Pogled iz Moskve

Zemlje EU se zbog svojih sankcija protiv Rusije spremaju za teška vremena

Zbogom neumivena Evropo?

Pod udarcima pobesnele energetske krize u Evropi, od lokalnih vlasti su mogli da se čuju originalni predlozi za uštedu električne energije i goriva. Tako je nemački vicekancelar Robert Habek rekao da je zbog potrebe štednje energije on počeo manje da se tušira, pozvavši građane da slede njegovu patriotsku inicijativu. O tome je on sam govorio u intervjuu za Špigl: „Pridržavam se onoga što preporučuje ministarstvo. Znatno sam skratio vreme tuširanja", ponosno je objavio Habek.

Piše: Vladimir Mališev

Pozvavši svoje građane da se ređe peru, pozivajući se pritom na „Putinove mahinacije", nemački političar je, i ne sluteći, opovrgao jedan od glavnih mitova Zapada o navodno „neumivenoj Rusiji". Iako su istoričari odavno dokazali da su se u Rusiji, gde su postojala kupatila, ljudi temeljnije prali nego u „civilizovanoj Evropi". Mnogo vekova, kupatilo u Rusiji bilo je u skoro svakom dvorištu. Poznati francuski pesnik Teofil Gotje, u svojoj knjizi „Putovanje po Rusiji" u 19. veku primetio da je „ruski mužik čist ispod svoje rubaške".

Istovremeno, u tzv. naprednoj i urednoj Evropi, kraljica Izabela od Kastilje koja je vladala Španijom, priznala je da se u celom životu oprala samo dva puta - na rođenju i pre venčanja.

Sačuvani su podaci da su stanovnici Rojtlingena pozivali cara Fridriha III da im ne dolazi u posetu. Car nije poslušao i skoro se utopio u blatu zajedno sa konjem. Razlog za ovu nevolju bilo je to što su stanovnici izlivali otpad i pomije sa prozora direktno na glave prolaznika, a ulice praktično nisu čišćene.

Ili, evo kako je ruski istoričar opisao stanovnike evropskog grada iz 18. veka: „Retko se peru. U suštini, nemaju gde. Javna kupatila ne postoje. Divan inkubator za buve su visoke frizure dama i gospode. Nisu poznavali sapun, kao rezultat svega ovoga, izmišljeni su parfemi da bi prikrili neprijatne mirise tela i odeće."

Poznata knjiga Patrika Ziskinda „Parfem", svedoči da su se dame na dvoru Luja XIV (poznatog i kao Kralj Sunca), savremenika Petra I, stalno češale. Fini hvatači buva i „češagije" od slonovače danas se mogu videti u mnogim francuskim muzejima. U ediktu francuskog kralja Luja XIV piše da prilikom posete dvoru ne treba štedeti jake parfeme, kako bi njihova aroma ugušila smrad sa tela i odeće. Ruskog pisca-emigranta Ivana Soloneviča, koji se posle revolucije našao u Nemačkoj, porazila je činjenica da je nakon što se okupao u hotelu i zatražio da se promeni voda kako bi se i njegov brat mogao oprati, dobio iznenađeni odgovor: zar „her Solonevič" ne može da se opere u istoj vodi.

Povlađujući evropskom mitu o „neopranoj Rusiji", domaći liberali pozivaju se na poznate stihove koji se pripisuju Ljermontovu: „Zbogom, neoprana Rusijo", iako mnogi ugledni književni kritičari odavno smatraju da to nije njegova pesma.

Pustimo Nemačku da se vrati svojim, da tako kažemo, istorijskim korenima - da prestanu da se peru, ali pomenuti Habek je predložio Nemcima i da prestanu da se greju zimi. „Tokom zime", rekao je vicepremijer Nemačke, „uopšte nema potrebe za grejanjem. Naravno, nešto je drugačije za ljude koji rade od kuće, penzionere sa malim penzijama, porodice", konstatovao je on.

A u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung, Habek predlaže stanovnicima Nemačke da uveče navuku zavese - tako može da se uštedi do 5% energije. A ako u prostoriji smanjite temperaturu za jedan stepen, ušteda iznosi oko 6%. „Možda to nije baš udobno, ali se ipak nećete smrznuti", ubeđen je vicekancelar.

„Možemo postati nezavisniji od uvoza energenata iz Rusije samo u slučaju da na to gledamo kao na veliki zajednički projekat u kojem svi učestvujemo. To će vam i uštedeti novac i naljutiti Putina", rekao je vicekancelar.

Ali, ni to mu nije bilo dovoljno. Da bi „iznervirao Putina", on je pozvao Nemce da više pešače i da koriste bicikl umesto automobila, te da kad god je moguće, a bar nekoliko dana nedeljno, rade od kuće.

„Svaki kilometar bez automobila je doprinos lakšem povlačenju iz snabdevanja energijom iz Rusije, i nesumnjivo, zaštiti klime", istakao je ovaj političar.

Osim toga, stručnjaci u Nemačkoj preporučuju da se prozori dobro izoluju i da se postave „pametni" termostati. U prodavnicama su se, na primer, već pojavile termo-čarape, poput valjenki, za spavanje u nezagrejanim sobama. Jeftinija varijanta je sa veštačkim punjenjem, par košta 15 evra, dok onaj sa guščjim paperjem košta 100 evra. Uskoro će početi da prodaju i štepane punjene jakne.

Čak je i nemački kancelar Olaf Šolc bio zatečen onim što je urednim Nemcima predložio njegov zamenik: da se ne peru i ne greju prostorije. Komentarišući Habekove preporuke, potrudio se da ih ospori: „Mislim da je ministar o ovom pitanju želeo da govori samo u svoje ime, da nije želeo da drugima govori šta da rade", rekao je kancelar.

Ali osim takvih ekstravagantnih saveta građanima, nemačke vlasti preduzimaju hitne mere za štednju energenata. Nemačko ministarstvo ekonomije najavilo je program štednje energije u tri tačke.

Prvo, energetski koncerni moraju aktivnije da prelaze sa gasa na ugalj. Da bi se to uradilo, elektrane na ugalj moraju biti ponovo uvedene u sistem. Britanski Gardijan u vezi s tim primećuje da se radi o strateškom preokretu u energetskoj strategiji vladajuće koalicije, koja se ranije obavezala da će postepeno, do 2030, izbaciti ugalj. Gardijan objašnjava ovo činjenicom da Nemačka do sada nije mogla da nađe adekvatnu zamenu za ruski gas.

Druga tačka u programu treba da postane štednja gasa u nemačkim preduzećima. Vlada će dati novčane premije proizvođačima koji uspeju da uštede na gasu i usmere ga u državne rezerve. Prema novinama Zeit, nemačka vlada u stilu „komandne ekonomije" obavezuje postojeća skladišta gasa da preduzmu sve mere da obezbede njihovu popunjenost, u suprotnom će njihovi kapaciteti biti isključeni sa mreže za potrošače. U okviru pripreme za zimu, postavljen je zadatak da se do 1. avgusta ostvari popunjenost skladišta od 65%, a do 1. decembra - 90%.

Treća tačka u programu štednje je smanjenje potrošnje električne energije običnih Nemaca, o čemu je već govorio vicepremijer Habek. A član „Saveta ekonomskih mudraca" pri nemačkoj vladi, Veronika Grim, pozvala je na hitno uvođenje novčanih premija za domaćinstva koja budu značajno smanjila potrošnju gasa i električne energije tokom predstojeće zime.

Kao odgovor na ove predloge, bavarski premijer Markus Zeder nazvao je „državni nalog za smrzavanje" predznakom bankrota vladine politike i neadekvatnim odgovorom na smanjenje isporuka ruskog gasa.

Zeder je predložio da se hitno sazove „gasni samit" i da se proglasi vanredno stanje u energetskom sektoru. U vezi s tim, planovi „zelene tranzicije" u Nemačkoj odlažu se na neodređeno vreme, koje će se, moguće, meriti i decenijama.

Ukratko, za šta su se borili, na to su i naleteli. Glasovi da je potrebno osloboditi se „zavisnosti od Rusije" u energetici, kao bumerang su udarili Evropljane. Kako piše agencija Blumberg, prekid isporuka ruska gasa Nemačkoj naneće dugoročne štete ekonomskom pejzažu zemlje, a Berlin se već sprema da pripremi stanovništvo i biznis za „teška vremena".

Prema ocenama nemačke Bundes banke, nemačka ekonomija će 2023. godine imati pad za više od 3% ako dođe do prekida snabdevanja gasom iz Rusije, podseća Blumberg. Pritom, posle smanjenja snabdevanja ruskim gasom preko „Severnog toka", najveća evropska ekonomija već je „preplavljena brigama".

„Perspektiva je već mračna. Porudžbine za proizvodnju pale su u poslednja tri meseca, troškovi rastu, a poverenje se ruši", piše Blumberg, ocenjujući da je ovog meseca u Nemačkoj naglo pao i pokazatelj poslovnih očekivanja.

Lokalne kompanije spremaju se za dugoročno smanjenje potrošnje energije. Na primer, BASF, najveći proizvođač hemikalija u Evropi, može da smanji proizvodnju zbog rasta cene gasa, koji se koristi kao sirovina u proizvodnji, kao i za proizvodnju električne energije.

„Nemačka priprema potrošače i proizvođače za teška vremena", piše u članku. Tako je direktor nemačke Savezne agencije za energetsku mrežu Klaus Miler upozorio da domaćinstva mogu da se suoče sa dupliranjem ili utrostručavanjem računa za gas, pozivajući javnost da štedi novac i energiju. Ali, očigledna je apsurdnost ovakvih poziva.

Rusija nema nameru da smanjuje isporuke gasa Evropi. Za sadašnje smanjenje krivi su sami Evropljani - kompanija Simens poslala je turbine za dovod gasa iz Rusije na remont u Kanadu, a ova zemlja, pozivajući se na sankcije, ne želi da ih vrati. (U međuvremenu je ipak pristala da vrati remontovane turbine. prim. red.)

U međuvremenu, ne presušuju originalne inicijative evropskih vlasti koje su se zbog uvođenja sankcija Rusiji našle u situaciji da ne mogu da obezbede svoje zemlje energentima. Još ekstravagantniji predlog, kada je reč o štednji energenata, izneli su Grci. Tako je na ERT, grčkoj državnoj TV, prikazana priča u kojoj se objašnjava kako da se benzin, koji stalno poskupljuje, ispusti iz rezervoara drugih automobila, tj. jednostavno rečeno, kako ga ukrasti.

„To uopšte nije teško... ne treba vam ni posebna cev, posao će odraditi i obično crevo za zalivanje", slikovito je objašnjeno u ovoj priči. Zatim je automehaničar ukazao gde da se probuši rezervoar za gorivo automobila da bi se ukrao sadržaj. Ovaj originalni savet izazvao je ogorčene reakcije na mrežama. Jedan od tviteraša je napisao: „Da li ste poludeli? Dajete ljudima savete kako da kradu benzin?" Drugi je napisao: „Posle saveta o načinima za laku krađu benzina, ERT sada priprema nove instrukcije o tome kako otvarati brave i krasti novčanike."

Eto, to su danas prave „evropske vrednosti".

Kako SAD pokušava vojnim sredstvima da nametne svoju ideologiju

NATO je dinosaurus koji je nadživeo svoje vreme"

Danas Ruska Federacija, treći po važnosti stub u višepolarnom svetu, ne samo da ne izvozi, već u suštini i nema formalnu ideologiju. Dok u SAD građani imaju izbor između levog liberalizma (Demokratska partija), desnog (klasičnog) liberalizma (Republikanska partija) i liberal-trockizma (Antifa i pokret BLM), u Rusiji je ideološki pluralizam toliko veliki da, u suštini, čak i država ima poteškoće da jasno formuliše svoj geopolitički projekat koji predlaže svetu. U ruskom javnom prostoru obrću se u raspravama evroazijci, konzervativci, monarhisti, komunisti, socijalisti, staljinisti, liberali, arheofuturisti, naprednjaci, anarhisti, pravoslavni fundamentalisti, islamisti - koga tu sve nema!

Piše: Simeon Milanov (Bugarska),

po materijalima Pogled.info priredila O. Rešetnjikova

Drugim rečima, Rusija ne predstavlja pretnju evropskim državama s gledišta „oružanog izvoza revolucije", kako je to nekada, po mišljenju Zapada, bio SSSR. S čisto geopolitičke tačke gledišta, jedino što Rusiju pretvara u pretnju za evropske države je... sam NATO.

Moskva je više puta demonstrirala da nema interesa u zemljama kao što su Poljska i Češka, osim pitanja u vezi sa energetikom i razmeštanjem NATO infrastrukture u tim zemljama. Ovo poslednje je počelo ozbiljno da iritira još početkom ovog veka, kada je predsednik Buš (koji je počeo rat u Iraku na osnovu navoda za koje su same SAD priznala da su lažni) uveravao Rusiju i svet da su američki raketni sistemi u Češkoj, Poljskoj i Rumuniji usmereni navodno ne protiv Rusije, već protiv... Irana.

Uzmimo Finsku, koja tokom celog Hladnog rata nije bila članica NATO, nikad nije imala bilo kakvih vojno-političkih i vojno-tehničkih problema sa SSSR/RF. Štaviše, gotovo ceo severozapadni deo evropske Rusije, koji se nalazi u neposrednoj blizini Finske, odlikuje se smanjenim vojnim prisustvom, što svedoči o tome da Moskva nikada nije smatrala Helsinki za svog neprijatelja ili, kako smatra Zapad, „žrtvu".

I tek sada, kada je proamerička peta kolona u Helsinkiju, zbog svojih liberalnih ideoloških sklonosti, pokazala želju da pristupi NATO, Rusija je odlučila da na to da adekvatan vojno-tehnički odgovor, razmestivši, najverovatnije, visokoprecizno oružje i sisteme na Baltičkom moru i na severu Rusije.

U datom slučaju, liberalna elita u Helsinkiju narušava ne samo sporazum o prijateljstvu i saradnji sa Rusijom, već i preuzetu obavezu o vojnoj neutralnosti, uslovljenu rezultatima Drugog svetskog rata, kada je Finska bila saveznik nacističke Nemačke. Šta finski narod dobija od činjenice da njihovi političari zadaju udarac sopstvenoj ekonomiji, izgubivši pristup jeftinom ruskom gasu ili zatvorivši zemlju za veliki broj ruskih turista? Naravno, ništa. I, ako do sada Finskoj nisu bile suprotstavljene značajne vojne snage Rusije, onda će sada prema njoj biti usmereni ruski taktički i strateški sistemi. I sve to zbog NATO, strukture koja u datom slučaju ne samo da ne garantuje bezbednost Finskoj, već naprotiv, stvara ozbiljnu pretnju za ovu zemlju.

Kako god, opasnost širenja NATO postao je razlog konflikta u Gruziji i Ukrajini. Bez pretnje od strane Alijanse i obojenih revolucija koje je organizovala, verovatno bi ove zemlje imale ne samo mirne, već i dobrosusedske, pragmatične odnose s Rusijom. Kao što je bilo ranije.

Upravo pretnja NATO podstiče Rusiju da donosi odluke vojnog i geopolitičkog karaktera koje, sa svoje strane, plaše evropske zemlje. Ali ko može da prigovara Rusima koji su izgubili 27 miliona ljudi u napadu „Ujedinjene Evrope" 1941. godine? Tim pre kada se u obzir uzme činjenica da su SAD i NATO u poslednjim decenijama postavili rekord po ratovima, intervencijama, nezakonitim bombardovanjima zabranjenom municijom, nasilnim smenama režima.

Istovremeno, očigledan je i neuspeh NATO u rešavanju sukoba među svojim članicama, na primer, u rešavanju desetogodišnjeg konflikta između Turske i Grčke koji se prostire od Egejskog mora, preko Kipra, do obala Libije. Sve to vreme u NATO ne samo da nisu uspeli da razreše napetost između dve članice Alijanse, već su ga i pojačali neprimerenim mešanjem, kao i podrškom prvo jednoj, pa drugoj suprotstavljenoj strani. Samo jedan grčko-turski konflikt, izlazeći iz okvira današnje retorike i graničnih incidenata, lako bi mogao da blokira ceo NATO i podeli zemlje Alijanse na dva, pa čak i na tri bloka.

NATO - to je arhaični savez koji je verovatno imao smisla 1950-60-ih godina 20. veka, ali danas mehanički povezuje desetine država sa različitim interesima i pogledima na savez, gde samo dva-tri učesnika uspevaju da slede svoje nacionalne ciljeve.

Potpuno je nelogično smatrati Grčku i Tursku saveznicima, kada su, u stvari, jedni drugima najveći geopolitički protivnici. Takođe je nelogično da je Bugarska obavezna da uđe u krvavi rat u slučaju da, na primer, nekakav pronacistički premijer Estonije odluči da „nečista" slovenska rasa u Tartuu (estonski grad u kojem većinu čini rusko stanovništvo) treba da bude „očišćena", zbog čega će Rusija, naravno, krenuti da zaštiti Ruse (za razliku od evroatlantske Bugarske koja dozvoljava državama tri-četiri puta manjim od sebe da ugnjetavaju Bugare).

Bez logike i smisla je i antiruska politika Nemačke i Italije, koja povlači za sobom uništenje njihove industrije, proizvodnje i energetike, zbog interesa NATO koji izražavaju isključivo interese SAD i Velike Britanije. Rusija uopšte ne predstavlja vojnu pretnju za Nemačku i Italiju, naprotiv, njih povezuje veliki broj ekonomskih interesa. Čak je bivši američki predsednik D. Tramp razumeo da „NATO predstavlja dinosaurusa koji je nadživeo svoje vreme" i samo plaši svet, ne donoseći korist čak ni samoj američkoj naciji. Zato što zbog obaveza u okviru NATO, Amerika može biti gurnuta u termonuklearni rat. Ovde je važno precizirati da su interesi američkih građana i društva jedna stvar, a druga su interesi NATO i liberalnih globalista.

NATO - to je svakodnevna pretnja, ne samo bilo kojoj državi u Africi, Aziji, Evroaziji, Latinskoj Americi itd., već i samim svojim članicama koje žrtvuju svoju bezbednost, nacionalne interese i suverenitet, potčinjavajući sve ambicijama liberalnih globalista koji kontrolišu Alijansu.

U 21. veku formira se novi tip međunarodnih odnosa, u kojem nema mesta za arhaične saveze slične NATO. Ponovo se, bar delimično, vraćamo u eru bilateralnih sporazuma i odnosa, kada dve suverene strane same regulišu svoje veze.

Nravno, u 21. veku postojaće i vojno-politički savezi, ali će biti formirani, i već se formiraju, na osnovu zajedničkih geopolitičkih interesa, a često i na osnovi zajedničke civilizacijske pripadnosti, za razliku od NATO koji funkcioniše kao prekomorska imperija globalnog establišmenta Anglosaksonaca (šta Bugarska, ili na primer Grčka, imaju zajedničko sa SAD i s njihovom civilizacijom i interesima?!).

Sa sigurnošću se može reći da nam predstoji da vidimo smrt NATO, čiji je predznak i konflikt u Ukrajini, u koji je Alijansa već investirala sredstva vredna više milijardi, faktički se boreći, negde direktno, a negde indirektno, sa snagama Ruske Federacije. Već je na vidiku vojni poraz Ukrajine, koji će se neposredno odraziti i na sudbinu NATO, čiji će se raspad ubrzati. Ako savez desetine država, koji investira desetine milijardi u drugu po brojnosti, posle ruske, armiju u Evropi, šalje svoje najiskusnije instruktore i najamnike, angažuje svoje obaveštajne, sajber i satelitske sisteme, ali ne može čak ni da nanese značajnu štetu Rusiji, onda se neminovno nameću pitanja.

Ukratko, mi smo svedoci isotrijskog događaja: ruska specijalna operacija u Ukrajini je signal smrti NATO, a s njim i globaličističkih pretenzija liberalne ideologije.

Zvanično izdanje Evropske komisije, Euraktiv, sa iznenađenjem je otkrio u Evropskom parlamentu simpatizere Kremlja

Da li je EU opozicija počela da razume Rusiju?

Fenomen je koliko neverovatan toliko i opasan za Brisel, koji se zaglibio u ekonomski rat protiv Rusije. To što je, u suštini, ovaj unutarevropski sukob inicirala SAD, kao i uvek grejući se na tuđoj nevolji, nije najveće otkriće za Ruse. Druga stvar je što Evropljani nastavljaju u značajnoj meri da smatraju da oni u Ukrajini štite Ukrajince.

Piše: Elena Pustovojtova

Polarizaciji evropskog političkog otmenog društva doprinelo je i objavljivanje otkrića bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog, koja je sakupio i objavo njujorški Blacklisted News. Godine 1998, prenosi ovo izdanje, kao savetnik predsednika Džimija Kartera, Bžežinski je rekao za Le Nouvel Observateur da je CIA „namerno povećavala verovatnoću ulaska Rusa u Avganistan, tajno podržavajući mudžahedine pre sovjetske invazije". Cilj tajnog mešanja Vašingtona bio je ekonomsko obuzdavanje SSSR-a i njegov raspad zbog unutrašnje socijalne napetosti. „Ta tajna operacija bila je odlična ideja. To je dovelo do toga da se Rusi nađu u avganistanskoj zamci... Onoga dana kada su Sovjeti zvanično prešli granicu, napisao sam predsedniku Karteru: U suštini, sada imamo priliku da SSSR-u damo njegov vijetnamski rat."

Nije teško uporediti 1998. sa 2014. godinom kada je Bžežinski, šest meseci nakon kijevskog Majdana i naknadnog odvajanja Krima, govorio u Atlantskom savetu o takvom planu za Ukrajinu.

„Ukrajinu treba podržati da bi se borila, Ukrajinci treba da znaju da je Zapad spreman da im pomogne da se bore. I nema nikakvog razloga da se to krije. Bilo bi mnogo bolje otvoreno to reći i reći Ukrajincima da sko se budu borili, imaće oružje. I mi ćemo dati deo tog oružja pre same invazije... Mislim da bi to trebalo da bude oružje posebno dizjanirano za to da omogući Ukrajincima da učestvuju u efikasnoj borbi u gradovima", citira čuvenog političara Blacklisted News.

A evo i pitanja: u čemu se podrška Vašingtona ukrajinskoj armiji razlikuje od podrške mudžahedinima?

Prvo, dokumenti koje je objavio Blacklisted News potvrđuju da je CIA pružila uslugu mudžahedinima u julu 1979. godine, kada je, preko Pakistana, bio odobren mali program političke akcije za podršku pobuni u nastajanju. Zatim su svi napori i pomoć Vašingtona mudžahedinima bili usmereni na to da im „stave oružje u ruke i nateraju ih da se bore". Tako je bilo onda, a zar je danas drugačije?

U januaru ove godine, mesec dana pre početka specijalne operacije u Ukrajini, saradnici američke obaveštajne službe „otkrili" su da je CIA pružala tajnu pomoć ukrajinskoj vojsci od 2014. godine. Da je taj program počeo u vreme Baraka Obame, da je bio proširen u vreme Donalda Trampa i nastavljen pod vlašću Džoa Bajdena.

Program CIA koji se sprovodio na teritoriji SAD uključivao je obučavanje Ukrajinaca za korišćenje američkog oružja, tehnike kamuflaže, kopnenu navigaciju, taktiku „zaklona i kretanja na bojnom polju", špijunažu i druge vojne veštine, „poboljšanje sposobnosti Ukrajinaca da se suprotstave Rusima". Izdanje navodi reči bivšeg saradnika CIA o tome da „SAD uče pobunjenike kako da ubijaju Ruse".

Tačno onako kako je Bžežinski 1980. godine, stojeći u Hajberskom klancu i nišaneći pištoljem prema granici SSSR-a, pozvao mudžahedine da „ratuju za rodnu zemlju", tako su 2. januara 2017. godine američki senatori Džon Mekejn i Lindzi Grejam govorili pred ukrajinskom 36. zasebnom brigadom morske pešadije, hvaleći i ohrabrujući ukrajinske vojnike za rat sa Rusijom: „Verujem da ćete pobediti. Ubeđen sam da ćete pobediti i daćemo sve od sebe da vam obezbedimo ono što vam je potrebno za pobedu", uveravao je Mekejn.

„Paravojne jedinice CIA aktivno deluju u Ukrajini, obučavaju elitne snage za specijalne operacije za uništenje ruskojezičnih ukrajinskih separatista ubrzo nakon državnog udara 2014. godine, koji je sponzorisala SAD", smatra izdanje. Uzimajući u obzir činjenicu da se među štićenicima Bžežinskog u političkoj eliti SAD nalaze Barak Obama, Medlin Olbrajt, Viktorija Nuland, Džejk Salivan i Entoni Blinken, izdanje postavlja pitanje: „Ako bi ruska invazija na Ukrajinu značila kraj za Putinovu Rusiju, da li bi sada duh Bžežinskog (političar je umro 2017. godine) i vampiri koje je on odgajio sakrili ulogu Vašingtona u eskalaciji sukoba? A što je još važnije - ako je cilj Vašingtona smena režima u Rusiji, kakvu cenu treba svet da plati za to?"

Upravo ta pitanja i brinu evropske političare. I što su bliže potrebama i brigama svojih birača, ispada da su bliže i Rusiji.

Na primer, u aprilu 2019. godine predstavnik Alternative za Nemačku (AfD) Jerg Mojten i lider Severne lige Mateo Salvini zajedno su zvanično najavili stvaranje novog evropskog političkog saveza sa Partijom Finaca i Danskom narodnom partijom. I 12. juna pojavila se organizacija Identitet i demokratija (ID), u koju su ušli Italijanska liga (LSP), francuski Nacionalni savez (RN) i Alternativa za Nemačku. Pridružila im se i partija Istinski Finci. Još jednu parlamentarnu grupu formirala je u Briselu Marin le Pen 13. juna 2019. godine, a u nju su ušli bivši članovi ENF (Evropa nacija i sloboda), Austrijske partije slobode, partije Nova sloboda i direktna demokratija, poslanici Češke Republike i Konzervativne narodne partije Estonije.

Ceo ovaj šareni politički „buket" ima nešto zajedničko: svi su protiv „građanskog partnerstva", protiv registracije partnerstva za istopolne parove, protiv davanja homoseksualcima prava na usvajanje, protiv istopolnih brakova, za povećanje nataliteta i jačanje tradicionalnog modela porodice... Osećate li kako je to blisko našim nacionalnim vrednostima?

„Odnos prema Rusiji u Evropskom parlamentu - ustanovio je Euraktiv na osnovu uzorka od preko 280 glasova u Evropskom parlamentu - varira u zavisnosti od zemje i ideologije, pri čemu krajnje leve i krajnje desne partije najviše simpatišu Kremlj." Pritom, poljski, litvanski i rumunski poslanici Evropskog parlamenta glasaju za najoštrije akcije prema Rusiji, dok francuski, grčki i kiparski poslanici pokazuju mekšu, popustljiviju poziciju kada je reč o odnosu prema Moskvi. Njima su bliski zakonodavci, predstavnici komunističkih partija Portugalije, Kipra i Češke, kao i Irci iz partije Nezavisni za promene (I4C) i Nacionalno okupljanje Marin le Pen, zajedno sa češkim i holandskim nacionalistima iz krajnje desnice."

Možemo li se zaista nadati rastućem razumevanju Evrope prema akcijama naše zemlje saznaćemo uskoro: u Briselu su planirane parlamentarne debate o ulozi ruske vlade i diplomatske mreže kada je reč o uticaju na evropske partije.

Ovakve debate trebalo je već da budu održane, ali su odložene. Očigledno se mišljenja poslanika u evropskom kvartu Strazbura ne uklapaju „pod Bžežinskog". Opet je Rusija kriva...