Za sada, nažalost, ne može se računati na neke dodatne izvore, uključujući i kredite. Za promenu „budžetskog pravila" zalaže se i bivši zamenik ministra za ekonomski razvoj Andrej Klepač: „Moramo biti izuzetno iskreni i reći: da, čuvamo budžetsko pravilo, ali pritom se svesno odričemo visokog tempa rasta naše ekonomije. Uz očuvanje budžetskog pravila, sve što možemo imati je rast BDP-a za 2-3%."
„Zamrznuti" rast
Takvo raspoloženje je 2014. godine dovelo do likvidacije Rezervnog fonda. Ali, Fond za nacionalno blagostanje su ipak odlučili da ostave. I više od toga, zapadne sankcije su podstakle smanjivanje ruskog ulaganja u američke državne obveznice i povlačenje novca iz inostranstva. Fond za nacionalno blagostanje je primetno oslabio, 800 milijardi rubalja je usmereno na razvojne projekte koji treba da pomognu da se pokrene rast ekonomije. Nakon delimičnog napuštanja „Kudrinove šeme" sledilo je smanjenje kamatne stope za velike, od države inicirane industrijske i infrastrukturne projekte, pretvaranje zlatnih rezervi države iz obveznica Državnih rezervi SAD u hartije od vrednosti najvećih svetskih kompanija, aktivna kupovina zlata od strane države. Neki ekonomisti su u tome videli znake predstojeće promene ekonomskog kursa.
Kako da se ne raduju: novac iz Fonda za nacionalno blagostanje otišao je za kupovinu lokomotiva, modernizaciju železničke infrastrukture Bajkalo-amurske (BAM) i Transibirske magistrale, razvoj istočnog dela BAM-a, kao i železničke infrastrukture na prilazima lukama Severozapadnog i Azovsko-crnomorskog basena, izgradnja Centralnog magistralnog prstena Moskovske oblasti, izgradnja nuklearne elektrane Hanhikivi 1 u Finskoj.
Uz podršku Fonda za nacionalno blagostanje planirani su: razvoj Južno-tambejskog izvorišta gasa i gasnih kondenzata, izgradnja Zapadno-sibirskog naftno-hemijskog kombinata, železničke pruge do Tuve i lučkog terminala za ugalj na Dalekom istoku. Preostali novac valjalo bi iskoristiti za likvidaciju digitalne nejednakosti u slabo naseljenim područjima, izgradnju „intelektualnih mreža".
Udeo sredstava Fonda za ove razvojne projekte mogao bi da iznosi od 40 do 80%. Istina, za dodatni novac trebalo bi dobiti pouzdane garancije. Samo po sebi to je proširilo mogućnosti za privlačenje investitora i obezbeđivanje sigurnosti sredstava FNB-a.
Deluje kao da se led pokrenuo. Pojavila se nada da će zdrav razum, konačno, preovladati, i da će sada naftni prihodi biti iskorišćeni, da će poslužiti kao normalna osnova za ciljano kreditiranje privrede. Ali, to se nije dogodilo. Zakon o spajanju Fonda za nacionalno blagostanje i Rezervnog fonda dovela do suspenzije investicija iz FNB-a za projekte koji su započeti posle 1. januara 2018. godine.
„Zamrzavanje" je na snazi dok sredstva FNB-a ne dostignu 7% BDP-a. Ministar finansija Anton Siluanov je potvrdio da će 2018. biti poslednja godina u kojoj će ovo ministarstvo trošiti rezerve. Počevši od 2019. godine, ministarstvo će u potpunosti preći na akumulaciju sredstava. To je izazvalo još jedan talas kritike. Zašto zatvarati dotok kiseonika domaćoj ekonomiji, kada sankcije ne slabe, nego jačaju?
Zastarela teorija
Novac od nafte mogao bi biti iskorišćen za državne investicije. Njemu bi bio dodat novac iz privatnih izvora. Poznato je da jedna „investiciona" rublja iz budžeta, rublja uložena za stimulisanje investicija, daje oko 2-3 privatne rublje, a u nekim zemljama i do četiri puta povećava obim investicija. Kada država podrži projekte, privatni investitori lakše odlučuju da investiraju.
Na Zapadu su odavno shvatili da bez kredita ne može normalno da se razvija savremena ekonomija. I tamo se ne boje da u ekonomiju ulože „kreditni novac" uz smešne kamatne stope. Kod nas, suprotno tome, izvlače novac iz ekonomije, a porezima i kamatnim stopama guše i usporavaju preduzetničku aktivnost. Rezultat toga je da naša ekonomija nema dovoljno investicija, te tako od nje ne može da se očekuje rekordna stopa rasta.
Kudrinov predlog o omekšavanju budžetskog pravila zajedno su kritikovali šefica MMF-a Kristin Lagard i ekonomski blok vlade predvođen ministrom Maksimom Oreškinom. Zamenik ministra finansija Vladimir Količev je okrivio Računsku komoru da „nije mogla da shvati da su rizici za finansijsku stabilnost bili u vezi sa tokovima kapitala", a mehanizam „budžetskih pravila" samo je ojačao stabilnost i otpornost našeg finansijskog sistema i ekonomije na takve rizike".
Ali, nakon prave oluje kritika, Kudrin nije ni pomislio da se odrekne svoje ideje i nekoliko puta je podsetio na nju sa parlamentarne govornice. Razmišljanja Kudrinovih oponenata se svode na to da mi ne možemo sebi da dozvolimo da novac koji smo uštedeli za „crne dane" potrošimo i na taj način povećamo ekonomski rast, jer ako se dogodi nova kriza, onda će Rusija ostati bez ičega i to će anulirati sav dotadašnji rast.
Ali postoji i drugo mišljenje: kad ne bi bilo „budžetskog pravila", kod nas bi nivo troškova za razvoj bio isti kao u naprednim zemljama. „Višak" novca koji se šalje u inostranstvo i koji se na taj način investira u zapadnu ekonomiju, formiran je zbog toga što je kod nas nedovoljno finansirana socijalna sfera, smanjeni troškovi za razvoj.
Paradigma budžetske ravnoteže
Industrija naprednog tehnološkog nivoa, novo tehnološko ustrojstvo, rastu danas u svetu za 35-40%. I samo mi nikako ne možemo da povećamo svoju proizvodnju. Najjednostavnije je reći da je naš biznis neodgovoran, koliko god novca da se da - sve se pokrade ili se uloži u banku i živi od kamate. Umesto da se novac ulaže u proizvodnju, bolje je držati se teorije ravnoteže. Pomoću nje činovnici pokušavaju da ubede rukovodstvo zemlje da se ruska ekonomija nalazi u stanju ravnoteže. Takvi pogledi su, smatra Glazjev, beznadežno zastareli, posebno danas, u periodu strukturnih promena, promene tehnološkog, svetskog ekonomskog ustrojstva, kada se u svim zemljama dešava ogromno restrukturiranje ekonomije.
Govoriti danas o budžetskoj ravnoteži, po mišljenju akademika, apsurdno je, poput slavljenja društveno-korisnog rada u socijalizmu, kada se smatralo da je kod nas sve kako treba, izbalansirano i optimalno, iako u stvari nije bilo tako.
Za rast BDP-a nastaje najprikladniji trenutak: ruski biznis vraća se u rodnu luku. Uopšte ne zbog toga što je kod vlasnika kompanija došlo do uzleta patriotskih osećanja. Oni su spremni da se vrate u Rusiju da bi sačuvali svoj kapital, kojeg pod pritiskom sankcija jednostavno mogu da izgube na Zapadu.
Možemo, ako hoćemo
Nije teško naći primenu ovom kapitalu. Zašto izvoziti sirovu naftu, kada petrohemija i gasna industrija daju mogućnost da se umnogome poveća vrednost proizvoda? Danas zaostajemo u nanotehnologijama, u bioinženjerstvu, u nuklearnoj energetici. Tu treba tražiti potencijal za zamenu uvoza sopstvenom proizvodnjom. Možemo da proizvodimo svoje avione samo onoliko koliko je potrebno našoj zemlji. Proizvodni kapaciteti dozvoljavaju da se njihova proizvodnja uveća. Za to je potrebno pripremiti kadrove, organizovati proizvodnju, dogovoriti se sa snabdevačima sirovina, struje. Ali, umesto da oživimo svoju avioproizvodnju, avio biznis se kod nas gradi na kupovini zastarelih evropskih aviona.
Ekonomisti priznaju da u Rusiji više nema onog tajkunskog (na oligarsima zasnovanog) kapitalizma koji je procvetao devedesetih godina. Udeo države u ekonomiji raste i već je dostigao 70%. I ovaj podatak ukazuje na to da je danas lakše obnoviti kontrolu nad nacionalnom privredom, nego što je to bilo devedsetih i početkom dvehiljaditih kada je naš biznis ubrzano izvlačio kapital u of šor zone.
Zbog toga je potrebno jasno reći gde, kome i na šta će se usmeriti milijarde od nafte. Zbog toga i postoji strateško planiranje. A Računska komora i banke u potpunosti bi mogle da ispitaju i prate da taj novac pretvoren u kredite ne bi neko uzeo ili ukrao, već da je jasno usmeren za ostvarivanje nacionalnih projekata i ciljeva, za tehničku modernizaciju proizvodnje.
U stvari, koristeći naftni novac mogli bismo da uskladimo strukturu budžeta, upravo onako kako predlaže Računska komora. Mogli bismo da dovedemo do svetskog proseka udeo rashoda za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, nauku, kulturu, jer to obezbeđuje ekonomski razvoj svake zemlje.
Analitičari obećavaju Rusiji novu kišu nafto-dolara, sličnu onoj koja je padala nad Rusijom 2008. godine. U to zlatno vreme, ogromne sume od izvoza naftnih sirovina koje su dostizale i do milijardu dolara dnevno, državni službenici nisu se usudili da potroše na modernizaciju zemlje. Novac su direktno slali u inostranstvo, u Stabilizacioni fond.
Danas nam niko ne smeta da preokrenemo tok novca u suprotnom pravcu, da ga iskoristimo za ubrzani ekonomski rast, za razvoj naprednih industrija, povećanje blagostanja naroda. Takav pristup bilo bi moguće nazvati novim kursom. Ali, da bi se izmenila ranija matrica razvoja zemlje, potrebna je politička volja.