Preko pune linije

Hoće li Srbija sama svrgnuti vladara: u odbranu Ustava, u odbranu prava na slobodu

ODLETEĆE U PROLEĆE

Kako se trenutak „razvoda" Vučićevog režima i njegove angloameričke podrške bliži, ovaj diktator panično priprema neku vrstu izlaza iz stanja u koji je doveo i sebe i svoj nasilnički režim. Od dva verovatna scenarija kojima bi se mogao poslužiti radi još malo opstanka njegovog političko-kriminalnog preduzeća, nijedan mu ne nudi garanciju da će ikad više biti neprikosnovena vlast u Srbiji. Naprotiv, realno je očekivati da će svaki njegov potez u pravcu sukoba sa građanima, biti istovremeno i njegova propast. S druge strane, njegovi „ratne igre" kojima pokušava da isprovocira neko krizno područje, i tako skrene pažnju na neku drugu temu, takođe su pogrešne i platiće ih ekspresnim gubljenjem kontrole nad sopstvenom piramidom zla koju je stvarao duže od deset godina. Ukratko, ovaj tiranin je došao do „mrtvog ugla" iz koga ne može izaći. A, šta mu dalje sleduje, bolje bi bilo da odluče građani Srbije umesto evropskih istražitelja i tužilaca. Da je Srbija imala snage i ranije, da svoje zlotvore sama izvede na optuženičku klupu, danas sigurno ne bi ispočetka tragala za načinom da se oslobodi diktature.

Nikola Vlahović

Prirodno-pravno svojstvo prava građana na pobunu, zasniva se na Preambuli Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija (UN) o ljudskim pravima, ustanovljenoj još 1948. godine, koja u alineji 3. pojašnjava to pravo i u ključnom delu teksta kaže: „...Budući da je bitno da prava čoveka budu zaštićena vladavinom prava kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem sredstvu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja".

Ovakvo svojstvo prava na pobunu čini ga „nadređenim postojećim ustavima država i prethodi tim ustavima kao viši pravni princip, odnosno kao istina" (strana 1221).

Pravni osnov obaveza građana prema vladaru ili njegovoj vlasti, prestaje onda kada ovaj nastoji da ih ugnjetava i uništava. To je situacija kad između vladara i građana prestaje svaka veza i kad se građani vraćaju svojoj „prirodnoj slobodi".

Dakle, neograničena moć vladara (kao u „školskom" primeru Aleksandra Vučića tokom dosadašnje diktature, 2012-2024. godine) nikad ne može biti zakonita, zato što neograničena ne može biti zakonito (legalno) uspostavljena, dakle može biti samo nasilna, protiustavna, protivzakonita, dakle, uzurpirana.

U duhu Preambule Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija (UN) o ljudskim pravima, 2010. godine je u 38 država na svetu (u ustavnim odrebama) izričito priznato pravo građana, naroda, na pobunu i na zbacivanje vlasti zbog njenih nelegitimnih aktivnosti, kako i piše na strani 1220, gde se još zaključuje da se mora steći pobunjeničko trojstvo, kao uslova za legitimnost pobune i zbacivanje odnarođene vlasti. Pobunjeničko trojstvo sastoji se od pomenutog prirodno-pravnog karaktera prava na pobunu, prava građana na odbranu Ustava (koji je na primeru Aleksandra Vučića potpuno suspendovan u korost njegove diktature), te legitimnog prava građana na samoodbranu.

U daljem tumačenju, pravo na pobunu treba tretirati kao opšti princip (načelo) međunarodnog prava, jer opšti principi jesu savremena verzija prirodnog prava. Može se, reći, na osnovu već rečenog, da je pravo građana na pobunu prirodno pravo koje je danas opšti princip međunarodnog prava.

Ovo je važno da javnost u Srbiji zna, uoči dolaska istražitelja Evropske unije, pravnih stručnjaka EU i evropskih pravosudnih organa u paralizovenu Vučićevu državu, jer je verovatno da će režim Aleksandra Vučića ući u avanturu izazivanja incidenata koje će pripisati preko svoje propagande, građanima. A, ti građani, nezadovoljni, besni i frustrirani, biće žigosani kao „antisrpski" pokret, „ubačeni neprijateljski faktor" i slično. Takav scenario za građanski sukob koji bi diktaturi Aleksandra Vučića dobro došao, već postoji i stvar je vremena i njegove lične odluke kada će biti primenjen. Za njegovu realizaciju biće zadužene armije partijsko-policijskih provokatora, batinaške i doušničke službe pod ličnom komandom ovog diktatora.

U nekim proteklim građanskim pobunama (oko njegovog ataka na prirodne resurse Srbije i životnu sredinu), ove trenirane falange pokazale su kako će to da izgleda kad krene opšta pobuna i kad osvane „Dan D", samo što će „vojske" sa obe strane biti znatno brojnije. Režim će se braniti svim sredstvima, to ne treba niko da sumnja. Ali, za očekivati je, da će i očajni građani, koji više nemaju šta da izgube, biti takođe rešeni da se suoče sa tim nasiljem.

Vučićeva „zadnja karta" na koju sigurno računa je insceniranje sukoba između njegovih pristalica i građana koji će krenuti u odbranu Ustava.

Takođe, da ne bi bilo dileme oko prava Evropske unije i njenih istražnih organa da u Srbiji vrše „forenziku" Vučićeve pljačke svega (od pljačke EU fondova do pljačke izbora), treba samo podsetiti da ovo nije 1914. godina, niti je Austrougarska u pitanju (još manje ondašnja Srbija), već je u pitanju deo onog suvereniteta današnje Srbije koji je predat Evropskoj uniji dobrom voljom i kandidaturom za članstvo u ovu zajednicu država i naroda. Tu se sve dileme završavaju, ali, istovremeno tu i počinje niz novih pitanja: kako je moguće da je Evropska unija plaćala izdašno režim Aleksandra Vučića svih ovih godina, punu deceniju i više, dok je on rušio sve što je moglo da se sruši, od Ustava do zakona, od ljudskih prava do slobode medija, od parlamenta do pravosuđa?

Odgovore na ta pitanja neko će ubrzo dati, verovatno i sama Evropska unija kad njena takođe kriminalna elita bude srušena usled bankrota i nasilja afro-azijskih migranata koje ovih meseci prelazi u rat protiv čitave Evrope, njenih pravnih tekovina, kulture, nasleđa, imovine njenih građana.

Ukoliko se Aleksandar Vučić usudi da realizije pokušaj potpaljivanja građanskih sukoba u Srbiji, očekuje ga, sasvim sigurno, izdaja u njegovim redovima, i to od onih koji su mu bili najbliži. Njegova finansijska oligarhija, uveliko je podvojena i već su se mnogi „ugledni" članovi njegove stranke sa milionskim profitima u okrilju režima, pobrinuli za bekstvo u inostranstvo. Tamo gde su mnogi od njih svoj novac smestili „na sigurno".

Kasno je da bilo šta popravi, devastaciju sopstvenog režima može samo da gleda izdaleka. A, ko će ga prvi izdati, nije teško zaključiti: njegovi koalicioni partneri, takozvani socijalisti, a onda i razne „Nebojše", pa onda policijski službenici, frakcije BIA.e i slični režimski štakori spremni da munjevito stanu „u odbranu prava i pravde" kad za to dođe trenutak. I, naravno, da se isto tako brzo predaju i ponude svoje usluge nekom novom režimu. Tako je do sada bilo, a ukoliko krene neka nova sezona „otkupa grehova", Srbija više neće biti klinički nego i faktički mrtva.

Trenutak za temeljni obračun sa kriminalno-političkom mrežom, sa njenom mafijaško-estradnom logistikom, sve je bliži. Vučićev siledžijski režim nikad do sada nije bio na ovako klizavim terenu. Jer, ni on ni njegove pristalice nisu navikle da im se neko suprotstavi na isti način, silom.

Evro-političar Andreas Šider, ovih dana kaže da je ona, za Vučića problematična (i protiv njega lično usmerena) Rezolucija Evropskog parlamenta, ustvari usvojena „u korist Srbije i njenih građana, a režim pokušava da ignoriše tu činjenicu".

Da se vladar uneredio zbog događaja koji slede, bilo je jasno i u njegovom „obraćanju" povodom obeležavanja 182. godišnjice Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) gde je sve svoje strahove izneo na videlo, pa i onaj da će „predstojeća 2024. biti najteža u savremenoj istoriji Srbije", te da mu međunarodne prilike i uspostavljanje novih vrednosti na globalnom i političkom nivou, nikako ne odgovaraju. Posebno se tom prilikom požalio na „eru društvenih mreža, kada je najvažnija stvar postalo dodvoravanje javnosti".

Crna je ironija da je da ovaj bolesni diktator pred akademicima SANU govorio o „zlu času" njegove diktature, buni se protiv sloboda na Internetu, skoro da poziva na uništenje i te poslednje mogućnosti građana u Srbiji, da saznaju kako im tiranin radi o glavi.

Često ponavlja poslednjih meseci da „2024. godina donosi mnogo više sukoba i nemira nego što je prethodna pa i ova, mislim na svaku vrstu ugroženosti u Republici Srpskoj, na Kosovu i u drugim delovima regiona".

Šta nam to poručuje na sve spremni diktator? Da će podići na noge svoje klero-šovinističke manijake, da izazove sukobe u Srbiji i van nje, u regionu, gde god ima Srba? I, verovatno, da bi u tim strašnim okolnostima sebe proglasio glavnim mirotvorcem i pregovaračem između zavađenih strana, ponovo probao da se predstavi međunarodnoj zajednici kao „stabilokrata", ponovo bi klevetao narod koji navodno zastupa.

Poznati međunarodno priznati politički analitičar Džordž Fridman, stručnjak za geopolitičke projekcije i dokazani strateg za međunarodne poslove, upozorio je da se Srbija (Vučićeva) sprema za rat, te da smatra da će se taj rat proširiti i van Balkana. U tom smislu je nedavno napisao analitički članak pod naslovom "Svet počinje da se preuređuje".

U njemu Fridman kaže da do novog poretka sigurno dolazi te da neće biti poput preuređenja koje se dogodilo nakon pada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Kako dalje predviđa,

to novo preuređenje će proizaći iz ratova i potencijalnih ratova. „Rat u Ukrajini besni skoro dve godine, a postoje nagoveštaji da bi mirovni sporazum mogao biti postignut" tvrdi on i dalje nastavlja da su mu dva izvora u koje ima veliko poverenje preneli da se i Srbija sprema za rat, ali se ograđuje i dodaje: „Nadam se da su ovi izvori pogrešni, ali ipak mislim da će se to desiti i proširiti se i van Balkana".

Kome bi tavko nešto odgovaralo ako ne Aleksandru Vučiću, čoveku koji je duboko zaglibio u kriminalnu vladavinu ljudima i resursima, suspendujući pri tom svaku instituciju i sve preostale tragove parlamentarne demokratije.

I nemački dnevnik Zidojče Cajtung („Sudeutsche Zeitung") doneo je početkom godine jednu crnu prognozu, da Evropska unija ustvari ne zna šta čini i da samo učvršćuje Vučićevu mašineriju

U velikoj analizi od 29. januara 2024., ova ugledna novina kaže da je Vučić viđen kao moćnik koji treba da spreči geopolitički haos na Balkanu i obezbedi ugodnu investicionu klimu. A, zauzvrat, odobreno mu je prećutno da „oglođe demokratiju tako da ostane samo fasada". Dalje, autori kažu da „Vučićeva vladajuća SNS danas ubraja više od svakog desetog građanina zemlje u članstvo", te da je „tokom godina narasla u moćni klijentelistički aparat koji deli radna mesta u javnom sektoru i državni budžet usmerava u žrvanj kampanje i propagande, a takav sistem se ne može promeniti preko noći".

Zidojče Cajtung zaključuje prilično pesimistično da mnogo toga ukazuje da će njegova (Vučićeva) stabilokratija još dugo opstajati, a da cenu plaćaju građani Srbije koji izlaze na ulice tražeći pravu demokratiju „iako je tokom godina žestoko izbledela njihova nada u podršku EU".

Šta je to što nemačke obaveštajne službe znaju a što ne zna mizerna srpska opozicija? Kako izvori ovog magazina iz Beča i Berlina tvrde, dva su moguća puta njegovog sunovrata: jedan je potpuno suludi scenario izazivanja građanskih sukoba u Srbiji, proglašanje vanrednog stanja, izvođenje vojske, policije i kriminalnih batinaških falangi na ulice, napad na građane po „slučajnom uzorku", zastrašivanje, uvođenje „posebnih mera" i slično.

Drugi put Vučićevog sunovrata je insceniranje nekog regionalnog sukoba, „minijaturni rat" kojim bi isprovocirao neku od velikih sila na reakciju, gde bi se takođe „predstavio" kao „pregovarač u mirovnom procesu" i time produžio sebi vladavinu još izvesno vreme.

Oba ova pravca, makar koliko (ne)realno izgledala, moguća su jedino u slučaju dalje tolerancije njegovog režima od strane onih kojima suštinski polaže račune, a to je anglo-američka sila. Ruska federacije je već „digla ruke" od njega ali ne i od Srbije.

A, svaki od ovih i sličnih „ishoda" može stvarno da spreči samo masovna građanska pobuna u Srbiji.

Nadu da će se to desiti, dali su prople 2023. godine (od januara do marta) radnici „Kolubare", sindikat EPS-a i Termoelektrane Nikola Tesla. Pobunu širih razmera koja bi „podigla" Srbiju, faktički su ugušili frakcija režimskog sindikata i udbaški doušnici u najvećem elektro-energetskom sistemu.

Iskustvo od 5. oktobra 2000. godine, kad je „Kolubara" ustala i praktično srušila tadašnji režim, zauvek je zaledilo srca i zadnjice radikalskog smeća, koje je preživelo nekažnjeno i opet se dokopalo vlasti. Danas „tačno znaju gde su pogrešili", pa su u ovom sistemu postavili sve „osigurače". Od lažnih sindikalaca do plaćenih špijuna.

Ipak, prema svemu što se dešavalo, nije teško pretpostaviti da stvar nije rešena još. A, kako je sve teklo, sasvim je realno da se i ponovi, u znatno ozbiljnijem obliku...

Naime, početkom prošle godine, račun solidarnog fonda Sindikata radnika EPS-a, koji je služio za lečenje zaposlenih, blokiran je bio osam meseci zbog čega ta sredstva nisu mogla da se koriste. Iz sindikata EPS-a dali su rok nedelje dana da dobiju od Vlade predlog rešenja ovog problema, ili će ući u generalni štrajk.

Nakon dva protesta koja su organizovali, a koji nisu dali rezultate, najavili su njegovu radikalizaciju.

"Dosad nas nisu ozbiljno shvatali, čak ni kada je na protest došlo 3.000 ljudi, iz Kolubare, Kostolca, svih jedinica. Ako Vlada ne ponudi odgovarajuće rešenje, mi ćemo obustaviti rad, sada nema nazad dok se račun ne odblokira", saopštavali su iz sindikata.

Ubrzo, Solidarni račun je otvoren u Poštanskoj štedionici, koja je taj račun i blokirala.

Čak i u Srbiji, prema Zakonu o štrajku, svi zaposleni imaju pravo na generalni štrajk, pa i oni koji obavljaju delatnost koja je nezamenljiv uslov života. Oni, u tom slučaju, moraju da obezbede minimum procesa rada.

U praksi, to znači da postoje zaposleni koji moraju da rade, čak i za vreme trajanja štrajka, kako bi građani i dalje nesmetano mogli da koriste njihove usluge. U ovom slučaju, to znači da bi neko bio od radnika bio zadužen za to da potrošači i dalje imaju struju, bez obzira na razmere štrajka. Ipak, radnici „Kolubare", tih dana su zapretili da će „Srbija biti u mraku", mada je Vučić odavno gurnuo Srbiju u duboki mrak. Ipak, nedugo zatim, bili su još jasniji: i na mitingu 700 radnika Termoelektrane Nikola Tesla rečeno je Vučiću i ovo: „Odlazi ili će Srbija biti u mraku!"

Ubrzo došlo je do masovnih protesta poljoprivrednika i poštara zbog potpuno ponižavajućeg položaja u kome se nalaze. I tu se opet pojavila čuvena režimska sindikalka Ranka Savić izjavom-upozorenjem „da se može očekivati da se njihovo nezadovoljstvo prelije i na druge oblasti društvenog života, ali da "ne postoji mogućnost za neki generalni štrajk".

Samo neko ko decenijama vuče za nos radnike Srbije može da izjavi ovakvo nešto, jer čemu ta „briga" da će se „preliti i na druge oblasti društvenog života", ako je u pitanju gola egzistencija ljudi, i kako je ova gospođa tako samouverena bila pa je znala da se štrajk neće proširiti na onaj generalni? Samo uz tvrda uveravanje „drugova iz Službe".

Kako nijednom rečju niko od režimskih sindikalaca nije reagovao kad su radnici tekstilne industrije iz Leskovca, otpušteni SMS porukom, i kad im je uskraćeno zakonsko pravo da razgovaraju sa predstavnicima kompanije ili lokalne samouprave koja je stranom lihvaru davala subvencije za zapošljavanje.

Vučićeva partijska armija hvali se činjenicom da ima preko 700.000 članova (ili nešto preko 600.000). Imaju i čime da se hvale: to znači da je gotovo svaki peti punoletni stanovnik Srbije u nekoj vrsti prinudne kolaboracije sa sistemom političko-mafijaške oligarhije.

A, šta rećči za onih 2.000 „uglednih ličnosti", koje su uoči poslednjih izbora javno podržale Vučića i njegovu stranku, gde se odnos lažne elite i kriminalne vlasti pokazao propagandno korisnim. Šta treba da javnosti u Srbiji znači podatak da su na tom spisku bili 352 profesora univerziteta, 15 rektora i prorektora i 68 dekana i prodekana?

Da li to znači da su diktatora ti „intelektualci" podržavali iz uverenja, da li ih je bilo strah da ne izgube pozicije ili očekuju da ih vlast nagradi? Kako se opet (kao i u doba SPS/JUL) desilo da na tom spisku bude izuzetno veliki broj lekara?

Da li se danas neki od potpisnika stide što su to uradili, pa izbegavaju susrete sa kolegama?

Poređenja radi, devedesetih godina je poruka sa Beogradskog univerziteta bila mnogo drukčija, jer je sa 31 fakulteta zatražena hitna ostavka Slobodana Miloševića.

Ali, umesto da zaustavi autobus bez kočnica, koji vozi već punu deceniju u propast, i umesto da ne traži zaštitu i solidarnost od isto tako kompromitovane SANU, nego da uspostavi kakav-takav dijalog sa građanima, poludeli diktator ide mnogo dalje, svađa se sa uglednim evropskim medijima. Londonski Gardian mu je odmah odgovorio:

"Gardian je posvećen neustrašivom, nezavisnom novinarstvu koje zahteva odgovornost od onih koji su na vlasti. Snažno odbacujemo ove komentare o Gardianu koji su potpuno neosnovani, i sve tvrdnje suprotne tome nisu zasnovane na činjenicama", saopštila je PR služba Gardiana povodom izjave Aleksandra Vučića da je ova novina "kriminalni list i dno".

Odmah zatim je napao i Frankfurter Algemajne Cajtung (FAZ), i to njihovog autora sa kojim je duže u konfliktu, Mihaela Martensa koji je takođe odgovorio ovako:

„Izgleda mi da srpski predsednik zna veoma dobro da nema hibridnog medijskog rata protiv njega, bar ne od mene i Frankfurter Algemajne Cajtunga, ali mislim ni od drugih zapadnih medija.

Kada bi FAZ ili drugi mediji zaista vodili hibridni rat protiv Aleksandra Vučića, pa kada bi se prema njemu ponašali onako kako se 'Informer', 'Hepi', 'Pink' ili slični provladini mediji odnose prema predsednikovim protivnicima, primetio bi to sigurno. Ali, što se mene tiče, to se neće desiti, jer pokušavam da se bavim novinarstvom, a ne kampanjom".

Unezvereni diktator pravi štetu Srbiji na svakom koraku, pa i tamo gde ne bi trebalo, u stranim medijima (šta god da misli o njima, i kakva god da im je koncepcija).

Umesto suočenje sa događajima koji ga čekaju, suočenjem sa kriminalom koji je počinio i on njegova partijska mafija, uglavnom nariče nad svojom slom sudbinom.

Njegova sociopatske reakcija na sve kritike koje mu se argumentovano upućuju, najčešće izgleda ovako: „A ja vas pitam šta mislite zašto napadaju Vučića? Što sam ružan i debeo, dobro sve to jesam, ali da li stvarno mislite da me zato napadaju?! Ne, nego me napadaju zato što čuvam i štitim Srbiju. Jedan dan Vučić izdajnik, treba da ratujemo za Kosovo, sutra 'đubre jedno' ratovaćemo zbog njega na Kosovu, vratiće nas u devedesete, potpuno kontradiktorni stavovi".

Koga treba da dotakne ovaj lažni plač uvređenog balavca koji je stavio Srbiju pod sopstvene noge, kao da mu je „babovina"? Nije li došao trenutak da mu se pokaže jedini pravac u kome treba da ide?