Kontranapad
Godine prolaze, menjaju se stranke i
režimi, a mafija u srpskom sportu uspešno opstajava
Ko će da odsvira kraj?
Sa Tabloidom i njegovim vernim i
mnogobrojnim čitaocima sam drugovao, bezmalo, 200 brojeva. Devet meseci bez
sportskih tema u Tabloidu je brzo prošlo. Sport u Srbiji je tamo gde je bio i u
vreme kada je Tabloid ostao bez tekstova sportskog sadržaja. Sport je dno sa
koga ga nisu pomerile ni ni nove vlasti. Naprotiv, utisak je da se dno
produbljuje ispod donje tačke za koju smo smatrali da je najniža, i ispod koje
se ne može dalje. Gde su razlozi sve dubljem ponoru? O tome ne postoje analize,
kritička i objektivna sagledavanja. I niko od institucija se ne bavi ovim
pitanjem. Kao da ih ne interesuje, ili ne žele odgovor. Nema ni dijagnoze, niti
eliminacije uzrok ovakvom stanju, navodi u svojoj kolumni Miroslav Vislavski
Miroslav Vislavski
Niko od zvaničnika u Ministarstvu, Olimpijskom
komitetu, Sportskom savezu Srbije, granskim savezima, u naučnim institucijama,
medijima ne otvara i ne insistira na pitanjima materijalne osnove sporta u
njegovom osnovnom obliku organizovanja – u klubu. Bave se visokom politikom,
pričaju o Strategiji razvoja, Zakonu, Akcionom planu… Pozivanje na dokumenta
koja je malo ko pročitao, još manje razumeo, je manipulacija nemoćnih koji ne
vide i ne nalaze puta koji vodi iz zapleta u kome se nalaze
"Kultni"
predsednici granskih saveza su u svojim rupama – na položaju! Na sreću, nema
više Ministarke Snežane Samardžić Marković, ali i nekih polupanih urednika
sportske štampe uz koje su se dnevno pojavljivali u programima ili na
fotografijama u dirigovanim medijima. Na žalost, minulih devet meseci nije ih
bilo ni na stranicama Tabloida. To ne znači da su ministarkine pudlice i
miljenici bolje ili lošije radili. Pre bi se reklo da to više govori da su od
njih digli ruke oni u čijem su se krilu baškarili zaštićeni birokratskom hijerarhijom,
ali i oni koji su nastojali i borili se da skrenu pažnju javnosti na njihove marifetluke.
Nastavili su da varaju. Njihove prevare ne moraju biti samo u otuđenju
ili krađi materijalnih dobara i ostvarivanju lične koristi. Mnogo su teže one
koje zloupotrebljavaju sistem, jer su im posledice dalekosežnije. Prevare su i
tada kada nema pravih rešenja, vizije i ciljeva, kada se razori, a ne gradi
bolji sistem, kada se duboka zabluda nudi kao iluzija…
Kadrovska
politika ne postoji. U klubovima ili savezima se stihijski sprovodi. Poslednji
slučajevi nas ponovo vraćaju na ovu temu. Ima ih dosta. Veoma ilustrativan je
primer nebuloznog Zorana Babića u Vaterpolo savezu Srbije. Iako visoko kotiran
u Srpskoj naprednoj stranci, nije znao da će mu Stranka zatražiti da se razreši
dužnosti predsednika najtrofejnijeg loptačkog saveza, već nakon dva meseca od
izbora! Razuman deo javnosti je shvatio da je na tu prestižnu poziciju izabran
zahvaljujući stranačkoj pripadnosti! Jasno je bilo da je izbor za predsednika
Vaterpolo saveza Srbije bio političkog karaktera, koji je dao odgovor i na
pitanje našeg morala. Kako drugačije objasniti da je Babić imao značajnu većinu
u odnosu na "politički" kompromitovanog, ali zato jednog od najvećih
u istoriji vaterpola, Aleksandra Šapića? Babić i SNS su se poigrali i svojim
postupcima ponizili ulogu i autoritet vaterpolo sporta u Srbiji, uprkos tome
što su u poređenju sa ovom sportskom organizacijom moralni i institucionalni pigmeji.
Njihova perspektiva je poput svih prolaznih političkih partija i stranaka koje
bljesnu pa nestanu! Vaterpolo na ovim prostorima živi stotinu godina od kojih
je u zadnjih pola veka predvodnik svetske elite!
Za široku javnost, sada su najaktuelnije prilike u
fudbalu. Postojali su ozbiljni razlozi da se Tomislav Karadžić skloni sa
pozicije predsednika FSS nakon neuspelih kvalifikacija za završni deo, prvo
Evropskog prvenstva 2012, a potom i Svetskog prvenstva 2014, nakon loših poteza
oko imenovanja selektora nacionalnog tima, ili nasilja na utakmicama koje nas
je učvrstilo u rizičnoj kategoriji evropskog fudbala. Istine radi, uspešno je
realizovao projekat Nacionalne kuće fudbala i poboljšanja uslova na stadionima
u Srbiji. Pošto je uskraćen za blanko podršku državnog sistema, pod stalnom presijom
iz redova Crvene Zvezde, moraće da odstupi. Ko je rešenje za naslednika? Šta to
preporučuje Dejana Stankovića da nasledi fotelju koju je čvrsto držao Tomislav
Karadžić. Njegova igračka veličina i vrednost, ne može biti garancija da će
uspeti da ponese teret koji nose takmičarski zahtevi nacionalnog tima i klubova
u evropskim takmičenjima, ispunjavanje zahteva FIFA i UEFA u vezi standarda
stadiona za program takmičenja koje vode ove organizacije, borba protiv nasilja…
Ona je dovoljna (možda) da se dođe do rešenja koje će omogućiti tihi odlazak
Tomislava Karadžića, da se umiri (ne)jaka opozicija, postigne saglasje oko
funkcije koja, od kako je na "demokratskom" tržištu stalno donosi
previranja i sukobe.
Stanković sigurno nije plod vizionarskog sagledavanja
i planiranja kadrovskih rešenja. Njegov igrački autoritet je tu da primiri i
spreči mogući požar. U isto vreme, da odlazeći predsednik ne bude pod udarom svog
naslednika bez obzira kakve je rezultate ili brljotine ostavio za sobom.
Stanković je, kao rekorder po broju nastupa u nacionalnom dresu, godinama bio
pod Karadžićevim vođstvom. Kao vaspitan i moralan čovek, verovatno neće
dozvoliti sebi da čeprka po prošlosti i Toletovim radovima. Sa te strane,
Karadžić može da bude miran u predstojećim preostalim penzionerskim danima.
U čemu je onda interes da se Deki Stanković nađe
iznenada na čelu fudbalske organizacije? Zar iskustva koja smo prošli sa
velikim imenima na najvažnijim položajima u fudbalskoj organizaciji ne
potvrđuju opravdanu sumnju u promene koje može da pokrene i donese mlada i
neiskusna ličnost, bez obzira na nesporni, ogroman igrački autoritet i
predispozicije koje takav profil može da ostvari u komunikacijama unutar
organizacije u zemlji i inostranstvu, ali i na širem planu. Iskusan
lisac, prevejani Karadžić, dobro je spoznao i shvatio da u državi koja je bez
jasne i dugoročne strategije, reda, odgovornosti i plana, ne može očekivati
potporu u nekome ko nije u državnom aparatu ili na jakoj privrednoj poziciji.
Takvi u današnjim uslovima gledaju da izbegnu nepotreban teret. Tajkunima nije
do slikanja i medijske pompe, a državnim funkcionerima je partijski status svetiji
od društvenih dužnosti. Zašto bi se izlagali suvišnom riziku? Uz ove razloge, presahla
finansijska sredstva u državi kao i na računima Fudbalskog saveza Srbije su
najveća barijera u prihvatanju izazova kakav je predsednički mandat u FSS.
Izgleda toga nisu svesni samo neostvareni ili potrošeni fudbalski
opozicionari.
Ako je garancija svetla i ničim neokaljana igračka
karijera Dejana Stankovića jedini validni razlog u ovom trenutku da mu se
poveri kormilo plutajućeg fudbalskog broda, onda bi Novak Đoković morao odmah
da bude predsednik države kakva je Srbija! Zašto najbolji sportista na planeti
ne bi mogao biti uspešniji predsednik države od nekih psihologa ili magistara?
To je hipotetičko pitanje, ali, očigledno je da to ne može i ne ide. Do nekog
dana kada za to dođe vreme. Tako je to i u fudbalu!
Zar su izbledela sećanja kako su se u grotlu pakla
našli i kako su prošli, jednako legendarni Dragan Stojković kao predsednik FS SCG
ili Dejan Savićević kao selektor nacionalnog tima? Zar Siniša Mihajlović nije
bio karta na koju je igrao Tomislav Karadžić kada ga je nakon više promašaja
doveo na selektorsku klupu, bez obzira na prethodnu (skromnu) trenersku
karijeru. Karadžić je sa odabirom Siniše Mihajlovića napravio manevar kojim je
u javnosti primirio protivnike za neuspeh u kvalifikacijama za Evropsko
prvenstvo u Poljskoj i Ukrajini 2012. Ubeđujući naciju da je strateški cilj
odlazak na Svetsko prvenstvo u Brazil 2014. Glavni cilj nije ostvaren
zahvaljujući pre svega Mihajlovićevoj tvrdokornosti i "principijelnosti".
Eliminisao je nekoliko istaknutih igrača iz konkurencije i zavodio nesuvisli
režim. Neuspesi na početku kvalifikacionog ciklusa su promenili ploču koju je
vrteo Karadžić, relativizacijom strateškog cilja. Tada je plasirana teza da je
važno napraviti tim za naredne cikluse u najzančajnijim takmičenjima. I sada
umesto da Mihajlović nastavi i dokaže osnovanost manipulišućih teza, otišao je
u svoju Italiju. Ma kakav da je patriota, po čemu se uz vanredne igračke
kvalitete nebrojeno puta pozicionirao, Srbija je za njega ipak samo država u
kojoj ne želi da živi niti dugoročno da radi. Više mu je kao prolazna stanica.
Da je drugačije, nastavio bi sa igračima koje je selektirao. Dokazao bi da je
bio u pravu. Umesto Srbije, on je odabrao status Tomislava Karadžića i time
uslovio svoj eventualni ostanak. Pošto Tole odlazi, Siniša je smatrao da je to dovaljan
razlog da se vrati Latinima i ostavi Srbe.Toliko o njegovom patriotizmu!
Šta su Piksi, Dejo, Miha ostavili nakon svojih zabludelih
mandatnih perioda? Dodatnu razvalinu! Javnost ih i dalje pamti i drži u emociji
kao nanadmašne fudbalere, pa im je oprostila grehe koje su učinili (ne)svesno
kada su preuzimali kukavičje jaje koje su im podmetnuli prevejani. A oni su u
svom zanosu svojih briljantnih igračkih karijera pomislili da je rukovođenje
organizacijom kao napraviti fintu, odigrati dobar pas, asistirati ili postići pogodag…
U prenosnom smislu, to jeste to! Ali uspešni rukovodioci nisu znali ono što su
oni imali i činili kao igrači na fudbalskom igralištu. Za razliku od zelenog
polja, fudbalska organizacija je krvavo polje u kome su neke druge sposobnosti
na delu!
U
poređenju sa svojim (pre)ambicioznim prethodnicima, Dejan Stanković je ne
odbijajući mogućnost da se kandiduje za predsednika FSS, bez velike najave i
kampanje prošpartao fudbalskom Srbijom, razgovarao sa postojećom
infrastrukturom kadrova i nakon svega doneo SAMOSTALNO i ODGOVORNO jedinu
moguću odluku.
Racionalno i trezveno je saopštio radoznaloj javnosti
da je odustao od kandidature nakon što je izmerio: očekivanja javnosti, stanje
i probleme i mogućnosti koje su na raspolaganju za radikalne rezove. Ovi utisci
su pretegli njegovu veliku želju da pomogne svojoj organizaciji.
Ovakav
stav bi mogao biti moralni kriterijum svakom drugom potencijalnom kandidatu za
Karadžićevog naslednika. Kamo lepe sreće da je odluka Dejana Stankovića primer
zrelosti, odgovornosti i poštenja aktuelnih nosilaca javnih, posebno državnih
funkcija. Možda bi Srbijom zasijalo svetlo na kraju tunela!