Postdemokratija
Gde
smo ono stali
Kao što je nekad real-socijalizam
bio grobar komunističkih snova o jednakosti i blagostanju u socijalizmu, tako
se u ovom istorijskom trenutku može govoriti o real-demokratiji, u kojoj caruje
tzv. pragmatizam, koji nema nikakve veze sa stvarnošću, a naročito ne sa
osnovnim demokratskim vrednostima i ciljevima. U njoj nije da nema varvara, oni
samo ne mogu doći jer odavno su među nama. Upravo je real-demokratija, kao
veliki maskenbal, idealna za njihovo prerušavanje.O
uspostavljanju real-demokratije i o njenim uzrocima i posledicama piše u svojoj redovnoj rubrici Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu...
Piše: Mile Isakov
Seća li se iko gde smo ono stali u aprilu kada je život
u Srbiji zaustavljen zbog izbora. Pola godine je čitava država živela u iščekivanju
i neizvesnosti pred lažnom dilemom da li će Srbija nastaviti putem
"demokratskog razvoja" ili će je "sile mraka i bezumlja"
vratiti u mračnu prošlost. Kao u poemi Konstantina Kavafija Iščekivanje
varvara:
Koga to očekujemo ovde na agori?
Varvari danas će
doći.
Otkud u Senatu ova nepokretnost?
Zašto sede senatori, zakone ne kroje?
Zato jer varvari danas će
doći.
Al' zakone zašto ne donose senatori?
Kad varvari stignu, sa sobom doneće svoje.
Zašto je tako rano ustao naš vladar?
I zašto na gradskoj kapiji stoji,
svečan, u odeždi
sjajnoj i s krunom na glavi?
Zato jer varvari danas će
doći.
I naš vladar izišo je
Dar noseći za njihovog vođu. Povelju
drži u ruci, pergamen gde utisnuti
najveća su zvanja, titule i časti.
Zašto su izišli konzuli naši,
njih dva, i pretori u togama crvenim?
Zbog čega oni ametisti na rukama njinim,
od smaragda svi ti sjajni prstenovi?
Zbog čeg skupocene štapove nose danas,
što rezbariše ih najbolji zlatari?
Zato jer varvari danas će
doći,
a varvare zasenjuju stvari.
Zašto nisu došli ko obično, časni besednici
da sačine
govor i da kažu svoje?
Zato jer varvari danas će
doći
a besede, leporečje, varvarima dosadno je.
Al' otkud odjednom nelagodnost i pometnja?
(Kako ozbiljna su postala sva lica.)
Zašto tako brzo ulice i trgovi puste
i svak odlazi doma, opsednut mislima?
Zato jer noć pade a varvara nema.
Neki ljudi stigoše s granice,
tvrde da varvara nema više.
Bez varvara sada šta će
biti s nama?
Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje.
I šta ćemo sad? Jedino dolazak varvara na vlast mogao
je popraviti utisak o dosadašnjoj, koja je iza sebe ostavila prazan budžet i
ogromne dugove. Istovremeno, varvari bi otvorili i neke perspektive, jer samo u
nedemokratskim vremenima demokratija je svetla budućnost. U demokratskim
uslovima, uverili smo se, demokratija je postala gola borba za opstanak, bez
budućnosti. "Budućnost polako prestaje da postoji jer je proždire svaštojed
zvani sadašnjost", kaže Džejms Grejem Balard i dodaje: "Mi smo budućnost
pripojili sadašnjosti kao samo jednu od mogućnosti koje nam se otvaraju... U
prošlosti smo uvek pretpostavljali da spoljni svet oko nas predstavlja
stvarnost, koliko god da je ona zbrkana ili nesigurna, a da unutrašnji svet našeg
uma - naši snovi, nadanja, ambicije - predstavljaju domen fantazije i
imaginacije. Čini mi se da su te uloge zamenjene... ono zrnce
realnosti koje nam je preostalo nalazi se u našim
glavama."
Kraj vere u napredak
U svetu oko nas koji je postao sušta fikcija, u tu
virtualnu stvarnost nas ubeđuje real-politika. Kao što je nekad
real-socijalizam bio grobar komunističkih snova o jednakosti i blagostanju u socijalizmu,
tako se u ovom istorijskom trenutku može govoriti o real-demokratiji, u kojoj
caruje tzv. pragmatizam, koji nema nikakve veze sa stvarnošću, a naročito ne sa
osnovnim demokratskim vrednostima i ciljevima. U njoj nije da nema varvara, oni
samo ne mogu doći jer odavno su među nama. Upravo je real-demokratija, kao
veliki maskenbal, idealna za njihovo prerušavanje. Kad svi nose maske i lažno
se predstavljaju, gotovo je nemoguće identifikovati ih, a nije to ni najvažnije
jer nisu oni najveća opasnost. Nisu varvari kreirali demokratski sistem u kojem
i oni mogu biti vodeće demokrate. Oni su samo
iskoristili priliku u haosu koji su stvorili vlasnici i barjaktari demokratije.
Najkraće, demokratija kakvu imamo, nije više ideal slobode i napretka.
Nije slobodan čovek koji nema posao, niti oni koji
svakodnevno strepe da ga ne izgube. Nema slobode ni za one koji primaju platu i
penziju od kojih ne mogu da žive kao ljudi. A nema ni napretka u zemlji u kojoj
se kao najveće dostignuće planira tek pokretanje kakve takve proizvodnje i nove
pozajmice radi vraćanja starih dugova i redovnih isplata mizernih plata i
penzija. To je naša stvarnost i naše iskustvo demokratije, u kojoj se ne može živeti
od korupcije i pljačke države i građana, ali to je real-demokratija danas i u
svetu, samo na nešto višem nivou životnog standarda.
Niko ni u razvijenim demokratskim zemljama ne očekuje
nekakav razvoj u dogledno vreme, a niko ne zna ni šta bi to moglo biti. Ne samo
da je u krizi, nego se čini da demokratija nema ni neku sjajnu perspektivu pred
sobom, već da je svoje najbolje izdanje već ostavila iza sebe. Na sceni je
real-demokratija koju zanima isključivo sadašnjost i bavi se prevashodno preživljavanjem
ekonomske krize, borbom za opstanak i država i nacija, i bogatih i siromašnih.
Time ona okončava istorijsko-filozofsku veru u napredak, koja je do sada bila
temelj modernih teorija demokratije.
Ekonomski procesi globalizacije gotovo da sasvim
onemogućavaju države, posebno manje, da same nešto učine za sopstveni boljitak,
jer su ti uticaji presudni na uslove za život i njihovih građana. Nisu u mogućnosti
ni da daju svoj doprinos razvoju demokratije jer se i ono malo demokratskih
iskustava stečenih kroz neposredne izbore, gube u procesima naddržavnih udruživanja,
kojima dominiraju ekonomski interesi najmoćnijih. Internacionalne institucije i
transnacionalni režim definišu okvir kojem se i demokratski izabrane vlade
moraju sve više pokoravati.
U našim uslovima, to je Evropska unija i njeni
standardi. Evroatlanske integracije postale su mera demokratije i demokratičnosti,
i vlasti i opozicije. Ko nije za Evropsku uniju, nije demokrata, a nisu ni oni
koji su protiv ulaska u NATO, samo što ovde to baš ne sme tako da se kaže zbog
bombardovanja. Međutim, očigledno
je da EU nije demokratska zajednica za
primer. Samo formalno, u Briselu postoji i Evropski Parlament, ali se u njemu
ništa važno ne odlučuje. Najbitnije odluke se donose na relaciji Berlin-Pariz,
u koje se onda pojedinačno ubeđuju ostale članice Unije, često uz pritiske,
trgovinu i ucene.
U Briselu se samo izglasava ono što je, na taj način,
već dogovoreno, tako da među članicama EU nema stvarnog dijaloga i rasprave,
koji bi iznedrili najbolja i najdemokratskija rešenja. Jaz između zaduženih država
i onih koje treba da im pomognu zbog očuvanja zajedničke valute i tržišta, sve
je veći, do netrpeljivosti. Zajednički evropski ministri više se imenuju nego što
se biraju u demokratskoj proceduri, pa se tako događa da Brislesku
administraciju predstavljaju trećerazredni političari, potpuno anonimni u
zajednici kojoj izigravaju vladu. Kada je NATO u pitanju, ne može biti ni reči
o demokratiji, mada je to jedan od uslova za brže i bezbolnije priključivanje
Evropskoj uniji, takoreći ulaznica za demokratiju.
Taoci real-demokratije
I na kraju, gde smo ono stali? Da, kod demokratije i napretka u Srbiji, u
kojoj je život stao u aprilu kada su raspisani izbori, pa i nešto ranije, kada
je počela kampanja. Demokrate su izgubile, a nebo se nije srušilo. Varvari nisu
došli, a kad će ne zna se. Dakle, neće
biti manje demokratije, ali ni više.
Samo real-demokratija. Demokratska fasada će nastaviti da se kreči i kiti
ornamentima, ali već dobrano devastirana zgrada će nastaviti da se urušava zbog
nekvalitetnih temelja na kojima je građena. Legalizacija te divlje gradnje bez
kvalitetnog projekta, formalno će biti nastavljena, jer novi podstanari neće
imati hrabrosti da je sruše, budući da nemaju demokratski pedigre. Odmah bi
bili optuženi za rušenje demokratskih tekovina i vraćanje u preddemokratsko
vreme, mada bi baš to možda trebalo uraditi, jer pitanje je da li se
demokratija uopšte može ustoličiti demokratskim sredstvima. Do sada, kroz
istoriju, to se nigde, nikad nije dogodilo. Uvek je za to bila potrebna
revolucija i prinuda, a u novije vreme demokratija se po pravilu uterivala
bombama.
Svi koji se dokopaju vlasti u Srbiji, uvek počinju
iznova, kao da od njih sve počinje, ali nikad od početka. Ili ne znaju gde je
početak ili nemaju volje i snage da to izvedu kako treba. Ovi novi objektivno
nemaju ni uslova, ni vremena da počnu da grade novu zgradu od temelja, a onda
zna se, u zamenu sledi samo krpljenje i šminka.
Sve u svemu, ostajemo taoci real-demokratije koja će nastaviti da nas
vodi u sopstvenu propast. Demokratija kao nedovršeni normativni projekat, biće
i dalje svedena na javni izborni spektakl kojim upravljaju timovi profesionalni
spin-doktori. Građani će, kao i do sada, igrati samo pasivnu ulogu, često apatičnu,
dok će se stvarni politički procesi odvijati u pozadini tog insceniranja
izbornih i demokratskih igara.
Počela su hapšenja i to bi mogao biti
nekakav početak.
Nije baš demokratski, ali bi mogao biti blagotvoran za
posrnulu demokratiju.