Kontranapad
Šta rade deca u
odsustvu pedagoške poeme i pravog autoriteta
Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju
Odluka Siniše Mihajlovića da odstrani Adema Ljajića iz
sastava reprezentacije Srbije zbog odbijanja da peva himnu države čije boje brani, podelila je
široku javnost, i dala joj neželjenu političku dimenziju. Temom se detaljno
pozabavio Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Tabloida, posmatrajući
ceo slučaj kao društveni fenomen u širem smislu.
Miroslav Vislavski
U zemlji bremenitoj svakojakim problemima, čeprkanje po nacionalnim
osećanjima manjine koja sedi na prepunom buretu baruta sa potpaljenim fitiljem
verske zaslepljenosti, može da izazove mnogo veće posledice od javnog
ispoljavanja navijačke pripadnosti dela građana Srbije zemljama islama,
nasuprot svojoj domovini. Građani Raške, današnjeg Sandžaka i ne kriju da su u
duelima nacionalnih timova Srbije i Turske, velikim udelom opredeljeni za
naslednike viševekovnog osvajača srpskih prostora. To, ipak nije normalno!
Nekada u jugoslovenskoj zajednici nije bilo takvih primera. Ni pojedinačnih!
"Poštovanje samog sebe"
Adem Ljajić, mladi internacionalac, očigledno nije cvećka! Pokazalo se da
je sklon konfliktnom ponašanju. Više se čulo za njega u poslednje vreme po
skandalu nego po igrama. I pored toga, selektiran je u sastav reprezentacije
koja je perspektiva fudbalske Srbije.
Nakon utakmice sa Španijom u Sent Galenu u Švajcarskoj u kojoj je naš tim
poražen sa 2:0, vraćen je u Srbiju. Po dolasku u Beograd je izjavio: "Meni
je stvarno žao. Još sam pod utiscima...To je život, idemo dalje. Žao mi je što
se sve ovo izdešavalo...Volim Srbiju, hteo sam da igram za Srbiju od svoje 10.
godine...Poštujem svakog, ali ako ne poštujem sebe, onda niko više mene ne može
da poštuje". Nije objasnio šta znači da mora da poštuje sebe.
Istina, imali smo primera u nedavnoj prošlosti da mnogi građani, posebno
navijači sa severa i juga, a potom i sa istoka i zapada, nisu ni ustajali
prilikom intoniranja himne "Hej Sloveni", da su joj više od decenije
zviždali, negodovali protiv nje... Neki sportisti su je bojkotovali, kao i veći
broj fudbalera Jugoslovenske selekcije za koju je igrao današnji selektor.
Dakle, ni Siniša Mihajlović nije pevao državnu himnu iako je nastupao za
selekciju zemlje koja se zvala Jugoslavija, sa svim Ustavom i zakonima koji su
je činili legitimnom državom.
Ali, Adem Ljajić nema pravo da se ogluši o dogovor sa Sinišom Mihajlovićem,
ukoliko je potpisao Sporazum po kome je prihvatio obavezu da će kao i ostali
igrači u timu, pevati himnu, makar mu se ne dopadala! Ako nije znao sve reči,
kako ističe njegov otac Samir, mogao je da otvara usta na reči koje su mu
morale ostati u uhu i pokazati poštovanje prema selektoru kome je poverio svoj
reprezentativni status, potpisujući uslove o ponašanju u državnom timu na koje
je dobrovoljno pristao. Na utakmici sa Špancima, Ljajić nije bio vokalni
solista, već deo hora koji se ne čuje, ali pred gledaocima televizijskog
prenosa ostavlja utisak da peva!
Dakle, sve je jasno kada se radi o motivu Adema Ljajića. Poštovanje himne,
u ovom slučaju svoje države, civilizacijski je manir i gest kulture, a ne samo
patriotska dužnost! Ako Ljajić nije patriota koji to osećanje dokazuje i
pevanjem himne, morao bi kao član nacionalnog tima da poseduje elementarnu
kulturu i poštovanje prema onima sa kojima nastupa u Reprezentaciji zemlje koja
je u srcu svih njegovih kolega u ekipi.
Pre pola veka na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964 godine, olimpijac
Kraljevine Jugoslavije iz Berlina 1936 i misionar sporta posebno atletike,
Jakim Jaša Bakov, rodom iz Ruskog Krstura je naučio na pamet i pevao Japansku
himnu pred zvaničnicima Olimpijskog komiteta zemlje domaćina (anegdota kaže
pred Japanskim carem Hirohitom). Za nagradu, dobio je set ulaznica za sva
atletska takmičenja!
Odstranjivanje Adema Ljajića iz reprezentacije Srbije u značajnom delu
Bošnjačke javnosti je prihvaćeno kao diskriminaciju Bošnjaka. Uostalom u
saopštenju Bošnjačke kulturne zajednice nedvosmisleno se to i kaže: "Ovim
diskriminacijskim činom, Siniša Mihajlović potvrđuje da Bošnjak ne može da ima
zasluženo mesto u reprezentaciji bez odricanja od svog identiteta. Ovakav odnos
vlasti prema Bošnjacima naterao je vrhunske sandžačke sportiste da zaigraju pod
zastavama BiH, Turske, Nemačke i drugih zemalja, gde ih niko ne prisiljava da
pevaju njihove himne" i dodaje da je: "postalo sasvim jasno da u
srpskim timovima i srpskoj reprezentaciji nema mesta ni za koga osim za
pripadnike srpskog naroda...Zbog ovakvog ponašanja ne čude sve učestaliji
glasovi za formiranje Fudbalskog saveza Sandžaka i Fudbalske reprezentacije
Sandžaka", dodaje se u ovom saopštenju. To je ilustracija dokle se ide u
politizaciji ovog slučaja...
Ljajić po fudbalskom formatu još ne zavređuje da mu se posvećuje takav
tretman kakav uživa ovih dana u javnosti. Njegov gaf sa kojim je "poštovao
sebe", izazvao je polemike i deobe između intelektualaca konzervativnog i
evropejskog kapaciteta ili političara leve i desne orijentacije, između vernika
jedne i druge konfesije, nacionalista i fundamentalista… Produbio je jaz između
većine Bošnjaka i jednog dela Srba, posebno tvrdokornog stava.
"Verske ili političke strasti"
Da li je onda pametan potez selektora? Da li su pitanja ponašanja
izabranika u nacionalnom timu, kodeks, pravila i druge stvari koje proizilaze
iz Sporazuma Siniše Mihajlovića sa igračima, domen odnosa Selektora i igrača
ili o tome treba da se stara Fudbalski savez Srbije?
Odluka je razumljiva, možda dobra... U svakom slučaju, ona je
principijelna! Mihajlovićevska, preko kolena! Zbog toga se potez selektora može
doživeti kao nepromišljen i štetan! U primeni Sporazuma sa igračima
("Sinišinog Ustava") morale bi da postoje neke druge kazne. Možda
novčane, ako postoji novac kojim se nagrađuju reprezentativci (to ne znamo).
Možda suspenzija, klupa za rezervne igrače… Konačno, mogao je Mihajlović da se
odrekne Ljajića i sa drugim obrazloženjem.
Nije moralo na sva zvona oglašavati da je momak odbio poslušnost da peva
himnu.
Umesto priča o igri, slabom izdanju novog sastava reprezentacije u duelu sa
rezervistima Španskog nacionalnog tima, bezidejnosti i kukavičkog izdanja
"orlova", strasti se namiruju preko leđa i na račun mladića o čijem
ponašanju mora porodica da se pobrine, ali i Fudbalski savez Srbije, ukoliko
računa na njega u budućnosti. Šta ako
Siniša povuče neki drugi potez koji može da uzburka nove političke strasti? Ako
zbog istih razloga sutra odstrani na primer reprezentativca Miralema
Sulejmanija, jednog od vodećih u Holandskom Ajaksu?
Mihajlovićeva neka ponašanja su imala političku dimenziju. U karijeri
fudbalera ostali su u sećanju njegovi patriotski stavovi. U vreme kada nas je
"Milosrdni anđeo" tukao i razarao zemlju, živote i duše, Siniša je
bio jedan od najglasnijih naših sportista koji im je uzvraćao najrazornijim
porukama u odbrani svoga naroda. Činio je to hrabro i beskompromisno. Tako kako
se ponašao uvek na terenu. Kada je svet satanizovao Slobodana Miloševića, bio
je decidan i nedvosmislen: "Milošević je ostavio super utisak na mene. On
je bio predsednik moje države i zbog toga sam ga branio". Krajem
devedesetih je bio među retkim sportistima koji su se učlanili u SPS, a potom
ubrzo bez objašnjenja vratio knjižicu... Ali kao mlad i temperamentan sportista
imao je i ispade zbog kojih su ga na najružniji način stavljali u kontekst "srpskog
prostaka" zbog pljuvanja protivničkog igrača na očigled javnosti ili kada
je po rasnoj osnovi vređao igrača iz suprotnog tabora. Bio je prvi fudbaler
koji tužio Crvenu zvezdu, prilikom prelaska u Romu. A pre nego je napustio
Vojvodinu, fotografisao se za naslovnicu tiražnog "Tempa" u dresu
budućeg kluba Crvene zvezde. To mu navijači Vojvodine nikad nisu
oprostili...Javno je manifestovao prijateljstvo sa Arkanom... Sve je to deo
Mihajlovićeve mladosti i to bi on morao imati na umu kada radi sa mladima.
Oni koji danas osuđuju Ljajića i podržavaju Mihajlovićevu odluku,
objašnjenja nalaze u poređenjima sa crnim igračima Francuske koji su proizvod
kolonijalnog statusa svojih zavičaja, ali koji zdušno pevaju
"Marseljezu". Ili sa Amerikancima koji bez obzira na poreklo svi
poštuju i pevaju američku himnu. To naprosto nije uporedivo. Zaboravljaju da su
naše rane još sveže, da su danas nacionalne manjine u Srbiji, do pre dvadeset
godina bili narodnosti u Jugoslaviji, u kojoj su tretirane kao ravnopravne sa
većinskim narodima.
Pravo je Srba koji to tako hoće, da uživaju u svojoj nacionalnoj državi i
njenoj istoriji, ali ne treba da osuđuju one koji nacionalnu himnu ne
doživljavaju kao svoju jer se u njoj ne prepoznaju. "Bože pravde"
peva o spasenju "srpskih zemalja i srpskog roda", a neki namerno
"pogreše" pa pevaju Himnu Kraljevine Srbije koja poziva na spasenje
"srpskog kralja i srpskog roda". Očito je da tu manjinci ne
doživljavaju emociju koja budi patriotski i nacionalni osećaj Srba. Zato ne
treba osuđivati ako na pobedničkom postolju sutra bude Čaba Silađi, Ivan
Lenđer, Mihal Dudaš i neko od njih ne zapeva himnu. To ne znači njihovu izdaju
Srbije ili mržnju prema Srbima. To se mora razumeti.
Manjinci ne traže da se menja himna ili njen postojeći tekst. Ne traže ni
druga obeležja države koja je Republika, na mesto sadašnjih koja upućuju na
Monarhiju. Oni poštuju i sprovode Ustav i zakone svoje države Srbije, njena
obeležja i simbole. U tome je suština, a ne u pevanju i manifestovanju
oduševljenja! Treba poslušati neke neslovenske sportiste koji su obožavali
Jugoslaviju. Za olimpijske šampione u rvanju Stevana Pištu Horvata ili Jožefa
Terteija, košarkašicu Mariju Veger, rukometaša Jošku Holperta, odbojkaša Đulu
Meštera, strelkinju Aranku Binder (pripadnici mađarske nacionalnosti), kao i
stonotenisera Iliju Lupuleskua (rumun), te fudbalera Silvestera Takača (rusin),
"Hej sloveni" je himna koja i danas uzbuđuje i tera suzu! To je
poruka Srbiji, ali i Mihajloviću i mnogim drugima. Ako razumeju, "Slučaj Ljajić"
biće epizoda prošlosti. U protivnom ostaje upozorenje za budućnost.