Propast
O uzrocima ekonomske krize i ljudima koji
vladaju svetom finansija (1)
Kako je svet napujdan na
gore
Mnogi stariji ljudi (ovde mislim na svoju, posleratnu
bebi-bum generaciju), pamte zlatno doba čovečanstva pa se često pitaju gde
nestade to vreme bezbrižnosti i lepote života. I to ne samo kod nas, već i u
celom svetu, izuzev Vijetnama, Alžira i još nekoliko zemalja Afrike, gde su se
ljudi borili za nezavisnost ili lokalno tukli za vlast. Kako je moguće da smo
za malo više od tri decenije izgubili veliki deo slobode, suvereniteta,
sigurnosti i standarda života
Milan Ratković
Kako smo zamenili onaj lepi stari svet pun boema, hipika,
svet seksualne revolucije i snage cveća za ovaj pakao u kojem vladaju mister
Dolar i gospodin Evro? Kako, zašto, i na kraju krajeva, zbog koga smo ovde gde smo?
Odgovor na ova pitanja
pokušali
su da daju neki francuski mediji. U nekoliko interesantnih TV-emisija iznete su
sve bolne tačke i sve gluposti ljudi na vlasti koji su svojim odlukama doveli
svet na ivicu ambisa. Ali, da se ne bismo pretvarali u neke velike stručnjake
opšte sociologije i svetskih finansija, i da ne "izmišljamo rupu na
saksiji", evo ukratko nekoliko opštih ideja i ključnih momenta iz ovog
medijskog procesa optuženima za kriminal globalizacije i ubistvo starih dobrih
vremena.
Kako su
nas navukli
U početku beše raj. Onih davnih 50-ih, 60-ih pa i 70-ih
godina prošlog veka, Amerika je bila voljena zemlja koja je snove pretvarala u
realnost. Sve je izgledalo na dohvat ruke i sve je bilo moguće, pa i da se
dodirne Mesec. U to vreme Evropa je bila ekonomski malo slabija ali zato mnogo
kulturnija i tolerantnija. Svako je mogao da ide kud hoće, da radi i zaradi, da
se vrati i ponovo ode u Beč, Pariz, Cirih, Minhen ili Stokholm.
Para je bilo i više nego što je potrebno za goli
život, pa je krenula era potrošnje. To je bila baza i zakon ekonomije. Kupovalo se
nemilice, bela tehnika najviše ali i automobili. Putovalo se na sve strane, avioni su
postali dostupni svima. Turizam je skoro postao obavezna grana privrede za sve
priobalne i egzotične zemlje. Deviza progresa je bila stopa rasta. Svega je
trebalo da bude sve više svake godine. Sve više posla, sve više ljudi, sve veće
plate i sve skuplji proizvodi. Tako su se plaćale penzije, škole, bolnice i sva
druga socijala. Negde veća, negde manja, ali princip je bio da inflacija
pokriva porast troškova života. I to je tako trajalo. Ceo taj period danas
se naziva 30 veličanstvenih. To su svakako najlepše godine ove planete, od
Adama i Eve do Regana i Tačerke nije bilo srećnijeg doba.
Onda je došao rat u
Izraelu i prvi šok petrola, i ubrzo ova dva đavola na vlasti koji će početi da
pretvaraju raj u pakao. Doduše, u njihovo doba situacija je bila vrlo
specifična. Pogodna za promene. Benzin je preko noći poskupeo za 400 posto,
tržište se zasitilo proizvodima široke potrošnje, pa se čak i vojna industrija
zadihala i ostala bez tržišta. Rat u Vijetnamu je bio završen a novi ratovi još
nisu počeli. Ono što je započelo bile su restrikcije i otpuštanja tehnoloških viškova, zatvaranje
fabrika i socijalni nemiri. U Zapadnoj Evropi najpre su stradali rudarstvo,
metalurgija i tekstilna industrija. Nove svetske sile na pomolu imale su tajno
oružje, jeftinu radnu snagu i dobru stručnu spremu. U Indiji, Koreji, na
Tajvanu. Mnogima od nas još nije bilo jasno da smo pojeli svoj beli hleb i da
se nikada više neće vratiti ono pre. Mislilo se da će kriza da prođe. I do sada
su krize dolazile.
U tom vremenu
preokreta, mnogi lideri evropskih sila uviđaju da je preko potrebno neko
ujedinjenje, ne bi li bar na oko izgledali malo jači. Kao što se sitna morska
riba sabija u velika jata da bi iz daljine izgledala kao kit, ne bi li zaplašila one koji se njome
hrane, Evropska zajednica trebalo je da spase Stari kontinent od epidemije
paranemije, nove boljke koja je počela da zahvata svet. U Americi se već
poodavno rodila druga ideja. Tamo nema socijalizma niti mnogo smetnji slobodi
preduzimanja i bogaćenja. Ali bogatom nikada nije dosta, a pogotovo kada
nastupi kriza i počne da ima malo manje nego mnogo. Da bi rešili ovu jednačinu
sa dve nepoznate, kako nadmudriti krizu i kako se još više obogatiti, Jenkiji
su pozvali genijalne mozgove ekonomije da im daju savet.
Fridmanlija
Čovek koji tada stupa na scenu zvao se Milton Fridman.
Ovaj mađarski Jevrejin koji je 1976.
dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju i bio proglašen za ekonomskog Ajnštajna, tada je, možda
iz nehata, posejao zrno zla iz kojeg će tri decenije kasnije iznići ova kriza,
koja davi svet i dovodi ga na ivicu opšteg rata. Ali u svoje vreme Fridman je bio šampion liberalizma
koji je kao guru neke sekte gurao svoje ideje svuda i uvek. U svojim
TV-emisijama Slobodan izbor, kao i u istoimenoj knjizi koja je
krajem sedamdesetih godina postala svetski bestseler, bivši ekonomski Niksonov
savetnik Milton Fridman (umro je 2006) delio je savete i ostalim predsednicima.
Od Regana do Klintona
njegova glavna ideja je na prvi pogled genijalna: sve zlo sveta dolazi od same
države i njene birokratije. Idealno za razvoj kapitalizma i bogaćenje ljudi
bilo bi kada države uopšte ne bi postojale. Birokratija kao rak sistema ubija
prosperitet i slobodu preduzetništva. Ekonomiji država ne treba, njena država
je svet. Drugim rečima, to je princip mondijalizma. Jedino tržište ima pravo da
reguliše ekonomiju. Ponuda i potražnja su dve dojke hraniteljke ovog sistema
koji je blizak religiji zvanoj profit. A da bi se taj mondijalizam konkretno i
ostvario, neophodno je da se ekonomija privatizuje i naravno da se ukinu
postojeća pravila i protekcije potrošača. Svi birokratski zakoni moraju da se
ugase kako bi mašina progresa imala struje da kresne i krene u prosperitet i
bolje sutra. Političari bi trebalo da smanje porez i ukinu intervencije odozgo,
to je cela tajna trijumfalnog kapitalizma koji će sve da nas obogati.
Te 1980. godine
predsednički kandidat Ronald Regan, pumpao je ideje Fridmana i laskavim
obećanjima - manje birokratije, manje poreza i više para - lako je
pobedio na izborima. Čim se uselio u Belu kuću, kauboj je zaista i počeo svoju kobnu ekonomsku
perestrojku, fridmanliju.
Na drugoj strani
Atlantika, Margaret Tačer je takođe doslovno i dosledno primenjivala
Fridmanove ideje. Privatizacija, decentralizacija i smanjenje društvenih kredita bili su prvi
koraci ka slobodnoj razmeni koja se odaziva na ime "liberalizam do
daske". Da bi pokazala svoju odlučnost i da raščisti sa levičarskim
socijalizmom, dama je morala najpre da eliminiše sindikate i udari po
nosu funkcionere. Po receptu Fridmana, nikakvi posrednici nisu potrebni između
kapitala i tržišta. Tako je gospođa Tačer, za vreme štrajka rudara u martu
1984, napujdala policiju na jadne ljude i pravila se gluva na sve njihove
vapaje i zahteve za bolje uslove kopanja. Ovaj podvig ćerke jednog bakalina
doneo joj je legendarni nadimak Gvozdena Dama.
Regan se na isti način
obračunao sa svojim kontrolorima leta koji nisu shvatili da je sa socijalom finito
za sva vremena. Kauboj je bez griže savesti otpustio sve štrajkače, njih
13.000, i bez reči diskusije ili pregovora zaposlio druge (često iste one koji
su štrajkovali
ali sada pod drugim i lošijim uslovima). Ludi narod aplaudirao je na ovakvu
odlučnost šerifa Bele kuće. Avioni ponovo lete, a to je jedino što narod interesuje.
Egoizam i pohlepa su motor razularenog liberalizma. Tako je na gurku krenuo
liberalizam i svi drugi imitirali su ukleti par Regan - Tačer.
Pogotovo su tako
počeli da se ponašaju narodi pod komunističkom kapom i čizmom, oni sa
planiranom ekonomijom: istočni Nemci, Poljaci, Česi, Rusi ili Rumuni. Da bi
stigli do kapitalizma morali su najpre da razbiju sopstvene države i režime, i
da unište
debele birokratije, što nije bilo lako. Morao je to neko da odradi iznutra.
Gorbačov, na primer,
bio je Bogom dat za nastavak novog svetskog poretka. On im je to završio
majstorski i zid je pao. Sva pravila i zakoni sa njim. U pravom smislu reči.
Politika je napravila i još jedan veliki zaokret i krenula rekom bez povratka.
Ovoga puta više ništa neće biti kao ranije. Jedan svet je izvršio samoubistvo. Odnela
ga mutna voda. Hladni rat je završen porazom planirane privrede i socijalizma.
Nastaviće se
U Zapadnoj Evropi najpre su
stradali rudarstvo, metalurgija i tekstilna industrija. Nove svetske sile na
pomolu su imale tajno oružje, jeftinu radnu snagu i dobru stručnu spremu. U
Indiji, Koreji, na Tajvanu.
Predsednički kandidat
Ronald Regan pumpao je Fridmanove ideje i sa laskavim obećanjima - manje
birokratije, manje poreza i više para - lako pobedio na izborima. Čim se uselio
u Belu kuću, kauboj je zaista i počeo svoju kobnu ekonomsku perestrojku, fridmanliju.