Postdemokratija

VUČIĆ PROTIV VUČIĆA

Vrhunac izborne farse dogodio se kada je Aleksandar Vučić primio izbornu listu Aleksandar Vučić, na tobožnje konsultacije o formiranju nove vlade. Na toj listi je bilo više od dve stotine imena, ali to su samo brojevi, tu listu činio je i predstavlja samo Aleksandar Vučić. Svi ostali naprednjaci su samo koreografija. To im je on otvoreno i rekao na prvom naprednjačkom skupu pred ponavljanje izbora za Beograd u Šumicama: „Razmislite, da se ja sklonim sa liste, koliko ljudi bi glasalo za vas"! I za to još dobio frenetičan aplauz!? Dakle, i o novoj vladi pregovara Vučić sa Vučićem. Kao u filmu „Davitelj protiv davitelja", u čijem sukobu su stradali nedužni ljudi, samo što će ovde nastradati čitav narod i država, zaključuje Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu. I legendarni novinar

Piše: Mile Isakov

Već sama vest je sprdačina: Predsednik Vučić je primio predstavnike izborne liste Aleksandar Vučić! Sad će oni kao lista Aleksandar Vučić da kao pregovaraju o mandataru za novu vladu sa Aleksandrom Vučićem. Ma nemojte kasti.

Svašta su nam radili u predizbornoj kampanji i na izborima, svašta smo videli i doživeli, ali način na koji nam se sad to objašnjava prevazilazi poimanje zdravog razuma. Bilo je i falsifikovanih potpisa podrške na nekolikim stranačkim listama, i neskrivene kampanje predsednika države, sa očiglednom zloupotrebom državnih resursa i telvizija sa nacionalnim frekvencijama u korist njegove liste, mada on formalno ne učestvuje u izbornoj trci. Bilo je pritisaka i ucenjivanja zaposlenih u javnim preduzećima, kao da je glasanje za vladajuću partiju njihova radna obaveza.

Bilo je i glasanja Srba privedenih iz susednih država i drugih gradova sa falsifikovanim prebivalištem u Beogradu i svim gradovima gde su zajedno sa parlamentarnim održavani i lokalni izbori, ali vrhunac te besprizorne krađe izbora usledio je pošto je taj sistemski izborni inženjering raskrinkan. Kada je vlast uhvaćena u očiglednoj krađi. Te laži i ta kvazi objašnjenja, začinjena pljuvanjem po domaćim i evropskim posmatračima i političarima, analitičarima i novinarima, diskvalifikacijama i pretnjama, ni pas smaslom ne bi mogao da svari.

Počelo je nonšalatnom pričom kako je sve bilo u najboljem redu, kako su ti izbori na svim nivoima bili najdemokratskiji i najčistiji u višestranačkoj istoriji Srbije, ali sa pojavom sve većeg broja dokaza o sistemskoj i sisestamatskoj krađi Vučić i Brnabićka su potpuno izgubili glavu, ne znajući više ni gde udaraju. Počev od vodećih ličnosti u Briselu i Berlinu, preko Evropskog Parlamenta i njegove Rezolucije, do domaćih izdajnika sa „kolonijalnim mentalitetom". Na udaru su se našli brojni profesori Univerziteta i akademici, glumci pa i sportske legende Željko Obradović i Dejan Bodiroga, da bi na kraju spali na pevača Topalka. Na tog narodnjaka je Vučić najviše besneo, valjda zato što mu je direktna konkurencija po popularnosti u njegovom biračkom telu.

Naročito su se zapetljali kada je reč o rezultatima u Beogradu, gde Vučićeva lista, čak ni zajedno sa SPS-om, uprkos enormnom fabribokavanju falsifikovanih glasova, nema većinu. Najpre su Vučić i njegovi klo(v)novi tvrdili da uz pomoć nekih preletača ipak imaju većinu da formiraju sasvim legalnu i legitimnu vlast, da bi, kad je priča o krađi izbora odjeknula i u svetu, sa posebnim ehom u Evropskoj uniji, odustali od toga sa nebuloznom pričom o tome kako zapravo imaju legalitet, ali ne i potpuni legitimitet.

Kako je Vučić, kao vrhunski pravnik, objasnio, imaju samo delimični legitimitet, kao nevina udavača koja je samo malo trudna. Ili sirena, pola riba, pola devojka, pa može i riba za večeru i devojka za desert. A, onda, da ne bi priznao krađu, odlučio je da se ipak ide na nove izbore u Beogradu, tobož zato što ne želi da vlast u prestonici formira sa preletačem Nestorovićem, jer, kako je objasnio, ne želi da njegov SNS učestvuje u krađi kakvu su žuti lopovi izveli 2008, praveći postiizbornu koaliciju sa SPS-om. Besmislena koliko i sramna isprika posle njegove decenijske vladavine uz pomoć istih Dačićevih Socijalista i drugih preletača, poput dinastije Krkobabića i PUPS-a, takozvane Partije ujedinjenih penzionera Srbije.

Posebna je nebuloza i sramota podizanje lokalnih izbora u Beogradu na nivo bitke za odbranu slobode i nezavisnosti Srbije. U kampanji koja je već počela, mada izbori još nisu raspisani, najpre Vučić, a onda i nemušti Šapić, uporno ponavljaju vruće parole o tome kako uprkos pritiscima sa zapada, treba odbraniti Kosovo i dobre odnose sa Rusijom i Kinom.

Kao da će o tome odlučivati beogradska vlast. Hoće da porobe našu zemlju i postave marionetsku vlast, uzviknuo je Vučić u govoru na Glavnom odboru stranke u prepunim Šumicama, koji je direktno prenosilo devet televizija, sa ratnim pokličem na kraju „Neka bude borba neprestana". Dakle, izborna bitka za Beograd je predstavljena kao bitka za Staljingrad, koja beše presudna za odbranu Sovjetskog saveza i glavna prekretnica u čitavom drugom Svetskom ratu, ali i najkrvavija bitka u ljudskoj istoriji.

Naravno, da takva namerno projektovana asocijacija nema nikakve veze sa današnjom realnošću, pošto je naša stvarnost mnogo banalnija i prizemnija, jer reč je o borbi za vlast jednog čoveka, koji je višestruko zloupotrebljava svakodnevno kršeći Ustav. Jedina sličnost je u tome što bi ponovljena izborna bitka za Beograd zaista mogla biti presudna za režim koji je uhapsio Srbiju i zarobio sve njene institucije. I prekretnica.

Za takvu suludu drčnost Vučića, najzaslužniji je izveštaj ODIR-a, koji je svojim diplomatskim rečnikom značajno relativizovao Rezoluciju Parlamenta Evropske unije, koja je zatražila međunarodnu istragu izbora u Srbiji, sa ozbiljno utemeljenim primerima za njihovu neregularnost. ODIR je sve to potvrdio, samo što je formulisao u formi osnovane sumnje koju tek treba dokazati, što je Vučiću ostavilo izvestan manevarski prostor, da ponovi samo izbore u Beogradu i to ne zato što su bili pokradeni, nego iz nekih drugih tobož demokratskih razloga.

ODIR, Office for Democratic Institutions and human Rights, kao telo OEBS-a (Organizacija Evropske bezbednosti i saradnje) specijalizovano za praćenje i analizu demokratskih izbora u čitavoj Evropi, dakle i državama članicama koje nisu u EU, zbog prirode svoje prevashodno savetodavne funkcije i nije mogao drugačije. Druga je stvar što je to Vučiću i Brnabićki ostavilo mogućnost i za drugačije čitanje njegovog izveštaja, pa je tako premijerka slavodobitno saopštila da se u tom izveštaju nigde ni ne pominje krađa, a Vučić otišao i korak dalje prosto sprdajući se sa listom preporuka ODIR-a, vređajući inteligenciju svih koji su ih pročitali i razumeli.

Dajući uputstvo vladi za njihovu primenu, u tobož toleratnoj formi molbe, zatražio je da se odmah pristupi realizaciji svih preporuka ODIR-a, jer su izuzetno dobre i važne. A, onda, kao primer njihovog značaja izdvojio izgradnju pristupnih rampi za invalide na biračkim mestima. To me neodoljivo podseća na slučaj kada nam je davno u TV Novi Sad postavljen novi glavni urednik, koji je najavio ozbiljne promene i naglasio da će biti strog ali pravičan. Kao prvu meru za promene, taj feromator je naredio da se zameni izlizani i isflekan itison na podu redakcije, a od mene zahtevao da napravim reda na mom radnom stolu pretrpanom raznim dokumentima, brošurama i knjigama.

Po svoj prilici tako će biti i sad sa šminkerskim promenama uslova za nove izbore u Beogradu, a onda i za sve lokalne izbore koji dolaze na proleće u Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima širom Srbije. Opozicija, istina, traži suštinske promene tih uslova, ali nikako ne saopštava koje su to one minamalne promene bez kojih zapravo nema izbora, odnosno nema smisla na njima učestvovati. Dugo su lideri tzv proevropske opozicije izjavljivali da će na ponovljene izbore izaći i ako njihovi zahtevi ne budu usvojeni, ali im je u međuvremenu očigledno neko objasnio da onda nema smisla ni da postavljaju bilo kakave zahteve. Stoga su promenili ploču i sad svi ponavljaju mantru da će vršiti pritisak i učiniti sve da se njihovi zahtevi ispune, a ako se to ne dogodi, u dogovoru sa svim opozicionim akterima, doneće odluku kako na to da odgovore. Znači, ostavljaju mogućnost i da se ne izađe na te izbore. Sve u svemu, mož da bude al ne mora da znači.

Objektivno, nije realno da svi zahtevi koji su ispostavljeni i od opozicije, i od ProGlasa zabrinutih uglednih građana, pa i od studenata, budu prihvaćeni i realizovani, naročito ne u tako kratkom roku do novih beogradskih izbora. Ali, da bi došlo do bilo kakvog pomaka, moraju biti postavljeni nekoliki rezolutni zahtevi kao uslov, bez čije realizacije nema ni razgovora o izborima, a kamo li učešću na njima. A, da bi ti minimalni uslov bili ozbiljno shvaćeni, nema videćemo, dogovrićemo se. Uz njih mora ići i odlučno NE, mi bez toga ne izlazimo na izbore.

Imajući u vidu sve navedene okolnosti, čini se da se trenutno ne može postići više od dva uslova, bez kojih zaista nema smisla razmišljati o učešću na ponovljenim izborima jer sve bi bilo isto kao i na prethodnim za koje se zna da su bili neregularni. Ta dva uslova bi bili: Prvo, otvaranje i sređivanje biračkih spiskova, i drugo, objektivno i ravnopravno izveštavanje medija o predizbornoj kampanji svih učesnika, pre svega svih televizija sa nacionalnom frekvencijom.

U pregovorima sa vlašću o tome, možda bi se moglo još malo popustiti kada su privatne televizije u pitanju, ali se ne bi smelo odustati kada je RTS, kao javni servis, u pitanju. Mada je to malo i apsolutno nedovoljno za potpuno demokratske, fer i poštene izbore, to bi ipak bio značajn pomak. Bez tog minimuma nema smisla ni razmišljati o bilo kojim izborima. I nikakva opozicija demokratskim putem ne može srušiti režim Aleksandra Vučića.

Ostaje nam, onda, samo da čekamo da sam Vučić, obori Vučića, jer on svesrdno radi na tome. A, kad će ne zna se.