Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana "Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države" (86)

Agrar na obećanjima i čekanju boljeg života

Branislav Gulan je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, književnik i novinar. On se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Strategija agrara doneta jula 2014. godine u kojoj se predviđao godišnji rast proizvodnje je bila samo plan nerealnih želja. U 2021. godini pad je bio pet odsto! Godišnja vrednost proizvodnje godinama stagnira u vrednosti od oko pet milijardi dolara. Od izvoznika postali smo uvoznici svinjskog mesa. Samo za prva četiri meseca 2022. godine uvezeno je u zemlju oko 12.679,2 tona zamrznutog svinjskog mesa. To nas je koštalo 27,6 miliona evra, Iz Srbije je pre tri decenije bilo izvezeno svinjskog mesa za 762 miliona dolara! Sad su mesare pune samo zahvaljujući uvozu i pokolju domaće stoke!

Jugoslavija je nekad bila zemlja za koju se govorilo da može da hrani 100 miliona stanovnika. Uzrečica je bila da može da hrani i pola Evrope, koja je tada imala oko 500 miliona stanovnika! Hvalili smo se da imamo dovoljno hrane za sopstvene potrebe, odnosno za 22 miliona žitelja! Tada smo obrađivali oko 10 miliona hektara njiva i sa njih obezbeđivali dovoljno hrane za sebe. Proizvodili smo šest miliona tona pšenice u SFRJ, i bilo je dovoljno svega, ne samo za sopstvene potrebe nego i za izvoz. Hlebno zrno je bilo zasejano na milion hektara. Činilo nam se da će tako večno trajati i posle raspada Jugoslavije. Jer, proizvodimo i oko 3,5 miliona tona pšenice, što je dvostruko više nego što treba Srbiji za ishranu.U 2021. godini pšenica je bila zasejana na oko 630.000 hektara. To je 1,55 miliona tona. U žetvi koja je u toku učestvuje oko 450.000 traktora i 25.000 kombajna. Dobar deo ove mehanizacije star je više od tri decenije. Jedan deo stariji je i od svojih vlasnika. U stvaranju panike, kod naroda se širi mogući strah od gladi i to u zemlji gde postoje viškovi hrane!

Pola veka se čeka bolji život u agraru, o kome se ponajviše govori pred izbore. Posle toga odlazi u zaborav. Što bi rekao Ivo Andrić: ,,zaraziti nekog čekanjem je najbolji način vladanja nad njim. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi bez imalo čekanja dobiju sve što žele i čemu se nadaju''. Ali se samo od sebe postavlja zašto nam agrar nije ni strateška grana!? Zašto? Zar smo tako očekivali i bolji i lakši život u samostalnoj Srbiji. Međutim, dogodilo se sve obrnuto. Hrana u Srbiji je najskuplja u regionu, ona odnosi čak više od 40 odsto zarada. Više od 500.000 njenih žitelja svakog dana je gladno (procena je da danas u Srbiji ima oko 6,5 miliona stanovnika). To je zato što žive sa manje od dva dolara!

Samo obećanja i očekivanja!

Ljudi koji se bave agrarom u Srbiji proteklih decenija, godina, meseci i dana uglavnom žive na obećanjima i čekanjima boljeg života, a rezultat je da radnici i seljaci sad imaju imaju nesiguran i neizvestan - prekarni rad! Dakle, imaju samo obećanja i očekivanja.

Govoreći tako o mogućnostima proizvodnje i bogatoj Srbiji, nakon intervencije Rusije na Ukrajinu, odjednom smo se uplašili gladi u bogatoj zemlji (za koju se nekada govorio da može da hrani pola Evrope), blokirali planirane viškove hrane za izvoz?! To je bila i šansa, da seljaci, posle obezbeđenja domaće sigurnosti, u izvozu viškova nešto i zarade. Posle, uvidevši greške, vlast je uredbama ,,odmrzavala'' svoje zabrane. Tako je i gasila požare neadekvatne agroekonomske politike. Čudno je da se nije znalo da u zemlji uvek, i u mirnodopsko stanje, mora da postoji 10 odsto zaliha osnovnih potrepština.

Zalihe pšenice smo navodno imali u 88 privatnih skladišta i tri državna u zemlji. Ali je ta roba bila prepuštena, bez dovoljno kontrole, na čuvanje nesavesnim skladištarima, što je utvrđeno tek nakon prinudne kontrole, nakon izbijanja rata u zemljama od kojih dobrim delom i zavisimo (Rusija i Ukrajina). Strah je stigao u vlast, pa su zbog neznanja ili... činili pogrešne poteze. Taj strah nije stvoren samo zbog brige o narodu koji navodno može biti gladan, već, pre svega, zbog mogućnosti gubitka vlasti koja je sad produžena posle aprilskih izbora 2022. godine. Ali, po onoj narodnoj vlast je poslednja što se ispušta! Posle nje ostaje samo da se ispusti duša, govorio je nekadašnji direktor Novosadske banke (danas Erste banke) pok. prof. dr Vojin Bjelica.

Fabrika pod otvorenim nebom

Srbija pod otvorenim nebom poseduje ogromnu fabriku sirovina za hranu. Ona se proizvode na 5,1 miliona hektara njiva, a od toga je 4,1 miliona hektara poljoprivredno zemljište, dok se koristi 3.476.000 hektara. Na tim površinama ostvarujemo proizvodnju vrednu tek 1.000 evra po hektaru. Holandija ima 24.000, Danaska 17.000 evra. U tim zemljama koje nam služe za uzor, ključ uspeha se nalazi u brzini obrta kapitala. Tamo se obrće svake nedelje (najmanje 48 puta godišnje), a u Srbiji uglavnom jednom do pet puta godišnje. Oni koji to rade nedeljno u Srbiji imaju sve kao i razvijeni. Ima ih ali je mali broj takvih. Za poslednje tri i po decenije rast agrarne proizvodnje je samo 0,45 odsto. Godinama pa i decenijama godišnja vrednost agrarne proizvodnje se kreće između četiri i pet milijardi dolara godišnje.

Ponekad se samo približimo brojci od šest milijardi. Poslednja strategija je predviđala godišnji rast proizvodnje od 2014. Do 2024. godine od 9,1, ili ako je teško i 6,1 odsto. Međutim, za poslednje tri decenije taj rast proizvodnje u Srbiji je prosečno oko 0,45 odsto godišnje! A, u strategijama su bile mnogo veće nerealne i neostvarive želje.

Na svim korišćenim površinama i u ovako skromnoj prozvodnji Srbija ima dvostruko više hrane svake godine nego što joj je potrebno! Jer, treba nam 1,55 miliona tona pšenice, i oko četiri miliona tona kukuruza za skroman stočni fond (proizvodimo i do osam miliona tona kukuruza, ali nema stoke da ga jede). Trenutno u stajama imamo zvanično 891.055 goveda (stočari kažu da nema ni 500.000 grla) oko 2,8 miliona svinja (poznavaoci prilika kažu da imamo manje od dva miliona, 1,7 miliona ovaca, 14.000 konja 1.000 magaraca). Stručnjaci kažu da bi morali da imamo bar 1,6 miliona goveda, oko 6,5 miliona svinja, tri miliona ovaca, 95 miliona pilića, više desetina hiljada konja, bar nekoliko hiljada magaraca...

U svim budućim projektima razvoja Srbije poljoprivreda mora postati strateška grana! Znači, zvanično, a ne samo deklarativno kao do sada! To znači da treba da dobijemo novi koncept realnu dugoročne agrarne politike, strategiju, nacionalni ili akcioni program, nazovimo ga kako god hoćemo, ali da živi u praksi. Sadašnja Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, doneta je krajem jula 2014. godine i važi do 2024. godine. Predviđala je godišnji rast proizvodnje od 9,1 odsto, ili 6,1 odsto, u otežanim uslovima. To je bila nerealna i netačna strategija, štetna po državu i to se pokazalo tačnim.

To je prognozirao dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede. Nju je napisalo 200 naših eksperata na 145. strana. Skoro ništa se nije ostvarilo ambiciozno i pozitivno, jer je već prve godine njene primene 2015., bio pad proizvodnje od osam odsto, zatim rast od osam odsto u 2016. godini, pa je 2017. godine suša odnela trećinu proizvodnje u vrednosti od 1,5 milijardi dolara i imali smo zvaničan pad od 10,7 odsto, u 2018. godini je država proglasila rast od 18 odsto, u 2019. godini bio je pad od 0,1 odsto, a u godini korone (2020. g) rast od 4,6 odsto!? Potom već u 2022. godini Republički zavod za statistiku Srbije je javio da u 2021. godini imamo pad proizvodnje u agraru od pet odsto! Pravi rezultat našeg agrarnog napredovanja, zahvaljujući onima koji vode zemlju je, da za protekle tri i po decenije agrar ima prosečan rast od samo 0,45 odsto! Sadašnje stanje pokazuje da su nam pune mesare, ali prazne staje i obori. To je veoma opasno i kritično. Jer, su mesare jedino pune posle bojkota seljaka ili uvoza zamrznutog mesa iz EU. To je slučaj i ove godine.

Sekretar Udruženja za stočarstvo Privredne komore Srbije Nenad Budimović kaže da najviše uvozimo svinjskog mesa iz Španije, a da je u Evropi dozvoljena upotreba GM sojine sačme, čime se te svinje hrane. U 2021. godini za uvoz tog zamrznutog mesa iz EU potrošili smo 64 miliona dolara! Naša zemlja ne zna da li je neko i ko je upotrebljavao ovo meso, i da li je imao problema. U prva tri meseca 2021. godine uvezli smo 61.000 komada prasadi, a svinjskog mesa u vrednosti od 18,8 miliona evra. Proizvode od mesa, trajne i polutrajne platili smo iz uvoza 18,5 miliona dolara.

Živi prasići najviše stižu iz Danske i Holandije. Procenjuje se da je proizvodnja svinjskog mesa u Srbiji u prvom kvartalu 2022. godine manja za 48,2 odsto u odnosu na isto vreme 2021. godine. Ovu godinu smo dočekali samo sa 180.000 krmača, a pre nekoliko godina ih je bilo čak 1,1 miliona! U pokolju matičnog stada se i nalaze uzroci zašto su nam obori pusti i u punim i u praznim kućama. Rezultat toga je brojka koja kaže da je desetogodišnja proizvdonja svinja smanjena za 6,5 odsto. Zato sad i važi preporuka potrošačima da kupuju domaće proizvode, a to važi za meso koje je proizvod naših seljaka, a ne iz uvoza. Jer, sigurno nije GMO proizvod.

Jer je u Srbiji zabranjen uzgoj, promet i prodaja bilo čega što ima veze sa genetičkom modifikacijom. Logična posledica smanjenja stočnog fonda je da je Srbija samo u prva četiri meseca ove godine uvezla oko 12.679 tona zamrznutog svinjskog mesa za 27,6 miliona evra. Uvoz mesa za prva četiri meseca 2022. godine veći je za 88 odsto nego prošle godine u istom periodu. Najveće količine stigle su iz Španije koja godišnje ima oko 60 miliona svinja'', navodi Jasna Stevanović iz Udruženja za stočarstvo PKS.

Prasad sad uvoze farmeri za dalji tov. Naša zemlja mora da uvozi, jer inače ne proizvodimo dovoljno svinja za naše potrebe. A, daleke 1866. godine smo u priozvodnji svinja bili ispred SAD. Tada je u Srbiji na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja, a u SAD na isti broj stanovnika je bilo tek 800 svinja. Ili još jedno poređenje 1990. godine je iz Srbije bilo u svet izvezeno svinjskog mesa u vrednosti 762 miliona dolara. Vojska SAD tada se hranila sa konzervama iz Srbije. Sad je to prošlost i mi naše mesare punimo sa uvoznim svinjskim mesom ili pokoljem domaćeg stočnog fonda!

Međutim, to moramo da činimo jer nam uvek nedostaje oko 10 odsto ovde hrane od potreba. A, naročito sad, kada nemamo dovoljan broj ni prasadi ni krmača! Sve ovo ukazuje na stanje u kome se nalazi Srbija koja je od izvoznika postala uvoznik svinjskog mesa! Jer, godišnje prosečno proiozvodimo oko 270.000 tona, nekada to bude i 330.000 tona. Više mesa imamo samo kada nezadovoljni stočari u znak protesta pokolju svinje. Tada trenutno prividno budu punije mesa, ali kasnije se to nadoknadi samo uvozom. Ono što nije dobro je činjenica da to meso živih svinja, je proizvod od GMO ishrane tovljenika.

Traži se zabrana uvoza mesa!

Predsednik Pokreta ,,Da se struka pita" Vladimir Kovačević, kaže da je u prvom kvartalu ove godine uzgoj tovljenika u Srbiji manji za 48 odsto u odnosu na poslednji kvartal 2021. godine. On ističe da je potrebno hitno zabranti uvoz prasadi iz EU, jer to guši domaći tov. ,,Upoređujući poslednji kvartal 2021. godine sa prvim kvartalom 2022. vidi se da je on u Srbiji smanjen za 48,2 odsto." Traži se da se hitno zabrani uvoz mesa iz sveta i da se stimuliše domaća proizvodnja koja je ,,puštena niz vodu", navodi stočar iz Srema Zlatan Đurić.

Profesor dr Vitomir Vidović, sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dodaje da je u Srbiji nekada bilo 1,1 miliona krmača, a da danas ima manje od 180.000. U tome, treba i tražiti uzroke zašto u Srbiji nema domaće prasadi. Zbog pokolja krmača smanjen je i broja prasadi za 875.000 komada. Uzgajivači svinja više nemaju gde da kupe prasad. Zbog toga je porastao uvoz iz Danske, ali i drugih zemalja EU. Samo prošle godine u dva navrata u Srbiju je stiglo 300.000 prasadi iz uvoza. Sve to je razlog za smanjenje domaće proizvodnje.

To znači da se u Srbiji mora stvoriti novi koncept agrara u kome će se sve proizvoditi i donositi profit, umesto gubitaka. U suprotnom, ostaćemo i bez sela i bez seljaka koji su samo za nekoliko godina ugasili više od 60.000 farmi! Sve to mora da se radi kroz zadružni sistem, koji će biti osnovan na činjenici da on ima i prerađivačku industriju i da brže obrće kapital.

U svakoj delatnosti mora se stvoriti realna mogućnost, a ne plan želja. Takvo stanje smo imali i do sada. Te želje nisu ispunjene. U 2021. godini izvoz sirovina za proizvodnju hrane je bio 4,9 milijardi dolara. Decenijama se izvoze sirovine za proizvodnju hrane. Mi to ne zovemo pravim imenom. Primera radi nalazimo se među deset izvoznika kukuruza u svetu. Sa tim se i hvalimo! Izvoz ,,žutog zlata'' 2021. godini u zemlju je doneo 557 miliona dolara. Ali, kada se bolje razmisli, to je za odgovornost, a ne za pohvalu. Jer, od kukuruza može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda, pa tada bi imali mnogo veću vrednost u izvozu finalnih proizvoda! Agrar učestvuje u BDP zemlje sa blizu 10 odsto. Mnogo više nego u razvijenim zemljama. Subvencije u agraru su u 2022. godini su oko 62 milijarde dinara. Vlasti kažu nikada veće... Ali i sada ispod zakonskih pet odsto državnog budžeta. Ako se dobro rasporede i kontroliše potrošnja novca, mogu doneti pomak u agraru. A, tek decenijama kada bi bilo tako, i rezultate.

Subvencije bez rezultata!

Subvencije za agrar Srbije po hektaru nedavno su povećane sa 4.000 na 8.000 dinara po hektaru! To je oko tek 70 evra po hektaru. U EU one su od 480 pa do 900 evra po hektaru. Agrar Srbije sa tim subvencijama ne može biti konkurentan u proizvodnji sa zemljama EU. Sada kada se moramo uklapati i u politiku EU, i to se mora izjednačiti. U novom programu o subvencijama mora se narodu i reći gde je ,,nestalo" 54 milijarde dinara namenjenih (28 milijardi stočarstvu plus 26 ruralnom razvoju) u vremenu od 2016. do 2020. godine. To su pare od 457 miliona evra. Pare su utrošene ili su nestale, ali nisu donele boljitka niti rezultate za šta su bile namenjene. Nema para, a ni povećanja proizvodnje u stočarstvu, ali ni boljeg života na selu od tog novca!

Kolika je to vrednost samo da se zna da je u 2021. godini Agrarni budžet Srbije bio u vrednosti od oko 400 miliona evra. On ove godine iznosi 62 milijarde dinara ili 525,4 miliona evra. Da su namenjene pare, odnosno subvencije stigle do stočara, sigurno bi ova grana, koja se nalazi na izdisaju, osetila boljitak i danas bi drugačije izgledala! Na to je ukazala prilikom kontrole i Državna revizorska institucija Srbije u svoja dva izveštaja. Ona je prilikom kontrole utrošenog novca namenjnog stočarstvu utvrdila da nema rezultata u ovoj grani. Ni u povećanju broja grla, kvalitetu, stoke, povećanju proizvodnje u tonama i izvozu mesa... A, navodno je uloženo 28 milijardi dinara (ili 237 miliona evra) od 2016. do 2018. godine. Za dve godine, dakle, nema ni traga parama!

Slično je utvrđeno i prilikom kontrole trošenja novca od 26 milijardi dinara (što je oko 220 miliona evra) za ruralni razvoj preko Ministarstva poljoprivrede, u vremenu od 2018. do 2020. godine. Dakle, i ovde, prema analizama i izveštajima Državne revizorske institucije, nema rezultata, ali ni para. Da je taj novac otišao do s sela kojima je bio namenjen stanje u ovim granama bi bilo mnogo bolje. A, i u državi i narodu koji sad jede najskuplju hranu u regionu! Sve to je rađeno preko Ministarstva za poljoprivredu!

Voda i navodnjavanje

Prema izveštaju RZS za 2021. godinu u Srbiji se navodnjavalo samo nešto više od 52.236 hektara njiva, što je manje za 0,4 odsto nego godinu dana ranije! Inače, od njiva koje se obrađuju u Srbiji, a to je 3.476.000 hektra navodnjava se samo 1,4 odsto! U 2021. godini bilo je i poplavljeno oko 14.000 hektara! A, svaki dan slušamo o izgradnji novih sistema za navodnjavanje na više stotina hiljada hektara. Sad u 2022. godini agrar Srbije vodi 13 ministar poljoprivrede od 2000. godine. Da je svaki od njih izgradio sisteme na po 10.000 hektara, sad bi u Srbiji bilo više novih sistema na 130.000 hektara!

A, najveća promašena investicija u Evropi D-T-D je završena 1977. godine. Otvorio ga je pok. Stane Dolanc, tadašnji visoki funkcioner u Jugoslaviji. Sistem je počeo da radi presecanejm vrpce i puštanejm u rad brane kod Novog Bečeja. Tada je rečeno da će se navodnjavati najmanje 510.000 hektara samo iz ovog sistema i odvodnjavati milion hektara. Tog obećanog navodnjavanja nije nikad bilo, dok je odvodnjavanje funkcionisalo do 2005. godine kada sistem nije mogao da primi suvušne vode, pa su bile poplave. Kada je građen hidrosistem D-T-D iz njega je iskopano oko 135 miliona kubika zemlje, a sad ga treba očistiti od najmanje 15 miliona kubika mulja, kako bi mu vratili plovne funkcije. O novim sistemima samo slušamo priče, a ovo su zvanični rezultati. Gradi se nešto za pare koje su stigle iz Afrike (pominje se 100 miliona dolara), ali to je još uvek samo u izgradnji. Ono što iznosi RZS je u upotrebi i koristi se za proizvodnju hrane u 2022. godini.

Dakle, u Srbiji se, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, objavljenog 9. januara 2022. godine, u 2021. godini navodnjavalo samo 1,4 odsto njiva (to je bilo na 3.476.000 hektara koje se koriste)! To je samo 52.236 hektara! U svetu se navodnjava prosečno 17 odsto. U Albaniji recimo, iz koje se u Srbiju uvozi dosta povrća, pod sistemima za navodnjavanje nalazi se 380.000 hektara površina. U tome što nema navodnjavanja, pa ne postoje ni dve ni tri žetve godišnje kao u svetu kome Srbija teži, treba i tražitii zašto nam proizvodnja stagnira već decenijama i pored toga što nauka nudi dobre rezutlate. Samo u novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo za osam decenija postojanja stvoreno je oko 1.500 visokorodnih sorti hibrida različitih kultura. Ali, genetske mogućnosti naših kultura se koriste samo od 30 do 50 odsto!

Kada kažemo stagnira decenijama, to znači da se vrednost agrarne proizvodnje hrane kreće između tri do pet milijardi dolara godišnje (bude nekad izuzetak) u rodnim godinama,š to bude poklon od Boga, pa zatim godišnja vrednost agrarne proizvodnje po hektaru je zbog malog obrta kapitala tek oko 1.000 evra. Cilj je da se proizvodnja po tonama i u vrednosti poveća za nekoliko puta pa da se i izvoz udvostruči (u 2021. godini iznosio je 4,9 milijardi dolara), a tada će i vrednost proizvodnje po hektaru biti najmanje bar 5.000 dolara. Cilj je da bude bar 10.000 dolara. To se može postići samo sa punim stajama i oborima i bržim obrtom kapitala.

Vraćen duh zadrugarstvu

Sumorna je i slika sela u Srbiji. Od 4.700 naseljenih mesta ili sela, u Srbiji nestaje svako četvrto selo. Po Ustavu Srbije u njoj ne postoji nijedno selo, već se zovu naseljena mesta. U fazi nestajanja je njih 1.200, u 1.000 nema prodavnice, 500 nema puta, u više od hiljadu sela ima manje od po 100 stanovnika. U 1.034 sela u Srbiji ima manje od po 100 žitelja na spavanju! U Srbiji je i oko 200.000 praznih kuća, 2.000 sela nema poštu ni bankomat. U selima je i oko 260.000 neoženjenih momaka koji su u petoj deceniji života, zatim oko 100.000 devojaka... Da su svi oni zasnovali porodice u vremenu optimalnim za to da imaju potomke, danas bi Srbija imala najmanje 500.000 stanovnika više. Prvi boljitak u selu je to što čini Milan Krkobabić od 2017. godine pa je za poslednjih godinu dana otkupljeno u selima zahvaljujući državnom novcu oko 1.000 praznih kuća.

U njih su stigli novi stanovnici, mladi do 45 godina, koji hoće da žive i da rade u selima. Ali to je sporo da se napune prazna sela. Dok se ne vrate velike izvozne firme, treba osnivati izvozne zadruge, da preuzmu nekadašnju ulogu bivših izvoznika firmi poput ,,Geneksa'', ,,Generaleksporta'', ,,Progresa''... Postavlja se pitanje zašto to nije urađeno pre pola veka?! Sad se oni koji su gasili zadruge i sad se zalažu za njihovo novo osnivanje, javljalju da vraćaju zadruge i sela u život!

Dakle, jedino je u ovoj oblasti počelo je nešto da se radi od 2017. godine. Pre dve godine formirano je ministarstvo za brigu o selu koga vodi Milan Krkobabić pa je 209 zadruga dobilo bespovratnu pomoć od 2,2 milijarde dinara od 2017. godine. Vraćen je duh zadrugarstvu pa je osnovno oko 1.000 novih zadruga. U 2021. godini čak 651 prazna kuća na selu je dobila nove stanare, a u 479 sela iz 18 lokalnih samouprava rešen je problem prevoza mini busevima, dok se oko 100.000 ljudi iz 961 sela družilo na ,,Miholjskim susretima".

Akcija je nastavljena i u 2022. godini. Pa je taj broj kuća na selu prešao brojku od 1.000! Ali, da bi se boljitak više osetio potrebno je da se akcija vodi pola veka. U nju treba uključiti i više od 2.500 mladih koji svake godine završavaju srednje poljoprivredne škole. Roditelji poseduju imanja za početak rada. Oni koji odu da studiraju neko će kasnije da se vrati na selo da bude direktor, menadžer zadruge. Jer, selo nije samo poljoprivreda. Kada se izjednači sa urbanim delovima zemlje za život postaje privlačno za mlade. Cilj je da se 200.000 hektara neiskorišćene državne zemlje (posedujemo oko 510.000 hektara) ustupi na besplatno korišćenje mladim bezemljašima. Dobro bi bilo kada bi se i Srpska pravoslavna crkva kojoj je vraćeno 80.000 hektara davno oduzetih njiva uključila u tu akciju pa bi bila dobrotvor sa 20.000 hektara svojih njiva.