Analiza

Socijalistički partijski ustanak?

Šeherezada iz drevne zbirke priča „Hiljadu i jedna noć", uporno pripoveda zanimljive stvari poremećenom vladaru, za koga je znala da u zoru redovno ubija devojke koje su mu uveče dovedene, kako bi kupila sebi produžetak života. Tako i Dačić Vučiću na drugi način služi hiljadama dana i noći, obezbeđujući sebi opstanak, dok žrtvuje SPS i njegove iskrene pristalice. Bagdadska lepotica je svojim retoričkim darom pomagala sebi ne čineći nikome zlo, Ivica svojim poltronskim uvijanjem doprinosi nesreći Srbije i građana koji su privrženi njegovoj stranci, a mnogo puta je realno mogao da se suprotstavi. To što on sa Alekom bez Kosova i sa svojim i njegovim saradnicima radi, podsetilo me je ne knjigu Borisa Lazića iz 1997. godine - kada je Dačić bio portparol SPS-a - „Politika - sramno zanimanje". Čast onima koji se njom bave i imaju i neko drugo zanimanje, možda i nisu upali u političku septičku jamu, ali oni koji drugi posao nemaju osim što po njoj bauljaju, postaju istovetni onome u čemu su.

Dragomir Anđelković

Partija je po definiciji organizacija koja okuplja ljude koji imaju slične ideološke poglede (načelno ili interesno utemeljene) sa ciljem da dođu u priliku da upravljaju javnim poslovima ili makar vrše uticaj na njih, kako bi ostvarili ponešto od onoga zašta smatraju da je za zajednicu dobro. Ali kako kaže naš narod: „džabe ti supa kada je preslana". Tako je i sa definicijama. Šta znače teorijska određenja nekog pojma ako stvari u praksi stoje drugačije? Partije su uveliko u naše postideološko doba preduzeća. Samo je pitanje da li su akcionarska društva tj. imaju više vlasnika ili pripadaju jednom gazdi koji je neku od stranaka osnovao ili oteo. I da li su politički Rio Tinto ili nešto bolje od toga.

Za stranke sa poslednjim modelom „vlasničke strukture", koje su rasprostranjene u zemljama sa niskim nivoom političke kulture, postoji odgovarajući izraz: „catch up partije". Tako su prozvane u Rusiji 90-ih godina, kada su tamo uz brojne sistemske mane (i gaženje nacionalnih interesa), bar sevale iskre demokratije, a stranke nicale i nestajale kao „pečurke posle kiše".

Kupovane su i prodavane kao kečap. Pomenuta jezička i politička konstrukcija, bukvalno, odražava jedno od značenja navedene engleske fraze, a to je: „dostići", „sustići". Neko od političara bi posle izlaska iz starog tabora ili tajkun željan da uđe u politiku kroz glavna vrata - osnovao stranku, smislio ime, nabavio (prepisao) program, zakupio medije. Zatim bi krenuo u iznajmljivanje kadrova; njihov ideološki kontekst bio je nebitan. Neki partijski standardi su se već iskristalisali i u skladu sa tim novo političko preduzeće moralo je kako bi ih dostiglo, da regrutuje ljude koji važe kao stručnjaci u nekoj oblasti i koliko toliko su poznati javnosti.

Savremeni velikaš bi okupio svojevrsnu plaćeničku družinu; neko bi dobijao naknadu odmah, neko je računao na ratni plen. Ali jedno je ostajalo konstanta: sve se svodilo na lične odnose tipa senior - vazal. Takvu stranku je, primera radi, pre nekoliko godina - valjda po ruskom receptu sa kraja prošlog veka - osnovao Nenad Popović i na njenim krilima uspeo da izvuče montažnu stolicu u vladi. To ne znači da su on i njegova stranka gori od niza drugih u našoj „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu".

Mnoge partije koje su i osnovane kao udruženja istomišljenika sa više bitnih predvodnika, ako ne i istinskom unutarpartijskom demokratijom, transformisale su se posle nekog vremena u preduzeća, ako ne samo sa jednim vlasnikom onda sa pojedincem koji ima većinski vlasnički udeo (dok mali akcionari ne upravljaju ali dobijaju deo dobiti). Takođe, i njihova inicijalna ideološka osnova svela se na kulise. Poslednje, doduše, već nije samo specifičnost stranaka u Istočnoj Evropi i drugim područjima bez demokratskog kontinuiteta, već i tamo gde on bar od Drugog svetskog rata ako ne i od 19. veka postoji.

Većina partija i na Zapadu danas su tzv. catch all (uhvati sve). Radi se o širom sveta prihvaćenom engleskom izrazu za političke „usisivače", u čijim redovima ima mesta za svakoga ko doprinosi osvajanju ili očuvanju vlasti, kakva god da su njegova ubeđenja. Zauzvrat tim ljudima nudi se neka lična korist. Takve partije više nemaju ideološki utemeljenu ponudu već samo ambalažu (u skladu sa tradicijom na koju se oslanjaju, od demohrišćanske do socijaldemokratske) koju ispunjavaju onim zašta im fokus grupe i drugi vidovi sondiranja javnosti pokažu da će im doneti najviše glasova.

Ukratko, radi se o preduzećima koja se bore za osvajanje što većeg dela političkog tržišta, ali bar za razliku od onih iz zemalja kao što je naša, tu ne odlučuje samo jedan čovek ili eventualno par njih. Radi se o mnogo većem krugu akcionara i političkoj kulturi koja osigurava bar privid unutarstranačke demokratije. Za nas je i takva partijska degradacija suvo zlato o kome samo možemo da sanjamo.

Tipična srpska catch up-all partija je Srpska napredna stranka. Ona je više kartel nego preduzeće, svakako bez ikakve ideologije, a ima samo jednog vlasnika. On je nju oteo od oligarhije koja ju je od 2008. do 2012. kontrolisala (a čiji je bio pripadnik), a sada prodaje građanima bilo šta što mu donesi korist (koliko god to bilo otrovno) dok svojim partijskim vazalima daje deo plena kako bi se pravili da ga vole te da ga nadalje slepo služe. Tu se radi o strahopohlepi a ne strahopoštovanju ali kola idu dalje. Nešto od zarađenog prodajom toksične robe daje se i koalicionim partnerima. Tu smo stigli do jedne podvrste catch up-all stranke, kakvu predstavlja Socijalistička partija Srbije od kada su se ukrstile dve stvari: da nju vodi Dačić a uzurpator Srbije je postao Vučić. Tako je SPS postao simbol nečega što možemo da nazove „šliht-up" stranka.

Šlihtati se znači: „ulizivati se, uvlačiti se, čepiti se". Engleska reč up može da se prevede na mnogo načina, a ovde nam je najkorisnije ono što je njeno najuobičajenije značenje - gore. Podrazumeva se da se ljudi čepe nekom ko je po određenom kriterijumu iznad njih i zato im treba (ili misle da može da im naudi ako se naljuti). Kod catch up-all šlihtarske konstrukcije stvari su ipak komplikovanije. Neko kome se uvlače podređeni u njegovoj organizaciji, ulizuje se lideru druge ustanove. Slikovito rečeno u kontekstu srpske sramne politike: dok se Dačiću dodvoravaju njegovi doglavnici i drugi partijski podanici on se klanja Vučiću. No, to je već prošlost. Tako je bilo 2013. ali sigurno nije ove 2024.

Ključni feudalni princip je: vazalov vazal nije vazal njegovog seniora (starešine). Drugim rečima, velikaš ima podređene vlasteline a oni svoje vlastelinčiće. Dok taj vlastelin služi prvorazrednog magnata, za njega rade i njegovi vlastelinčići. Ali nemaju direktan odnos sa magnatom; ako se desi da se njihov vlastelin i on raziđu, idu sa onim ko im je neposredni šef. Da li je tako danas u SPS-u? Naravno da nije. Ministri i drugi funkcioneri iz te partije nastoje da saznaju šta je Vučićeva volja i u skladu sa njom se ponašaju. Ako Dačić drugačije misli, briga ih je koliko i za lanjski sneg. Do toga je on doveo beskrajnim dodvoravanjem Vučiću. Na vrhu SPS mleko je prosuto i više ne može da se skupi. Jedino rešenje je da svi koji su tamo budu oterani.

Ivica je pokazao totalnu slabost i egoistično žrtvovao je svaki interes SPS-a, te tako pretvorio celu stranku u vazala Aleka bez Kosova. SPS je postao šliht-up plus-minu organizacija. Sve za Vučića, nešto za Dačića i doglavnike, ništa za partijsku bazu. Ta stranka, slagao se neko ili ne sa njenom izvornom ideologijom, nju i dalje ima kod nemalog dela preostalog članstva i idi mi, dođi mi simpatizera (odu od nje zbog ponašanja rukovodstva pa joj se na mah vrate jer se ponadaju da se nešto menja nabolje).

Ti ljudi su mnogo bolji od onih koji ih predvode. Za njih NATO je bio i ostao agresor, ono što nam EU i SAD rade sa Kosovom jeste klasična okupacija, ponašanje Vučića prema tome predstavlja veleizdaju. Dok se Dačić čepi Aleku, većini pravih socijalista gadi se ono što čini. To važi i za aktuelno pretvaranje sakate Srbije u koloniju Litijumskog Rajha koji je i sam satelit SAD, dok bi prljave poslove obavljala čuvena kompanija Rio Tinto, poznata po pređašnjim vezama sa režimima inspirativnim za Vučića, kakav je bio Frankov u Španiji ili onaj koji je u Južnoj Africi vodio politiku aparthejda. Naravno, u skladu sa standardima karakterističnim za te zemlje tretirana je i radna snaga, a u novije vreme slično je prošla i životna sredina, sa užasnim posledicama za stanovništvo, Papu Nove Gvineje.

Tako su naši pravi socijalisti - koji su posvećeni nacionalnoj i socijalnoj pravdi - došli do toga da budu sluge Vučića koji je kvisling onih koji nacionalno, ekološki i ekonomski uništavaju Srbiju. Dačić je tu kvislingov kvisling, sa zadatkom da prenosi naređenja onima koji nemaju direktnu komunikaciju sa vrhovnim veleizdajnikom.

Sadašnji SPS zahvaljujući svom rukovodstvu negacija je svih principa u koje veruju ljudi koji delom i dalje po inerciji za njega glasaju, a tim pre oni koji su to nekada činili a danas sebe vide kao razočarane socijaliste. Oni koji su za razliku od njih ostali uz SPS, makar se ne slagali sa onim što radi Vučić, zbog Dačića i ekipe ispada da su odgovorni za sva nedela od izdaje Kosova do prodaje Srbije kompaniji Rio Tinto. Deo su mozaika sveopšte nacionalne izdaje.

Ako ne žele da zbog toga odu u sedmi krug moralnog pakla, onda je došlo vreme da se pobune. Srbija ustaje to treba da učine i oni. Ne radi se tu o aktivnostima bilo kakvih opozicionih partija, već svojevrsnom narodnom političkom ustanku.

Pasivini i aktivni socijalisti treba masovno da se pridruže narodnom buntu i da na taj način počnu da revitalizuju svoju ideologiju. Iz takve borbe realno je da se izrodi neka nova socijalistička mreža koja će biti pokretač revolucije unutar, od Vučića i njegovih sluga, uzurpiranog SPS-a. Lično, kao neko ko ima desne stavove, nikada toj stranci nisam bio naklonjen, ali sam upoznao nemalo čestitih ljudi koji to jesu a imaju iskrena nacionalno-leva ubeđenja. Oni i njima slični na potezu su! Ako ga ne povuku sada kada postoje realne šanse da nešto postignu, posle će biti kasno.

Krajnje je vreme za politički ustanak socijalista protiv vođstva SPS-a i generalno Vučićevog režima koji Srbiji čini zlo koliko bi to radile i otomanske dahije kada bi se reinkarnirale i našle na čelu ove zemlje. Pravi socijalisti, da li to razumete? Ne smete da i dalje ćutite i trpite Dačića i Vučića.