Klot frket

Gladijatori

  Činjenično je stanje da se upravo tenis, sport najdublje bele tradicije, elegancije lepršavih suknjica i skoro pa viteškog kodeksa, od vremena Kris Everet koje se mnogi sećamo, pa dotonažneSerene Vilijams koja je kao i njena sestra ili naša Ana retko bez ortopedskih pomagala, potpuno izvitoperio. Najkonzervativniji stajliš sport je izrastao u najveću snobovsku klanicu pretvarajući se u najtransparentniju esenciju kardinalne devijacije ideje nadmetanja u veštini, u umeću, u stilu, u lepoti, u zanosu, sve te vrednosti su danas proizvele dijalektički obrt tako da bi se moglo reći da je profesionalnom sportu kvalitet sunovraćen u kvantitet.

Isidora Bjelica

Dan pošto je Novak Đoković, Nole nacionale, izbacio oca i brata iz lože u Vimbldonu i nekoliko dana pošto je najpre Jelena posrnula zbog tzv. ženskih stvari, a Ani naprasno posle 1-6 strašno prsnuo mišić, pa se zatim, pošto se isplakala, iskazalo dragička da to i nije neka povreda, na televiziji je prikazan debitantski film Roberta Maligana, Pobeđen strah (Fear Strikes Out). Iako je snimljen s kraja pedesetih, u vreme romantičnih vimbldonskih priredbi kada se više obraćalo pažnje na toaletu, stil i lepotu nego na sam rezultat, ovaj film izgleda kao direktni komentar današnjeg Vimbldona ili fenomenološki posmatrano, trenutnog stanja u svetskom tzv. profesionalnom sportu uopšte.
Ovaj film je prikazan drugim povodom, memorijalno, u slavu holivudskog velikana Karla Maldena koji je umro u dubokoj starosti u 97. godini. Po svoj prilici jer je u ranoj mladosti, kada je srpsko ime Mladen Sekulović promenio u američkoj publici prihvatljivije Karl Malden, prestao da se bavi sportom i opredelio za glumu. Mada je njegov slučaj netipičan i nipošto ne bi trebalo da nas navuče na pomisao da niz Bulevar sumraka curi med i mleko, to nije predmet naše priče. Zato je siže filma više nego indikativan. Okrutni otac (Karl Malden) - srećom, lik nije Srbin! - nošen svojim neostvarenim snovima i suludim Drajzerovskim ambicijama, jedinog sina (igra ga frenetični Entoni Perkins) uteruje u ludaru, terorišući ga vlastitom opsesijom da postane ne veliki nego najveći udarač, odbrambeni igrač u povesti bejzbola, američkog sporta br. 1 koji je više metafora američkog liberal-kapitalističkog tur de forsa nego što je igra nalik bilo kojoj drugoj, sem kriketa čiji je verovatno derivat. U pitanju je kult pobede, kult uspeha, a uspeh se uvek iskazuje kroz novac.
Naše nacionalne perjanice, naši mučenici na ovogodišnjem Vimbldonu, mitologizovanoj pozornici najmistifikovanijeg individualnog sporta, doživeli su jedan sunovrat koji se uopšte ne tiče rezultata, oni su se jednostavno psihofizički raspali. Najpre Jelena, koja bi nakon svojih eseja o menstruaciji mogla da nadmaši Neleta u reklamama ako bi prihvatila da za Đilasa ili Šapera propagira higijenske uloške; zatim Ana kojoj se nakon 1-6 raspada noga, da bi pošto preplače dva dana ustanovila da to i nije neka povreda; i napokon Nole koji za razliku od Entoni Perkinsa bez pomoći psihijatra odlučuje da se ratosilja oca usred izgubljenog meča.
Iako je reč o tri žalosna prizora koja na izvestan način kompromituju dignitet naših nacionalnih uzdanica, to nije point ov vju  ove raspravice. Mada je to svakako dobra ilustracija mojih argumenata protiv nakaradnosti profesionalnog sporta o kojima je često nadahnuto govorio Duci  Simonović, čovek koji bi verovatno mogao da napiše najupečatljiviju analizu Perkinsovog lika u gore navedenom filmu.
Mene, međutim, više interesuje lik u tumačenju našeg maestralnog Karla Maldena (ruku na srce, on i nije punokrvni Srbin pošto mu je majka Čehinja). To je čovek koji pokušava da svog sina podvrgne potpunoj poslušnosti da bi ga pretvorio u pobedničku mašinu koja će rehabilitovati njegove izgubljene iluzije, ali ono što je još bitnije: koja će potvrditi liberal-kapitalističke postulate američkog sna, koja će postati perpetum mobile, nešto kao antropomorfna kovnica novca. Nešto kao Nole, Jelena ili Ana, ili još gore, nešto kao sestre Vilijams, nešto kao raspadnuti Nadal, nešto kao Federer koji emituje emocije tek u trenutku krvave pobede kada se deblokiraju njegovi suspenzori i transformišu u animalnu indiskretnost. On bi mogao jednom, zaista, na Vimbldonu da se upiša od sreće. Naime, svi se ti kiborzi, u šta su pretvoreni ti fantastični talenti kroz permanentna takmičenja glorifikovana nerazumljivim premijama,  permanentno uneređuju pred najširim auditorijumom, sve sa svojim najbližima u publici, koji, kao Karl Malden od Entoni Perkinsa, od svoje dece, braće, sestara ili rođaka očekuju da budu najbolji, najuspešniji, najslavniji i najbogatiji, po cenu da ih iz te gladijatorske arene, pre ili posle, iznesu kao invalide u kolicima ili raznesu u delovima.
Tonska špalta tog paganskog delirijuma svakako su zastrašujuća urlanja i stenjanja, jauci i krici koji verovatno pokrivaju prđenja i podrigivanja zagušena jecajima, pljuvanjem, psovanjem i preklinjanjem. Zar nismo u polufinalnom meču dublova mogli da vidimo da su protivnici bili spremni da našeg poslednjeg musketara Zimonjića i bukvalno dotuku ciljajući mu 200 na sat lopticu u testise. Proveri gi, što bi rekao Šaper u svojoj pobedničkoj advertajzing kampanji.
Činjenično je stanje da se upravo tenis, sport najdublje bele tradicije, elegancije lepršavih suknjica i skoro pa viteškog kodeksa, od vremena Kris Everet koje se mnogi sećamo, pa do tonažne Serene Vilijams koja je, kao i njena sestra ili naša Ana, retko bez ortopedskih pomagala, potpuno izvitoperio. Najkonzervativniji stajliš sport je izrastao u najveću snobovsku klanicu pretvarajući se u najtransparentniju esenciju kardinalne devijacije ideje nadmetanja u veštini, u umeću, u stilu, u lepoti, u zanosu, sve te vrednosti su danas proizvele dijalektički obrt tako da bi se moglo reći da je profesionalnom sportu kvalitet sunovraćen u kvantitet. I to se, dakle, najekstremnije iskazuje u sportu najviše aristokratske provenijencije koji je iznedren iz najplemenitije dokolice, koji je bio sav čist i artificijelan, u svojoj suštini koreografičan, iz tih razloga su, uostalom, smišljeni i dublovi kao viši oblik dekadencije.     Dublovi su danas, naravno, oterani na marginu, jer je suština u individualnoj eksploataciji. Skoro svake, valjda treće, nedelje imamo novi i novi turnir, ovog ili onog ranga, na ovoj ili onoj podlozi; sadistički koncipirani kriterijumi rejtinga i renkinga, ne dozvoljavaju takmičarima nikakav predah jer svaki preskočeni termin podrazumeva strmoglavljivanje niz listu prestiža, slave i zarade. I tako u nedogled - od betona, preko šljunka i plastike, do trave, od Aljaske do Australije, od Tokija do centralnog londonskog meridijana, do Vimbldona gde su ove godine pokopane mnoge srpske iluzije.
Ali na toj klanici pet možda je najlakše razumeti srpske roditelje. Ako živite u državi koja vam oduzima sve i ne nudi ništa, prirodno je da odlučite da budete sam svoj majstor za svoje dete, da ga usmerite da sluša samo vas kao što je, eto, u pominjanom filmu Malden trenirao sina, no to pre ili posle vodi u kolaps, i to isključivo iz potisnutih ambicija da se bude priznat u svom selu, i tako se stiže do još jednog paklenog kruga. Priznanje vas vraća sredini od koje ste bežali, ako želite priznanja morate da prihvatite i odgovornost prema onima koji vam ta priznanja uručuju. To je taj smrtonosni zagrljaj zajednice, bez koje ne možete isključivo iz  vlastitih slabosti koje ste pokušavali da prikrijete i iscelite preko uspeha vaše dece. Kao što cifre kažu, uspeh je neuporedivo skuplji od neuspeha, pogotovo što je njegova cena zdravlje, a u najekstremnijim slučajevima u pitanju je mentalno. I to je sasvim prirodno: ako se krene od individualne patologije i prođe kroz kolektivnu, veoma često stiže se do psihoze. I tako nas brejk za brejkom dovodi do brejkdauna, tik-tak, tik-tak.

Bez dlake na jeziku

Ritam

Skoro svake, valjda treće, nedelje imamo novi i novi turnir ovog ili onog ranga, na ovoj ili onoj podlozi, sadistički koncipirani kriterijumi rejtinga i renkinga ne dozvoljavaju takmičarima nikakav predah, jer svaki preskočeni termin podrazumeva strmoglavljivanje niz listu prestiža, slave i zarade. I tako u nedogled - od betona, preko šljunka i plastike do trave, od Aljaske do Australije, od Tokija do centralnog londonskog meridijana, do Vimbldona gde su ove godine pokopane mnoge srpske iluzije.