Evropa

Ciprasov antiglobalistički manifest u praksi: odbrana naroda i države od bankarskog nasilja i imeprijalizma

Grčka tragedija u tri čina

Nova grčka vlada krenula je žestoko i efikasno sa ukidanjem svega antisocijalnog što je uradila prethodna politička garnitura u Atini. Birajući između poniženja i kockanja, Grci su odlučili da reskiraju. O tome šta se stvarno dešavalo u Grčkoj i šta će se dalje dešavati, piše MIlan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.

Milan Balinda

Grci su na vanrednim parlamentarnim izborima 25. januara glasačkim listićima jasno poručili da im je dosta stezanja kaiša. Partija krajnje levice dobila je 149 od 300 mesta u Parlamentu, a potom je odmah, istog dana, sklopila savez sa desničarskom partijom koja im je dopunila do potrebne većina plus dodatnih desetak poslanika.

Radikalna levica poznata po imenu Siriza počistila je ostale partije na izborima, obećanjima da će izvući Grčku iz dužničkog ropstva. Da će Grci moći pristojnije da žive. Da mogu da podignu glave. Može li nova vlada ta obećanja, a i mnoga druga, da ispuni, sasvim je drugo pitanje. Jedno je sigurno, birajući između poniženja i kockanja, Grci su odlučili da reskiraju. Ostatak Evrope mogao bi sebe da smatra srećnim jer je pobedila radikalna levica, koja uopšte i nije tako radikalna, a ne neka radikalna, fašistička partija, nešto što bi moglo da se dogodi u Francuskoj i u još nekoliko zemalja Evrope, jer nakon sedam godina neproduktivne štednje na Starom kontinentu porasli su apetiti pro-fašističkih stranaka. Siriza neće da istupi iz Evropske Unije i neće da napusti evro zonu, ali hoće da pregovara o grčkom dugu.

U ovoj grčkoj tragediji imamo sukob između Sirize, koja predstavlja Grke, i evropskih zvaničnika koji, pre svega, zastupaju interese profita velikih banaka. U prvom činu odigrao se dogovor između atinske vlade i „trojke" (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF), dogovor koga nije bilo realno ispuniti i koji je, na kraju krajeva, postizao veoma blede pozitivne rezultate. U drugom su činu Grci odlučili ono što su odlučili na izborima, a treći se upravo sada odvija pred našim očima. Biće tu i dodatnog epiloga u kojem ćemo saznati ko je pobedio i na koji način. Slični scenariji spremaju su krajem godine u Španiji, a biće to melodrama, Portugalu, možda Irskoj, Italiji i Škotskoj. Finansijska štampa ovu grupu zemalja naziva PIIGS (svinje) po početnim slovima njihovih imena, prenebregavajući da je bankarska pohlepa najviše doprinela dužničkim krizama.

Razjasniće se donekle u trećem činu ko je veća svinja, onaj koji uzima zajam ili onaj koji mu pozajmljuje. A sve je počelo negde oktobra 2009. godine kada je socijalno-demokratska vlada grčke pod vođstvom PASOKA, a na čelu sa Đorđom Papandreuom, otkrila i obelodanila da je prethodna konzervativna vlada krivotvorila brojeve budžeta. Grčki deficit nije bio tri odsto, već celih 12. Zemlja je počela da se zadužuje pod nepovoljnim uslovima sledeći pogrešne ekonomske preporuke. Sve je to moglo odmah da se završi da su im odobrena neka finansijska olakšanja, budući da Grčka ne predstavlja više od dva odsto celokupnog ekonomskog proizvoda Evropske Unije.

Sada, nakon finansijskog mrcvarenja, ekonomija zemlje pala je za 25 odsto u odnosu na početak krize. Očigledno da nametnute mere štednje nisu funkcionisale, a jedino što su postigle su ljudske tragedije uzrokovane nemaštinom. Dug je odavno trebalo otpisati, a i tako bi bilo mnogo jeftinije.

Vrlo je verovatno da su Grci učinili ostatku Evrope ogromnu uslugu dovodeći u pitanje postulate Berlina i Brisela da se samo stezanjem kaiša do iznemoglosti može postići neki napredak. Brojevi pokazuju da je takva ekonomska filozofija pogrešna. Aleksis Cipras (40), vođa Sirize i novi premijer Grčke, nakon pobede ispred svojih glasača na atinskom trgu rekao je da su „... Grci danas stvorili istoriju. Nada je stvorila istoriju... Grčki narod dao je jasan, jak i nesumnjivi mandat. Grčka je okrenula list. Grčka je napustila destruktivnu štednju, strah i samokažnjavanje. Ostavila je iza sebe pet godina poniženja i bola".

Dosadašnji premijer, Samaras, pojavio se na nacionalnoj televiziji da bi priznao poraz rekavši da je on „preuzeo vlast u trenutka kada je zemlja bila na ivici provalije i da je ponovo uspostavljeno međunarodno poverenje". Takođe je izjavio da je grčki narod rekao svoje i da zemlja mora da poštuje tu odluku.

Ostatak Evrope mora dati šansu Ciprasu

Kao posledica stezanja kaiša 3,1 milion Grka, oko trećine stanovništva, ostalo je bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Grčka je sada zemlja sa humanitarnom krizom u kojoj skoro trećina građana žive ispod linije siromaštva, a nekih 18 odsto nisu u stanju da sebi obezbedi najosnovniju ishranu. I mada je Siriza ublažila nešto od svojih 40 tačaka političkog programa, sa kojim su izašli na prethodne izbore i dobili jedno 10 odsto manje glasova nego sada, taj njihov novi program već je počeo da se ostvaruje još drugog dana nove vlade odlukom da se minimalna primanja povećaju na 750 evra mesečno. To bi bilo nekih 100 evra više od onoga što se garantuje u Španiji, te je sigurno da će Španci reagovati zahtevima da se i kod njih poveća minimalac.

Novoj Grčkoj vladi tek predstoje pregovori sa centrima moći, i kapitala, Evropske Unije, ali njihova pozicija nije beznadežna.

Naime, Grčka neće izaći iz EU jer to nikome ne bi odgovaralo; Grčka neće napustiti evro zonu, opet, jer nikome to ne bi išlo u prilog i, najverovatnije, Grčka neće istupiti iz NATO saveza. Aleksis Cipras može da nastavi sa svojim populističkim porukama, a i ne mora na taj način, dok lideri Evrope ne bi smeli da pozivaju na „odgovorno ponašanje" jer su već na primeru Grčke izgubili sav kredibilitet. Makar u Evropskim zemljama. Program trojke nikada nije valjao, nije davao pozitivne rezultate, a nije ni bio human. Program trojke je, najprostije rečeno, bio pogrešan i priglup. Njihovi su stručnjaci očekivali da će u Grčkoj procvetati privatne kompanije, a kako se to nije dogodilo moraju da preuzmu odgovornost za svoje neznanje.

Ta neoliberalna ekonomska filozofija nanela je velike štete grčkim familijama, društvu u celini i pojedincima. Trojka će imati velikih poteškoća da ubedi nekoga iole poštenog da su njihovi programi prava stvar. Ne makar unutar Evropske Unije. U ovom trenutku pozicija Sirize izgleda mnogo realnija od stavova trojke. Sirizin plan možda i može da postigne uspeh, plan trojke već je doživeo poraz. Grčka je, sledeći program trojke, udarila u samo dno tek prošle godine. Pad je bio dug ali siguran i stopa nezaposlenosti dostigla je cifru od 28 odsto, a među mladima dostigla je 60 odsto. Oporavak, koji je usledio nakon treska na dno jedva je primetan. Skoro zanemarljiv i ne obećava poboljšanje životnog standarda u doglednoj budućnosti.

U svojoj kolumni u Njujork tajmsu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Kruman, u broju od 26. januara, objašnjava zašto je evropski program za Grčku bio isuviše optimistički. Kaže da je to zbog toga što su „tvrdoglavi službenici zastupali ekonomiju fantazije". Mada je MMF bio nešto uzdržaniji, ostala dva člana trojke verovali su u čarobne vile. Da su evropski stručnjaci zaista bili realistični, kaže Krugman, prepoznali bi i priznali da zahtevaju nemoguće. „Dve godine nakon što je program započeo", piše Krugman, „MMF je potražio primere iz istorije u kojima su nalik grčkim programima, pokušaj da se otplati dug kroz štednju bez olakšica u dugovanju i bez inflacije, bili uspešni. Nije pronašao ni jedan". Pol Krugman je podržao program Sirize i jedino im je u svom tekstu zamerio što nisu dovoljno radikalni.

„Ostatak Evrope", kaže Krugman, „bi morao da mu da šansu (Ciprasu) da zaustavi noćne more svoje zemlje".

U tekstu se takođe napominje da je Grčka od 2010. godine drastično skresala javne usluge, smanjila plate i doprinose državnim službenicima... sve u svemu 20 odsto smanjenja javne potrošnje. Opšti zaključak Pola Krugmana, a to potkrepljuje dokazima iz grčkog slučaja, da je politika stezanja kaiša ne samo pogrešna, već i pogubna. U međuvremenu iz grčke vlade poručuju da oni nemaju namera da pregovaraju s predstavnicima MMF, Evropske centralne banke i Evropske komisije, niti sa izaslanicima evropskih lidera već isključivo sa samim liderima, odnosno s vladama. Janis Varufakis, novi grčki ministar financija, svakog dana od izbora ponavlja da sa trojkom nema šta da razgovara. Takođe je istakao da Grčka radi na reformama za oporavak privrede kao i na balansiranju budžeta.

Inače, nova grčka vlada, koja ima samo 10 ministara i nekoliko desetina državnih sekretara, sastavljena je od akademika, maverika, boraca za ljudska prava i vizionara. Vlada premijera Ciprasa položila je zakletvu u dve odvojene ceremonije. Neki su položili zakletvu tokom religiozne ceremonije, ali značajna većina se zaklela u prisustvu grčkog predsednika. Aleksis Cipras, zakleti ateista i najmlađi grčki premijer nakon Drugog svetskog rata, položio je zakletvu 26. januara pred grčkim predsednikom Papuliasom. Vođa grčke desničarske partije Nezavisni Grci, sa kojima je Siriza sastavila koaliciju zbog dva mesta u parlamentu što su im nedostajali, Panos Kamenos, dobio je ministarstvo odbrane. Njemu se pripisuje izjava da Evropom upravljaju „nemački neo-nacisti".

Panagiotis Kurublis, koji je slep, stao je na čelo ministarstva zdravlja.

A Panagiotis Lafazanis, ubeđeni marksista, stavljen je na čelo „super-ministarstva" i nadgledaće energiju, industriju i životnu sredinu. Na čelu drugog „super-ministarstva" postavljen je profesor ekonomski nauka i biće zadužen za najjače sektore grčke ekonomije - turizam, transport i pomorski prevoz. Iako novu grčku vladu mnogi hvale, ima među Grcima i onih koji smatraju da je ona potpuni promašaj. „Uključeni su i neo-staljinisti i alternativni ekonomisti s malo znanja kako da posluju s Evropom", kaže prof. Dimitris Keridis. „Plašim se da je to najava sukobljavanja, ali možda je to ono što Cipras želi".

U tom zaključku i jeste problem: ne zna se tačno šta i kako će Siriza uraditi, a uopšte ne postoji pravi momenat da „radikalna" levica stupi na vlast u Evropi gde se skoro svi ostali kreću ka desnici.

Redukcija duga i nemačke reparacije

Pred izbore 2012. godine koalicija Siriza je iznela svoj program od 40 tačaka. Tada su dobili 26,9 odsto glasova. Za poslednje izbore taj je program donekle razvodnjen i partija je osvojila komotnu većinu sa 36,3 odsto glasova. Pobedniku je, osim proporcionalnog broja koji su osvojili, dodatno pripalo još 50 poslaničkih mesta. U tom programu na prvom mestu se ističe da će Siriza revidirati javni dug zemlje. Kaže se da će povećati porez za one koji zarađuju preko 500.000 evra godišnje na 75 odsto. Takođe se obećava da će se porez velikim kompanijama povećati do nivoa evropskog proseka. Uveo bi se i porez na luksuznu robu. U programu stoji da će se ukinuti finansijske privilegije Grčkoj pravoslavnoj crkvi, ali nije još poznato da li je Siriza morala da revidira ovu tačku da bi se usaglasila sa svojim koalicionim partnerom.

Ustav je trebalo da bude promenjen s ciljem da se garantuje odvajanje crkve i države. Stoji obećanje da će se prazne zgrade vlade, banaka i crkve dati na uslugu beskućnicima. Potom, drastično će se smanjiti vojni troškovi. Takođe je stajalo da će Grčka izaći iz NATO pakta. Obećana je i nacionalizacija bivših javnih komunalnih preduzeća od strateškog značaja. Ukinule bi se kazne za upotrebu opojnih droga. Siriza je nameravala da zabrani policiju da nosi vatreno oružje i maske prilikom obezbeđenja demonstracija. Ukinuti stanovnicima plaćanje zdravstvenih usluga. Predviđeno je povlačenje grčke vojske iz Afganistana i sa Balkana. Povećanje minimalne zarade. Grci očekuju da vide koliko će od ovih originalnih 40 tačaka biti ostvareno, ili će se pokušati sa sprovođenjem.

Jedna važna stavka nije na spisku od 40. Naime, nije samo budućnost ta o kojoj govori Siriza, njihov lider Aleksis Cipras je nakon polaganja zakletve otišao na mesto gde su 1944. godine nacistički vojnici streljali 200 Grka kao odmazdu za jednog ubijenog nemačkog oficira sačekanog u zasedi. Sve je bila simbolika vezana za Grčku i Nemačku.

Cipras je tokom više od godinu dana, a naročito u vreme predizborne kampanje, isticao dva zahteva Sirize: redukciju duga i novac koji Nemačka duguje Grčkoj u ime pretrpljene štete na infrastrukturi i kao ratnu reparaciju. Bivši premijer Antonis Samaras procenio je da Nemačka duguje Grčkoj nekih 200 milijardi dolara za pričinjenu štetu tokom nacističke okupacije, ali nije insistirao da se Grčkoj taj dug isplati. Jedna nezavisna organizacija procenila je da taj dug dostiže cifru od 677 milijardi.

Moguće je da Siriza insistira na nemačkom dugu da bi olakšala pregovore o grčkom dugu. Jedna od lidera nemačke levičarske partije Di Linke, Gabriela Zimmer, kaže da sa „moralne tačke gledišta, Nemačka bi morala da plati te stare nadoknade, kao i 'ratni kredit' koji je Grčka, nasilno, dobila tokom okupacije". Po pisanju američkog dnevnika Njujork tajmsa, neki stručnjaci veruju da su čak 300.000 Grka umrli od gladi tokom nacističke okupacije. Ipak, što se tiče ratne reparacije, veoma mali broj zemalja je dobila bilo kakvu kompenzaciju od posleratne Nemačke. Istina je da je Grčka bila jedna od 22 države koje su 1953. godine, po Londonskom dogovoru, oprostila Nemačkoj polovinu duga. Taj nemački dug uključio je i one još iz Prvog svetskog rata. Nakon te 1953. nemačka ekonomija, oslobođena ogromnog dugovanja, krenula je purom parom.

Nova grčka vlada krenula je žestoko i veoma brzo sa ukidanjem svega antisocijalnog što je uradila prethodna garnitura. Osim povećanja minimalne plate, Siriza je poklonila najsiromašnijima električnu struju. Struja je stigla u 300.000 domova. Nova vlada takođe zaustavlja sve privatizacije, a među njima i ugovor sa kineskom kompanijom KOSKO koja je trebalo da otkupi 67 odsto akcija Pirejske luke. Peking je protestvovao i tražio od Atine da poštuje ugovore. Još tri strane kompanije čekale su u redu da otkupe drugu najveću luku Grčke, Solunsku. Istina je da ništa od ovoga šta radi Siriza nije van njihovih predizbornih obećanja. Kakav će efekat imati ovi dosadašnji potezi nove vlade mogu samo da se nagađaju, ali za sada su tri velike grčke banke imale gubitke od po 12 odsto. To su Pirejska, Alfa i Nacionalna banka. Njihova pozicija je oslabila zbog fuge kapitala izvan zemlje, ali Cipras tvrdi da su tačno predvideli koliko će novca biti prebačeno u strane banke.

Na kraju se postavlja pitanje ko će Grčkoj pozajmiti potreban novac? Malo je verovatno da će to moći uraditi Rusija koja nije 2013. pomogla ni Kipru da spase svoje banke. Pregovaralo se tokom tri meseca o nekih 5,8 milijardi, ali pregovori su propali. To je bilo u vreme kada se Rusija nalazila u mnogo boljoj finansijskoj situaciji, uz visoku cenu nafte, nego što je sada. Na kraju je Kipar ipak morao da se povinuje trojki i da „likvidira" svoje banke. Grčki dug prema MMF, jedinoj instituciji izvan evropskog kontinenta, je samo 10 odsto od celokupnog duga, dok čitavih 60 odsto se odnosi na institucije evro zone. Kad bi Grčka izašla iz evro zone, što se neće dogoditi jer tako nešto nikome ne bi odgovaralo, nova stara drahma izgubila bi veći deo svoje vrednosti još prvog dana i takva bi situacija pomogla samo grčkom turizmu. U svakom slučaju, Siriza će igrati na kartu da bankrot Grčke ne odgovara ni bogatim zemljama Evropske Unije.

A u Španiji levičarski pokret Podemos (Možemo) će igrati na kartu Sirize, mada Španija nije Grčka, niti je Podemos Siriza. Samo na nekoliko sati nakon što je Siriza pobedila, Susana Diaz, socijalistički lider Andaluzije, jedna od španskih siromašnijih regija, objavila je da će biti ranijih izbora, za 22. mart. Rezultati izbora u Andaluziji će najverovatnije uzrokovati niz lokalnih izbora širom Španije i onda će morati biti raspisani generalni izbori i to do 20. decembra. Isto kao Siriza Podemos se strogo protivi kresanju budžeta nametnutih od strane Brisela. Pablo Iglesijas, vođa Podemosa aktivno je u Grčkoj podržavao svog ideološkog kolegu Ciprasa uzvikujući u mikrofon „Siriza, Podemos - venceremos!", „Siriza, Podemos - pobedićemo!" Otkako je partija formirana pre godinu dana, Podemos je postala značajni kandidat za pobednika na španskim izborima.

Narodna partija, koja sada drži vlast, i Socijalisti imaju svaka od 20 do 30 odsto glasova, sudeći po ispitivanju javnog mnenja. Međutim, Španci mogu uvek da se opredele za Socijaliste, umesto da glasaju za Podemos, dok Grci nisu imali takvu alternativu. Aktuelni španski premijer izjavio je da je „kritikovati jednostavno, ali vladati nije". Postoji jasna razlika između Podemosa i Sirize, dok je španska radikalna levica još u procesu svoga identiteta, Siriza je aktivna u grškom parlamentu od 2004. godine. Siriza je realnost, a Podemos je samo mogućnost. Uprkos nekim poboljšanjima španske ekonomije, nezaposlenost se još drži na 23,7 odsto, dok je među mladima ta cifra skoro 50 odsto. Nezaposlenost je najveći problem Španije, a dug ne toliko veliki kao što je to slučaj sa Grčkom.

A 1. Ko su Nezavisni Grci?

Populistička, desničarska partija Nezavisni Grci (Anel), koji su dobili 13 mesta u parlamentu postali su istog dana izbora koalicioni partner levičarske Sirize. Obe partije se slažu da Grčka mora da revidira svoj nacionalni dug i u svemu ostalom se ne slažu. Ipak, da bi pomogli Sirizi većinu u parlamentu, Anel je postavio samo dva uslova - da se ne popušta Makedoniji oko imena te bivše socijalističke republike Jugoslavije, i da Siriza ne insistira na odvajanju crkve od države i počne sa oporezivanjem Grčke pravoslavne crkve. To je bilo sve. Dobili su i ministarstvo odbrane.

Dve partije se ne slažu oko politike imigracije, odnosa sa NATO-om i Turskom, istopolnih brakova i mnogih socijalnih pitanja. Panos Kamenos, vođa Anela, davao je izjave u stilu „Jevreji plaćaju manje poreza, tako je makar objavio londonski Dejli telegraf. Ta je partija ksenofobična, homofobična i sklona teorijama konspiracija. Ipak, sporazum je nakon izbora postignut tokom razgovora koji je trajao samo nešto više od sat vremena. Takođe je interesantno da Sirizu podržava i francuski lider krajnje desnice, Marin Le Pen.