Evrodemokratija

Dok Srbija hrli ka Briselu, Evropska unija se sprema na razvod

Nemci se vraćaju kući

Odbijanje holandskih birača da Evropska Unija započne pregovore sa Ukrajinom o pristupanju, nije usmereno protiv ove države, već protiv birokratizovane Evropske Unije koja se odrekla svojih demokratskih tradicija kako bi armiji birokrata obezbedila dalju egzistenciju na grbači običnih ljudi. Kome treba EU koja ne štiti demokratiju, već podržava nedemokratske režime u okruženju i na sopstvenoj teritoriji korak po korak ograničava ljudska prava?

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

Holanđani su na referendumu 6 aprila ubedljivom većinom od 61 odsto odbacili na nivou vlada već dogovoreni „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju" sa Ukrajinom. „Ovo je početak kraja EU", napisao je posle toga na Tviteru holandski političar Gert Vilders.

U Evropskoj Uniji se posle holandskog referenduma vodi borba između dve ideje: sačuvati Uniju ili je rasformirati i napraviti nešto novo. Holanđani nisu glasali protiv proširenja EU, smatraju analitičari, oni su glasali protiv EU kao takve.

Johanes Han, komesar za proširenje, potpuno nesvestan novonastale situacije, nekoliko dana posle referenduma u Holandiji još uvek je govorio kako je vreme da EU preraste u konfederaciju. Han je jedan od 46.000 briselskih birokrata koji Uniju vide jedino kao zlatnu koku od koje dobijaju neverovatno visoku apanažu (u Hanovom slučajeva skoro dvostruko više nego kancelarka Merkel) i grčevito se bore da ona opstane.

Hanovo mišljenje nije usamljeno, ali nema nikakvog uporišta među građanima kojima je zajedničkog evropskog tumaranja preko glave. Holandsko jasno „ne" briselskoj birokratiji došlo je u najgorem mogućem trenutku, jer nam predstoji referendum u Velikoj Britaniji o eventualnom izlasku ove zemlje iz EU, pa bi votum građana zemlje lala mogao da bude dodatni podstrek za evroskeptike sa Ostrva.

Holandija je jedna od zemalja osnivača Evropske ekonomske zajednice iz koje je vremenom iznikla Evropska Unija i do sada je bila jedna od najvernijih članica. U holandskom gradu Mastrihtu potpisan je 1992. po njemu nazvani ugovor koji je bio uvod u Evropsku Uniju. Zbog toga, odbijanje Holanđana da se povinuju diktatu Brisela predstavlja posebno težak udarac. „Kolevka je izbacila bebu", kaže jedan nemački novinar u svom komentaru o referendumu.

Organizatori referenduma su vešto iskoristili sve ono što se dešavalo u Evropskoj Uniji poslednjih meseci. Na prvom mestu nemačku tvrdoglavost po pitanju azilanata i diktat kancelarke Angele Merkel ostalim članicama EU, kako izbeglice iz Sirije i Avganistana moraju da budu primljene. Bez obzira na stav svojih vlada po tom pitanju, koje su na kraju poklekle pred nemačkim zahtevima, građani su imali drugačije mišljenje kome su odušak dalii na referendumu i to upravo u jednoj od najliberalnijih zemalja Unije.

Višemesečno rvanje kancelarke sa ostatkom EU koačno je rezultiralo time da su se stanovnicima otvorile oči i da su shvatili cinizam navodne demokratije u Evropskoj Uniji. Vlade pojedinih zemalja upravljaju Unijom po diktatu sa strane, a ne shodno volji birača koji su ih postavili. Holanđani su rekli „ne" ovoj izdaji interesa sopstvenog naroda.

Još ranije je mađarski predsednik Viktor Orban jasno svima stavio do znanja kako njega zajedničke odluke po pitanju azilanata, ali i sankcija Rusiji, ne obavezuju. U međuvremenu je poljski ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski rekao da Evropa mora da se odrekne „crnačke poslušnosti prema Sjedinjenim Američkim Državama". Njima dvojici se sada pridružio 61 odsto holandskih birača.

Dok na jednoj strani birači i političari apeluju da se EU ponovo definiše kao ekonomska zajednica, postoje i oni koji nikako ne primećuju vetrove promena.

Tako, na primer, Zeleni iz Nemačke, razočarani što ni jedna zemlja osim Nemačke nije htela da prihvati neograničeni broj izbeglica, traže da se od sada referendumi organizuju na nivou Evropske Unije, a ne na nivou pojedinih zemalja članica. To bi bio korak ka uvođenju zajedničke i jedinstvene evropske nacije, što je pokojni nemački publicista Roland Bader svojevremeno nazvao „najvećim društvenim inženjeringom još od vremena Sovjetskog Saveza".

Holandsko „ne" zato bi moglo da predstavlja istorijsku priliku da se poradi na redefinisanju Evropske Unije, kome bi prethodila ozbiljna i sveobuhvatna diskusija na svim nivoima da li Evropljani uošte žele stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država i jedne evropske nacije. Još pre objavljivanja ishoda referenduma predsednik EU komisije Žan Klod Junker je iskreno priznao kako će on otvoriti vrata krize na Starom kontinentu.

Aktuelni problem je što politički establišment ne shvata šta se u suštini dešava. Umesto da se iskoristi trenutak i Evropa vrati svojim demokratskim tradicijama, sve se više tolerišu diktatorske metode ne samo u komšiluku, već i u samoj EU.

Na prvom mestu mora ponovo da se naglasi kako je sadašnji režim u Kijevu proistekao iz neofašističkog državnog udara kojim je legitimno izabrani predsednik svrgnut. Ono što je nastalo nedemokratskim načinom ne može dekretom da postane demokratsko. Već iz tog razloga je potrebno da EU odbije pregovore sa ukrajinskim pučistima o pristupanju ove zemlje Uniji.

Kada više nije imala manevarskog prostora da ostale članice ubedi da prihvate izbeglice, a pošto su i sopstveni kapaciteti bili popunjeni, Nemačka je uspela da progura sporazum sa Turskom koji svi smatraju ne samo iznuđenim potezom, već i najgorim dogovorom koji je EU ikada potpisala.

Režim Redžepa Tajipa Erdogana ni do tada nije bio demokratski, a posle pomenutog sporazuma postao je otvoreno diktatorski. EU se obavezala ne samo da će Turskoj platiti tri milijarde evra (u slučaju potrebe i celih pet milijardi) da bi se pokrio trošak zadržavanja izbeglica na turskoj teritoriji, već i da će Turcima odobriti bezvizni režim kome se oni nadaju već više od pola veka.

Osim toga, Merkelova je ovim gestom priznala kako Evropa zavisi od saradnje sa Ankarom, a tamošnji režim je to shvatio kao blanko ček da sa opozicijom može da radi šta hoće. Ne samo da se sudi turskim novinarima koji su objavili dokumenta o finansiranju islamskih terorista u Siriji od strane turske vlade, već se kamenuju predstavništva nemačkih medija koji su objavili satiričan prilog o Erdoganu.

Iako je u početku nemačka vlada turskim sagovornicima ukazivala na slobodu štampe koja važi u ovoj zemlji, veoma brzo je televizijska emisija, u kojoj se ismeva turski režim, skinuta sa interneta, a sporni prilog je izbrisan u reprizi, dok uredniku preti zatvorska kazna u Nemačkoj.

Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova je, kako tvrdi televizija ZDF u emisiji „Tagesspiegel", došlo do zaključka kako je emisija uvredljiva po turskog predsednika, čime su ispunjeni uslovi iz člana 103 nemačkog krivičnog zakona. Nikada do sada pomenuti član nije korišćen za procesuiranje urednika ili scenariste jedne nedvosmisleno satirične emisije na javnoj televiziji u Nemačkoj, ali nikada do sada Nemačka nije bila ni toliko zavisna od saradnje sa jednim diktatorskim režimom, kao što je sada slučaj.

Pobornicima evropskog jedinstva, kojih su institucije u Berlinu prepune, najmanje u ovom trenutku bi bilo u interesu da Turska ponovo otvori svoje granice za migrante koji bi preplavili ionako nestabilnu Evropsku Uniju i definitivno doveli do suspenzije Šengenskog sporazuma. Zbog toga se i pokušava, čak i po cenu kršenja osnovnih ljudskih prava u sopstvenoj zemlji, da se umilostivi „sultan" Erdogan.

Koja je svrha postojanja Evropske Unije, ako ona ne može da garantuje očuvanje slobode govora i demokratije? Holandsko „ne" tako postaje i poziv za vraćanje na ove tradicionalne evropske vrednosti.

A 1. "Cenzurisano"

Do početka aprila ove godine, Jan Bemerman je bio samo jedan od satiričara na nemačkoj televizji ZDF. Onda je u svojoj emisiji pročitao pesmu koja ne pretenduje da bude umetničko delo, ali koja veoma efektno pogađa novog „sultana sa Bosfora" Redžepa Tajipa Erdogana.

Urednički kolegijum televizije je reagovao munjevitom brzinom i iz reprize emitovane sledećeg dana skinuo taj segment. Čak ni turski zvaničnici nisu stigli tom brzinom da se oglase. Nemački ambasador u Ankari je tek dan kasnije pozvan u tursko Ministarstvo spoljnih poslova, gde mu je uručen protest zbog navodne uvrede predsednika Erdogana. Nekoliko dana po emitovanju telefonom je Angela Merkel razgovarala sa Erdoganom i uveravala ga kako u Nemačkoj, u principu, važe i sloboda govora i sloboda štampe, tako da nemačka vlada nema mogućnosti da vrši cenzuru televizijskog programa. Koji je bio odgovor turskog samodršca nije poznato, ali on je, očigledno, bio veoma efikasan.

Jer, ono što je usledilo u Nemačkoj, podseća na Honekerovu eru u DDR-u.

Na ZDF-u su počeli uveliko da razmišljaju o tome kako da se ubuduće spreče ovakve „nezgode". „Predajte sve priloge, koji pominju Erdogana, prvo turskoj ambasadi na odobrenje", podsmešljivo ih savetuju kolege iz dnevnog lista „Bild".

Urednik i voditelj dnevnika „Heute-show" na ZDF-u Oliver Velke, međutim, uzeo je svog kolegu Bemermana u zaštitu i ono što se dešavalo sa njegovom emisijom otvoreno u programu nazvao cenzurom. Sa veštačkim brkovima i turskom zastavom na stolu u ironičnoj predstavi u sred dnevnika, on se gledaocima obratio na turskom (sa nemačkim prevodom) i rekao: „Za razliku od kolega, mi ne pravimo viceve na račun najvećeg predsednika svih vremena". Posle toga je najavio buduće prisustvo turskog cenzora u svim emisijama koje idu uživo, a zatim je ceo ekran prekrio natpis „Cenzurisano".