Pogled iz Moskve

Šta je pokazala Kerčka kriza?

Provokacija P. Porošenka u Kerčkom moreuzu, preduzeta sa jasnim motivom održanja na vlasti, koju su podržali njegovi zapadni saveznici, između ostalog je pokazala da je borba za priznavanje Krima kao dela Rusije daleko od kraja. Treba da bude jasno da, čak i kada se zaboravi na „slučaj Skripaljevih" ili kada se nekim čudom reši problem Donbasa, „krimsko pitanje" će za dugo vremena ostati temelj za očuvanje politike sankcija Zapada prema Rusiji i pritiska na nju.

Dmitrij Minjin

Ne treba računati na to da će se postepeno „sve rešiti samo od sebe". To znači da će Rusija nesmanjenom snagom morati da nastavi da dokazuje istorijsku pravednost i pravnu istinu povratka Krima majci domovini, štaviše da će to morati da podigne na kvalitativno viši nivo. Lako je primetiti da se za sada to čini sa oscilacijama. A, argumenti u korist Rusije koji se ističu pojedinačno, iz ministarstava, a ne objedinjeno, kao fundamentalna doktrina, nemaju dovoljno snage da bi u potpunosti razoružali protivnike priznanja ruskog Krima. Dolazak na poluostrvo zasebnih grupa zapadnih predstavnika sa ciljem da se na licu mesta upoznaju sa raspoloženjem i namerama je dobar, ali pipav posao, koji ne može da zameni dobro organizovan rad ruskih političara, pravnika, istoričara. Sazrela je situacija za stvaranje državne komisije od autoriteta, koja bi u nečemu poput „Bele knjige" objedinila i grupisala sve istorijsko-pravne i druge dokaze u korist apsolutne zakonitosti prisajedinjenja Krima Rusiji. U sastav te komisije mogli bi da uđu predstavnici svih grana vlasti, pravne i akademske zajednice. Dokument koji bi, u razumnom roku, nastao kao rezultat rada ove komisije, trebalo bi prevesti na jezike svetske diplomatije, engleski i francuski, kako bi ruski argumenti bili predstavljeni glavnim međunarodnim partnerima Moskve u za njih pristupačnom obliku. U skladu sa prihvaćenom međunrodnom praksom, može biti dva teksta - jedan sveobuhvatniji i jedan kraći, sažetiji. Osim što bi ruskim oponentima, u slučaju sudara sa sistemskim dokazima Rusije, bilo teže da ih opovrgnu, takva „Bela knjiga" bi bila i odlična pomoć za medije. Mogu se osmisliti i drugi praktični koraci u vezi sa oživljavanjem istorijskog sećanja na pripadnost Krima.

Među mogućim oblastima rada (može ih biti mnogo, glavno je da oni budu fokusirani), želim da se zadržim na nekoliko njih.

1. Pre svega, to je artikulisanije i doslednije ograđivanje od odluke iz 1954. godine o predaji Krima i njegovom prelasku iz sastava Rusije (RSFSR) u sastav Ukrajine, uz navođenje ne samo pravne, što je već rađeno, nego i istorijske argumentacije.

Kod ovog pitanja, osim ukazuivanja na narušavanja proceduralnog karaktera, što se obično ističe, trebalo bi obratiti veću pažnju na opšti kontekst. Posebno treba ukazivati na to kada je (1783. godine), u skladu sa kojim pravnim dokumentima i u sastav koje države (Rusko carstvo) ušao Krim, sa isticanjem naknadnog pravnog regulisanja njegovog statusa. Zatim, od trenutka od kojeg sadašnje kijevske vlasti računaju državnost Ukrajine u smislu međunarodnog legitimiteta, Ukrajina je naslednica suvereniteta stečenog 1945. godine u svojstvu suosnivača OUN. U tom trenutku Krim nije ulazio u sastav Ukrajine. Njegova predaja ne postoji ni u kakvim međunarodnim sporazumima, već je to bio unutrašnji akt.

Rusija, kao naslednica SSSR, ima pravo da unutrašnjom odlukom i ukine ovu predaju.

Jedina prepreka je dogovor između RSFSR i USSR koji su 1990. godine potpisali Kravčuk i Jeljcin o međusobnom priznanju ove dve sovjetske republike u postojećim granicama. Ipak, izlaskom iz dogovora o prijateljstvu, Porošenko je dao Moskvi sve političko-pravne osnove da ukine akt iz 1990. godine. Mislim da je vreme da se to uradi.

Posebno valja razmotriti pitanje o statusu Sevastopolja koji je uvek bio grad pod federalnom nadležnosti, a posledično, njegov ostanak u sastavu Ukrajine, čak i po sumnjivim sovjetskim propisima, uvek je bio apsolutno nelegitiman.

2. Druga oblast rada je proglašavanje odluke iz 1954. godine ne samo nezakonitom, već i zločinačkom. Pod represijom su se našli svi stanovnici Krima, bez obzira kom narodu pripadali. U početku su bili deportovani krimski Tatari i predstavnici nekih drugih nacionalnosti, čija rehabilitiacija je sprovedena na osnovu posebnog zakona, a zatim i svi ostali. Preseljenje celog naroda, bez njegove saglasnosti, iz jedne države u drugu, pa i zajedno sa teritorijom, to je takođe poseban vid raseljavanja. Čak i ako stepen stradanja i patnje onih koji su ostali na poluostrvu fizički nije bio takav kao onih koji su ga napustili, prinudno lišavanje Domovine u svakom slučaju predstavlja narušavanje jednog od osnovnih ljudskih prava. I vraćanje Rusiji može da se izjednači sa jednom od tačaka programa rehabilitacije celog stanovništva Krima.