Postdemokratija

REFERENDUM - ZAŠTO DA NE!?

Jasno je da Vučić pokušava novu prevaru nudeći referendum ili o litijumu ili o svom predsedničkom mandatu, ali nije jasno zašto opozicija beži od toga ko đavo od krsta. Može i on da se prevari u proceni, a opozicija bez ugleda i uticaja i onako nema šta da izgubi. Samo Vučić može da izgubi, jer sve već ima. Zašto ne probati, kad se već nudi? Zar nisu tako već pali i Milošević i Tadić, raspisujući prevremene izbore, uvereni da će svojim imenom slomiti sve otpore. Zaista ne vidim zašto opozicija bez razmišljanja odbija takvu ponudu i šansu, jer litijum jeste i političko pitanje, a protesti širom Srbije već jesu vrsta referenduma, ne samo protiv litijuma. Ako i formalno ne bude referenduma Vučić svakako ostaje to što jeste i radiće kao i dosad šta hoće, pa i sa litijumom, a ako bi ga bilo, makar i po Vučićevom predlogu, sve se menja, zaključuje kolumnista Mile Isakov, legendarni novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Čini mi se da je i sam Vučić shvatio da se zaleteo pa je prestao da pominje referendum, što je samo još jedan argument u prilog mišljenju da opozicija treba da prihvati taj izazov i zatraži referendum, upravo pozivajući se na Vučićeve predloge i obećanja iznesena u njegovom javnom obraćanju narodu preko televizije. Da se podsetimo, tom prilikom Vučić je opoziciji direktno ponudio dve vrste referenduma, jedan o samom litijumu, za i protiv njegove eksploatacije. Demonstrirajući uobičajenu nadmenu samouverenost, čak je naglasio da opozicija može sama da izabere da li ga želi na lokalnom nivou Loznice, regionalnom u zapadnoj Srbiji ili na nacionalnom nivou. Drugi predlog, zasnovan na tvrdnji da za one koji se bune nije problem u litijumu, nego da im smeta on na vlasti, bio je referendum o poverenju njemu lično kao predsedniku države. Za taj drugi je čak obećao podršku svojih poslanika takvoj inicijativi opozicije u Narodnoj Skupštini.

Ne znam zašto, ali opozicija je to odmah odbila sa dosta problematičnim obrazloženjem da Vučić ponovo pokušava da zameni teze, jer nije on tema. Naime, tačno je da je to bio pokušaj da se umesto rasprave o litijumu, ponudi rasprava o njemu, ali nije tačno da i on nije tema sve brojnijih i masovnijih protesta svuda po Srbiji. Oni se, istina, organizuju povodom litijuma, ali spontano i bez učešća političkih stranaka izražavaju akumulirano svekoliko nezadovoljstvo stanjem u društvu i državi, zašta su najodgovorniji on i njegov režim.

Razumljivo je da se opozicija pribojava svake vrste izjašnjavanja građana glasanjem, na osnovu katastrofalnih iskustava sa nekoliko pokradenih izbora u nizu, ali opozicioni lideri bi morali biti svesni da je ovog puta situacija značajno drugačija. Za razliku od izborne borbe za golu vlast, za šta su zainteresovane samo stranačke vrhuške, ovde je u pitanju borba za goli opstanak svih građana, jer svi bi bili ugroženi trovanjem zemlje, vode i vazduha, koje može da proizvede kopanje i prerada litijuma. Već više od decenije Vučić vlada strahom, koji sam širi kod građana prema svima koji mu osporavaju ili ugrožavaju vlast, a sad je situacija potpuno obrnuta, strah među građanima okrenut je upravo protiv onoga što on radi i namerava. Dosad se oslanjao na strah, a sad treba da mu se suprotstavi, da ga razbije u narodu kojem ga je upravo on uterao u kosti.

Referendum je najdemokratskiji oblik učešća građana u odlučivanju o životnim temama, od najkrupnijih državnih pitanja, do najkonkretnijih pitanja svakodnevice u gradovima, pa i mesnim zajednicama. Države sa najrazvijenijom demokratskom praksom, redovno i često koriste referendume pri donošenju odluka kako na državnom, tako i na lokalnom nivou, od pitanja od strateškog značaja za razvoj zemlje, do sasvim praktičnih rešenja u svakodnevnom životu lokalne samouprave. Dakle, načelno, niko ne bi trebalo da bude protiv referenduma nigde. Međutim, u Srbiji je izjašnjavanje građana tajnim glasanjem na izborima do te mere kompromitovano, falsifikovanim biračkim spiskovima, glasačkim listićima i krađom glasova, da se unapred sumnja u bilo kakav vid učešća građana u odlučivanju na takav ili sličan način. I nema nikakve sumnje da je Vučić i predložio referendum sa namerom da ga zloupotrebi, koristeći iskustva i navike iz mnogobrojnih izbora kojima je na prevaru osvajao i produžavao svoju vlast. Ali, ovoga puta u pitanju je nešto mnogo krupnije i značajnije od gole borbe za vlast od danas do sutra, nešto što građani doživljavaju kao sudbonosno pitanje za sva vremena, o čemu nema cenkanja i ne može se popustiti zarad neke jednokratne i privremene koristi.

Stoga, nije uopšte važno da li bi referendum koji Vučić predlaže bio izjašnjavanje o eksploataciji litijuma ili o poverenju njemu kao predsedniku države. I u jednom i u drugom slučaju, direktno ili indirektno, bio bi to referemdum o njegovoj apsolutističkoj vlasti. Litijum je, naravno, ozbiljan problem za sebe, ali i zgodan povod, a sve brojniji i masovniji protesti protiv njegovog kopanja širom Srbije, izraz su i svekolikog nezadovoljstva naroda životom i stanjem u državi i društvu.

Treba imati na umu da je povratak Rio Tinta u igru ipak samo posledica, uzrok tog problema, kao i svih drugih, je Aleksandar Vučić. Dakle, borba građana protiv rudarenja litijuma, svesno ili ne, jeste i bitka protiv Vučića. To što oni ne žele prisustvo i učešće opozicije na protestima po mnogobrojnim gradovima, samo je izraz njihove želje da naglase da njihovi motivi i razlozi nisu politički, a tim nestranačkim pristupom računaju na podršku što većeg broja građana najrazličitijih političkih opredeljenja. Opozicija to treba da ispoštuje i ne nameće se na tim zaista spontano organizovanim skupovima, ali to ne sme da je spreči da radi svoj posao. A, njen posao je da se ne bavi samo posledicama, nego da koristi svaku priliku kako bi se otklanjali uzroci problema. A, uzrok svih nevolja i tragedija u Srbiji je apsolutistički režim Aleksandra Vučića.

Imajući u vidu masovno (ne)raspoloženje građana prema eksploataciji litijuma i činjenicu da, sa druge strane, na tome posebno insistira Aleksandar Vučić, a po njegovom nalogu i celukupna vlast, svako izjašnjavanje građana o tome, u bilo kojoj formi, bilo bi glasanje i o poverenju njegovom režimu i toj i takvoj vlasti. Znajući to Vučić nudi nekakav referendum o poverenju njemu kao predsedniku, sa očiglednom namerom da zamenom tema, indirektno dobije podršku i za kopanje litijuma. Svestan da se te dve teme više ne mogu razdvojiti, pokušava da igra na staru slavu, računajući da će ljudi mnogo teže glasati protiv njega, nego protiv Rio Tinta. Ali, ma kako glasilo eventualno referendumsko pitanje, s obzirom da više nije moguće odvojiti te dve teme, glasalo bi se o kopanju litijuma i o Vučiću. Tako bi i eventualno pitanje o Vučićevoj funkciji podrazumevalo i njegov stav po pitanju tog višestruko opasnog rudarenja. Morao bi pre glasanja da se izjasni za ili protiv i to bi bilo odlučujuće, a ne njegova popularnost sticana godinama na prevarama i lažnim obećanjima. U ovom slučaju nema laži, nema prevare. Ili si za ili protiv nečega što predstavlja pretnju celoj državi i svim građanima.

Trenutno, kao i u svemu, Vučić pokušava da balansira između ta dva odgovora, verujući da će kao i obično uspeti da zavara pristalice i jednog i drugog rešenja, da je zapravo na njihovoj strani, ali da kao predsednik države mora nekako da uteši i onu drugu stranu, kako bi je lakše preveo žedne preko vode. Očigledno navija za eksploataciju litijuma, preuveličavajući moguću zaradu i sve dobrobiti toga, ali i uporno ponavlja da od toga neće biti ništa dok od najboljih svetskih i domaćih stručnjaka ne dobije dokaze i garancije da to neće ugroziti životnu sredinu i zdravlje ljudi. To može tako sada, i još neko vreme, ali ne može predugo, kao što je navikao sa nekim čisto političkim temama, koje se mogu razvlačiti kao žvakaće gume, i od njih praviti probni baloni.

Najčešće na spoljnopolitičke teme, koje nisu ni konkretne ni odviše aktuelne. Na primer, Srbija je navodno na evropskom putu, evo već više od dve decenije, ali nigde se ne pomera, jer nikome se ne žuri. Niti je Evropskoj Uniji stalo da nas što pre primi u članstvo, niti je Srbija na to spremna, ni po stepenu usvajanja i primene evropskih standarda, niti da se odrekne stabilokratije oslonjene na slične režime u Kini i Rusiji, ali i Mađarskoj i Turskoj.

U slučaju litijuma reč je pre svega o biznisu i tu nema mnogo prostora za manevre slične onima u politici, kojima se pokušava ugoditi svima, po principu od svega po malo, za svakog po nešto. Tu se u relativno kratkom roku mora jasno i nedvosmisleno reći da ili ne. Nema sredine, nema vrdanja. I to će, uprkos svim veštinama manipulacije, morati biti jasno pre eventualnog referenduma. A, to će biti odlučujuće bez obzira da li bi eventualni referendum bio posvećen pitanju o litijumu, ili o samom Vučiću.

Umesto što se plaši još jednog neuspeha, opozicija bi trebala da prihvati izazov referenduma, i da se potrudi da dotad Vučića istera na čistinu, da ga primora da se definitivno i nedvosmisleno izjasni za ili protiv eksploatacije litijuma.

Ne znam kakve sve formalno pravne zavrzlame mogu da se ispletu oko eventualnog referenduma o proveri podrške predsedniku države, ali znam da bi i referendum o kopanju litijuma ili zabrani, dobrom kampanjom mogao u to da se pretvori. Dakle, ako ga izgubi to bi mogao da bude i znak da više nema poverenje i podršku za apsolutnu vlast kao što je do tad imao. I naravno, povod da se na tome, na različite načine, nastavi insistirati, dovodeći u pitanje njegovu poziciju.

Teško mi je da priznam da je Vučić u pravu i da je u pravu Brnabićka, koja samo ponavlja njegove reči, da nije ovde u pitanju litijum, nego Vučić. Jeste litijum problem, ali ne treba kriti da je borba protiv njegove eksploatacije i prilika da se sruši Vučić, jer upravo on to natura narodu.

Šta zapravo znači opoziciona tvrdnja da je Vučićev predlog o referendumu za proveru njegovog poverenja, besmislen jer nije on tema. Kako da nije? Pa on, koji odlučuje o svemu, uvek je tema. O bilo čemu da je reč. A, ko ponovo gura priču o litijumu i od koga će zavisiti da li će taj projekat ponovo oživeti ili neće?

Umesto da to negira, opozicija upravo na tome treba insistirati. Da, upravo je on tema, kao i u svemu drugom o njemu je reč. Ako hoćemo da se spasemo, od svih pošasti koje nam prete, a jedna je svakako i litijum, moramo se osloboditi njega.

U vreme dok završavam ovaj tekst ne znam šta će se dogoditi na velikom protestu građana u Beogradu, zakazanom za subotu 10. avgusta, ali ma šta preduzeli građani, ma koliko radikalizovali svoje aktivnosti, na kraju će rešenje ipak morati biti političko. Referendum o litijumu bi mogao bi biti jedan od načina mirnim putem, bar da otpočne taj proces.