Amerika
Bela kuća daje milijarde
dolara za špijuniranje svojih građana
Nadgledano društvo
Tokom osamdesetih godina
prošlog veka u Americi je bio popularan Jakov Smirnof, komičar ruskog porekla,
a jedan od njegovih viceva bio je i taj da "u Sovjetskom Savezu TV gleda
vas!" Vremena su se promenila i sada u Sjedinjenim Državama vlada špijunira
svoje građane na svaki mogući način, a uskoro će možda to da bude ne samo TV već
i mašina za veš, frižider i pegla… Nadgledanje generalne populacije već se
odavno vrši preko mobilnih telefona, a i registarskih tablica. Sva elektronska
pošta i svaki komentar na Fejsbuku pomno prate algoritmi programa za špijunažu.
Osim kršenja ljudskih prava na privatnost i Ustava države, problem je u tome što
je moguće da to špijuniranje nikome nije od koristi. O ovom fenomenu piše Milan Balinda urednik Tabloida i dugogodišnji
novinar američkog Majami Heralda
Milan Balinda
Prošlog meseca jedan umno poremećeni "Džoker",
kose ofarbane u narandžasto ušao je do zuba naoružan u bioskopsku salu i ubio
tuce gledaoca ranivši više desetina. U nedelju, 5. avgusta, u jednom hramu Sika
u Milvokiju domaći terorista ubio je šestoro pre nego što ga je policija
upucala. Ubica je bio belac, rasista i poznat policiji. To što su ga pratili,
snimali i pravili njegov dosije ništa nije pomoglo. Sva špijuniranja američkih
bezbednosnih agencija, pri kojima se grubo krše prava građana, što Amerike što
ostatka sveta, ne služe skoro ničemu. Ničemu korisnom u ovom vremenu osim što
se radi o velikom novcu, o jednoj industriji gde će se neki dobro udomiti. Prema podacima od pre
dve godina celokupni američki budžet za špijuniranje iznosio je preko 80
milijardi dolara, a od toga čitavih 27 milijardi koristila je vojska,
najverovatnije najveći deo za satelite.
Ta pomama špijunskih
impulsa na međunarodnoj sceni dostigla je
svoj limit jula meseca 2009. godine kada je, a podaci su objavljeni sledeće godine, državna sekretarka Hilari Klinton
naredila američkim diplomatima da špijuniraju funkcionere Ujedinjenih Nacija. Ta naredba zamaglila je razliku
između diplomatije i špijuniranja i direktno se sukobila sa konvencijom UN iz
1946. godine o privilegijama i imunitetu institucije Ujedinjenih Nacija.
Klintonka je zahtevala da se funkcionerima provaljuje u elektronsku poštu i da im se, takođe, skupe biometrički podaci. To bi
bili otisci prstiju i snimci rožnjače, na primer. Na meti je
bio i generalni sekretar Ban Ki Mun. Bilo je zahteva da Klintonka
podnese ostavku, ali se ništa nije dogodilo.
Interesantno je što
ostatku sveta o Sjedinjenim Državama sve informacije stižu iz same Amerike. Sve
što znamo o SAD, bilo da je to dobro ili loše, servira nam se odande. Nisu ni
strani agenti ni strani novinari koji upozoravaju svet o tome šta se događa u
Americi - sve to obelodanjuju sami Amerikanci. Ne da bi pokazali ili upozorili
nas, već iz svojih ličnih potreba da budu informisani. Dakle, ako vlada u Americi prisluškuje
telefonske razgovore svojih građana, onda će to saznati, pre ili kasnije, svi
Amerikanci i te će tvrdnje biti dokumentovane sa dovoljno dokaza da vlasti
retko istraju u negiranju činjenica. Osim što se sve na kraju sazna postoji još
jedan faktor - otpor. Taj otpor prema izvesnim merama vlasti može da se odvija
u Kongresu, u medijima, u akcijama nevladinih organizacija, advokatskim
kancelarijama a taj otpor pružaju samostalno i privatni građani.
Amerikanci znaju,
ne svi naravno, da se sloboda brani svakog dana i najveći problem je što vlasti
uvek krenu prve u ograničavanje prava građana, a otpor mora za njima da kaska.
Jedan od najprepoznatljivijih udruženja za zaštitu građanskih prava je Američki
savez građanskih sloboda (ACLU) koja ne samo da dnevno prati da li se krše građanska
prava već i postiže znatne uspehe u njihovoj odbrani. ACLU redovno obaveštava
građanstvo o tekućim akcijama i poziva, preko oglasa i elektronskom poštom,
Amerikance da učestvuju u tim akcijama, bilo tako što šalju poruke svojim
kongresmenima i senatorima, bilo tako što se pridružuju sudskoj tužbi protiv
nezakonitih poteza vlasti. Prvog dana avgusta ACLU je krenula u pohod protiv
namere Nacionalnog kontraobaveštajnog centra (NCTC) da formira ogromnu bazu
podataka u kome bi bili svi privatni podaci o američkim građanima.
U toj bazi
podataka nalazili bi se svi, a ne samo "mogućni teroristi". Vlasti
ionako sastavljaju baze podataka u kojima se nalaze, na primer, podaci o
zdravstvenim uslugama, dozvole za posedovanje oružja, licence za obavljanje
biznisa, podaci o socijalnoj pomoći, lista registrovanih glasača, podaci o
zaposlenju… Kada bi se svi ti podaci skupili na jednom mestu, u jednoj bazi
podataka kroz koju bi moglo potražiti bilo koji podatak o bilo kome, onda niko
više ne bi imao pravo na privatnost. Prethodno je bilo zabranjeno prikupljati
podatke o bilo kome koji nije pod sumnjom da bi mogao da bude terorista.
Ukoliko je NCTC i tražio neke podatke u federalnim bazama podataka, bili su
obavezni da, u slučajevima nevinih građana, te podatke obrišu u roku od 180
dana. Po novim pravilima taj rok se produžio na pet godina.
Sa svoje strane
Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) negirala je da ta agencija poseduje
iscrpne dosijee svih američkih građana. Podaci o dosijeima nedavno su izneli
tri bivša službenika te agencije. Direktor NSA general Kejt Aleksander,
upitan da li je tačno da imaju dosijee
svih građana, kategorički je tako nešto negirao. Njegov odgovor provocirao
je bivšeg tehničkog direktora te agencije, Vilijema Binija, koji je
ponovio da NSA prikuplja elektronske podatke do kojih može da dođe i da
kompjuterski programi sve to sortiraju u bazu podataka. Bini i njegove kolege
tvrde da postoje tajni delovi inicijative Obamine administracije pod imenom Veliki
podaci gde bi se skupili svi podaci o građanima da bi uz upotrebu
algoritama mogli biti otkriveni mogući teroristi. Na pitanje upućeno NSA koliko
Amerikanaca špijunira, agencija je uvek izbegavala da odgovori. To je možda
zbog tvrdnje da NSA špijunira manje-više svakog ko ima mobilni telefon.
NSA takođe tvrdi
da nije tačno da se u državi Juta gradi centar za obradu podataka o američkim
građanima u vrednosti od dve milijarde dolara. Neki tvrde da će
taj centar biti završen do septembra 2013. godine. Takvu količinu podataka koju bi taj centar
obrađivao samo će biti u stanju da čita neki kompjuterski program i da ih obrađuje
uz pomoć algoritama. Koliko će to biti korisno veliko je pitanje. Inače, FBI
poseduje dosijee o mnogim poznatim, polupoznatim, a i nepoznatim, ličnostima.
Te podatke daje na uvid vlastima kad one, na primer, hoće nekoga da zaposle. Tako su u svojstvu savetnika zaposlili, uz simboličnu
platu, osnivača Ejpl kompjutera Stiva Džobsa. FBI je imao podatke
da je Džobs pušio marihuanu, koristio LSD i imao tendenciju da "iskrivi
realnost" i "zavrne
istinu". Ipak je dobio posao.
Ideje da bi takve baze podataka uopšte bile upotrebljive
je sasvim suludo. Zašto bi neko čeprkao kroz 300 miliona fascikli, ako bi taj
broj, uz dobru špijunsku praksu, mogao drastično da se suzi. Postoje dva objašnjena
- ili se stvara baza za budućnost koja bi odgovarala naučnofantastičnim
filmovima, ili se muzu državne pare koje naravno stižu od poreza. Ipak će biti
da se radi o novcu gde Država, kako se to već praktikovalo i do sada, ulaže
novac građanstva da bi oformila novu industriju koja će s vremenom preći
kompletno u privatno vlasništvo. Internet bi bio jedan od tih industrija.
Industrija bespilotnih letilica bi bila drugi primer.
Kongres je prošlog februara bez velike buke izglasao zakon koji bi omogućio
Federalnoj Administraciji Avijacije (FAA) da mnogo lakše dozvoli vlastima da
američkim nebom lete na hiljade špijunskih bespilotnih letilica, dronova.
Procenjuje se da će do 2020, ukoliko sve ide po planu, nad Amerikom zujati
nekih 30.000 dronova, mnogi od njih u komercijalne svrhe. Te letilice se
već nekoliko godina koriste za kontrolu američkih granica, kao i za nadgledanja
velikih požara ili poplava. Te letilice, nesumnjivo, mogu da vrše i koristan
posao ali pobornici privatnosti glasno ukazuju na činjenicu da niko neće imati
privatnost čak ni u svom dvorištu. Građane će iz vazduha moći da nadgledaju ne
samo državne agencije nego i paparaci, čudaci koji hoće da špijuniraju druge,
kompanije za nekretnine na primer. Druga je priča što se Amerika kreće u smeru nadgledanog
društva.
Bespilotne letilice su idealna platforma za hakovanje bežične komunikacije. Te špijunske
letelice dolaze sa Linuks operativnim sistemom i rečnicima koji pomažu
da se razbiju šifre. Potom, Njujorška policija (NYPD) iz dronova može da
koristi senzore koji otkrivaju da li neko ispod odeće nosi oružje. To govorimo
sa visine kojom leti neki dron. Potom tu su i programi koji mogu da
prepoznaju lica na koja je uperena video-kamera. Takođe može da se koristi i tehnologija kojom je
moguće videti iza zidova. Mada ta
tehnologija, koliko je javnosti za sada poznato, još nije usavršena poznavaoci
tvrde da može da jasno vidi osobu koja se nalazi deset metara iza zida. U
takvim slučajevima četvrti amandman američko Ustava bi bio narušen jer je
potraga izvršena bez sudskog naloga. To bi bio samo jedan deo tehnologije špijuniranja
koja može da se koristi iz bespilotnih letilica. Šta se sprema za budućnost ostaje da se vidi. Ili nagađa.
Video kamere po
ulicama američkih gradova i drumova jesu pomogle u suzbijanju kriminala, ali se
tu pre svega radi o vlasti koja hoće da se stekne utisak da oni nešto korisno
rade protiv kriminala i terorizma. U suštini ono što su stvorili je samo
iluzija o sigurnosti, a to svako malo-malo potvrđuju masovna ubistva koja
vlasti nisu ni naslutile da će se dogoditi a kamoli da su bili u mogućnosti da
ih spreče. ACLU se povodom toga pita da li "hoćemo društvo u kome nevine
osobe ne mogu da šetaju ulicama bez da ih se smatra potencionalnim
kriminalcima?"
Tokom prošle
godine federalci su od kompanija mobilnih telefona zahtevali informacije o
pretplatnicima više od 1,3 miliona puta. Po tvrđenju Njujork tajmsa broj
ljudi čiji su podaci o upotrebi mobilnih telefona prosleđeni autoritetima mogao
bi da bude i veći jer su u jedan zahtev često uključeni više korisnika. U tim
informacijama nema sadržaj konverzacije, ali ima svih ostalih podataka a pre
svega geografska lokacija mobilnog telefona. Američkom Kongresu je podnet
propis koji bi trebalo uvede restrikciju podataka koje su mobilne kompanije dužne
da pruže. Po tom propisu federalci mogu da zahtevaju podatke bez sudskom naloga
samo u "hitnim slučajevima". Odnosno, "kad postoji neposredna
opasnost smrti ili ozbiljnije telesne povrede neke osobe. Konspirativne
aktivnosti preteće po državne interese nacionalne sigurnosti ili konspiratorne aktivnosti
karakteristične za organizovani kriminal".
Kogod koristi Fejsbuk,
Tviter, Ju tjub, Krejglist ili bilo koji drugi popularni
socijalni sajt, SAD ga posmatra. Posmatraju ga iz raznih mesta. Posmatra ga
Ministarstvo pravde, Ministarstvo poreza, Direkcija nacionalne informativne službe,
Ministarstvo odbrane, Federalni biro za istraživanje, Ministarstvo nacionalne
bezbednosti… Svaka od ovih ministarstava (departamenta) razvilo je svoj program
za praćenje opasnih poruka na internetu. Ministarstvo nacionalne bezbednosti
(Department of Homeland Security) procenilo je da postoje 380 reči koje bi trebalo pratiti. Te su reči podeljene u devet kategorija. Uključeni
su nazivi svih bezbednosnih američkih agencija, uz to Ujedinjene Nacije, Crveni
krst, CIA… Dalje se prate reči kao ubistvo, prljava bomba, smrt, nuklearno,
goreti, ebola, poljoprivreda, marihuana, uragan, granica, heroin, uragan,
pirati, haker, Kina, samoubistveni napad…
E sad, ako bi
neko na Fejsbuku napisao, na primer, "marihuana" i
"uragan" to bi već privuklo pažnju MDB. Predivno! Da li oni očekuju
da će teroristi koji spremaju nuklearni napad da napišu nešto kao
"postaviti prljavu bombu"? Ili će narko-karteli da objave da prebacuju heroin preko granice? Jedino što bi
imalo nekakvu logiku je da njihovi špijunski programi prate sve reči osim tih
koje su oni istakli ili da otkriju sve maloumne klince koji vole da se zezaju
na internetu. Tačno je da i u mutnoj vodi može da se peca, ali to košta mnogo i
donosi slabe rezultate. Koliko puta se u MDB upali crveno svetlo kada se na
Fejsbuku pojavi izraz "seks bomba"? Naravno da je moguće
pretpostaviti da američke obaveštajne agencija poseduju spisak nekih drugih ali
tajnih reči. Svejedno! Reči su reči i samo će budale da na internetu objave
svoje namere. Ili bolesnici. Ipak, kad bolesnici objave da će da ulete u neki
bioskop da bi rešetali ljude, bezbednosne agencije se nađu zatečene.
Po svetu čuvena
CIA ranije nije mogla da po zakonu deluje unutar Sjedinjenih Država, to se
donekle promenilo iako i dalje postoje mnoge restrikcije u tom pogledu. U međuvremenu
su izašli novi zakoni, propisi, akta i regulacije koje su otvorili široko polje
sive zone delovanja. Nije mali broj agenata CIA koji na internetu "glume"
regularne građane. Šta CIA ne želi da mi znamo je da i oni mogu biti
otkriveni. "Čak i dobro skriveni agenti CIA su realne osobe" - kaže Džon
Sifton, advokat i detektiv koji radi za neke od najznačajnijih udruženja za zaštitu
ljudskih prava. Sifton kaže da i tajni agenti CIA takođe moraju da plate
hipoteku, koriste kreditne kartice, poštanski fah, ili makar da dobiju
"nov novcat matični broj" koji bi išao uz novo ime. Sve to iskusnom
detektivu otkriva ličnost koja stoji iza tih podataka. Podaci o tajnim agentima
samo se traže kada je neko od njih počinio nešto nezakonito. Recimo, mučenje
zatvorenika u bazi Gvantanamo.
Nakon 11.
septembra stvari su se veoma promenile. Budući da nisu bile uspešne u
pravovremenom otkrivanju napada, državne obaveštajne agencije se upiru da bi
pokazale da nešto korisno rade. Da li rade nešto korisno? Naravno da rade, ali
problem je u tome što rade mnogo, mnogo više nekorisnog. Takvo delovanje će se nastaviti ako ni zbog čega drugog onda
zato što im pristiže veliki novac iz budžeta. Možda bi bilo mnogo naivno predložiti
jedan jedini zakon o praćenju i špijuniranju američkih građana: Američki građanin
u zemlji može samo da se prati uz nalog odgovarajućeg suda.
To bi bilo to, a
sve ostalo bi bilo nelegalno, nepraktično, neproduktivno, gubljenje vremena,
trošenje novca, nerviranje građana, nemoralno i, kako bi to neki rekli -
idiotski.
Snimanje registarskih tablica
Prošlog 30. jula Američki savez građanskih
sloboda (ACLU) najavio je da je započeo
akciju da sazna više o "automatskom čitaču registarskih
tablica" (ALPR). Taj čitač može da snimi i protumači i do 3.000
registarskih tablica u minuti i da sačuva podatke ko je bio gde i kada. Taj čitač,
kaže ACLU, preti američkoj slobodi na otvorenom putu.
ACLU kaže da još ne zna kako se i zašta ta
tehnologija koristi ali da su namerni da ispitaju sve do kraja. Ono što znaju
je da se troše milioni dolara da bi policija dobila što više ALPR. Početna cena
tog programa je bila 22.000 dolara ali je zbog velike potražnje spala na
12.000. Administracija za suzbijanje opojnih droga (DEA) namerava da instalira
mrežu tih čitača širom američkih autoputeva. Samo dve američke države, Nju Hemšir
i Majne imaju propise koje ograničavaju upotrebu ALPR. U državi NH vlada može
da ga koristi samo na izuzetno važnim i kritičnim zdanjima kao što su mostovi,
a u Majnu sakupljeni podaci moraju da se izbrišu nakon 21 dan. Smatraju da je
toliko vremena dovoljno da bi policija mogla da ispita, na primer, kuda je
pobegao neko osumnjičen za ubistvo.
U državi Nju Džerzi postoje neki propisi ali
po mišljenju ACLU nedovoljno rigidni da bi se suzbila zloupotreba. Nekoliko država
i regionalni centri za nadgledanje skupljaju podatke u zajedničku digitalnu
bazu. Federalna vlada deli veliki novac lokalnoj policiji da nabave "čitače"
ali se retko upliću u to zašta će se oni koristiti.
ACLU insistira da političari obrate pažnju na
ovako praćenje kretanja građana jer je to kršenje privatnosti. Savez takođe sprema zahteve da im se
objasni u detalje upotreba ALPR.
ACLU tuži Kaliforniju zbog DNK
Organizacija za odbranu građanskih prava,
Američki savez građanskih sloboda, podnela je krajem jula tužbu protiv jednog
zakona u državi Kalifornija po kome svakome ko je uhapšen pod sumnjom da je učinio
krivično delo obavezno mora da se uzme DNK uzorak. To bi bilo svima koji su
uhapšeni bilo da su kasnije optuženi ili ne, ili da su na sudu oslobođeni, ne
samo onima koji su osuđeni.
Tužba je podignuta u ime Lili Hakel koja je
bila uhapšena na mirnom protestu u San Francisku, kasnije puštena bez podizanja
optužnice, ali joj je uzorak DNK ostao u datoteci Kalifornije. Osnov za tužbu
je jednostavan: krši četvrti amandman američkog Ustava. Uzimanje DNK uzorka bi
bilo bez naloga suda, odnosno - bilo koji policajac može da posumnja da je neko
počinio nešto protiv zakona i onda bi DNK podaci osumnjičenog završili u bazi
podataka svrstani sa kriminalcima.
DNK nije, po tvrđenju stručnjaka, isto što i
otisak prsta, kvalitativno je različit, i morao bi da se tretira sa više
formalnosti.
Predviđeni nemiri za 2020.
Prema nekim studijama, koje istinu za volju
neki osporavaju, u Sjedinjenim Državama
događaju se masivni sukobi
svakih 50 godina. Počevši od Građanskog rata pretprošlog veka pa do građanskih
nemira sedamdesetih godina prošlog. Studija tvrdi da su se ciklusi sukoba tokom
svetske istorije ponavljali svakih 150 godina i da je samo u nekim društvima
taj ciklus kraći - 50 godina.
Studija tvrdi da se nemiri nisu dogodili oko
1820. godine jer je taj period bio period blagostanja, a tada se pravilo menja,
ali da za 2020. ne postoje nikakve prepreke.
Protivnici ove teorije insistiraju da u
periodu od 50 godina uvek mogu da se pronađu neki sukobi i da se ti proglase
značajnim. Ostaje nam da vidimo šta će se dogoditi za nešto više od sedam
godina, ali možda će vladino špijuniranje građana i dovesti do većih nemira?
Ostatku sveta o Sjedinjenim
Državama sve informacije stižu iz same Amerike. Sve što znamo o SAD, bilo da je
to dobro ili loše, servira nam se odande. Nisu ni strani agenti ni strani
novinari koji upozoravaju svet o tome šta se događa u Americi - sve to
obelodanjuju sami Amerikanci. Ne da bi pokazali ili upozorili nas, već iz svojih ličnih potreba da budu
informisani.