Feljton
Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja (2)
Politika špijunskog menadžmenta
Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson)
služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom
obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao
oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku
i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje
službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s
dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a zatim postao pisac i komentator
specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili
saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.
Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena
je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti
knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši
načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo
da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog
dela.
Džon Hjuz Vilson
„Istina je
da SAD još uvek ne mogu pravilno da koordiniraju rad svojih obaveštajnih
agencija u krizi, bez obzira na to koliko informacija prikupe. One ne mogu
iskoristiti svoje preimućstvo. Kao srednjovekovni baroni,
velike američke obaveštajne agencije su u međusobnoj zavadi zbog moći i uticaja na predsednički dvor."
Ovaj citat iz
prvog izdanja knjige Promašaji vojnoobaveštajnih službi napisan
je 1999, dve godine pre strašnih događaja od 11. septembra. On pogađa samo srce pitanja da li će
ikada biti bolje. Sramni katalog propuštenih šansi, zanemarenih informacija i
propusta da se kaže drugima ono što se zna, koje je prethodio smrtonosnom udaru
Al kaide, izgleda da je pokazao kako se malo promenilo u načinu na koji se sistem SAD odnosi prema obaveštajnom radu još od Perl Harbora, šest decenija ranije.
Međutim, problemi s kojima se suočava obaveštajni svet u XXI veku su
se promenili. Velike birokratije i agencije možda se nisu mnogo pomerile, ali
teren na kome one igraju promenio je izgled. Tri posebna nova faktora koja
menjaju izgled obaveštajnog rada u budućnosti jesu: tehnologija, globalizacija i „politizacija
obaveštajnog rada".
Tehnologija
je napredovala tako brzo, čak i u poslednjoj
deceniji, da je teško setiti se da pre samo 22 godine faks-mašine nisu bile
univerzalno sredstvo. Danas, internet i skeneri čine da faks-aparati izgledaju gotovo staromodno. Mada je
lako postati zaluđen tehnologijom samo radi
noviteta, činjenica je da ubrzani
tempo promena znači da nove tehnologije revolucionišu i zadatke obaveštajnih službi i način na koji one
dostavljaju korisnicima svoje proizvode.
Na primer,
eksplozija interneta i tekstualne komunikacije s kompjutera i mobilnih telefona
- o čemu se nije moglo sanjati samo
deset godina ranije - znači da su obaveštajne agencije, kakve su američka NSA i britanska GCHQ, sada suočene s ogromnim izazovom ako žele da rade svoj posao -
njuškanje privatnih razgovora miliona ljudi u ime države.
Međutim, tamo gde tehnologija postavlja izazov, tehnologija
nudi i rešenja. Američko-britanska organizacija za presretanje kompjuterizovanih
signala, „Ešelon", upregla je modernu kompjutersku tehnologiju da pokuša
da razmrsi teškoće
koje je sama ta tehnologija proizvela. Ovaj sistem ne nastoji da sluša elektronske veze; on jednostavno snima sve što čuje. Osetljivi
kompjuterski programi zatim pregledaju materijal, tražeći ključne reči koje su interesantne za
obaveštajce: „špijuni", „bombe", „terorista", „Al kaida", „kalašnjikov", „Hamas", „nuklearni", itd. Samo
razgovori koji sadrže ove ključne reči se pregledaju, najpre
kroz drugo, a zatim i kroz treće, još detaljnije
elektronsko skeniranje, radi daljeg otkrivanja ključnih reči - možda „industrijska špijunaža", „žuti kolač", „crvena živa" i „nuklearna
bomba". Onda i samo onda ako postoji dovoljno kompjuterskih poklapanja,
taj snimak se odvaja za pregled na kompjuterskom ekranu obaveštajnog oficira. U budućnosti, tehnologija će odrađivati sve više posla.
"Kako
se nosimo s fanatizmom koji je udružen sa silom?"
Tehnologija
nije rešila samo problem velikog broja prikupljenih obaveštajnih podataka.
Dalje niz obaveštajni ciklus, ona nudi rešenja za premorene analitičare i čak rešava neke od najvećih problema dostavljanja
informacija. Za analitičara, moderna informatička tehnologija znači da se količine materijala o kojima njegovi prethodnici nisu mogli ni
sanjati mogu skladištiti - i još važnije, ponovo povući radi korišćenja - a pri tome zadržati
potreban nivo tajnosti. Programi „elektronski mozak" mogu za analitičare pamtiti informacije, upoređivati stare činjenice i naglasiti
svaku promenu; a onome ko sređuje podatke o ciljevima,
kompjuterski programi mogu poslati i prikazati podatke o aktivnom cilju, u
realnom vremenu, u pilotsku kabinu bombardera dok leti da istovari svoja ubojna
sredstva, pretvarajući „obaveštajne
podatke" direktno u „ciljeve".
S druge
strane, globalizacija obaveštajnog rada jeste mnogo komplikovaniji problem. Ovo
znači da su zahtevi da države razmenjuju obaveštajne podatke postali veći nego ikad u istoriji. Tamo gde je država nekad strogo čuvala svoje tajne, danas njeni saveznici, kolaboracionisti
i međunarodni partneri očekuju da ona razmenjuje raspoložive informacije. Ne može se očekivati od koalicionih partnera da se bore i rizikuju živote svojih vojnika bez raspolaganja svim podacima o
neprijatelju koje treba znati. Izuzetno važni podaci i vitalne informacije moraće se daleko više razmenjivati u budućnosti.
Problem je u
tome što je razmena tajni prava anatema
za većinu obaveštajnih organizacija. Monopol velikih agencija na moć i uticaj, njihov budžet, njihov celokupan
razlog postojanja, zasniva se na čuvanju njihovih bezbedno
zaključanih tajnih bisera i na samo diskretnom
pokazivanju tih tajni dobro poznatim, redovnim korisnicima, iza zatvorenih
vrata. Iznenada, ispalo je kao da skoro ceo svet želi
pristup tajnama koje su suviše osetljive da budu pokazane
čak i onim ljudima koji su platili za njih,
poreskim obveznicima, da i ne govorimo o nekim pričljivim strancima. Pitanja zaštite izvora, kriterijuma „ko treba da zna" i
operativne tajnosti postaju veoma značajna.
Dok se
obaveštajni oficiri mogu trzati kao nervozne gazele kod izvora kada osete
opasnu pretnju svom monopolu na tajne podatke, ipak ne mogu pobeći od mnogo širih zahteva za podacima.
U globalizovanom svetu, gde su zajednički međunarodni poduhvati sa stranim partnerima sada vojna, isto
kao i komercijalna norma, obaveštajni podaci će sve više biti razmenjivani, bez obzira na to da li
obaveštajci to vole ili ne vole. Operacije sa UN, koalicionim partnerima,
stranim vladama i čak nevladinim organizacijama (NVO),
kao što su Crveni krst i UNHCR, zahtevaju da se vitalne informacije proslede.
Ali nije uvek bilo tako.
Tradicionalno,
čak i u NATO-u, razmena obaveštajnih podataka bila
je jedna od najtežih i najspornijih oblasti Alijanse tokom prošlih pola veka. Na sreću, osetljive i pažljivo primenjivane NATO procedure i sistemi koji su se
razvili za spajanje obaveštajnih podataka iz različitih tajnih i delikatnih državnih
izvora, mogu se sada primeniti tako da se u operacijama stvore podjednako
efikasne, sveobuhvatne informacije za organizacije kakva je UN.
Sa NVO, to je
potpuno druga stvar. Ne tako davno, velike međunarodne
NVO, kao što su Crveni krst i UNHCR, ne bi imale apsolutno nikakva posla s „obaveštajnim svetom", bez obzira na sve. Tradicionalno, međunarodne agencije za pomoć vešale su ogrlice od belog luka oko vrata, držale „fige"
da oteraju zle oči i podizale odbrambene zidove
oko svojih štabova; bilo šta što će oterati zlog i opasnog vampira iz sveta obaveštajaca. NVO
su bile spremne da učine bilo šta kako ne bi bile kontaminirane od strane obaveštajaca, iz straha da ne kompromituju svoje vrednosti, a
nevolja bi zadesila nesrećnog obaveštajnog oficira koji bi pokušao
da cilja agencije UN, ili još gore, pokušao da se uvuče unutar njih i iskoristi NVO za svoj zaobilazan posao.
Krici besa - često sjedinjeni - širili bi se
niz diplomatske koridore i još jedan previše entuzijastičan obaveštajni oficir bio bi otpušten
s posla, kao dokaz žrtvovanja.
Sve ovo je
sada promenjeno. Globalizacija nas je sve uvukla u stvari koje su nekad bile
ograničene geografskom udaljenošću. Globalni rizik od proliferacije oružja za masovno
uništavanje (OMU), međunarodni šverc droge, masovne selidbe azilanata, prevencija
konflikata i potreba za međunarodnom saradnjom,
danas znače da su NVO u velikoj meri deo
združenih napora da se suočimo s ovim zajedničkim problemima.
Međunarodne agencije i NVO sada priznaju da imaju potrebu da
znaju najmanje onoliko koliko zna država u kojoj rade i bilo
koje državne snage koje sarađuju s njima, kako bi pravilno obavljale svoje poslove i
zaista zarad svoje lične zaštite. Ako NVO nemaju pristup najboljim raspoloživim informacijama, to znači
da praktično rade naslepo. NVO sada očekuju da imaju udela u obaveštajnoj debati.
Sva ova
razmena obaveštajnih podataka pokreće ogromne probleme pitanja tajnosti i, zaista, etičnosti špijunskog obaveštajnog rada. U svetu međunarodne
saradnje, treba li još uvek da posvećujemo toliko pažnje špijuniranju i tajnom prikupljanju podataka? Međutim, kao pandan ovoj dilemi, u modernoj informatičkoj eri pojavljuje se pitanje - koliko je zapravo
podataka stvarno tajno.
Jer, istina
je da su javni podaci iz otvorenih izvora sada daleko najveći pojedinačan obaveštajni izvor. Ovim nećemo da kažemo da nadalje ne postoji potreba za tajnama. Naprotiv,
uvek će postojati tajne; ali mediji
sada obezbeđuju najveću količinu informacija. Za NVO i
za one koji imaju zadatak da snabdeju NVO podacima, ova poplava materijala iz
otvorenih izvora jeste apsolutni blagoslov. Satelitske fotografije koje su ne
tako davno bile najveća američka tajna, mogu se danas otvoreno kupiti na internetu od
privatnih kompanija koje imaju satelite. Bolje organizovane NVO sada čak imaju direktan link za „snimke iz vazduha", kao
deo budžeta u okviru priprema za angažovanje. Većina obaveštajnih informacija ili
zahteva koje imaju NVO može se sada obezbediti bez izvrdavanja, negiranja ili komplikovanih
procedura „čišćenja
podataka". U svetu koji je globalizovao trgovinu i, zahvaljujući Osami bin Ladenu i Al Kaidi, takođe globalizovao terorizam, tehnologija i zahtevi postepeno
globalizuju i obaveštajni rad.
Upravljanje
vestima ili kontrola istine
Treća velika promena za obaveštajni svet jeste njegova „politizacija".
Domaća politika i „vladina
gledišta" su, u Britaniji svakako, počeli da nagrizaju dugu
obaveštajnu reputaciju nepristrasnosti i objektivnosti. Još od formiranja Združenog
obaveštajnog komiteta (JIC), 1936. godine, britansku državnu obaveštajnu
procenu izrađivala je nepristrasna komisija
koju su činili šefovi agencija (MI6, MI5, GCHQ, Odbrambeno-obaveštajni
štab, plus Forin ofis i Ministarstvo finansija), pod predsedavanjem neutralnog
predsednika, kako bi pregledali sve raspoložive podatke i izvestili
ministre i donosioce odluka. Cilj ovako uzvišenog skupa bio je da se
sačini najbolja moguća
obaveštajna procena iz svih izvora i da
se prosledi korisnicima koji su imali potrebu da je znaju. Mada je ovaj sistem
bio originalan britansko-američki izum - Francuska i
Rusija imale su različite sisteme - bio je široko prihvaćen sa mnogo strana kao državni model za izradu najbolje usaglašenih obaveštajnih procena za donosioce
odluka.
Ovaj sistem
je imao i svoje kritičare, i svoje greške. Za mnoge Amerikance koji su naviknuti na vašingtonski napadan, takmičarski,
dijalektički proces argumentiranja i
pozicija rivalskih agencija, proizvod JIC-a je često
izgledao blag, dogovoran i, prema rečima jednog ministra
britanskog kabineta, „jednostavno dosadan". Kombinacija britanske suzdržanosti i prirodnog opreza uspešnih birokrata često je rezultirala u
obaveštajnim procenama JIC-a koje su
više izgledale kao „najmanji zajednički sadržalac" nego kao „najveći
zajednički činilac".
Kritičari su takođe isticali greške JIC-a: na primer,
njegova slaba i jednostavno pogrešna procena argentinske
odlučnosti da napadne Foklande 1982.
godine, uprkos svim podacima koji su ukazivali na suprotno, kao i njegova greška da predvidi kolaps komunizma i Sovjetskog Saveza.
Jedna
karakteristika JIC-a koja je posebno razbesnela američke korisnike bila je navika da se skiciraju neodlučne procene u blagom, umirujućem stilu koji dozvoljava svaku mogućnost. Donosioci odluka u SAD mogu brzo da uoče CYA sindrom, mnogo više ceneći svoje procene koje su bile napisane jednostavnim rečnikom i jasnim jezikom, bez dvosmislenosti i vrdanja. To
se sve promenilo izborom britanske vlade novih laburista, 1997. godine.
Administracija premijera Blera (Blair) uspela je u opoziciji tako što je vešto upravljala medijima.
Zbunjujuću tvrdnju Maršala Mekluena
(Marshal Macluhan) iz šezdesetih - „medij je poruka" - naučila je napamet nova administracija, koja je bila odlučna da kontroliše izveštaje o sopstvenom
imidžu i prezentaciji. Kritičari su vrlo brzo počeli da ukazuju na to kako će ova
opsesija svakim aspektom javnog lica Vlade jednog dana imati ozbiljne posledice
za objektivnost državnih službenika. Bili su u pravu.
Imenovanje
aktiviste Laburističke partije, novinara Alistera Kempbela
(Alastair Campbell), za premijerovog predstavnika za medije u Dauning
stritu imalo je posledice u celom Vajtholu. Razljućen onim što je on smatrao slabim i neodlučnim postupanjem državnih činovnika u korist Vlade, Kempbel je tražio i dobio
pravo da rukovodi karijerom državnih službenika. Godine 2001, svakog
predstavnika za medije u svakom ministarstvu u Vajtholu je ili postavila, ili
je njegovo postavljenje odobrila „mašina za spinovanje" iz Dauning strita,
a naređenja su dobijali od Kempbela i
njegovog tima. Upravljanje vestima bilo je centralizovano i kontrolisano tako
da bude poruka koju je Vlada želela da pošalje, i ništa više. Negde duž
koridora Vajthola, istina je postala još jedna žrtva politike i „uspešnog
menadžmenta".
"Gluposti
u novinama"
Stvari su
uskoro dostigle vrhunac u pitanjima obaveštajnog rada. Ovo je bilo predvidljivo,
jer je proces odlučivanja JIC-a bio osmišljen tako
da bude potpuno nepristrasan i objektivan, sa zadatkom da predstavi neutralne
obaveštajne procene svojim korisnicima, ostavljajući donosiocima odluka u Vajtholu da iskoriste materijal u
nacionalnom interesu. Problem je bio u tome što su nepristrasnost i
objektivnost bile poslednje stvari koje je menadžment
vestima iz „Broja 10" želeo u svom javnom predstavljanju. Ono što su oni želeli bile su činjenice, samo
predstavljene i okrenute na način koji podupire šta god da Vladina politika zahteva. Spin-doktori bili su
u suštini Vladini propagandisti i nesvesne pristalice doktora Gebelsa.
Do vremena
pre drugog iračkog rata, u proleće 2003, obaveštajna delatnost je uspela
da izbegne konflikt s propagandistima novih laburista. Većina obaveštajnih procena bila je visoko klasifikovana i
stoga od male koristi za predstavljanje Vladinih poruka široj javnosti. Osim čudne prepirke zbog izjave premijera Blera o bombardovanju
tenkova bivše Jugoslavije u kosovskom ratu 1999, obaveštajci Vajthola su gunđali zbog „gluposti u novinama", ali su nastavili da
tiho rade svoj posao. Ali, sve se to promenilo u leto 2002. godine.
Jedan od naknadnih
šokova bombardovanja WTC-a bila je odlučnost predsednika Buša da pokrene ono što je nazvao „rat protiv
terorizma". Do sredine 2002, talibansko gnezdo fundamentalističkih fanatika u Avganistanu bilo je zapaljeno, što je
primoralo talibane i Osamu bin Ladena da žurno umaknu preko kamenitih
prolaza, kako bi izbegli osvetničke Amerikance.
Predsednik
Džordž Buš je tada usmerio pažnju na jedan deo nezavršenog posla koji je ostao
iz 1991. godine, za vreme mandata njegovog oca u Beloj kući - ugnjetački i diktatorski režim
Sadama Huseina. U aprilu i avgustu 2002. odlučeno
je da se počne s pripremama za invaziju na
Irak.
Premijer Bler
je brzo vezao Ujedinjeno Kraljevstvo za odluku SAD. Ako je želeo da zadrži
ekskluzivne obaveštajne i nuklearne veze koje su u stvarnosti predstavljale „specijalne
odnose" sa SAD, britanski premijer, kao i svi njegovi prethodnici, nije
imao mnogo izbora.
Vest da će UK podržati SAD u agresivnom
napadu na drugu suverenu državnu teritoriju nije
pozdravljena s opštim odobravanjem u
Britaniji. Mnogi Britanci su izražavali ozbiljne rezerve i
prema legalnosti bilo kakvog napada na Irak, i takođe prema razlozima koji stoje iza toga. Uvaženi bivši generali, političari i politički komentatori i, najvažnije, BBC, pitali su kakva je svrha nekog rata. Kakvu
pretnju Sadam Husein zaista predstavlja za UK? Britanska vlada je snažno osećala da nema mandat za rat bez odobrenja UN, tako da se
Toni Bler okrenuo svojim spin-doktorima i menadžerima vesti da izmisle neki razlog
za rat.
Dok je
premijer Bler pokušavao (neuspešno) da prikupi podršku i saveznike iz skeptične
Evropske unije, diplomate su pokušavale da pridobiju podršku za rat u UN. Uzalud su britanski i američki diplomati tvrdili da Sadam Husein izvrdava rezolucije SB
UN i da lukavi Sadam na svakoj krivini sprečava i vara inspektore UN
za kontrolu naoružanja koji traže iračko oružje za masovno uništavanje. Američke i britanske kolege u SB UN odlučno su glasale „ne" za svaki pokušaj da se iskoristi rezolucija UN kao legalni smokvin list
za napad na Irak. Ovo nije značilo mnogo za jastrebove u
američkoj administraciji, koji su bili
odlučni da napadnu Irak i promene režim po svaku cenu.
Međutim, za premijera Blera i njegovu vladu, odbijanje UN da
prihvati, a da i ne govorimo o tome da podrži planirani napad na Irak, bilo je
katastrofa. Skeptična britanska javnost nije
verovala u još jedan rat. Oni nisu videli
nikakav razlog da se obavežu na slanje britanskih
trupa u još jednu nepotrebnu stranu avanturu
bez jasne pretnje britanskim interesima. Još gore, premijerova partija je bila
duboko odbojna prema bilo kakvom agresivnom ratu protiv Iraka. Taj rat je bio protivan
svim tradicionalnim vrednostima stare Laburističke
partije, koja je bila ukorenjena na konceptu socijalizma, bratstva među ljudima, pacifizma i, iznad svega, duboko antiamerička, posebno prema republikanskoj administraciji, koju su
videli kao jedva legalnu.
(Nastaviće
se)
GLOSA
Tri
posebna nova faktora koja menjaju izgled obaveštajnog rada u budućnosti jesu: tehnologija, globalizacija i „politizacija
obaveštajnog rada".
GLOSA
Britanska
vlada je snažno osećala da nema mandat za rat
bez odobrenja UN, tako da se Toni Bler okrenuo svojim spin-doktorima i
menadžerima vesti da izmisle neki razlog za rat.