Feljton

Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (5.)

Protiv kulture, u vreme cenzure

U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela "Crveni kralj" (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, "demokratskim vlastima" je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju "Usponi i padovi Ivana Ivanovića", koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka

Ivan Ivanović

Da pogledamo koja je moja uloga u „Krivičnoj estetici"?

Već sam rekao da je Marinko Arsić Ivkov pre svega pisao svoju knjigu, a citati iz drugih knjiga mu služe kao dokazni materijal za teze te knjige. Ja sam tu dobio priličan prostor.

Da bi pokazao svu apsurdnost suđenja umetnosti, M.A.Ivkov se već u uvodnom poglavlju poziva na moj slučaj.

„Autor romana Crveni kralj, Ivan Ivanović, posle žestokih javnih napada osuđen je na dve godine zatvora zato što jedan od junaka romana državu Jugoslaviju naziva „Juga" (u to vreme, u svakodnevnom govoru, ovim imenom od milja svi su tako nazivali Jugoslaviju, a naročito „gastarbajteri", kao što su i Aleksandra nazivali Saša, a Branislava Brana). Uostalom, koje je umetničko delo uopšte moglo da ugrozi vlast u Srbiji i u Jugoslaviji (gde su, recimo, tiraži knjiga često bili ispod hiljadu primeraka i gde je petina stanovništva bila nepismena), kada se to nije dogodilo nikada i ni u jednoj zemlji sveta. To su sigurno znali i komunistički vlastodršci, pa je pitanje vezano za spektakularnost i oštrinu tih, čak i s njihovog stanovišta nepotrebnih progona tim zanimljivije i zagonetnije."

„Njegovo „književno stvaralaštvo" je teže nego li neprijateljsko delovanje njegovog oca...", ocenjuju borci Gornjeg Brestovca književni rad Ivana Ivanovića, čiji je otac bio komandant Druge topličke brigade (pod vrhovnim zapovedništvom Draže Mihailovića) i neposredni vojni protivnik autora ove ocene, za koje je umetničko delo opasnije i od metka. (Citat potiče iz pisma Mesne organizacije SUBNOR-a sela Gornji Brestovac upućenog Okružnom sudu u Prokuplju, gde je Ivanu Ivanoviću suđeno za krivično delo iz člana 174. KZ počinjeno romanom Crveni kralj. U pismu se od sudije Branislava Niketića traži da ovog narodnog neprijatelja najstrože kazni, što je sudija i uradio i književnika osudio na dve godine zatvora. Navedeno poređenje vojničkog i umetničkog poziva, puške i pera - u kojem je prvo bezazlenije od drugog - najbolje oslikava taj iracionalni strah komunističke vlasti od pisane reči."

Tražeći korene ovakvom shvatanju književnosti, Ivkov navodi jedan tekst Lunačarskog iz vremena Oktobra: „Reč je oružje i kao što revolucionarna vlast ne može tolerisati postojanje revolvera i mitraljeza kod bilo koga, jer je taj bilo ko često najgori neprijatelj, isto tako ni država ne može dopustiti slobodu propagande putem štampe... Cenzura? Kakva strašna reč! Ali za nas su podjednako strašne reči: top, bajonet, zatvor, pa čak i država...Ista stvar je i sa cenzurom. Da, mi se nimalo ne bojimo potrebe cenzurisanja čak i lepe književnosti, jer ona pod svojom zastavom, pod svojom finom vanjštinom može uvesti otrov za naivnu i neprosvećenu dušu ogromne mase koja se još uvek može pokolebati i odbaciti ruku koja je iz pustinje vodi prema obećanoj zemlji..."

U poglavlju Političke pretpostavke (za suđenja umetnicima) Predgovora, da bi pokazao do koje mere se politika mešala u književnost, M.A.Ivkov navodi jedno pismo iz Kuršumlije protiv mene. „Opštinski komitet SKS u Kuršumliji u pismu Ježu (pismo je potpisao sekretar Ranko Đorđević) pozdravlja presudu Okružnog suda u Prokuplju kojom je pisac Ivan Ivanović osuđen na dve godine zatvora. Presuda je „naišla na široko odobravanje radnih ljudi u ovoj komuni i radnih ljudi i građana Toplice", tvrdi egzalti¬rani sekretar i oštro zamera Milovanu Vitezoviću što je u Ježu napao presudu. „Ivanu Ivanoviću je ovo socijalističko društvo pružilo dosta. Školovalo ga i dalo mogućnost da radom i doprinosom postane koristan član društva. No, Ivan Ivanović, ovakvim radom uperenim protivu SFRJ, na delu dokazuje da mrzi ovo društvo i da radi protivu njega zato što mu je likvidiralo oca Božu Ivanovića, poznatog četničkog zlikovca." Pismo je upućeno Ježu, Vrhovnom sudu Srbije, javnom tužiocu Srbije i Izvršnom komitetu CK SKS. Ovom poslednjem radi preduzimanja mera protiv Vitezovića."

U odeljku Pravne pretpostavke Predgovora M.A.Ivkov ističe da su neke sudije u progonu političkih protivnika videle svoju šansu za napredovanje u karijeri. „Obrazloženje presude često je prilika sudiji koji je piše da istakne svoju privrženost političkim i ideološkim vrednostima koje osuđeni ugrožava. Te vrednosti se „ističu, veličaju i promovišu kao neprikosnovene i nedodirljive". A nije redak slučaj da se u presu¬di sudija ne bavi samo krivičnom odgovornošću optuženog, nego ga i politički diskvalifikuje, odnosno daje političku i umetničku ocenu dela, što po optuženog može da ima teže i trajnije posledice nego osuda za krivično delo. Za ovo je možda najbolji primer Ivana Ivanovića, koga je Vrhovni sud Srbije oslobodio krivične odgo¬vornosti, ali politički ga je osudio i okarakterisao kao protivnika komunizma. U presudi piše: „Politička opredeljenost, ma koliko da je negativna, ne povlači za sobom krivičnu odgovornost sve dok takva osoba ne učini neku radnju koja po zakonu predstavlja krivično delo. Sve dotle takva osoba može biti izložena društveno-političkoj osudi... Optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izražava svoj oponentni stav i omalovažavajući odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Međutim, društvena zbiva¬nja o kojima optuženi govori u svom romanu, nisu predmet inkri¬minacije po čl. 174 KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige."

Ivkov ističe da je ta presuda proistekla iz celokupnih društvenih i političkih zbivanja i da je rezultat političke nagodbe. Pokazuje da je u saglasnosti s ranijim presudama.

„Ilustracije radi, navešćemo primer iz prakse, koji gotovo školski demonstrira mehanizam pravosudnog obračuna s umetničkim delom i njegovim autorom. Krivičnu prijavu protiv književnika Ivana Ivanovića Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju podneo je izvesni Dušan Milić. Iz prijave se nigde ne vidi da je njen podnosilac radnik Službe državne bezbednosti, koja je u ovom slučaju pokretač progona. A i više od toga. Jer kako ističe advokat Rajko Danilović, ono što politička poli-cija „obradi" i „prikupi", najčešće je jedino što tužilac i sudije imaju za progon neistomišljenika. Do sprege policijsko-tužilačkih i sud¬skih organa nigde i ne dolazi toliko koliko u političkim suđenjima, smatra isti autor, a to je zato što svi imaju isti cilj: progon neisto¬mišljenika.

I iz samog teksta krivične prijave vidi se da je njen pot¬pisnik verziran za ovu vrstu krivičnih dela i da dobro poznaje pravosudne mehanizme i terminologiju: „Na osnovu člana 140. stav 3, u vezi člana 137. i 139. Zakonika o krivičnom postupku, podnosim krivičnu prijavu protiv Ivana Ivanovića, profesora književnosti iz Kuršumlije, rođenog 1939. godine u Nišu, od oca Božidara i majke Milje (...) jer postoji osno¬vana sumnja da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1. Krivičnog zakonika. Imenovani je u više navrata pisao i objavljivao literarne radove, koji ustvari, obučeni u književno ruho, predstavljaju političke pam¬flete uperene protiv naše društvene zajednice u celini i socijalističkog društvenog uređenja kao sistema, s ciljem da ocrni, obezvredi i omalovaži socijalističku Jugoslaviju kao društvo i socijalizam kao ideologiju postojećeg društvenog uređenja u zemlji. Time je, napisima, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji i podsticao na protivustavnu promenu društvenog i državnog uređenja, što je inkriminisano čl. 118. st. 1. Krivičnog zakonika. (...) Iz napred citiranog i čitave knjige očigledno je da je knjiga književno delo utoliko što je nađena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikažu društveno-političke prilike u zemlji, a da je to ustvari poli¬tički pamflet i političko-ideološka diverzija u obliku književnog dela."

Okružno tužilaštvo je, naravno, prihvatilo ovu prijavu i istražnom sudiji Okružnog suda uputilo zahtev za sprovođenje istrage. Istražni sudija je postupio prema zahtevu, nakon čega je Okružni javni tužilac Miodrag Bojović Okružnom sudu podneo optužnicu protiv Ivana Ivanovića. Okružni sud (predsednik veća sudija Branislav Niketić) osudio je književnika na dve godine zatvora.

Do koje mere je istraga uživala respekt i bila alfa i omega ne samo u sudovima, potvrđuje Rešenje direktora Gimnazije u Prokuplju Dragoljuba Vuksanovića o pokretanju disciplinskog postupka protiv radnika te škole, profesora Ivana Ivanovića: razloge zbog kojih pokreće postupak protiv profesora i traži njegovo udaljavanje iz škole direktor je gotovo prepisao iz optužnice protiv Ivanovića, koju, što je posebno zanimljivo, Okružno javno tužilaštvo tada još nije ni podiglo."

U poglavlju Estetičke pretpostavke Predgovora M.A.Ivkov citira jedan moj iskaz, verovatno uzet iz intervjua: Meni su sudije zabranile jednu knjigu, a urednici sve ostale - Ivan Ivanović.

Kako su komunisti podmićivali umetnike?

„Pošto je preuzela potpunu kontrolu nad sredstvima za proiz¬vodnju, Partija je mogla da se posveti svojoj najvišoj vrednosti - čoveku. U velikom siromaštvu prvih posleratnih godina pridobijala je umetnike, s današnjeg stanovišta, sitnim materijalnim privilegijama - ogrevom, bonovima za odeću, obuću i veš, novčanom pomoći. U ono vreme to su bile ogromne povlastice. One su vremenom prera¬stale u stanove, dobre honorare, putovanja, visoke položaje, ulazak u školsku lektiru, redakcije i Akademiju... Kratko rečeno, materijalni položaj umetnika nije zavisio ni od tržišta, ni od umetničke vrednosti njihovih dela, nego od lojalnosti režimu. Zato su borbe za nagrade, urednička mesta i položaje bile tako žestoke. Zato nigde nije bilo toliko profesionalnih pisaca kao u komunističkim režimima, niti su povlastice koje su uživali pripadnici umetničkih udruženja igde bile toliko velike. I zato, čak i kad je reč o raznim književnim sukobima, kako je uočio Predrag J. Marković, pored političke i estetske dimenzije, treba imati u vidu i materijalnu dimenziju.

„S druge strane, oni koji nisu hteli da prignu glavu i služe režimu ostajali su bez svega toga i živeli su u krajnjoj nemaštini i daleko od očiju javnosti i režimske kritike. Pored raznoraznih političkih i estetičkih odstrela i sudskih zabrana, nepodobni umetnici su često udaljavani s posla čak i kad su bili dobri radnici, kao što je, na primer, slučaj reditelja Aleksandra Petrovića (Akademija za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu) i pisca Ivana Ivanovića (Gimnazija u Kuršumliji). U istražnim spisima sa suđenja Ivanoviću čak se nalazi i ocena o njegovom radu u Ekonomskoj školi u Aleksandrovcu i Gimnaziji u Kuršumliji. Njegov rad u obe škole ocenjen je najvišom ocenom, ali je i pored toga otpušten s posla (kao autor „nepri¬jateljskog" romana)."

Na kraju, Marinko Arsić Ivkov pravi rezime mog progona.

„Kad smo govorili o pravnim pretpostavkama, pomenuli smo slučaj književnika Ivana Ivanovića. Dosije ovog slučaja ima više segmenata. Otvorićemo ga čitaocu, pošto je on, s jedne strane, škol¬ski primer metoda represije režima nad umetnikom, a, s druge, odlična ilustracija našeg zaključka da je klasifikacija progona nesi¬gurna i rizična. Iako spada u sudske progone, „slučaj" Ivana Ivanovića obuhvata gotovo sve pominjane vrste „cenzure": sudsku, policijsku, političku, samoupravnu i mnoge druge.

Nakon izlaska iz štampe romana Crveni kralj, Okružno javno tužilaštvo u Pančevu, gde je knjiga štampana, donelo je, krajem oktobra 1972, rešenje o privremenoj zabrani njenog rasturanja. (U decembru iste godine Okružni sud u Pančevu doneo je rešenje o trajnoj zabrani.) Izvesni Dušan Milić podneo je Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju krivičnu prijavu protiv Ivana Ivanovića, autora romana, „jer postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 Krivičnog zakonika". (Zagonetni Dušan Milić, u prijavi bez adrese i zanimanja, „radnik" je Službe državne bezbednosti.) Autor prijave u kratkoj analizi romana pokazuje da je u pitanju „političko-ideološka diverzija u obliku književnog dela". Zatim naglašava da je Ivan Ivanović sin četničkog komandanta Bože Ivanovića, da kao profesor književno¬sti u kuršumlijskoj Gimnaziji nastavlja delatnost svoga oca i da su svi njegovi književni radovi maskirani politički pamfleti. Zbog toga je neophodno, zaključuje podnosilac prijave, pretresti piščev stan u Kuršumliji, kao i stan njegove majke u Žitnom Potoku. Nakon ove nedatirane prijave, Okružnom javnom tužilaštvu u Prokuplju stiže „Izveštaj o preduzetim merama", koji je potpisao „operativni rad¬nik SDB" Milorad Kozić. Operativni radnik obaveštava naslov da je 3. novembra 1972. izvršen pretres stanova Ivana Ivanovića i Milje Ivanović i da je tom prilikom oduzeto dvanaest predmeta (knjiga, rukopisa i pisama) i devet fotografija, na kojima se nalazi piščev otac. Okružno javno tužilaštvo u Prokuplju 13. novembra 1972. upućuje istražnom sudiji istog suda „zahtev da se sprovede istraga protiv Ivana Ivanovića". Istražni sudija Milutin Božović 30. januara 1973. donosi rešenje da je mesno nenadležan za sprovođenje istrage, pošto je sporni roman štampan u Pančevu. Istražni sudija Okružnog suda u Pančevu nije prihvatio da vodi istragu i pokre¬nuo je kod Vrhovnog suda postupak o rešavanju sukoba o nadležnosti. Vrhovni sud Srbije 16. maja 1973. donosi rešenje da je Okružni sud u Prokuplju nadležan za vođenje krivičnog postupka protiv Ivana Ivanovića. U međuvremenu, pisac je otpušten s posla zbog političke nepodobnosti, iako je kao profesor Ekonomske škole u Aleksandrovcu i Gimnazije u Kuršumliji dobio najviše stručne ocene (te ocene čak se nalaze u piščevom sudskom dosijeu). Potom je zbog raznih vrsta pritisaka i pretnji, s porodicom napustio Kuršumliju i pobegao u Beograd. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Velimir Stepanović ispitao ga je 11. juna 1973. i zapisnik o ispitivanju dostavio Okružnom sudu u Prokuplju. Pisac 24. sep¬tembra 1973. upućuje žalbu Krivičnom veću Okružnog suda u Prokuplju na rešenje istražnog sudije o pokretanju istrage, ali sud 8. oktobara 1973. odbija žalbu kao neosnovanu. Posle više od godinu dana od pokretanja istrage, Okružni javni tužilac u Prokuplju Miodrag Bojović je 7. decembra 1973. podigao optužnicu. Pretres je održan 27. oktobra 1974, a istog dana sudija Branislav Niketić saopštio je presudu - pisac je proglašen krivim i osuđen je na dve godine zatvora.

Zahvaljujući, pre svega, promeni odnosa političkih snaga u srpskoj Partiji, „finale" slučaja Ivana Ivanovića završeno je netipično. Vrhovni sud Srbije je 14. februara 1975. Predsednik Sudskog veća sudija Slobodan Radaković oslobodio je pisca optužbe i ukinuo prvostepenu presudu, što se u istoriji komunističkog pravosuđa u Srbiji do tada nije dogodilo.

Iz Ivanovićevog dosijea vidi se da su paralelno s pravosudnim organima i mnoge druge institucije bile uključene u „slučaj", odnosno u progon autora. Angažovanje političke policije, odnosno Službe državne bezbednosti, nije iscrpljeno pokretanjem istrage i pretresom stanova.

U dosijeu se nalazi i biografija piščevog oca, koju je 9. oktobra 1974. sačinilo odeljenje SDB u Nišu, a koja je trebalo da potencira autorovu krivicu. Prema svedočenju samog Ivana Ivanovića, policija je pre suđenja pokušala da mu namesti veze s četničkom emigracijom, ali to joj nije pošlo za rukom. Škola u kojoj je bio zaposlen otpustila ga je s posla i pre donošenja presude, odnosno utvrđivanja njegove krivice ili nevi¬nosti. Takozvane društveno-političke organizacije javno su zahtevale drakonsku kaznu za autora Crvenog kralja. Mesna organizacija boraca Gornjeg Brestovca uputila je pismo Okružnom sudu u Prokuplju u kojem za Ivana Ivanovića traži što oštriju kaznu. Partijske organizacije južne Srbije na sastancima su osuđivale neprijateljskog pisca i svakodnevno izdavale saopštenja. Kulminacija tih partijskih napada jeste pismo Opštinskog komiteta Saveza komu¬nista Kuršumlije Vrhovnom sudu Srbije, u kojem se traži još strože kažnjavanje ne samo Ivana Ivanovića nego i onih koji ga brane, poput pisca Milovana Vitezovića. I urednici beogradskih izda¬vačkih kuća i književnih časopisa revnosno doprinose izgonu Ivana Ivanovića iz javnog i književnog života - odbijaju mu rukopise ili objavljuju negativne tekstove o njegovim književnim delima. Jednostrano su raskinuti ugovori o snimanju filma i televizijske se¬rije prema romanu Crveni kralj. Sve to pokazuje da je progon pisca bio sveobuhvatan i „koordinisan", a da je sudski proces bio samo jedan od segmenata tog progona."

U odeljku Predgovora Posledice M.A.Ivkov daje, rekli bismo, rengenski snimak kulturnog života u vremenu kad je „Krivična estetika nastala", 2003. godine.

„Krivična estetika je za sobom ostavila pustoš. Pometnja na polju umetnosti traje i danas, iako vreme komu¬nističke diktature već odavno liči na ružan san. Vrednosti koje je krivična estetika tako radikalno istumbala još uvek nisu na svom pravom mestu. Ponovno vrednovanje, naročito dela nastalih pod komunističkom vlašću, ne samo što nije izvršeno, nego nije ni otpočelo. U književnosti je naročito potrebno temeljno, kvalifikovano i odgo¬vorno, ponovno čitanje. Takvo čitanje svakako će neke vrednosti da potvrdi, neke da ospori a neke da rehabilituje i iz tame u koju su nepravedno (ili kako bi rekli krivični estetičari, zlonamerno) gurnu¬te, vrati na svetlost dana. Mnogo je sitnih duša, udvorica, poslu¬šnika bez časti i karaktera prodefilovalo tom šašavom pozornicom, opštom bolnicom, i načinilo lom ravan reformama iz one uvek aktuelne pesme Milorada Mitrovića. Dovoljno je da prelistamo knji¬ževne kritike u dnevnim listovima za poslednjih pedesetak godina, pozorišne repertoare, čitanke i udžbenike književnosti, spiskove školske lektire, nagrađenih i slavljenih književnika, pa da nas spopadne jeza. Što je još gore, to nesrećno vreme udvorištva i nemorala nije samo istumbalo vrednosti, nego je uništilo i osećaj za vredno. Surogat, epigonstvo, plagijat, kič više se ne razlikuju od originala i prave umetnosti. Pored toga, jedna toliko bolesna epoha stvorila je interesne grupe, klanove, koterije, kamaraderiju, koji kao gubave kraste guše i ono malo preostalog zdravog tela i brane svoje mesto osvojeno pod komunističkim stegom. Mračni ljudi iz mračne prošlosti mislili su i na budućnost! Blagovremeno su klonirali svoje naslednike, po svemu nalik njima, osim po obrazovanju. Razmestili su ih po redakcijama, fakultetima i svim drugim institucijama preko kojih se nadgleda umetničko stvaralaštvo. Tako je i mlađi naraštaj dobio predstavnike nesposobne da se oslobode autoriteta i da neza¬visno, „po svojoj savesti", vrednuju umetnička dela. Zato su mnoga imena još uvek nedodirljiva, a nezavisna misao bauk koga se svi plaše - od naučnih institucija i fakulteta, do književnih novina i časopisa. Dovoljno je otvoriti kulturne rubrike većine dnevnih li-stova, ili nastavne programe škola i jezikoslovnih fakulteta, pa zaključiti da se gotovo ništa nije promenilo. Oni koji su vršili progon za račun režima ili su mu podanički služili, i danas uživaju privilegije koje im je taj režim dao. Njihove žrtve i dalje su na društvenoj i umetničkoj margini. A što je najgore, klonirani profe¬sori stvaraju nove klonirane naraštaje nastavnika, klonirani kritičari vaspitavaju novu generaciju kloniranih kritičara i čitalaca. Zogovićeva konstatacija iz 1946. godine da je „književni život očišćen od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu" verodostojnija je na početku trećeg milenijuma nego u vreme kad je izrečena!

(Nastavak u sledećem broju)