O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (14)

Napad na moralne vrednosti

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Zabrana posedovanja oružja već je na snazi u tri četvrtine zemalja na svetu. SAD su jedina zemlja u kojoj ljudi još uvek mogu da poseduju sve vrste pištolja i pušaka, ali to zakonsko pravo velikom brzinom nagrizaju zakoni saveznih država i lokalni zakoni, kojima se krši ustavno pravo svih građana na posedovanje oružja. Do 2010. posedovanje oružja će postati stvar prošlosti u SAD-u.

Na sličan način se uznemirujućom brzinom narušava i sistem obrazovanja. Postoji celi niz zakonskih strategija kojima se, uz nedostatak sredstava, prisilno zatvaraju privatne škole. Obrazovni standard u SAD-u je već potonuo do tako bednog nivoa da se teško i može nazvati obrazovanjem. Sve to je u planu. Kao što sam već rekao, svetska vlada ne želi da vaša deca budu obrazovana.

Razaranje nacionalnog identita odvija se ogromnom brzinom. Više nije dobro biti patriota, osim ako to nije deo nekog projekta svetske vlade, poput genocidnog rata protiv Iraka ili mogućeg uništenja Libije. Rasni ponos je danas nešto od čega treba zazirati i u mnogim delovima sveta se smatra nezakonitim činom, uključujući i Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju, Zapadnu Evropu i Kanadu, u kojima bela rasa čini najveći procenat stanovništva.

Pod vodstvom tajnih društava u Americi, rušenje republikanskih oblika vlasti odvija se ogromnom brzinom još od završetka Drugog svetskog rata. Dugačak je popis vlada koje su srušene od strane Sjedinjenih Američkih Država i neupućenima je teško da prihvate mogućnost da vlada neke zemlje, navodno odane republikanstvu pod jedinstvenim ustavom, može tako da se ponaša, ali činjenice govore same za sebe.

To je cilj koji je Komitet 300 postavio još pre više od sto godina. Sjedinjene Američke Države su predvodile takve napade na strane vlade i još uvek ih predvode, i to uz stalno obezvređivanje republikanske baze Sjedinjenih Američkih Država. Počevši od Lojda Katlera, pravnog savetnika Džejms Eri Kartera, jedan odbor pravnika - stručnjaka za američki Ustav, neprestano radi na tome da američki zastupnički sistem, Kongres, pretvori u nezastupnički parlamentarni sistem. Taj posao traje od 1979. godine, po unapred zacrtanom planu, a Katler je, zbog svoje predanosti tom poslu i cilju, postao član Komiteta 300. konačan nacrt takvog parlamentarnog oblika vlasti biće predočen Komitetu 300 krajem 1993.

U tom novom parlamentarnom sistemu članovi parlamenta neće biti odgovorni svojim biračima, nego parlamentarnoj stezi i glasače onako kako im bude naređivano. Tako će Ustav, subverzivnim delovanjem sudstva i birokratije, da nestane, zajedno sa slobodom pojedinca. Ubrzaće se unapred isplanirano degradiranje čoveka razvratnim seksualnim praksama. Britanska Kruna - preko tajnih službi SIS i MI6 - i danas uvodi nove perverzne seksualne kultove. Kao što već znamo, kultovi koji danas deluju su prizvod delovanja Britanske tajne službe u korist oligarhijskih vladara.

Možda mislimo kako je ta faza stvaranje jednog potpuno novog kulta čija je specijalnost perverzno seksualno ponašanje još uvek daleka budućnost, ali po mojim informacijama ona treba da se ubrza 1992. godine. Već 1994. će biti sasvim uobičajeno u najprestižnijim klubovima i ostalim mestima za zabavu da se organizuje „predstava uživo". Već je u toku proces čišćenja i ulepšavanja te vrste „zabave".

Ubrzo će velika imena u Holivudu i svetu zabave predlagati te i te klubove kao „obavezne" za seksualne predstave uživo. Lezbejstvo i homoseksualizam se neće prikazivati. Ta nova društveno prihvatljiva „zabava" sastojaće se od heteroseksualnih predstava, i o njima će u novinama da se pišu pozitivne kritike, kakve danas čitamo o predstavama na Brodveju ili o najnovijim filmovima.

Nezapamćen napad na moralne vrednosti postićiće punu brzinu 1992. godine. Pornografija se više neće nazivati „pornografijom", već seksualnom zabavom za odrasle. Sve to će biti propraćeno krilaticama poput „zašto to skrivati kada to svi rade; uklonimo predrasude o tome da je seks u javnosti nešto ružno i prljavo". Oni koji vole tu vrstu razuzdane seksualne požude, neće više morati da odlaze u ofucane porno salone. Umesto toga, super klubovi visokog sloja i omiljena mesta bogatih i slavnih će javne seksualne priredbe da pretvori u visoko „umetnički" oblik zabave. Što je još gore, neki crkveni „čelnici" će to i da preporučuju.

Ogromni i sveobuhvatni sistem društvene psihologije koji su izgradili Tavistok institut i njegova ogromna mreža institucija oduvek je u rukama jednog jedinog tela, a tako je i danas, na pragu 1992. To telo, ta hijerarhija zaverenika zove se Komitet 300. To je struktura moći i središte moći koje deluje izvan dometa bilo kog pojedinog svetskog čelnika ili vlade, uključujući i Sjedinjene Američke Države i njihovog predsednika, u šta se uverio pokojni Džon F. Kenedi. Njegovo ubistvo je bila operacija Komiteta 300, o čemu će još biti reči.

Komitet 300 je vrhovno tajno društvo, sastavljeno od nedodirljivog vladajućeg sloja, koji uključuje englesku kraljicu, nizozemsku kraljicu, dansku kraljicu i ostale evropske kraljevske porodice. Na samrti engleske kraljice Viktorije, matrijarha venecijanske porodice crne aristokratije, te aristokrate su odlučile da se pripadnici svetske aristokratije, radi sticanja vlasti u celom svetu, „moraju udružiti" sa nearistokratskim, ali neverovatno moćnim ljudima iz poslovnog sveta, na svetskom nivou, pa su tako vrata za sticanje vrhunske moći otvorena i, kako to engleska kraljica voli da kaže, „pučanstvu".

Iz svog iskustva u obaveštajnom poslu znam da čelnici stranih zemalja to svemoćno telo nazivaju „mađioničarima". Staljin je za njih skovao sopstveni izraz, „mračne sile", a predsednik Ajzenhauer, koji nikada nije uspeo da dođe dalje od „hofjudena" (dvorskog Židova), im je dao daleko blaži naziv - „vojno-industrijski kompleks". Staljin je SSSR naoružao do zuba konvencionalnim i nuklearnim oružjem, jer nije verovao, kako ih je nazvao, „porodici". Njegovo duboko ukorenjeno nepoverenje i strah od Komiteta 300 pokazali su se potpuno utemeljeni.

Popularna zabavna industrija, na kraju krajeva, filmska industrija, jagmila se da diskredituje one koji su pokušavali da upozore na tu najveću opasnost po slobodu pojedinca i čovečanstva. Sloboda je Božji zakon, koji je čovek oduvek nastojao da podrije i omalovaži, a ipak, čežnja za slobodom je tako ogromna da nijedan sistem do danas nije uspeo da taj osećaj istrgne iz čovekovog srca. Svi dosadašnji ogledi koji su se sprovodili u SSSR-u, Velikoj Britaniji i SAD-u u svrhu otupljivanja čovekove čežnje za slobodom završavali su bezuspešno.

Ali, sa dolaskom Novog svetskog poretka-svetske vlade, ubrzaće se dalekosežni ogledi nad ljudima kako bi se ta čovekova Bogom dana čežnja za slobodom istisnula iz njegovog uma, tela i duše. Ono što danas doživljavamo samo je sitnica u poredenju s onim što tek dolazi. Napad na dušu je zadatak mnogih društvenih ogleda koji se pripremaju i žalim što moram da kažem da će institucije u Sjedinjenim Američkim Državama igrati glavnu ulogu u tim strašnim eksperimentima koji se već sprovode na lokalnom nivou, u mestima poput Bolnice ratne mornarice u Betesdi i zatvora Vejkvil u Kaliforniji.

U filmove koje smo do sada videli ubrajaju se filmovi sa Džejmsom Bondom, Assassination Bureau, Matarese Circle, itd. Ti filmovi su bili bajke čija je svrha da se sakrije istina o tome da takve organizacije zaista postoje i to u daleko većim razmerama nego što i najplodniji holivudski tvorci ideja mogu da zamisle.

Ipak, Assassination Bureau je potpuno istinit film. On postoji i u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama, te isključivo po nalogu Komiteta 300 sprovode ubistva ljudi na visokim položajima, pošto sve druge metode propadnu. Kenedijevim ubistvom je rukovodio PERMINDEX, pod vodstvom Sir Vilijama Stivensona, koji je godinama bio prvi operativac engleske kraljice za „kontrolu gamadi".

Ugovorni agent CIA-e, Klej Šo, upravljao je PERMINDEX-om iz centra Trejd Mart u Nju Orleansu. Bivši državni advokat u Nju Orleansu, Džim Garison, bio je vrlo blizu razotkrivanja zavere o Kenedijevom ubistvu - uspevši da dođe do Kleja Šoa, a potom su ga „resili" i Šoa proglasili nedužnim u pogledu umešanosti u zaveru za Kenedijevo ubistvo. Činjenica da je Šo eliminisan na isti način kao i Džek Rubi, koji je takođe bio ugovorni agent CIA-e (obojica su umrla od namerno prouzrokovanog brzo delujućeg raka), jasno govori da je Garison bio na pravom tragu.

Jedna druga kancelarija za ubistva nalazi se u Švajcarskoj i donedavno je na njenom čelu bila osoba iz senke čija se nijedna fotografija nije pojavila od 1941. Operacije te kancelarije finansirala je i verovatno ih još uvek finansira porodica Oltramejr - švajcarska crna aristokratija, vlasnici Ženevske banke Lombard-Odier (Lombard-Odier Bank of Geneva), koja je takođe deo Komiteta 300. Prva osoba za kontakt bio je Žak Sostel (prema podacima tajne službe G2 Američke vojske).

Ova grupa bila je tesno povezana i sa Alenom Dulsom i Žan de Menilom, važnim članom Komiteta 300 i vrlo važnim imenom u teksaškoj naftnoj industriji. Baza podataka vojno-obaveštajne službe G2 pokazuje da je ta grupa bila duboko umešana u trgovinu oružjem na Bliskom istoku. Ta služba je, uz ostalo, organizovala najmanje 30 pokušaja ubistva generala De Gola, u koje je Žak Sostel bio direktno umešan. Isti taj Žak Sostel je bio osoba za vezu sa gerilskom grupom Sendero Luminoso (Blistava staza), koja je štitila Komitetove proizvođače kokaina u Peruu.

Kada su svi mogući pokušaji ubistva francuskog predsednika De Gola propali, zahvaljujući odlično obavljenom poslu francuske obaveštajne službe DGSE (bivše SDECE), taj posao je poveren tajnoj službi MI6 (Militarv Intelligence Department Six = Vojno-obaveštajna služba, Odelenje šest), poznatoj i pod nazivom Secret Intelligence Service (Tajna obaveštajna služba), skraćeno SIS, pod šifrom „Jackal" (Šakal). Francuska služba SDECE je uposlila pametne mlade ljude koji su uglavnom bili diplomirani stručnjaci, tako da nije bilo suviše infiltrirana agentima iz MI6 i KGB-a. Zbog svojih uspeha u pronalaženju stranih agenata, francuska obaveštajna služba je postala predmet zavisti tajnih službi svih zemalja i upravo je ta grupa sledila "Šakala" do krajnjeg odredišta i ubila ga pre nego što je uspeo da ispali metak na svečanu automobilsku povorku generala De Gola.

Tajna služba SDECE otkrila je i sovjetsku krticu u De Golovoj Vladi, čoveka koji je bio i veza CIA-e u Langliju. Da bi diskreditovao SDECE, Alen Dules, koji je mrzeo De Gola (osećanja su bila obostrana) smestio je agentu SDECE-a Rodžeru de Lutjeu da ga uhvate s količinom heroina vrednom 12 miliona dolara. Posle dugotrajnog „ispitivanja" De Lutje je „priznao", ali nije mogao da objasni zašto je krijumčario drogu u SAD. Ceo slučaj je beskrajno smrdeo na nameštaljku.

Tada su saznali metode koje je SDECE primenjivao u zaštiti De Gola, posebno svečane automobilske povorke, pa su FBI, Tajna služba (Secret Service) i CIA tačno znali kako predsednika Kenedija da liše osiguranja i PEMINDEX-ovim strelcima olakšaju njegovo ubistvo na Trgu Delej, u decembru 1963.

Jedan drugi primer istine prikazane u obliku izmišljene priče je roman Leona Urisa, Topaz, koji sadrži istinitu priču o aktivnostima Tiro de Vožolija, istog onog agenta KGB-a koga je francuska tajna služba SDECE otkrila kao agenta KGB-a i CIA-e. Postoje brojni romani o aktivnostima MOSSAD-a, a skoro svi se temelje na istinitim događajima.

MOSSAD je poznat i pod nazivom „Institut" (The Institute). Mnogi nazovi pisci navode besmislene rečenice o toj službi, posebno jedan pisac koji snažno zagovara hrišćansko desno krilo, što se prihvata kao istina. Čovek može da oprosti nekome ko nema nikakvog obrazovanja iz područja rada tajnih službi. Čudno kako to neznanje ljude ne sprečava da svuda izbacuju ,,Mosadova imena".

Takva praksa dezinformisanja je uobičajena protiv američkih desno orijentisanih patriotskih grupa. MOSSAD se u početku sastojao iz tri grupe: Kancelarije za vojno-obaveštajnu službu, Političkog odelenja Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva za bezbednost (Šerut Habitakon). Dejvid Ben Gurion, član Komiteta 300 dobio je značajnu pomoć od tajne službe MI6 u objedinjavanju te tri službe.

Ali, taj posao nije baš bio uspešan, pa ih je 1951. Ser Vilijem Stivenson iz tajne službe MI6 preusmerio u jedinstvenu tajnu službu pod okriljem Političkog odelenja izraelskog Ministarstva spoljnih poslova, s grupom za specijalne operacije špijunaže i „crnih poslova". Britanska obaveštajna služba je pomogla oko osposobljavanja i opremanja službe Sarajet Maktal, poznate i kao Jedinica Glavnog odelenja za prisluškivanje, po uzoru na britanski SAS (Special Air Service = Specijalna služba Ratnog vazduhoplovstva). Ovu službu MOSSAD-a nikada niko ne pominje pravim imenom, nego ih jednostavno zovu „The Guys" (Momci).

„The Guys" su samo kancelarija posebne britanske obaveštajne jedinice SAS, koja ih redovno obučava i osavremenjuje u pogledu novih metoda rada. Pripadnici ove jedinice su ubili čelnike PLO-a i kidmapovali Adolfa Ajhmana. Agenti ove jedinice, kao i celi MOSSAD, deluju po ratnim pravilima. MOSSAD ima ogromnu prednost u odnosu na obaveštajne službe drugih zemalja zato što u svakoj zemlji postoji dominantna jevrejska zajednica. Proučavanjem društvenih i kaznenih podataka MOSSAD može da pronađe agente među jevrejskim lobijem svake zemlje, koje potom može da drži u šaci i da ih prisili da besplatno rade za MOSSAD. MOSSAD ima prednost i zato što ima pristup podacima svih američkih agencija za sprovođenje zakona i obaveštajnih agencija. Američki obaveštajni sektor ratne mornarice (Office of Naval Intelligence, skraćeno ONI) ELINT daje besplatne usluge Mossadu. Građani SAD-a bi bili šokirani, besni i ozlojeđeni kada bi znali koliko MOSSAD zna o životima miliona Amerikanaca svih profesija, čak i onih koje ni na koji način nisu povezane sa politikom.

Prvi šef MOSSAD-a, Ruben Šiloa, bio je član Komiteta 300, ali nije poznato da li njegov naslednik uživa u tom položaju. Postoji mogućnost da uživa. MOSSAD ima vrlo sposobnu službu za dezinformisanje. Zapanjujuće je koliko se dezinformacija ubacuje na američko „tržište", a još više kako se to sve proguta.

Ono što možemo videti u mikrokosmosu MOSSAD-a je domen kontrole koju „olimpijci" imaju nad obaveštajnim službama, zabavom, fondacijama, stvaranjem javnog mišljenja (anketama) i televizijskim „informativnim" medijima na svetskom nivou. Ted Tarner je nedavno dobio mesto u Komitetu 300 kao priznanje za svoje pravljenje „vesti" na CNN-u. Komitet ima moć i sredstva da ljudima ovog sveta kaže šta god želi i da ogromna većina u to poveruje.

Kada god neki istraživač slučajno nabasa na ovu zastrašujuću grupu, oni ga ili uspešno kupe ili ga podvrgnu nekoj vrsti „spcijalne obuke", u Institutu Tavistok, posle čega i on sam počinje da doprinosi pisanju romana tipa Džejmsa Bonda, tj. biva skrenut sa puta i dobro nagrađen. Ako osoba kao što je bio Džon Kenedi slučajno naiđe na istinu o tome ko upravlja svetskim događajima, i ne bude podkupljen, onda biva ubijen.

U slučaju Džona F. Kenedija ubistvo je počinjeno uz veliki publicitet i krajnje okrutno kako bi poslužilo kao upozorenje svetskim vođama da ne izmiču kontroli. Papa Ivan Pavle I je tiho ubijen zato što se, pomoću masona u Vatikanu, približio Komitetu 300. Njegov nasleđnik Ivan Pavle II javno je ponižen u znak upozorenja da prestane i odustane od svojih namera, što je i učinio. Kao što ćemo da vidimo, neki vatikanski čelnici su danas članovi Komiteta 300.

Vrlo je lako skrenuti ozbiljne istraživače sa puta Komiteta 300. Britanski MI6 (u SAD-u) u tu svrhu proizvodi mnoštvo gluposti, kao što je „novo doba", jogizam, zen budizam, veštičarenje, delfsko sveštenstvo u čast boga Apolona (čiji je član bio i Aristotel) i na stotine malih „kultova", svih vrsta.. Jedna grupa „penzionisanih" britanskih obaveštajaca, koje nisu uspeli da skrenu s puta, hijerarhiju zaverenika nazvala je „Force X" (Sila X). Ti „penzionisani" obaveštajci izjavili su kako ta sila poseduje supertajnu službu koja je potkupila KGB, Vatikansku obaveštajnu službu, ClA-u, ONI, DGSE, Američku vojno-obaveštajnu službu, Obaveštajnu službu Ministarstva spoljnih poslova, pa čak i najosetljiviju od svih američkih obaveštajnih službi - Nacionalnu kancelariju za izviđanje (Nacional Reconnaissance Office, skraćeno NRO).

Postojanje NRO-a je bilo poznato samo malom broju ljudi van Komiteta 300 sve dok na njih, potpuno slučajno, nije naleteo Truman. Čerčil je imao svog udela u osnivanju te kancelarije i navodno je pozeleneo od besa kada je saznao da ih je Truman otkrio. Čerčil je, više nego ijedan drugi sluga iz Komiteta 300, Trumana smatrao „svojim čovečuljkom" iz grada Indenpendensa (u prevodu: Nezavisnost, nap. pr.), „čoveka bez imalo nezavisnosti". To se odnosilo na činjenicu da je masonerija kontrolisala svaki Trumanov potez. Američki Kongres ni danas ne zna koliki je godišnji račuin NRO-a, organizacije koja je odgovorna samo nekolicini biranih kongresmena. To je tvorevina Komiteta 300, kojem redovno dostavljaju svoje izveštaje, čak i svakih nekoliko sati.

Upravo zbog toga filmske i književne parodije o raznim ograncima i podkancelarijama Komiteta 300 imaju svrhu da odvuku pažnju od stvarnosti, ali nikada ne smemo da dovodimo u pitanje da li ta stvarnost zaista i postoji. Uzmimo još jedan primer takvih „književnih" dela - knjigu The Day of the Jackal (Šakalov dan), na osnovu koje je snimljen veoma dobar film.

Događaji povezani sa radnjom te knjige su istiniti, iako su, iz očiglednih razloga, promenjena imena nekih likova i mesta, ali podatak - da je samo jedan operativac tajne službe MI6 bio zadužen za ubistvo Šarla de Gola -apsolutno je tačan. Generala De Gola je postalo nemoguće kontrolisati jer je odbio saradnju Komitetu 300, za čije postojanje je dobro znao budući da je bio pozvan da se učlani. Stanje je došlo do usijanja kada je De Gol povukao Francusku iz NATO-a i odmah započeo sa izgradnjom sopstvenih nuklearnih snaga, takozvane „force de frappe" (udarne sile).

To je tako razljutilo Komitet da je naredio De Golovo ubistvo. Ali je francuska tajna služba uspela da preseče „Šakalove" planove i da odbrani De Gola. U svetlu podataka službe MI6, za koju bih mogao da dodam kako je to glavni izvor Komiteta 300 kada je reč o obaveštavanju, posao koji je obavila francuska obaveštajna služba graniči se s čudom.

MI6 vuče korene sve od ser Frensisa Volšingema, glavnog stratega kraljice Elizabete I za operaciju prljavih trikova. Tokom vekova MI6 je stvorila arhivu koju nijedna druga strana služba ne može ni približno da stvori. Agenti službe MI6 su prikupljali podatke sa svih strana sveta i sprovodili tajne operacije koje bi, kada bi se obelodanile, zapanjile i najupućenije i upavo zbog toga važi za „glavnu službu" Komiteta 300.

MI6 ne postoji zvanično. Novac dobija od kraljice i od „privatnih fondova", a smatra se da je to iznos između 300 i 500 miliona dolara godišnje, ali niko ne zna tačnu sumu. U današnjem obliku MI6 postoji od 1911, kada je na njegovom čelu bio ser Mensfild Kaming, kapetan Kraljevske ratne mornarice, koga su uvek označavali slovom ,,C" pa odatle i slavni ,,M" u filmovima Džejmsa Bonda.

Ne postoji nikakva zvanična arhiva o uspehu i neuspehu službe MI6, toliko je tajanstvena, iako je katastrofalna izdaja grupe Bardžis, Meklin, Blejk i Blant nanela veliku štetu moralu njenih agenata. Za razliku od drugih tajnih službi, budući članovi se uzimaju sa univerziteta i drugih područja obrazovanja, a angažuju ih uvežbani „lovci na talente", kao što smo videli i u slučaju Rodsovih stipendista koji su uvučeni u Okrugli sto. Jedini uslov je znanje stranih jezika. Kandidati prolaze kroz strogo „privikavanje na krv" (blooding).

Uz pomoć takve strašne sile Komitet 300 nije imao strah od svoga mogućeg razotkrivanja i to stanje će trajati još decenijama. Ono što postojanje Komiteta 300 čini neverovatnim jeste neverovatna diskrecija koja ga prekriva. Nijedan mediji nije nikada ni spomenuo tu zavereničku hijerarhiju. Zato ljudi, što je i za očekivati, sumnjaju u njegovo postojanje.

Komitet 300 je pod većinskom vlašću britanskog monarhizma, danas Elizabete II. Veruje se da je kraljica Viktorija bila prilično paranoična u pogledu tajnosti ovog društva, te se veoma trudila da prikrije masonske poruke ispisane krvlju žrtava „Džeka Trboseka", koje su aludirale na povezanost Komiteta 300 s tim „ogledima", koje je sprovodio jedan član kraljevske porodice koji je u isto vreme bio i visoki član Škotskog obreda masona (Scottish Rite of Freemasonry), Komitet 300 čine pripadnici britanske aristokrati je koja ima poslovne interese i udruženja u svakoj zemlji na svetu, uključujući i SSSR.

Struktura Komiteta 300 izgleda ovako:

Tavistok institut na Univerzitetu Saseks i na više mesta u Londonu je u vlasništvu i pod kontrolom Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, čiji je „hofjuden" u Americi upravo Henri Kisindžer. Grupa orlova zvezda, koja je po završetku Drugog svetskog rata promenila ime u Grupa zvezda, sastoji se od grupe najvećih međunarodnih kompanija čija se područja poslovanja preklapaju i prepliću sa: 1) osiguranjem, 2) bankarstvom, 3) nekretninama, 4) zabavom, 5) visokom tehnologijom, uključujući kibernetiku, elektronske komunikacije, itd.

Bankarstvo nije esencijelno, ali je od vitalne važnosti, posebno na područjima na kojima banke deluju kao obračunske kuće i perionice para od droge. Glavna „velika britanska imena" su Engleska banka (Bank of England), američke Centralne banke (Federal Reserve Banks), Međunarodna banka za obračune (Bank of International Settlement), Svetska banka (The World Bank) i Hongkongška i šangajska banka (Hong Kong and Shanghai Bank). Banka American Express (American Express Bank) služi za recikliranje novca od droge. Svaka od ovih banaka je povezana i/ili kontroliše na stotine hiljada velikih i malih banaka širom sveta.