O tome se govori

Podela plata u doba sunovrata: koga srpski diktator finansira u susednim državama i zašto?

ŠETNJA MILIONA, OKO REGIONA

Podrivački, štetočinski poslovi Aleksandra Vučića i njegovog režima odvijaju se duže vremena u tri bivše jugoslovenske republike. Ti i takvi poslovi sveli su srpski narod u regionu na taoce njegovog režima. Samozvani Vođa plaća svoje "poslovne saradnike" da korumpiraju lojalne pojedince, grupe i stranke u susednim državama, kako bi ostvario naum potpune kontrole nad građanima srpske nacionalnosti sa ciljem da bude vladar "na širokom prostoru". Istina, nisu ni "braća" iz regiona naivna, ima otpora tom nasilju, ali se uglavnom bitka vodi oko finansijskih interesa, nekretnina, poslovnih imperija i vlasti. U taj obračun umešane su kriminalizovane "poslovne strukture", one koje delegiraju "drugovi sa Banjice" naklonjeni režimu Aleksandra Vučića. Štetu od toga ima srpski živalj u regionu, u čije ime se ova igranka i dešava. Nije prvi put da Zlo potraži žrtvu, da se u ime žrtve razvijaju čitave kriminalne mreže, a stvari se prikazuju kao patriotska akcija. Došlo je vreme da Vođu neko zamoli da prestane da brani "interese srpskog naroda" i nađe načina da promeni vlast i postavi pravnu državu kao najviši cilj do koga civilizovana država može doći u cilju ostvarenja zdravog društva.

Nikola Vlahović

Bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović, prema mišljenju svih relevantnih izvora iz institucija sistema najmanje tri susedne države, imao je ključnu ulogu u održavanju političkog života Aleksandra Vučića, i svega što je on činio na političkoj sceni Srbije protekle decenije.

Nikada u tom periodu, Aleksandar Vučić nijednu reč nije javno progovorio o Milu Đukanoviću. Odnos Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića ostao je za neupućenu javnost misterija, takođe iz razloga jer ovog bivšeg političkog i poslovnog "vladiku" Crne Gore, Vučić nijednom nije posetio službeno, tokom poslednjih osam godina njegove vladavine. A, prilika za te javne susrete bilo je dovoljno.

Ipak, tajno se susretao sa njim, najčešće na vojnom aerodromu Golubovci, gde su razmenjivali informacije i gde je Vučić dobijao tajne direktive iz evroatlantskih krugova, koje je Đukanović verno prenosio.

Vučić za vreme vladavine nikada nije pominjao nikakvu "srpsku zajednicu" u Crnoj Gori, ali je zato prećutno prelazio preko radikalskih arlaukanja na svakoga ko im slučajno liči na "Milogorca". Ta radikalska fraza kojom se označava osoba koja je iz Crne Gore, a slučajno je ili namerno na suprotnoj strani od one koju je još davno zacrtao Slobodan Milošević, što je "podebljao" Vojislav Šešelj i skoro čitava Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), otela se iz ruke svojim tvorcima i postala argumentacija kojom se ime Crne Gore, njena tradicija i nasleđe, skoro potpuno negira.

Radikalski šovinizam ne poznaje granice ovakvog nasilja, a ne poznaje ni vlastitu istoriju, koja svedoči da je poslednji crnogorski kralj Nikola, prvi poslao telegram podrške Srbiji, kad joj je Austrougarska objavila rat. Sadržina telegrama bila je kratka i jasna: "Od danas je i druga srpska država u ratu!" Telegram je pred članovima srpske vlade pročitao Nikola Pašić u zgradi Banovine u Nišu (današnja zgrada Univerziteta u Nišu).

Zašto je bitan ovaj podatak? Današnja autokratska, diktatorska vlast Aleksandra Vučića ima jaku potrebu da prebriše Crnu Goru na svaki način. Potrebe za nekim "posrbljavanjem" Crne Gore nema, jer srpski duh i kultura očuvani su kroz vekove baš na ovim prostorima, pa bi zato svaka razumna, demokratska vlast na svetu razumela da "dva brata imaju dve svoje kuće". Uzgred, podela građana Crne Gore na Srbe i Crnogorce, do te mere je idiotska i besmislena, da je mogao smisliti samo jedan opasan režim, kome je bilo potrebno da sačuva vlast u Podgorici (takođe i u Beogradu), po cenu: "zavadi pa vladaj".

Đukanović je izgubio vlast, Crna Gora je izgubila trideset godina, a onda se pojavio Aleksandar Vučić da otrov te šizme ponovo poseje u narodu koji se nikada u svojoj istoriji nije na takav način međusobno delio.

Postoji samo jedan razlog zašto on to radi i zbog čega je preko svojih lažnih četničkih "vojvoda" zabio nož u leđa Crnoj Gori, "delegirao" njenoj Skupštini slučaj rezolucije o Jasenovcu, baš na Vidovdan 2024. godine, samo 48 sati nakon što je dobila iz Brisela vest da ulazi u "završne pregovore sa EU".

Naime, Vučić patološki mrzi srpski narod, Crnu Goru specijalno, jer mu nije "po meri" njegove autokratije, mrzi čak i svakoga ko ode na godišnji odmor, kivan je na svakoga, zavidan, zao, ljubomoran na školovane, slobodoumne ljude... Sve što nije spremno da se njemu pokloni i da mu se divi, to je demonstracija neprijateljstva prema njemu. Samo ovakva "klinička slika" ovog opasnog ludaka može da objasni nekakvu bespotrebnu rezoluciju o Jasenovcu, koju niko neće priznati kao relevantnu, umesto da se po ovom pitanju uspostavi saradnja sa Svetskim jevrejskim kongresom (koji poseduje odličnu dokumentaciju o ovom konc logoru), Ujedinjenim nacijama i drugim relevantnim institucijama.

Milo Đukanović je uveo Aleksandra Vučića u svet zapadnih obavještajnih agentura i regionalnog kriminalnog podzemlja, njih dvojica su i poslovni ortaci i „Beograd na vodi" je njihov zajednički projekat preko koga peru pare stečene nezakonitim putem za vreme njihove vladavine u Srbiji i Crnoj Gori. Postoji nekoliko ljudi koji ih direktno povezuju, do Vladimira Bebe Popovića, koji je radio takozvani crni PR za obojicu. Tek kada je Vučić podržao donošenje Zakona o slobodi veroispoviesti u Crnoj Gori, mnogi u Srbiji su shvatili da on zapravo sve vreme direktno podržava Đukanovića, što se videlo i na izborima 2016. godine u Crnoj Gori kada je podržao verziju o nedokazanom državnom udaru na dan izbora i tako direktno spasao Mila Đukanovića od pada sa vlasti.

Jedan drugi Crnogorac, biznismen Đorđije Nicović, čovek koji je svojevremeno ustupio Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikaoliću svoj poslovni prostor u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu, da tu imaju prvo sedište Srpske napredne stranke, uzalud se približio ovom političkim vampirima. Bilo je samo troškova.

Kao nekadašnji broker, koji se kalio i na Njujorškoj i Londonskoj berzi, možda je umeo dobro da trguje akcijama, ali očigledno nije umeo da upravlja investicijama, jer mu je država već sredinom 2010. oduzela tri tekstilne fabrike - „Nitekst", „Rudnik" i „Prvi maj", a ubrzo je i ostao bez akcija AIK banke. Ostao je i bez 300 deonica i četiri odsto kapitala Niške banke. Nisu samo domaći mediji Nicovića proglašavali za uspešnog privrednika. Pre krize, poljski magazin „Vprost" stavio ga je na svoju listu najbogatijih privrednika regiona.

Nicović nije jedini krupni kapitalista koji je nastavio da „vegetira" u novom, Vučićevom „poslovnom ambijentu", zapravo čisto kriminalnom. Našao se u toj grupi neprilagođenih i Zoran Drakulić, nekadašnji vlasnik „Ist pointa", u okviru kojeg su poslovali Pekarska industrija „Klas" i Valjaonica bakra „Sevojno", koji se na elegantan način povukao iz krupnog biznisa kad je shvatio da će biti objekat Vučićevih „uterivača" krupnih provizija. Sklonio se i Vojin Đorđević, kad je izgubio vlasništvo nad firmom „Voda voda". Iz javnosti se izgubio i Slobodan Vučićević koji j danas obitava kod Velikog Gradišta na Srebrnom jezeru koje je postalo ozbiljna turistička destinacija kad je Vučićević počeo da investira u taj kraj. Rodoljub Drašković, vlasnik kompanije „Svislajon", napustio je Srbiju navodno nezadovoljan uslovima poslovanja, i otišao u Švajcarsku. Njegova kompanija „Svislajon", a on se u Gornjem Milanovcu ne pojavljuje.

Ima ih još koji su već dugo prinuđeni da „tihuju". Recimo, Dragan Đurić („Zekstra"), Miroslav Bogićević („Farmakom") Goran Perčević („Interkomerc"). Bogićević i Perčević su se čak našli i na „Forbsovoj" listi 10 najbogatijih privrednika iz Srbije mada su „do grla" bili u dugovima. Perčević je jedva izbegao dugogodišnji zatvor, ali je platio Vučićevoj vlasti koliko je trebalo.

„Forbs" je opisao još nekoliko srpskih biznismena pa je tako za Vuka Hamovića jednog od najvećih mešetara strujom na Balkanu, rečeno da „izbegava politiku, nema sudskih sporova, a da je za 11 godina uspeo da profit uveća čak 13 puta". Takođe, „Forbs" govori o tome kako „većina srpskih biznismena ima skrivene račune u inostranstvu".

Plaćanje političkog reketa koji su braća Karić morali da obave kako bi se rešili postojećih optužnica, uklonilo je i problem od 3,7 milijardi evra u protvvrednosti u raznim valutama koje su oni devedesetih godina "čuvali za državu" a onda vremenom shvatili taj plen kao svoje vlasništvo.

Potpunu dominaciju Vučićeve kriminalno-poslovne zajednice, vezane za znatno širu mafijašku mrežu, tako reći, čitavu internacionalu, stari multimilioneri nisu mogli ni da prate ni da prihvate. Naučeni na „siguran" posao, a ne izlaganju megalomanskim rizicima bez sigurne „zaleđine", jednostavno su se razbežali. Danas Vučić „posluje" ličnim pogodbama, za lične interese, sa domaćim i stranim podzemljem, a uz podršku anglo američkih službi i njihovih „paralelnih" interesa.

Još jedan dokaz u prilog tome je viđen 14. jula 2024. na egipatsko-srpskom poslovnom forumu u Kairu, gde je Vučić najavio „novu eru u odnosima", kao i u ekonomskoj saradnji i pozvao egipatske kompanije da učestvuju u specijalizovanoj izložbi Expo 2027. u Beogradu. Američka ambasada u Kairu podržala je taj susret diskretno, a Vučić se zahvalio predsedniku Vlade Mostafi Madbuliju što ga je ugostio „kako bi dve zemlje dodatno osnažile međusobnu saradnju, kao i između kompanija i podstakle ekonomsku i trgovinsku razmenu, zatim u oblasti turizma" i slično.

Održao je i „topli" govor i primetio da je egipatski predsednik nesiguran oko Vučićevih suludih planova pa je rekao: "Hvala vam mnogo predsedniče vlade što ste me ugostili ovde u ovom divnom zdanju, što je dokaz da se snovi ostvaruju. I ja to znam zato što sam imao isti primer u svojoj zemlji, jer ljudi ne vide neophodnost ovih stvari već od prvog trenutka, ali ne brinite, oni će u potpunosti razumeti sve za nekoliko godina". Ovo je Vučić naveo ističući da ni njega u Srbiji „ne razumeju" kad su krupni poslovi u pitanju, pa je dodao: „Isto se to dogodilo i u Beogradu i u Srbiji sa nekim od naših projekata".

Ogroman novac Vučić je ubacio i na poslednjim izborima u Crnu Goru za finansiranje lokalnih izbora o čemu su agenti Agencije za nacionalnu bezbjednost dostavili brojne podatke, ali je na tome sve stalo. Nekakvi "poslovni ljudi" Aleksandra Vučića nesmetano unose novac za sebi bliske partije i kupuju izbore na isti način u BiH i Makedoniji.

Neki od Vučićevih "poslovnih ljudi" u Crnoj Gori, vlasnik Adria televizije Bratislav Stojiljković, zadužen "za regionalne aktivnosti", od nedavno je vlasnik nekoliko medija u Crnoj Gori. Tu je i Srđan Knežević zvani Knez, a prema Forbsovoj listi, jedan od najbogatijih Srba, vlasnik je firme „Knez Petrol". Zanimljivo, ali Knežević je u septembru 2023. saslušan u tužilaštvu u Beogradu, u posebnom odjeljenju za suzbijanje korupcije zbog krivičnog dela prevara u privrednom poslovanju. Svoje "poslovođe" AV zna dobro i "stavlja im opasnost u izgled" da ne izgube zadati pravac. A, Knežević jeste akter mnogih afera, uključujući i ratno profiterstvo, pa je saslušan po prijavi firme „Medijska mreža" d. o. o, u okviru koje posluje i list Srpski Telegraf koji se "prao" da je Knežević 2016. godine pravosnažno osuđen zbog šverca nafte, ali da je, bez obzira na to, zadržao licencu za bavljenje poslovima uvoza i prodaje nafte.

U vreme lokalnih izbora, u Crnoj Gori je gostovao i načelnik Nišavskog okruga Petar Babović. Ilegalno je ušao u Crnu Goru i izašao. Jedan je od glavnih Vučićevih ljudi. Stranka slobode i pravde iz Niša raspitivala se javno da li su sa njim odbornik Miroslav Đokić, radnik JKP „Vodovoda" Dušan Mihajlović, radnica JKP „Tržnica" Olivera Đorđević i radnica JKP „Parking servis" Jelena Denić. Gradska RTV je prošle godine 26. septembra uputila pitanja Agenciji za nacionalnu bezbednost, Tužilaštvu i Upravi policije povodom tvrdnji Stranke slobode i pravde iz Niša o boravku funkcionera iz ovog grada u Crnoj Gori, ali nisu dobili odgovore. Niški portal ,,Južne vesti" objavio je u februaru 2021. godine da je Babović u susret izborima u Nikšiću sve vreme boravio u tom gradu i da je organizovao dolazak niških naprednjaka koji su pomagali DF-u u predizbornoj kampanji. Tada je više njih privedeno u Nikšiću i proterano iz Crne Gore, a Babović je, prema navodima ovog portala, hapšenje izbegao pukom srećom. Nije bio u istom hotelu u kojem su bili njegovi partijski saborci.

Policija tog 15. oktobra 2023. nije dozvolila ulazak dvojici Vučićevih ljudi, Vladimiru Mandiću i Danetu Šijanu. Prema policijskom rješenju koje im je uručeno postoje razlozi nacionalne bezbednosti koji su poznati ANB, zbog čega ne mogu u Crnu Goru. I Mandić i Šijan su članovi Vučićeve Srpske napredne stranke. Njih dvojica su godinama unazad nesmetano ulazili u Crnu Goru, donoseći enormne sume novca Vučićevim agitatorima u Crnoj Gori. Mandić je svojevremno privođen i u BiH, isto uoči tamošnjih izbora. Sa njim je tada priveden i Adam Šukalo, a kako su objavili banjalučki mediji, privođeni su zbog sumnji da su kupovali glasove za Jelenu Trivić i Partiju demokratskog progresa Draška Stanivukovića.

Na sve ovo, Vučićeva propaganda govori da neko želi da se situaciju u Crnoj Gori vrati u vreme diskriminacije i širenja mržnje prema svemu što je srpsko, ili dolazi iz Srbije, što nikakve potvrde nema u realnom životu. Vučićevi apetiti da lično vlada „svim Srbima i svugde", otišli su predaleko.

Ubacivanje novca „srpskih biznismena" koje je on delegirao, sa ciljem da utiču na izborne rezultate među srpskim strankama, od Hrvatske (koja ima dve, a samo jedna, ona Milorada Pupovca odlično sarađuje i sa Vučićem i sa HDZ), pa preko pomenutih Crne Gore i BiH, metoda je kojom on želi da ostvari sebi znatno širi ambijent za ispoljavanje svojih faraonskih nagona.

Najveća žrtva te drske strategije, bili su Srbi sa Kosova, koji su praktično postali „franšiza" njegove Srpske napredne stranke, i taoci njegove kriminalne ekipe iz Kosovske Mitrovice koja drži tu zajednicu u svojevrsnom zabranu, kliče Vučiću i ima samo jednu nadu: Vučića. Tako on zamišlja politiku, biznis i nacionalne interese: država, to sam ja! A, država nije Aleksandar Vučić. Naprotiv, država Srbija starija je mnogo od iskompleksiranih mešetara njegovog kalibra.

Nije tako davno bilo kad je Vučić kao predsednik Vlade Srbije, povodom „otvaranja vrata hrvatskom biznisu u Srbiji", izgovorio i ovo: „Kao predsednik vlade uopšte se ne plašim odgovora, ovakvih i onakvih, jer smo mi ponudili kompletno naše tržište - kao na dlanu i dali im punu slobodu funkcionisanja i rada u našoj zemlji i čak i ne tražimo tako dobru i čistu situaciju kao u Hrvatskoj. Samo tražimo da naše uspešne kompanije puste da rade bar 50 odsto u onakvim kapacitetima i pod onakvim uslovima kako mi njih puštamo da rade u Srbiji".

Umesto toga, Hrvatska je danas tržište za Vučićeve multimilionere koji rade tamo uz visoko pokroviteljstvo HDZ. Svako od njih ima vile na Jadranu, jahte i sigurnu logistiku loklanih administracija. Dok se sve to dešava, na obe strane propaganda govori o "nikad gorim odnosima" od završetka rata. Jer, ne postoji bolje pokriće za kriminal od fingirane krize koja sve opravdava.

Na vrh krune Vučićevog korporativnog kriminala, nalazi se propagandna aktivnost. I tu se opet pojavljuje "osebujni" Vladimir Beba Popović, bivši šef Biroa za komunikacije u Vladi Srbije, a kasnije i neformalni savetnik Aleksandra Vučića. Naime, početkom 2024. godine, otvorio je firmu za konsultantske usluge "Kupola". U Srbiji Popović ima još Institut za javnu politiku, koji je obučavao "mlade lidere" SNS, ali je dobijao i druge poslove od države od kojih je zaradio ogromne sume novca. Dugo je bio i van Srbije, ali je odlučio da baš u Srbiji ponovo "intenzivira poslovne aktivnosti".

Na sajtu Agencije za privredne registre (APR) piše da je delatnost "Kupole" "konsultantske aktivnosti u vezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem". Ovaj "biznis" Popoviću nije prvi, s obzirom na to da je još 2013. godine osnovao Institut za javnu politiku, koji je poznat po tome da je dobijao novac od Srpske napredne stranke i državnih firmi.

Taj Institut je ustvari bila jedna od firmi koja je dobijala novac na mesečnom nivou od crnogorskog "Mtela", inače ćerke firme Telekoma Srbije, i to kako bi u medijima podržavala vladajuću SNS. Popoviću je tako dato 407.000 evra. Mesečno u početku 3.300 evra 2017., a onda 6.000 evra mesečno u poslednjim mesecima 2021. godine.

Popović je to ovako objasnio: „Vučić me je poslednji put zvao da me pita da li mogu da prisustvujem nekom sastanku koji ima veze sa nekim njegovim putovanjem u Brisel. Ja sam došao na sastanak, tema je bila šta smo mi uradili, a ono o čemu razgovaramo je, recimo, poglavlje 27 koje se tiče ekologije, te koje je to najkatastrofalnije poglavlje, a moj Institut radi neke projekte u vezi sa tim".

Izveštaj Državne revizorske institucije tokom 2019. godine pokazuje da je pomenuti Institut stručno usavršavao članove Srpske napredne stranke, pa je u odeljku nematerijalnih troškova, u tabeli na 46. strani, navedeno da je Srpska napredna stranka na ime stručnog usavršavanja isplatila Institutu na čijem je čelu Popović 1.604.000 dinara, oko 14.000 evra.

DRI piše ovako: "Troškovi takozvanog stručnog obrazovanja u celosti se odnose na troškove iskazane po ispostavljenom računu Instituta za javnu politiku iz Beograda u iznosu od.....dinara za pružene usluge testiranja i selekciju kandidata na osnovu Ugovora o pružanju usluga testiranja i selekcije kandidata za programe edukacija za 324 kandidata. Na osnovu izveštaja o izvršenim uslugama od 5. juna 2019. godine koji je prezentovan u postupku revizije, dizajniran je program za edukaciju za 324 člana i to: trening za trenere, škola političkih veština, napredna škola političkih veština i škola javnog nastupa i komunikacije".

kakvim se političkim veštinama radi, postalo je jasno kad je Vučić doslovno napunio Skupštinu Srbije najgorim agresivnim, a polupismenim i potpuno nepismenim nadri-političarima najmlađe generacije, među kojima je bilo i psihoemotivno neuravnoteženih osoba. Cilj je bio kao i devedesetuh, sprdnja sa parlamentom i uriniranje na građane Srbije sa svih medija.

"Thank you mr. Popovic", rekao je jedan od polaznika vežbajući četiri od deset reči na engleskom jeziku koje poznaje. "Daj bože da i ovo preživimo", čulo se na ulicama, pijacama i kafanama.

A, šta tek dolazi...