U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje "da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu". Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.
Prof. dr Slobodan Komazec
`16. Cena stranih investicija i visoki stimulansi
Može li strani kapital da bude osnovni faktor razvoja nacionalne ekonomije? Očito je da to ne može biti osnovni izvor i faktor razvoja i investicija. On može biti samo dopunski oblik akumulacije i izvesni dodatni stimulans razvoju.
"Iskustva zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani azijski tigrovi: Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hongkong (u drugoj polovini prošlog veka), te Kina (poslednjih decenija) pokazuju da se jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranje jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu, te se prevashodno oslanjala na domaću štednju. Nažalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju i onako slabašne privrede. Ovim programom Srbiju je trebalo lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik „moćnih i bogatih", a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.
Inostrani investitori su brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonije, fabrika duvana), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka i velikih trgovinskih lanaca.
Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice (subvencije do 80.000 - 140.000 evra po svakom zaposlenom), a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima je od 200 - 250 evra. Gde je tu nekakva računica. Sa takvom platom zaposleni bi morao da radi 26 - 32 godine (bez doprinosa). Ako se daje 140.000 evra po radniku tada to „pokriva" 36 godina zaposlenog. Ako se pri tome uplata vrši unapred, tada država dugoročno finansira stranog investitora.
"Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj, nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede." (Dr Jovan Dušanić, op. cit.).
Dakle, u ekonomskoj istoriji nigde strani kapital nije razvio domaću privredu, posebno kada je kamata na kapital veća od bruto profitne stope privrede, odnosno dugoročne profitne stope ostvarene kroz investiranje. Strani kapital se rukovodi sopstvenim interesom - visok i siguran profit, slobodna repatrijacija profita, osvajanje tržišta, visoka tehnološka zavisnost dužnika, jeftina radna snaga, dominacija nad privredom i dr.).
Takav kapital najčešće dovodi do sledećih negativnih efekata:
Investicije odlaze u lukrativne delatnosti za strani kapital dovodeći
do disproporcija u razvoju,
Kapital izvlači veći profit u odnosu na zemlju porekla ili druge države,
Kapital stvara sve veću zavisnost od novog stalnog uvoza kapitala, ali i ukupnog robnog uvoza države - dužnika, Privreda se pretvara u dominantno uvoznu privredu. Takav uvoz se dodatno finansira novim dugovima. Nastala je faza u kojoj je odliv za plaćenu kamatu na spoljni dug veći od prirasta bruto proizvoda, a ukupan (zvanični i skriveno - spekulativni) odliv veći od godišnjeg bruto proizvoda. Strani investitori često do 90% potreba u procesu investiranja koriste iz uvoza, a neznatno iz domaće privrede.
Banke su kod nas u rukama (vlasništvu) stranog kapitala, tako da provode politiku maksimalnog profita - koji se odliva u matične države, a ne reinvestira. 5) Banke ne finansiraju prioritetne investicije, jer štednja (kapital) preko banaka usmeravaju prema njihovoj poslovnoj politici, uglavnom stanovništvu, a ne razvojnoj investicionoj politici države. Stoga se banke moraju postepeno vratiti u nacionalno bankarstvo,
Korišćenje kapitala često je vezano za političke ustupke, ucene (kod visoko kreditno zaduženih),
Bekstvo kapitala je vrlo često, posebno u državama u kojima postoji visok politički i finansijski rizik i bez potrebne finansijske kontrole,
Kapital najčešće uz motiv profita računa i na dodatnu eksploataciju prirodnih resursa dužnika i dr. Istovremeno strani investitor traži "povoljnu poslovnu klimu i sigurnost", pod čim se podrazumeva niz pogodnosti koje se daju tom kapitalu. Ovde se najčešće susreću sledeće "pogodnosti": jevtina i plaćena od države radna snaga (8-100.000 evra po radnom mestu, a u nekim slučajevima i 120.000 - 144.000 (Henkel)), uređeni pristupi, oslobađanje od poreza i doprinosa, besplatni objekti i zemljište, neplaćanje infrastrukture, neplaćanje energenata i sl. Države u okruženju se prosto utrkuju koja će ponuditi "povoljnije" uslove stranom kapitalu. Kapital će sve to da iskoristi i "povuče" se kada mu to odgovara, ostavljajući "domaćina" najčešće iznenađenog. Potpuno se slažem sa stavom (Vojislav Guzina u Politici 2.XI 2016) kada kaže: "Pretežan oslonac na direktne strane investicije je i neizvestan i pogrešan. Već je vidljivo da će nekritičko forsiranje stranih direktnih investicija visokim podsticajnim sredstvima iz budžeta uz očigledno zapostavljanje sopstvenih resursa, ako i podigne privrednu aktivnost, to će biti po cenu gubitka ekonomske nezavisnosti i devalviranja domaćeg živog rada. Takav put izlaska iz krize nema potvrdu u iskustvima ekonomski uspešnih zemalja".
Očito je da se nastavlja kontraproduktivna politika favorizovanja direktnih stranih investitora - sa svim olakšicama, koja kratkoročno može dovesti do porasta proizvodnje i izvoza, ali uz velike disproporcije u razvoju, pogoršanje položaja zaposlenih, odliva deviza i profita, uz postepeni gubitak ekonomske nezavisnosti. To je sve praćeno velikim odlivom visokostručnih kadrova u inostranstvo. Taj odliv je u stvari najveći odliv investicija.
Do sada javno manifestovano "jurenje" za stranim investitorima i nuđenje "boljih uslova nego iko drugi u regionu" (Vučić) u osnovi je, videli smo, kontraproduktivno. Nudi se pri tome vrlo jevtina i obespravljena radna snaga, destimulišu se domaći investitori, a promenom vlasničkih odnosa kroz dominaciju stranog kapitala ugrožava se ekonomsko - finansijska nezavisnost zemlje. Takav koncept razvoja i finansiranja treba hitno napustiti, dok posledice ne budu još teže. Čime nas to "zabavlja" Vlada Srbije svojim velikim "rešenjima" - kada nam prosto izmišlja neke ustanove koje jednostavno ništa ne znače, ali stvaraju utisak u javnosti da se nešto veliko predlaže i događa. Da navedemo samo nekoliko:
1)Angažovanje kao savetnika niz stranaca koji o nama ništa ne znaju i čiji je doprinos našem razvoju nikakav (Stros Kan, Fratini, Guzenbauer, Toni Bler, Džefri Saks i mladi "genije" Krstić, a zatim Mlađan Dinkić i sl.),
2)Formiranje nekakvih timova u okviru "deliveri junita", ma šta to značilo, a od čega nije ostalo ništa, 3)Formiranje četiri tima za različita područja (za povezivanje sa EU i svetskim tržištem; za stvaranje ekonomskih uslova za svet; za proširenje boljih uslova za poslovanje i grupa za zaštitu ljudskih prava),
4)Ukidanje dve agencije (SIEPA i Agencije za promociju izvoza) da bi se formirala nova Agencija za razvoj, od koje opet nema prave koristi za razvoj, 5)Formiranje socijalnog saveta koji ne funkcioniše, 6)Kao najnovije formiranje "Saveta za rast BDP", što pokazuje da o faktorima i politici razvoja malo toga znaju. Zbog toga nam je ovako traljavo i loše u ekonomiji i socijalnom sistemu,
7)Formiran je nekakav Savet za demografski rast (obnovu stanovništva) u uslovima velike depopulacije, a na čelo saveta stavlja se lekar. Izgleda da je nekima stvamo potreban lekar, jer se složeni demografski problemi ne mogu ovako rešavati. Tu su potrebni vrhunski stručnjaci iz različitih područja.
Sada se najavljuje ponovno slanje u svet "ekonomskih atašea" i "novi model ekonomske diplomatije" nakon totalnog debakla i neuspeha Dinkićevih atašea i njihovog povlačenja iz sveta. Nakon utrošenih desetak miliona evra rezultat je nikakav. Sada se ponovo najavljuje ovakva operacija. Šta rade ambasade u svetu? Ekonomsko - finansijski odnosi su danas njihova osnovna funkcija. Da li je to posao za odabrane "kadrove" u našoj destruisanoj diplomatskoj službi i njihov lagodan i skupo plaćeni život? Šta radi Privredna komora Srbije i druge institucije? Ovi povučeni kadrovi ostaju i dalje zaposleni. Troškovi se gomilaju, a nema nikakve garancije uspeha. Taj model u svetu se pokazao neuspešnim.
Dužnik uz spoljnu zaduženost mora uzeti u obzir sve navedene faktore, a posebno upotrebu, korišćenje, uslove kredita, efekte upotrebe i dr.
Inače, apokaliptični scenario je moguć kada izostaje priliv stranog kapitala (dugovi, doznake, priliv od privatizacije) uz sve veće dospele obaveze iz dugova koje se ne mogu servisirati. Tada visoka nezaposlenost i totalna nelikvidnost i oslabljene devizne rezerve vode bankrotu države.
Bankrot zbog prezaduženosti, uz nemogućnost reprogramiranja dugova ili otpisa dugova, vodi sigurnom kolapsu nacionalne privrede već u sledećoj fazi, odnosno reprizi poznatog scenarija iz grčke dužničke krize.
Konačno, mora se postaviti i ključno, strateško pitanje: hoćemo li da gradimo sređeno, odgovorno i više harmonično i humanije i efikasnije društvo i privredu ili i dalje podeljeno, pocepano i individualizovano, kriminalizovano i korumpirano društvo sa daljim urušavanjem svih institucija sistema?
Pojedinačni potezi i poneke investicije na (uglavnom) stranom kapitalu podižu se propagandnom mašinerijom na pijedestal velikog uspeha, dok nam privreda i dalje tone u krizu, a društvo u još veće raslojavanje i siromaštvo masa.
Umesto borbe protiv "sive ekonomije" otvorimo front za veći značaj "sive mase", jer je neznanje ogromno, a moralno propadanje društva sve dublji proces. Mi stvamo nemamo kompetentnu vladu, a potezi koje čini su potpuno suprotni od navedenih "pet tigrova".
To je jedan od brojnih razloga zbog čega predlažem da se formira Institut za razvoj, Razvojna banka, Državna direkcija za kontrolu, plaćanja i statistiku (slično SDK), strateška promena politike Centralne banke, formiranje Državne direkcije za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost, povratak bankarskog sektora u nacionalno bankarstvo i dr. Treba da znanje i javni interes postanu dominantni u odnosu na partijsku knjižicu, da dovedemo naše školovane i sposobne kadrove iz inostranstva u navedene institucije i uključimo u razvoj. Sve stubove društva i savremene države treba staviti na zdrave noge (školstvo, zdravstvo, nauka, kultura, policija, armija i dr), bez čega nema ni zdrave privrede i društva.
Sve su to sastavni delovi jednog novog modela razvoja i upravljanja privredom i kapitalom i potpuno drugačije makropolitike razvoja, nasuprot svega ovoga sto potpuno razara privredu, društvo i institucije sistema, ali i budućnost nacije i države.
17. Upravljanje spoljnim dugom i politika zaduživanja
Neoliberalna dogma i namicanje omče spoljnih dugova
Sve veće i brže zaduživanje države vodi ka sve bržem finansijskom bankrotu. Prezaduženost i kriza dugova su oružje neokolonijalnog osvajanja, pokoravanja država i brutalne eksploatacije.
Prezaduženost je jedan od najozbiljnijih monetarno - finansijskih, platnobilansnih, razvojnih, socijalnih i političkih problema svih nerazvijenih zemalja, odnosno "privreda u tranziciji", ali i velikog broja razvijenih država.
Dužnička kriza potresa gotovo sve razvijene privrede sveta, a posebno nerazvijene i "privrede u tranziciji", Eksplozija dugova i implozija razvoja, posebno je karakteristična za sve nerazvijene privrede i za privredu Srbije. Stalni rast spoljne zaduženosti i obaveza iz dugova doveli su do njihovog autonomnog rasta, bez obzira na dinamiku privrednog rasta. Godišnje obaveze iz dugova prelaze u nekoliko poslednjih godina visinu prirasta bruto domaćeg proizvoda. Realno se otvara problem nesolventnosti u međunarodnim finansijskim odnosima. U radu se istražuju međusobni odnosi dinamike rasta i porasta inostrane zaduženosti, pritisak dugova, faktori i indikatori zaduženosti i formiranje dužničke krize. Ukazuje se na sva ograničenja danas dominantnog indikatora visine zaduženosti preko odnosa visine spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda. Na kraju se vrši analiza niza indikatora dužničkog tereta i sagledavanje da li je u privredi nastala dužnička kriza i eventualno "zamka" inostranog duga, odnosno dužnička omča koja guši privredu i onemogućava privredni rast. Da li preti dužnički bankrot države? Posebno se istražuje odnos priliva inostranog kapitala i dinamike i kvaliteta privrednog rasta.
Na primeru Srbije izvršićemo analizu narastanja spoljnih dugova i širenje "dužničke spirale", a to je opšta karakteristika i drugih nerazvijenih privreda, odnosno privreda u tranziciji.
Inostrana zaduženost Srbije uz sve veći deficit platnog i trgovinskog bilansa postaju najveći problemi u daljem privrednom razvoju. Zvanično se donedavno (do 2007) tvrdilo da "inostrano zaduženje nije veliko, da iznosi ispod 60% bruto domaćeg proizvoda". Ovaj stav se isticao od strane nosilaca vlasti u toku 2008. godine. Od tada nastaje faza preteranog rasta spoljne zaduženosti i gotovo prava eksplozija nekontrolisanog zaduživanja. To je problem na koji želimo da ukažemo u ovom radu i ulazak privrede i države u proces preterane zaduženosti i prave dužničke krize. To je konstatuje se tada, niže od toga učešće u nizu država u tranziciji, te je to "relativno nizak i podnošljiv javni dug". Odmah da raščistimo problem: radi se samo o delu ukupnog duga koji se odnosi na javni sektor (državu).
Međutim, ukupan spoljni dug Srbije je znatno veći i predstavlja veliko opterećenje nacionalne privrede. Obaveze iz inostranog duga predstavljaju veliko opterećenje ne samo bruto domaćeg proizvoda već i razvojne sposobnosti privrede. Pri tome posebno ističemo, da odnos duga i bruto domaćeg proizvoda gotovo ništa ne znači za ocenu stvarne zaduženosti privrede i tereta duga. Međutim, problem inostranog duga ima i svoju drugu, znatno težu stranu, u odnosu na samu visinu javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu. O tome želimo da uđemo u dublju analizu.
Postoje znatno važniji indikatori dužničkog tereta i pokazatelji da li su privreda i država namakle "omču" dugova i ušla u dužničku krizu, odnosno fazu prezaduženosti.
Optimalna visina i struktura eksternog duga (kojim se obavlja apsorpcija inostrane akumulacije u domaću privredu) rezultat je optimalnog odnosa nacionalne potrošnje i proizvodnje (bruto domaćeg proizvoda), ali i ostalih osnovnih makroagregata privrede. Jer, spoljni dug i ponašanje zaduženosti rezultat je dinamike, kvaliteta, strukture i stabilnosti nacionalne privrede. Samo tako posmatrana veličina i struktura spoljnog duga omogućava da se dodatna akumulacija iz inostranstva posmatra kao aktivni i dopunski faktor privrednog razvoja, koja ne samo da privremeno dopunjava jaz između domaćih investicija i štednje, već dovodi do podsticaja efikasnosti i društvene rentabilnosti investicija, korišćenja interne akumulacije, posebno u fazama kada je cena kapitala na svetskom tržištu izuzetno visoka. Prihvatanjem neoliberalnog modela razvoja i skidanjem zaštitne politike domaće privrede, dolazi do naglog rasta javnog duga, nekontrolisanog priliva i upotrebe kapitala, uz koncepciju dominantnog oslonca na strani kapital u politici razvoja.
2) Eksplozivni rast inostrane zaduženosti, implozija razvoja i dužnička omča
Da li se jedna privreda može uspešno razvijati samo na dominantnom prilivu stranog kapitala? Kakva je struktura prilivenog kapitala u privredu i kako se koristi? Koji su efekti upotrebe stranog kapitala? Može li se efektima u porastu nacionalnog bogatstva osigurati dovoljna sredstva za otplatu dugova i nužni porast nacionalne akumulacije - da bi došlo u sledećoj fazi razvoja do dekumulacije duga, odnosno smanjenja zaduženosti privrede? Kako dolazi i kojim mehanizmom do prezaduženosti privrede i takvog tereta dugova da preti bankrot države? Mogu li država i privreda da uđu u fazu "zrelog dužnika", uz otvaranje nužnog procesa razduživanja ili dekumulacije spoljnog duga?
Sve su to pitanja koja se moraju postaviti kada se ulazi u veći obim korišćenja inostranog kapitala.
Da li je došlo do preterane inostrane zaduženosti i takvog godišnjeg tereta spoljnog duga da preti prezaduženost, odnosno klasična "dužnička omča". Odnosno, da li je nastala faza autonomnog rasta spoljnog duga? Da se novim dugom finansira stari dospeli dug i da dug autonomno raste bez efekata na nacionalni proizvod i potrošnju.
Da pogledamo uobičajene odnose bruto domaćeg proizvoda i inostranog duga i njihovu godišnju dinamiku i odnose.
Noviju fazu razvoja privrede u kretanju visine i tereta spoljnog duga karakteriše njegov eksplozivan rast i formiranje automatizma stalnog rasta duga, uz slabljenje razvojne moći privrede i društva. Ovo nije vezano samo za ogromne intervencije države u pomoći privredi i stanovništvu u kovid krizi od oko 9 milijardi evra.
Takva tendencija stalnog rasta tereta spoljnog duga bolje se može sagledati kada se paralelno prikaže stopa rasta privrede, kamatni teret, obaveze koje dospevaju iz duga i ukupne kamate i otplate koje opterećuju nacionalnu privredu.
Učešće kamate na spoljni dug (države, preduzeća i banaka) je veće od godišnje stope privrednog rasta. Prirast bruto domaćeg proizvoda je manji od mase plaćene kamate, tako da se novi dugovi odnose i na podmirivanje otplata i plaćanje dela kamata iznad prirasta bruto proizvoda.
Otplate i kamate, vidimo, visoko opterećuju nacionalnu privredu (16-18,7%). To je period samoodržavanja i sufinansiranja dugova (novim dugovima), uz finansijsko siromašenje privrede i blokada razvoja.
Dinamika privrednog rasta je nedovoljna da pokrije samo obaveze iz kamata na spoljni dug, dok se otplate moraju stalno reprogramirati (refinansirati).
Indikativan je novi period razvoja (2008-2016) u kojem je prirast bruto domaćeg proizvoda negativan (minus 176 miliona evra), dok je spoljni dug u istom periodu povećan za 4,6 milijardi evra.
Prosečna stopa privrednog rasta u tom periodu iznosi svega 0,6%, a spoljni dug 6,4%. U tom periodu je učešće spoljnog duga u BDP povećana za gotovo 25% (sa 67,5% na 79,9%).
Komparacije radi sa državama u okruženju navodimo samo neke od njih.
Uz Hrvatsku po visini učešća duga u bruto domaćem proizvodu Srbija je do tada na poslednjem mestu, mada je apsolutna visina duga daleko manja od Hrvatske i Slovenije. Međutim, zbog nižeg bruto proizvoda Srbije učešće spoljnog duga je relativno visoko.
Postavlja se strateško pitanje: kako zaustaviti autonomni rast spoljnog duga, a posebno kako ga smanjiti, a time i obaveze iz dugova (kamate i otplata).
Prosečna stopa rasta inostranog duga u celom periodu 2001-2020. iznosi 8,6% dok je prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda 3,2%. Učešće duga u bruto domaćeg proizvodu u poslednjih devet godina se permanentno povećava i krajem perioda (2023) iznosi oko 66,4%, a 2012. je iznosila oko 69,4%. Nije problem same visine duga i odnos duga i bruto domaćeg proizvoda, već:
1)Visina godišnjih obaveza iz duga (kamata i otplata),
2)Porast bruto domaćeg proizvoda, a zatim
3)Struktura i elementi duga (kamata, rok, poverilac, vezanost)
4)Efekti upotrebe (korišćenja) duga.
Sve su to odnosi koje ćemo kasnije šire istraživati.
U periodu eksplozivnog sirenja spoljnog duga (2008-2012) prosečna stopa rasta duga iznosi čak 6,4%, dok prosečna stopa ekonomskog rasta iznosi 0,6%. Rast duga u ovoj fazi je deset puta brži od rasta nacionalnog bogatstva. U periodu nastanka svetske finansijske krize (2008-2012) bruto domaći proizvod je povećan za 2,1 milijarde evra, a spoljni dug 4,7 milijardi. Prosečna stopa rasta bruto proizvoda u tom periodu iznosi 0,6%, dok je prosečna stopa rasta duga 6,4%. i obaveza iz duga 18,5%.
Interesantan je period pre nastanka krize (2005-2008) kada dolazi do prave eksplozije spoljnjeg zaduživanja, uz prosečnu stopu od 22% i prosečnu stopu privrednog rasta od 6,4%. Od tada nastaje prelom u kretanju spoljne zaduženosti (stalni rast) i padanje stope privrednog rasta-uz veliku oscilatornost godišnjih stopa rasta. To je vrlo nestabilan i neuravnotežen rast.
Da pogledamo sada i najnovija kretanja javnog duga i bruto proizvoda u nekoliko većih država i članica EU.
Javni dug evrozone porastao je sa 90,8% iz 2019. na 101% u 2021.godini.
Krajem marta 2021. javni dug u Hrvatskoj je iznosio 91,3% bruto proizvoda, Sloveniji 90% i Srbiji 67,4%. Srbija je u aprilu 2021. uvela novi paket pomoći od 2,1 milijardu evra. Javni dug je prešao 70% bruto proizvoda.
Interesantno bi bilo sada pogledati ponašanje spoljnog duga, bruto domaćeg proizvoda preračunatog po realnom kursu (ravnotežnom kursu koji eliminiše razliku stope inflacije u našoj privredi i u razvijenim privredama). Tada se dobija znatno realnija slika u odnosu na kretanje nominalnog bruto proizvoda preračunatog u evro po tekućem srednjem kursu. Interesantno je videti ove odnose kada se bruto proizvod svede na ravnotežni kurs dinara i evra.
Promena metodologije i svođenje na baznu 2015. godinu
Dakle, visoko precenjeni kurs dinara u nizu godina dovodi do nerealno visokog bruto domaćeg proizvoda izraženog u evrima, pošto se nominalni bruto proizvod konvertuje u podcenjeni evro. To dovodi do "naduvanog" kroz inflaciju bruto domaćeg proizvoda i smanjivanja učešća spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu.
Period 2001-2004. je faza stagnacije visine duga i njegovog blagog povećanja. Međutim, od 2005. godine nastaje faza eksplozivnog povećanja spoljnog duga. Ako se uključi uticaj relativne inflacije (u nominalnom bruto proizvodu) tada je nominalni rast bruto proizvoda u periodu 2001-2016. godine prosečno 7%, a prosečna stopa rasta spoljnog duga 15%. U godini krize 2012-2020. dolazi do realnog rasta od svega 2,0%, dok dug raste za 3,0%. To sve daje visoku razliku u dinamici rasta duga i rasta bruto domaćeg proizvoda.
Još je veća razlika u godišnjem prirastu duga i godišnjem prirastu realnog bruto proizvoda. Ako se stavi u odnos tako izračunat realni bruto proizvod (realnim kursom evra) i spoljni dug - tada je dug u svim godinama kretao na sledećoj visini i učešću (videti sledeću tabelu).
Da vidimo, konačno kako su se kretali spoljni i javni dug i nominalni i realni bruto proizvod u periodu 2012-2023. godina.
Učešće javnog duga u nominalnom i realnom bruto proizvodu je veoma različito. Tako je u nominalnom javni dug smanjio učešće sa 52,9% iz 2012. na 52,3% u 2023. (zbog visoke inflacije u poslednjim godinama), dok je u realnom povećao učešće sa 34,5% na 77% u istom periodu.
Učešće spoljnog duga u istom periodu u realnom bruto proizvodu povećao je sa 72% na 94,4%, dok je u nominalnom porastao sa 36,2% na 60,5%. Visoka inflacija i precenjeni kurs dinara „iskrivljuju" stvarne odnose i čini ih „povoljnijim". Tako bi u slučaju hiperinflacije (kao 1993. godine) učešće duga u nominalnom (inflacioniranom proizvodu) gotovo palo na nulu.
3) „Čišćenje" od inflacije i precenjenog kursa
Neosporno je da javni dug stalno raste, kako realtivno, tako i apsolutno. Učešće duga u bruto proizvodu je u stvari „upoređivanje neuporedivih kategorija". Bruto proizvod „povećava" inflacija (nominalno), dok ona na dug u evru ne utiče. Fiksni kurs dinara „povećava" bruto proizvod u evru. Inflatorni bruto proizvod stoga obara ovo učešće.
Da vidimo, končno, kako izgleda uspešnost nacionalne privrede kada se bruto proizvod očisti od uticaja visoke inflacije i precenjenog kursa dinara.
Šta bi se desilo kada bi otklonili uticaj inflacije na bruto proizvod, a zatim ga proračunali po realnom ravnotežnom kursu od 143 dinara za evro (krajem 2023).
Da pogledamo te odnose. Realni bruto proizvod bi umesto 55,7 milijardi evra iznosio 38,9 milijardi (manje za 31%). Nominalni bruto proizvod bi umesto 69,1 milijardi iznosio 47,5 milijardi. Dakle, delovanjem inflacije i nerealnog (precenjenog) kursa dinara bruto proizvod (nominalni) veći je za 46%. Tada bi spoljni dug prema nominalnom bruto proizvodu bio povećan sa 60,5% na 94,4%, a kod korigovanog realnog (uz realni kurs) sa 94,4% na 115,2%.
Konačno, da vidimo šta se događa i kuda ide javni dug (zaduženost država) u svetu u poslednjim godinama i kakav teret predstavlja.
Navodimo samo neke od država za 2023. godinu (učešće javnog duga u bruto proizvodu): SAD 120%, Japan 266%, Singapur 131%, Kanada 118%, Francuska 116%, Belgija 114%. Javni dug u EU dostigao je 13,7 biliona i učešstvuje u bruto proizvodu sa 90,3%.
Globalni javni dug je dostigao 125 biliona dolara, a ukupan 325 biliona. Ako se nastavi sa ovakvim zaduženjima do 2030. svetski dug će porasti na tri kvadriliona dolara, što će uzdrmati celu planetu. Može se očekivati i rastući talas bankrotstava banaka i korporacija. Dužnička kriza se nadvila nad zapadom, što već sada zabrinjava svet. Ove ekonomije će morati povećati poreze, a to je teško izvodljivo u krizi. U ovom „nepravednom svetu kapitala" neviđene eksploatacije, sve je značajnija upotreba dugova i efekti koji se njima postižu.
4) KADA JE PRIVREDA PREZADUŽENA?
Da li je neka privreda u određenoj fazi razvoja prezadužena? Preti li joj kriza likvidnosti i urednog izvršavanja međunarodnih obaveza, odnosno da li joj preti dužnička kriza. Obično se, vidimo, kao indikator visine i tereta duga uzima odnos duga i bruto domaćeg proizvoda. Da li se iz navedenog odnosa može izvesti zaključak o zaduženosti neke države i teretu dugova? Takav indikator ne ukazuje mnogo na pravo stanje, opterećenost dugovima i perspektivu zaduženosti. Nije problem same visine duga i odnos duga i bruto domaćeg proizvoda, već visina godišnjih obaveza iz duga (kamata i otplata) i prirast domaćeg bruto proizvoda, a zatim struktura (robni, finansijski, vrsta valute, kratkoročni, dugoročni, vezani, za investicije, za budžet, za potrošnju, za likvidnost) i uslovi dugova (tokovi, kamate, grejs period) i efekti njihove upotrebe (proizvodnja, bruto proizvod, investicije, zaposlenost, štednja, izvozna ili uvozna privreda i sl.). To je inače nerealan i dosta iskrivljen (zbog nerealnosti iskazanog bruto domaćeg proizvoda) čisto statistički odnos i ništa više. Odnos ukupnog spoljnog duga i nominalnog bruto proizvoda iznosi oko 82%-90%. Ispada po tome da "nema prezaduženosti". Ako se uzme samo dug javnog sektora (države Srbije), što političari uglavnom čine, tada je ovaj odnos bio ispod 45%, pa se tvrdilo da Srbija spada u "manje zadužene u poređenju s nekim evropskim zemljama" (tada je izabrana granica duga od 45%). Međutim, od 2008. godine ovaj odnos stalno raste sve do 65% u 2013. godini i 76% u 2016. godini. Dakle, radi se o visokoj zaduženosti države.
Visina duga i njegov odnos prema domaćem bruto proizvodu ne govori ništa o sledećim bitni elementima:
1)Kratkoročni i dugoročni dug;
2)Dinamika dospeća dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;
3)Visina kamata kao fiksnih obaveza;
4)Sistemi korišćenja dugova (proizvodno, neproizvodno) i njihova
efikasnost u privredi i stvaranju domaćeg bruto proizvoda;
5)Odnos dospelih obaveza iz dugova i rast domaćeg bruto proizvoda;
6)Visina deficita trgovinskog i platnog bilansa;
7)Dinamika ekonomskog rasta i dinamika rasta inostranog duga;
8)Mogućnost otpisa ili rekonstrukcije dela duga;
9)Visina i struktura deviznih rezervi;
10)Spremnost svetskih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka i dr.)
da olakšaju teret dugova -konverzijom dugova;
11)Kretanja na svetskom tržištu kapitala (kamata, rokovi, dostupnost) i dr.
Isto tako važno je kako se formira bruto domaći proizvod. Prvo, koliki deo iz uvoznih komponenata, a koliko iz domaćih faktora. Drugo, koliko iz razmenjivih, a koliko iz nerazmenjivih proizvoda. Treće, koliko iz proizvoda za izvoz, a koliko za domaću potrošnju. Četvrto, koliko se proizvode investiciona dobra, a koliko potrošna roba i usluge i sl. Dakle, radi se o strukturi formiranja bruto domaćeg proizvoda.
Sada se u bruto domaći proizvod uključuju i sredstva od prostitucije i sredstva od prometa droge. Kako je cilj svake države da poveća bruto domaći proizvod - to znači da je zainteresovana za povećanje ovih "delatnosti". Isto tako, nije moguće egzaktno utvrditi i pratiti ova sredstva i delatnost, tako da će to biti izrazito arbitrarno određeno, što će povećati bruto domaći proizvod.
Očito je da se radi o nizu indikatora koje svaka privreda mora pratiti da bi se vodila politika optimalne eksterne zaduženosti i međunarodne likvidnosti - da se spreči ulazak u dužničku krizu, odnosno međunarodnu nesolventnost. Tek na osnovu tih indikatora može se sagledati visina stvarne inostrane zaduženosti i dužnički teret u toku godine. Radi se o jednoj složenoj dinamičkoj pojavi sa nizom faktora koji je određuju u svakoj godini. Stoga odnos duga i bruto domaćeg proizvoda ne znači mnogo kao indikator zaduženosti, ali godišnji privredni rast i porast duga i dospeća obaveza iz duga u toku godine već pokazuje da li slabi ili jača opšta razvojna moć privrede ili se kreće u pravcu prezaduženosti i "omče duguva", odnosno u krajnjem slučaju bankrota.
Da vidimo, konačno, koje faktore svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja, a koje smo prethodno analizirali na primeru Srbije.
1)Postojeća visina duga i odnos duga i bruto nacionalnog proizvoda.
2)Dospeća i godišnje obaveze po inostranom dugu
3)Kamatne obaveze,
4)Dospele otplate.
3.Ekonomski rast i obaveze iz duga:
1)Stopa (i dinamika) godišnjeg privrednog rasta,
2)Učešće godišnjih obaveza iz duga u bruto nacionalnom proizvodu.
4.Struktura postojećeg duga:
1)Finansijski krediti (i uslovi kredita),
2)Robni krediti,
3)Kratkoročni krediti,
4)Dugoročni krediti,
5)Dugovi po oblicima (i uslovima) prema kreditorima u inostranstvu,
6)Mogućnost konverzije, otpisa i rekonstrukcije duga.
5.Upotreba novih dugova:
1)Proizvodno-investicioni (razvojni efekti),
2)Potrošni (budžet, popuna deviznih rezervi, dospela otplata duga).
6. Efekti upotrebe duga:
1)Porast bruto domaćeg proizvoda,
2)Porast zaposlenosti,
3)Porast nacionalne štednje (akumulacije),
4)Porast uvoza,
5)Porast domaće proizvodnje,
6)Porast izvoza,
7)Porast izvoza iz duga (godišnje) i nivoa duga.
Sve su to elementi koje treba uzeti u obzir u svakoj privredi kada se ulazi u proces korišćenja inostranog kapitala. Strategija i politika zaduživanja moraju sadržavati i strategiju ostvarivanja upotrebe kapitala, ali i razduživanja. A to znači prethodno izrađen program, potrebna sredstva, a zatim traženje potrebnih (najpovoljnih) sredstava.
Sada se često ulazi u dugove, bez programa, koncepcije razvoja i sl. Samo što je "neko" našao kreditora.