Roblje

Umesto kliničke smrti i robovlasništva, potrebne su radničke pobune i ustanak protiv Vučićevog režima a

RAT ZA OPSTANAK

Trideset godina traje pljačka, ponižavanje, lagano ubijanje i proterivanje najvitalnijeg dela srpskog društva, njegovog radno sposobnog stanovništva u najboljim godinama života. Sa druge strane, oni koji su sve to preživeli i ostali u Srbiji, oni koji nisu gubili nadu niti menjali adresu i državu, platili su i plaćaju skupu cenu za to. Jedan od ključnih faktora ovakvog dugogodišnjeg propadanja su i korumpirani, režimski sindikati, koji su udruženi sa režimskom propagadnom, uspeli da ubiju svaku nadu da će radnici ove zemlje izaći iz čistog robovlaništva u kome se danas nalaze. Ali, kako je mrak pred zoru najgušći, treba verovati, a po svemu sudeći sad je već izvesno, pobune i radnički ustanak treba već ove jeseni očekivati u svakom gradu u Srbiji. Bes i ogročenje su na vrhuncu.

Luka Mitrović

U Srbiji postoji 24.000 sindikalnih organizacija, i mada taj podatak zvuči neverovatno, jer pod ovim nebom ne postoji ozbiljna sindikalna aktivnost, sve govori da će je uskoro biti. Ne samo sindikalne. I to ne one lažne sindikalne prevare koje su decenijama finansirali, podsticali, kreirali i strogo kontrolisali svi režimi, pa danas i režim samoproglašenog vođe, Aleksandra Vučića, nego će doći do prave, masovne pobune radništva koje je opljačkano, prevareno i izdano.

Na ovom mestu treba podsetiti da je pravo na sindikalno udruživanje garantovano Ustavom Republike Srbije i svaka povreda tog prava se smatra krivičnim delom. Prema takvoj vrsti krivičnih dela, javni tužilac bi u morao odmah da postupi na osnovu prijave koja se podnosi. To se, naravno, u Srbiji nikad nije desilo.

Tužilaštvo ćuti, radnici su ućutkani, strahovlada je zavedena, a samo jedan čovek, Aleksandar Vučić, osoba sa neograničenom (ne)odgovornošću, u potpunosti samostalno vlada Srbijom, kao da je država njegovo preduzeće.

Zaposleni u državnim preduzećima su ucenjeni radnim mestom i mizernom platom, obavezni su da glasaju za diktatora, lažni sindikalni predstavnici su ustvari izabrani aktivisti režima, često vrhunski prevaranti i najbolji saradnici domaćih (pa i stranih) tajnih službi, te je na taj način svaki pokušaj spontanog organizovanja radničkih pobuna kompromitovan i osujećen već u startu.

Onog trenutka kad je Srbija pala u ropstvo najsurovije privatizacije u jugoistočnoj Evropi, a verovatno i u svetu, ta ugušena masa najjeftinije radne snage na evropskom kontinentu, postala je glavni oslonac sadašnje kriminalne elite.

Zbog svega nabrojanog, poslednja sednica Međunarodne konfederacija sindikata, u svom Indeksu globalnih prava, stavila je Srbiju visoko na spisak onih nesrećnih država koje sistematski rade na proizvodnji robova, kršeći najosnovnija radnička i ljudska prava.

U Vučićevoj Srbiji, to se radi podmuklo, birokratski, policijski, kad treba i brutalno, pendrecima, izvođenjem režimskih batinaša ili takozvanog „fizičko tehničkog obezbeđenja", dakle, nasiljem. Režim Aleksandra Vučića usavršio je tu „metodologiju" do monstruoznih razmera. Prevario je i takozvanu međunarodnu zajednicu i njene institucije, tako što je njegov režim ratifikovao konvencije Međunarodne organizacije rada i druge međunarodne standarde, sa ciljem da ih na svoj način primeni u Srbiji, tačnije da ih potpuno parališe i da im se naruga.

Ali, još pre nego je uzurpirao svu vlast u državi, razne „demokratske udbe" postavile su svoje navodne vođe sindikalnih organizacija u Srbiji, dobro ih platili i zakonom zaštitili, radi lakše kontrole mogućih radničkih pobuna. Cilj je bio jasan: pljačkaška privatizacija morala je nesmetano da traje. Vrhunac tog banditizma, desio se dolaskom Aleksandra Vučića i primitivne horde njegovih sledbenika.

Veleizdaja kakva se ne pamti u modernoj istoriji Srbije, doživela je i svoju javnu, tako reći svetsku promociju, onog sada već davnog dana (2. decembra 2014. godine) kad je američka TV kompanija CNN počela da emituje plaćenu reklamu u svojim najgledanijim emisijama, u kojoj se Srbija predstavlja kao zemlja kvalitetne ali jeftine radne snage, pa čak i jeftinih prirodnih resursa koji su kao na tacni ponuđeni američkim kompanijama, uz najbolje uslove i naniže cene.

Naručilac ove reklame bila je Vlada Srbije i Privredna komora Srbije (PKS) a po izričitoj želji kriminalnog režima Aleksandra Vučića. Sve ovo je imalo duboke posledice na paralizu radničkih pokreta u Srbiji, a otvorilo neslućene mogućnosti za kriminalne apetite samozvanog vođe i njegovog poludivljeg političko-privrednog plemena. Tako se i desilo da je ta i takva Vučićeva Srbija doslovno projektovana kao grobnica takozvanih „tranzicionih gubitnika" i razočaranih masa, koje su nekada bile najveći rezervoar pokretačke energije, kako u privrednim organizacijama tako i u čitavom društvu i svim njegovim delatnostima.

U julu mesecu 2017. godine, više svetskih medija je objavilo vest da je Srbija postala jedan od najvećih svetskih „rezervata" jeftine radne snage, podastirući javnosti činjenicu da je sa tadašnjih 380 evra prosečne plate, došla dotle da je satnica radnika u automobilskoj industriji Kine postala dvostruko veća od satnica radnika u kragujevačkom pogonu italijanskog Fiata!

Bio bi to u svakoj evropskoj državi signal za opštu pobunu radništva, ali ne i u Srbiji koju je sa svih televizijskih kanala, svakodnevno obećanjima o boljem životu hipnotisao drski bilmez koji nikada ni dana nije radio u takozvanom „realnom sektoru" niti zna šta znači poštena zarada od poštenog posla.

Rezultat svega ovoga, bilo je brutalno ponižavanje građana, svih zaposlenih i nezaposlenih, tačnije, onih koji traže bilo kakav posao. Naime, Vučićev režim pravi „tipski model" ugovora o radu, u kome je na više mesta suprotan Zakonu o radu. Radnici su postali „roba na tržištu" bez prava glasa, koju je moguće iznajmiti „na lizng". Pokretač ovog novog robovlasništva bila jer opet kriminalna nevladina organizacija pod skraćenicom NALED koja sebe zvanično predstavlja ovako: „Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj i ključni partner Vlade i Parlamenta u definisanju zakonskih rešenje od značaja za privredu".

Nezvanično, reč je o američkom „supervizoru" svih poslova srpske vlade i parlamenta, pod patronatom USAID. Projekat konačnog svođenja radništva u Srbiji na nivo golog roblja, skrojen je upravo u ovoj banditskoj instituciji za upravljanje poslednjom poslednjom kolonijom u Evropi i njenim opljačkanim i planski izluđenim narodom.

Sve više ljudi u Srbiji radi na nesigurnim poslovima, na kratkoročnim ugovorima, „na lizing", što ih lako dovodi u poziciju da budu ucenjeni. Režimski sindikati ih ne štite, zakon takođe, jer ih prema Vučićevim zakonima sindikat ni formalno ne može organizovati zahvaljujući ograničenjima a kamoli mobilisati za radikalnije akcije. Veliki je strah među ljudima od gubitka posla, pretnje u slučaju štrajka ili protesta su realne, a Vučićeve „pretorijanske garde" sve brojnije. Batinaši su postali oslonac njegovog režima, a radnici njegovi neprijatelji.

Diktator to i javno saopštava. Kaže, doslovno. da su radnici u Srbiji nesposobni, lenji, razmaženi i da mnogo traže. U svakoj ozbiljnoj državi, takva jedna izjava od strane ministra, predsednika vlade ili države, izazvala bi masovne proteste. Srbija jeste u prošlosti stradala, strada i danas, narod u Srbiji jeste umoran od lažnih vođa i revolucija, ali kad krene u kontra napad, u odbranu golog života, egzistencije i porodice, nijedan diktator nije jači od te energije. Uskoro će se ovo potvrditi, možda žešće i krvavije nego ikada u posleratnom periodu.

U martu mesecu ove 2022. godine, hrana i sve vrste pića poskupeli su za čak 20 odsto, a tokom narednih meseci, sve do početka jula, cene su i dalje rasle (i do 30 odsto) a kraj tom trendu se ne vidi. Minimalna zarada više ne može da pokrije cenu takozvane osnovne potrošačke korpe, što znači da više od dva miliona građana u Srbiji, uglavnom „proleterske klase" (oni koji rade za golo preživljavanje), neće imati dovoljno hrane, a kako neće moći da servisiraju ni troškove režije (komunalne i druge račune), to znači da je sukob sa Vučićevim režimom i njegovim multimilionerima, neizbežan.

Radnici državnih i privatnih kompanija, do sada stimulisani samo velikim obećanjima, ne veruju više nikome. Ne veruju režimskim sindikalnim vođama, ne veruju stranci na vlasti i njenom vođi, ne veruju ni odnarođenoj opoziciji koju u rukama drži takođe jedan čovek.

Očaj i bes takve mase nezadovoljnih, gladnih i prevarenih, može da stvori i stvoriće, atmosferu unutrašnjeg obračuna, koga se Aleksandar Vučić najviše i plaši. Otuda njegova ideja o vanrednom stanju koje je spreman da proglasi. Ali, kako u Srbiji nije dugo bilo pravih, masovnih, žestokih radničkih pobuna, za očekivati je da ih uskoro bude. Hoće li im Vučić podvaliti priču o „stranom faktoru", ličnoj ugroženosti ili nešto treće, u to ne treba sumnjati. Diktator takvog formata i takve psihologije spreman je da izazove i građanski rat u Srbiji.

Sve do sada, njegov režim je znao da amortizuje radničke proteste, potkupljivanjem ključnih aktivista, pretnjama, ucenama, zastrašivanjem, fizičkim nasiljem...

Od sada, pa u narednim mesecima, sukob sa opljačaknom i porobljenom radničkom klasom biće neizbežan. Ironijom njegove sudbine, vratiće mu se kao bumerang rečenica koju je izgovorio uoči početka svoje vladavine, kad je dao intervju za ovaj magazin, i rekao ono što stoji u naslovu: „Gladni će odlučiti sudbinu Srbije". Taj trenutak je blizu.

I radnici u Srbiji, nakon svega što ih je zadesilo u poslednjih trideset godina, a posebno u zadnjoj deceniji tokom koje ih je potpuno ponizio Vučićev režim, spremni su na obračun.

Na primeru samo dva „reprezentativna" sindikata, na čijem čelu već dve decenije stoje isto dvoje ljudi, Ljubisav Orbović i Ranka Savić (svako na čelu svoje sindikalne organizacije), postaje jasno zašto je klinička smrt radničke klase u Srbiji skoro uspeo projekat kriminalnog režima Aleksandra Vučića (koji već dugo planira da radništvo u Srbiji zameni strancima-migrantima iz zemalja južne i srednje Azije, iz Latinske Amerike i Afrike). Ovaj savremeni Kralj Ibi rado bi i čitav srpski narod zamenio („šta će mi narod!"), samo kad bi bilo moguće.

Uglavnom, tokom decenije svoje diktature oslanjao se Vučić na dva „reprezentativna" sindikata i dvoje opasnih klovnova koji su učestvovali u paralizovanju radništva umesto u misiji njegove glorifikacije kao ključnog stuba društva.

Naime, javnost je punih dve decenije uspavljivana pričom o „pregovorima sa sindikatima", uglavnom uvek „o minimalnoj ceni rada" ili češće, „o ceni potrošačke korpe". I tu se završava svaka rasprava između tih, takozvanih „reprezentativnih" sindikata i celokupnog radništva u Srbiji.

Ljubisav Orbović i Ranka Savić, predstavljaju personifikaciju sprdnja sa građanima Srbije, posebno njenim najvitalnijim delom, radno sposobnim stanovništvom koje očekuje od države minimum poštovanja ljudskih i radničkih prava. Umesto ozbiljne borbe protiv svih dosadašnjih krvopijskih režima, od kojih se ovaj poslednji, na čelu sa Vučićem pokazao i najradikalniji u nasilju i teroru koji sprovodi nad radnicima, ovaj debelo korumpirani dvojac, vešto drži pod kontrolom radničku masu ne manju od 900.000 ljudi. Kako im je to do sada uspevalo, priča je za jednu ozbiljniju psihološku analizu.

Taktika kojom se danas Vučić služi postavljena je na ucenama. Ko hoće posao, moraće u njegovu stranku i moraće da glasa za njega. Na prvo mesto u propagandi postavio je pitanje zaposlenja. A, priče o radničkim i ljudskim pravima, ostavio je nevladinom sektoru i njihovoj brizi za „manjinske grupe".

U takvim okolnostima, pravo je čudo da se do sada nisu rodili masovni protesti zaposlenih, širom Srbije, jer je teror koji su zavele i domaće i strane kompanije, postao nepodnošljiv. Na žalost, mnogi su to prihvatili kao način života, a mnogi za svoja prava i za neki bolji život i ne znaju.

Učinak raznih lokalnih „orbovića" i „savićki", takođe je otrovan i smrtonosan po slobodu i pravo na rad i dostojanstven život. Mada su skoro zaboravljeni, neki od njih i smenjeni, svakako treba pomenuti i dvojica režimskih sindikalaca iz Rudarskog basena-kompleksa Kolubara, jednog od ključnih privrednih giganata Srbije, kao takozvani „rol model", način kako se, uz pomoć korumiranih sindikalaca u Srbiji drže radnici „na uzdi"

Naime, izvesni „Pici" (Miodrag Ranković) i „Đokin" (Milan Đorđević), davali su od početka Vučićeve vladavine, ozbiljan doprinos gušenju radničkog bunta u Kolubari, baš onda kad je najviše bio potreban. Stali su uz režim Aleksandra Vučića i dobili ozbiljnu materijalnu satisfakciju za to. Posledice tadašnjeg „davljenja" radničkog bunta, dovele su do skoro potpune devastacije RB Kolubara, a Srbiju danas, u 2022. godini, izložili ozbiljnoj energetskoj krizi, koja vrlo malo ili nimalo nema veze sa sadašnjom svetskom energetskom krizom. Naime, rastakanje Kolubare počelo je znatno ranije, a razbijanje potencijalnih radničkih pobuna i svrgavanje kriminalnog režima u Beogradu, još ranije.

Vučićeva „duboka država" je i onda i danas uvek spremna bila da regrutuje nove lažne „sindikalce", a zapravo cinkaroše, lažove, kompromitovane operativce, udbine renegate i sličnu ološ, kako bi držali „na oku" radništvo u Srbiji, da ne bi, ne daj bože, potražili prava koja im po zakonu pripadaju.

Učinio je Vučić sve da im ta prava oduzme, pa je Zakonom o radu iz 2014. godine, praktično stavio van snage ključne mehanizme zakonske zaštite zaposlenih. Njegov režim i on lično će uskoro da plate za to, ali ne ni novcem ni pobedom na izborima, nego na jedini način koji on može da razume: čvrstim argumentima sile i fizičke prinude, baš onako kako to i on danas radi građanima i radništvu Srbije, braneći kriminalce i krupan kapital, lopovske tekovine prljave tranzicije i bolesnu pljačku svojih kumova i tajkuna.

Prvi čin koji će otvoriti sezonu obračuna sa Vučićevom bandom i njegovim lažnim sindikalnim vođama, biće potpuno obustavljanje bilo kakvih pregovora sa vladom o platama i uslovima rada.

Naime, već dve decenije, najpre Ranka Savić, pa kasnije i Ljubisav Orbović, koji su dovedeni na čelo najmasovnijih sindikata, uporno zagovaraju „pregovore sa vladom". Isto to traže i još nekoliko „večnih" i nesmenjivih režimskih ljudi u vrhovima postojećih režimskih sindikata, koji se ludo zabavljaju više od dvadeset godina, sprdajući se za velike pare, stanove i privilegije, sa radništvom i sindikatima u Srbiji. I tako pune dve decenije, za ogromne pare i društvene privilegije. A, smisao tih „pregovora sa vladom" uvek je značio samo jedno: da se osujeti masovna radnička pobuna protiv krvopijskih režima, koji na grbači mučenika sa platom od 250 ili 300 evra, bez prava na pauzu, mokrenje, jedan obrok, plaćen prevoz ili slučajno godišnji odmor, stoje u robovlasničkim lancima u službi bahatih gazda, stranih ili domaćih, svejedno.

Da stvari budu jasnije, treba pogledati „genezu" jedne uticajne režimske sindikalke, Ranke Savić(rođena 1958. godine u Visokom, Bosna i Hercegovina), koja je uz „logistiku" nekadašnje DB, „postavljena" je na mesto predsednika Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata na drugom Kongresu te organizacije održanom ni manje ni više nego na dan pada Slobodana Miloševića, 5.oktobra 2000. godina. Ona sam je taj čin, njeno „inaugurisanje" tog dana, prikazala kao „otpor Miloševiću". Na tom mestu ova žena se nalazi punih 22 godine, za koje vreme se bavila opstrukcijom bilo kakvih ozbiljnih radničkih pobuna, internacionalizacije pitanja robovlasništva u Srbiji ili bilo kakvog radikalnijeg aktivizma. Štetu koju je ova žena nanela radnicima u Srbije nemoguće je proceniti jer je nemerljiva.

Ljubisavu Orboviću, čoveku koji je došao do mesta predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije 2007. godine, nakon što je svrgnut njegov prethodnik, pokojni Milenko Smiljanić, stari komunistički kadar, tokom svoje dugogodišnje vladavine organizacijom sa oko 600.000 članova, zadužio je svaki režim, od onih koji su se predstavljali kao demokratski, do ovog Vučićevog koji ne krije mržnju prema Srbiji, njenom narodu a pre svega prema radnicima.

Naime, Orbović je „umirivao" članove sindikata i kad je u samo par meseci bez posla ostalo blizu 300.000 ljudi, a u međuvremenu (kao i danas) primao od države mesečnu „stimulaciju" deset puta veću od prosečne plate u Srbiji.

Novac kojim ga danas Vučićev režim obasipa, Orbović je zaradio držanjem „na uzdi" više od pola miliona zaposlenih i članova pomenutog sindikata. Tako, između ostalih prinadležnosti kao član nekakvog Socijalno ekonomskog saveta i Saveta za evropske integracije, pa čak i član Upravnog odbora u Fondu PIO, godišnje „inkasira" blizu 60.000 evra.

Njegova sindikalna plata je posebna priča, a njegovi „putni troškovi" takođe. Tako je samo u jednom slučaju na tronedeljnom „izletu" u Ženevi (Švajcarska) samo na ime dnevnica uzeo 4.000 evra. Za dvadeset jedan dan provoda na Ženevskom jezeru.

Orbović je poznat i kao kupler-majstor, svodnik, ženskaroš i alkoholičar, ali i čovek „široke ruke" kad je u ženskom društvu. Na usluzi mu je 24 sata dnevno neograničeni budžet Vučićevog režima. A, on tom režimu služi verno, kao pas, ništa manje nego što mu služi i gore pomenuta Ranka Savić, koja živi svoju „treću mladost" uprkos odmaklim godinama, jer novac, kao što je poznato, podmlađuje i podiže adrenalin, čak i u kriznim društvima, kakvo je ovo u Srbiji. 2014. godine kad su sindikalci izašli na ulice u pokušaju da zaustave Vučićeve izmene Zakona u radu, koje su uvele Srbiju u novo robovlasništvo.

Kakav je učinak ovog „dvojca" za dvadeset godina, najbolje govori i podatak da štrajkački fondovi u sindikatima u Srbiji ne postoje. A postoje svugde u svetu, pa čak i u zemljama regiona, kao novac za podršku zajedničkoj borbi za radnička prava, kad do nje dođe.

Sa novcem koji sindikati u Srbiji imaju na računima, moguće je finanansirati tek nekoliko dana štrajka. Više od toga nije moguće jer većina članarine koja se isplaćuje sindikatima od zarade zaposlenih upravo i vraća tim zaposlenima kroz razne vidove pomoći za lečenje, smrtne slučajeve, rođenje deteta, paketiće, školski pribor i slično, kao i nepovratne pozajmice, tako da prostora za štrajkački fond nema.

Cilj Vučićevog režima je da iskoristi nasleđenu praksu da se na sindikate gleda kao na socijalnu podršku, pa se iz njegovih fondova za korumpiranje masa odvaja deo sredstava za već nabrojana sitna davanja, radi „mira u kući".

Poređenja radi, sindikati u Austriji imaju moć ravnu onoj koju ima i poslodavac. Na dan kad se radnik u Austriji zapošljava, bio on zidar ili lekar, istovremeno potpisuje ugovor o radu u ugovor sa nadležnim granskim sindikatima i centralnim sindikalnim ustanovama, koji su pred zakonom Austrije jednaki kao i poslodavac. Nemoguće je u Austriji potpisati ugovor o radu niti započeti posao, a da nije potpisan ugovor sa sindikatima, koji posebnim zakonskim aktom obavezuje poslodavca da ga poštuje, pod pretnjom krivične odgovornosti. I tu počinje i tu se završava svo poređenje sa srpskim sindikatima, koji funkcionišu kao što su institucije Musolinijevog korporativnog fašizma funkcionisale: šta vođa kaže, tako će i biti.

A, „biti i ne biti" za radnike u Srbiji tek dolazi. Vođa je spreman da upotrebi svoje „civilne garde" i policiju, pa kao treba, na kraju i vojsku. Budu li se ovoliko poniženi, opljačkani, prevareni, izmanipulisani i ismejani moderni robovi današnje Srbije povukli, ne čeka ih ništa dobro. Radiće i džabe, besplatno, na kuluk, vezivaće ih kao Spartakove robove i mučiti.

Treba li takvo nešto ili slično da se desi, da bi ustao građanin, čovek, radnik, u odbranu svoga integriteta, svoga života i života svojih najbližih? Jer vlastodržac je bahati vampir, bolestan od Insomnije, ne spava nikad i živi, laže, pljačka i otima da bi njemu i njegovima bilo dobro. Treba li boljeg razloga od ovoga da ne samo radnici, nego i svi poniženi i obespravljeni, gladni i oni koji će tek biti gladni, krenu u juriš na diktatora i na sve njegove lažne institucije, lažne ministre, lažne doktore nauka, lažne novinare, lažne sindikalne vođe i čitavu njegovu piramidu laži na kojoj počiva njegova lažna, umišljena, imperatorska veličina?