Feljton

"Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (1)

Istina o nepodobnom pojedincu

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Ovaj roman (da tekst tako nominujem, mada se ne radi o klasičnoj odrednici), nastao je u toku 2014. i 2015. godine, a rezultat je mojih predavanja na niškom Filozofskom fakultetu u tom periodu. Naime, ja sam u to vreme dobio mogućnost da budem gostujući profesor na ovom fakultetu. Održao sam ukupno 10 (deset) predavanja i to je deset poglavlja ovog rada..

Kako je došlo do toga da dobijem mogućnost za ovaj pothvat?

Poznato je da je Filozofski fakultet u Nišu, već od svog formiranja u okviru niškog Univerziteta, 1968. godine, zauzeo reformski kurs i u mnogo čemu prednjačio u odnosu na druge takve fakultete u Jugoslaviji. Naime, na ovom fakultetu su osnovane dve nove katedre, kakvih nije bilo ni na jednom srodnom fakultetu u zemlji: Katedra za Sociologiju kulture i Katedra za Psiho-pedagogiju. Obe grupe su sublimirajuće i objedinjavaju gradivo srodnih grupa. Sledeći ovaj kurs, Filozofski fakultet u Nišu je, 2013. godine, osnovao još jednu novu grupu, ovoga puta iz oblasti književnosti i istorije, takođe sublimirajuću, Katedru za Istoriju i Književnost.

Istina, na ovom Fakultetu su već postojale grupa za Istoriju i grupa za Srpski jezik i književnost, ali su one delovale odvojeno i gotovo da se međusobno nisu doticale, kako programski tako i praktično. To znači da se na Katedri za Istoriju književnost uopšte nije izučavala, mada je opšte prihvaćeno da se istorija ne može pisati bez prožimanja sa književnim stvaralaštvom. Isto tako, na Katedri za Srpski jezik i književnost uopšte nije bio zastupljen predmet istorija, mada je takođe opšte prihvaćeno da se književnost ne može odvojiti od istorijskih prilika u kojima je nastala. Imajući ovo u vidu, u saglasnosti sa nagoveštenom opštom reformom univerzitetskih studija u Srbiji, grupa univerzitetskih nastavnika obe katedre, odlučila je da samoinicijativno doprinese reformi, osnivavši ovu međugrupu, kao novu formu izučavanja književno-istorijske materije.

Ovde valja reći da ideja o ukrštanju istorije i književnosti nije u nas nova, još na Velikoj školi postojala je Grupa za Istoriju i Književnost. Kao što je poznato, pisac koji je proslavio Niš, Stevan Sremac, završio je ovu grupu i sa njenom diplomom došao u Niš, najpre za predavača a potom profesora niške Gimnazije. Ova grupa je postojala sve do Drugog svetskog rata, ali posle rata nije obnovljena nego je ukinuta.

Kad je osnivan niški Filozofski fakultet, u vreme tzv. liberalizma, tadašnji sekretar Univerzitetskog komiteta SK Veselin Ilić, za koga možemo da kažemo da je bio promoter novog fakulteta na Niškom univerzitetu, zalagao se za obnavljanje ove grupe, ali tad ta ideja nije prošla. Sekretar UK se zadovoljio proširivanjem Univerziteta Filozofskim fakultetom i odustao je od ovog eksperimenta.

Gotovo pola veka kasnije, grupa profesora Istorije i Srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Nišu odlučila je da ponovo pokrene Vesinu inicijativu, tako je došlo do osnivanja Katedre za Istoriju i Književnost. Ideja je prošla, najpre na Filozofskom fakultetu, a onda na Univerzitetu u Nišu. Prvo u Prosvetnom savetu, a potom u Ministarstvu prosvete Republike Srbije, Niška inicijativa je dobila legitimitet, što će reći državni pečat. Tako je niški Filozofski fakultet mogao da se podiči svojim prednjačenjem u univerzitetskom reformskom kursu i uvođenjem novih oblika izučavanja (južno)srpskog nacionalnog korpusa.

Kad je već formirana, eksperimentalna Katedra za Istoriju i Književnost, dobila je pravo da eksperimentiše sa nastavom. Naime, na ovoj grupi je, po prvi put u nas, svakako po ugledu na svet, uvedena praksa gostujućeg profesora ili profesora po pozivu. Šta se pod tim podrazumevalo? Katedra je dobila pravo da angažuje izvesne ljude koji formalno ne ispunjavaju uslove za univerzitetske profesore, ali svojim delom prevazilaze te normativne okvire. Tako se niški Filozofski fakultet otvorio za nove ljude za koje je mislio da imaju šta da kažu studentima van školskog programa. Imao sam čast - uobičajena fraza ali u ovom slučaju istinita - da budem prvi pisac koji je pozvan da bude gostujući profesor na ovom Fakultetu. Kako je do toga došlo?

Posle završenog Filološkog fakulteta (Grupa za Opštu književost) i neuspešnog pokušaja da se zaposlim u Beogradu, ja sam se nastanio, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, u topličkom gradiću Kuršumliji, koji gravitira ka Nišu kao centru Južne Srbije. Predavao sam u Gimnaziji Srpski jezik i književnost, svakako uspešno, kada se o tome čulo u Nišu. Tačnije, priča o izuzetnom kuršumlijskom profesoru književnosti je doprla do ušiju sekretara Univerzitetskog komiteta SKS Niškog univerziteta, Veselina Ilića. Slučaj je hteo da se sa Vesom upoznam u Prokuplju na jednoj književnoj večeri. To je moglo da bude 1967. godine.

Veselin Ilić je u to vreme pisao prozu (pripovetke), a ja sam pisao kritiku, pa sam u topličkom književnom časopisu TOK (Toplička književnost) prikazao njegovu knjigu novela, objavljenu 1959. godine u Zagrebu. To je učinilo da se Vesa zainteresuje za mene. Po održanom književnom susretu, sekretar UK mi je rekao da je njegov san da osnuje Filozofski fakultet u okviru Niškog univerzitata i da na njemu okupi sve najbolje profesore Južne Srbije.

Savez komunista protiv zabrane

U tom periodu, u istoriografiji prozvanom liberalizmom, događaji su se odigravali filmskom brzinom i preticali jedni druge. Već naredne, 1968. godine, došlo je do studentskih nemira, bolje reći pobune, na svim jugoslovenskim univerzitetima, razume se i na Niškom.

Događaji su doveli na vrh niških komunista (u januaru 1968) Veselina Ilića, promovisali ga u sekretara komiteta Saveza komunista Niša i predsednika Ideološke komisije Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. To mesto je nosilo broj 4 u komunističkoj hijerarhiji Srbije. Vesa je svakako imao preča posla nego da se dalje interesuje za predavanja kuršumlijskog profesora.

Ja sam u međuvremenu napustio kritiku i sve više se okretao beletristici, noveli i romanu. Kao pristalica šezdesetosmaške studentske pobune, došao sam pod udar komunističkih struktura Kuršumlije i u Južnoj Srbiji je otvoren Slučaj profesora Ivana Ivanovića, koji narednih pola veka neće biti zatvoren. Godine 1969. objavio sam u niškom studentskom listu 68. odlomak iz napisanog a neobjavljenog romana "Crveni kralj", pod nazivom "Zoran Jugović - centarfor na radu u Ameriki", koji je izazvao buru protesta u Južnoj Srbiji i promovisao me u glavnog neprijatelja komunizma u ovom regionu.

U napadu na mene naročito su prednjačili borci Toplice, koji su u piscu pamfleta videli četničkog osvetnika. Na njihov pritisak, Okružni javni tužilac Niša je pokrenuo proces za zabranu lista, ali je Savez komunista to stopirao. Naime, partijski sekretar Niša Veselin Ilić je kao pripadnik liberalističkog krila u SK Jugoslavije, koje je zastupao srpski CK, ispred Ideološke komisije, praktično naterao niškog tužioca da povuče zahtev za zabranu studentskog lista. (Kasnije će to da plati.) Tako je tog puta propao pokušaj boraca Kuršumlije da budem otpušten s posla profesora u Gimnaziji.

Veselin Ilić je svoju ideju o osnivanju Filozofskog fakulteta uspeo da realizuje tek 1971. godine. Ujedno je dobio mesto asistenta (predavača) na predmetu Sociologija kulture, što će mu biti opsesija do kraja života. Verovatno je bio zaboravio razgovor sa mnom iz 1967. godine, nije me pozvao za predavača na fakultetu.

Naredna 1972. godina bila je odsudna za obojicu. Te godine sam ja objavio roman "Crveni kralj", a Veselin Ilić je kao glavni i odgovorni urednik niškog književnog časopisa Gradina pustio u časopisu tekst niškog novinara Saše Dimitrijevića, Flu-leaf.

Kad je partijski vrh Jugoslavije, Josip Broz Tito i njegov Izvršni biro, krajem godine izvršio najpre partijski a potom državni udar, oba teksta su istog dana bila zabranjena, roman u Pančevu a časopis u Nišu.

Veselin Ilić je morao da podnese ostavku na sve partijske funkcije, a ja sam otpušten iz nastave. Trajno, više nikad nisam uspeo da se zaposlim kao profesor. Komunisti, pobedničko konzervativno krilo, ipak su imali obzira prema Veselinu kao detetu komunizma i dozvolili mu da se bavi naukom, tačnije socijologijom kulture i estetikom. Pustili su ga da doktorira na Filozofskom fakultetu u Nišu i dali mu posao u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije sa sedištem u Beogradu.

Sledi Vesina uspešna karijera. Tako ga vidimo na studijskim boravcima na više univerziteta, u Budimpešti, Sofiji, Bratislavi, Moskvi. Ipak je on bio komunista, a komunisti namiruju svoje. Godine 1987. omogućeno mu je da se vrati u nastavu, pa je izabran za nastavnika Filozofskog fakulteta u Prištini, u zvanju docenta. Sledi 1992. godine izbor za redovnog profesora za predmete Sociologija kulture i Estetika na Filozofskom fakultetu u Prištini.

Inspirisan političkom sudbinom Veselina Ilića

Veselinov san povratka u Niš se ostvario, vratili su ga na Univerzitet sa koga su ga dvadeset godina ranije izbacili. Najpre je 1991. godine izabran za vanrednog profesora za predmet Sociologija religije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, a od 1992. godine ga vidimo kao upravnika studijske grupe za sociologiju kulture niškog Filozofskog fakulteta, kao glavnog i odgovornog urednika izdavačke jedinice na istom fakultetu, kao dekana Učiteljskog fakulteta u Jagodini, kao glavnog i odgovornog urednika Izdavačkog preduzeća Prosveta u Nišu (njegova Gradina je propala!).

Konačno, u vreme apsolutne vladavine Slobodana Miloševića u Srbiji i Mileta Ilića u Nišu, Veselin Ilić je ustoličen za dekana Filozofskog fakulteta u gradu svog uspona i pada, ali i povratka, 1996. godine. Nažalost, prerana smrt ga je na tom položaju zadesila 2001. godine.

Njegovi sledbenici, profesori koje je on uzdigao, odužili su mu se već 2003. godine knjigom "Veselin Ilić ili Istina o nepodobnom pojedincu", u redakciji profesora Dragoljuba B. Đorđevića.

Tako su nam se putevi od 1967. godine potpuno razišli: Veselin Ilić se vratio u književni i naučni život, može se reći, na velika vrata, a ja sam ostao u ilegali dugo godina posle Vesine smrti. Razume se da od razgovora u Prokuplju nije bilo ništa, ne samo da nisam pozvan na fakultet nego sam izbačen iz gimnazije, da više nikad ne stanem za katedru sve do trenutka kad nastaje ova knjiga. Ipak, putevi su nam se ukrstili, na dosta čudan način. Napisali smo jedan o drugom knjige!

Naime, Veselin Ilić je godine 1990. objavio u niškoj Prosveti naučnu studiju "Mit i stvaranje", u kojoj se jedno poglavlje, Mitologija ludičkog romana, odnosi na mog "Crvenog kralja". O tome je Olivera Marković (nastavnica, ne treba je mešati sa poznatom glumicom) napisala u memorijskoj knjizi niškog Filozofskog fakulteta: „...U nastavku priče o avangardizmu analizirana je savremena književnost u nas, prevashodno socijalni roman Ivana Ivanovića 'Crveni kralj', koji čini prekretnicu u našoj književnosti uvođenjem socijalne dimezije u književne okvire. Fundamentalni deo ovog romana predstavlja kritika savremenog duha boljševičkog modela kulture u malom gradiću na jugu Srbije, te omalovažavanja ukupne društvene zbilje u nas. Roman je čitalačka javnost primila sa velikim oduševljenjem, a eminentni kritičari ocenili ga najvišim ocenama. Nedugo zatim ovaj roman je trajno zabranjen, potom je Ivanoviću doneo otpuštanje s posla, da bi ga na kraju (1974) osudili na dve godine zatvora. Upravo analaizom ovog romana Veselin Ilić pokazuje kako se u savremenom književnom stvaralaštvu u nas razvijala filozofija svakodnevice, kao odgovor na ideološki model palanačkog duha. Crveni kralj je mitologiziran i ostao u svesti čitalaca kao zagonetna i lepa mitološka metafora, kojom se označava ne samo poraženi balkanski olimpijac - heroj masovne kulture, već i nelegitimni desacro postupci u ideologiziranom boljševičkom modelu kulture..."

Sa svoje strane, ja sam, inspirisan političkom sudbinom Veselina Ilića, napisao 2001. godine dramu "Crveni pevac", koju je 2004. godine profesor niškog Filozofskog fakulteta Jovan Pejčić uvrstio u antologiju "Niški dramski pisci". Tema je bila rušenje Vesinog sna o socijalizmu sa ljudskim likom i stradanje slikara Bože Ilića u tom snu.

Struka hvali, država osporava

Tokom vremena za moj rad su se zainteresovali i drugi profesori niškog Filozofskog fakulteta. Tako je pomenuti profesor Jovan Pejčić napisao u Stubovima kulture 1997. godine predgovor za moju knjigu novela, pod naslovom "Novele Ivana Ivanovića".

Godine 2005., profesor Milentije Đorđević je za zbornik Komično u kulturi Srba i Bugara napisao esej "Sanda Arizan - vitez tužnog lica", praveći paralelu između mog junaka u "Arizanima" i Servantesovog Don Kihota.

Godine 2008.. profesor Milivoje R. Jovanović je u knjizi "Izazvana reč" objavio eseje o mojim "Narodnim bunama 1 i 2 - Četnici i Toplička država". Konačno, za profesora Istorije na niškom Filozofskom fakultetu došla je Božica Mladenović, čija je specijalnost Toplički ustanak 1917. godine, na koji se odnose moje "Narodne bune".

Godine 2002., u niškoj Prosveti objavljena je „Antologija niških pripovedača", koju je sastavio profesor niškog Filozofskog fakulteta Goran Maksimović, sadašnji šef katedre za Srpski jezik i književnost na fakultetu. U toj antologiji našla se i moja priča „Šopska ambasada".

Dva su događaja bitno uticala da budem pozvan na niški Filozofski fakultet, nagrada Radoje Domanović, koju sam dobio 2013. godine, za "celokupan doprinos srpskoj satiri" i izbor profesora Milivoja Jovanovića za šefa novoosnovane Katedre za Istoriju i Književnost. Stekli su se, dakle, svi uslovi da baš ja dobijem poziv za prvog gostujućeg profesora na toj Katedri.

Moguće je da je na izbor uticala i moja reč koju sam izgovorio prilikom dobijanja nagrade. Tom prilikom sam rekao:

"...Ovu nagradu - drugu u mojoj književnoj karijeri, koja je došla nenadano, gotovo tri decenije posle prve, BIGZ-ove - dočekujem sa dvojakim osećanjem. Na jednoj strani, nagrada, koju mi je dodelio žiri satiričara, može se uzeti kao moja književna rehabilitacija. Konačno mi je jedan stručni žiri priznao da sam dao značajan doprinos razvoju kritičke misli u srpskoj književnosti, koja se s pravom vezuje za najkritičkijeg srpskog pisca Radoja Domanovića. Svejedno iz kog se ugla gleda, poneti Domanovića predstavlja izuzetnu čast za svakog pisca. Razume se i za mene. Moram da kažem da je javno mnjenje - ono koje mi je dostupno - to tako i primilo, moju nagradu proglasilo za moralni čin i svojevrsnu satisfakciju za donkihotovsku borbu protiv komunističkog dogmatizma. Čovek koji je živeo u Stradiji, kome je vlast udarila sve moguće Dange, koji je preživeo Vođu - svakako je zaslužan da ponese Domanovića.

Na drugoj strani, svestan sam da je ova nagrada više incident - kao i prva - koji je neznatno zatalasao Mrtvo more, bolje rečeno baru, komunističke žabokrečine koja se nahvatala na život moje generacije. Izvesno je da se ništa značajno neće desiti u vrednovanju moje literature: neću dobiti sabrana (izabrana) dela, čije je objavljivanje nasilno prekinuto; neće se moje knjige dramatizovati, ekranizovati... što je država svojevremeno sprečila; novi književni arbitri i dalje će zaobilaziti moje ime, što je dugo vremena bio uslov sticanja karijere. Rečju, kao i Domanović, moraću da čekam neko drugo vreme.

Nekako u isto vreme, kad je žiri satiričara odlučio da me proglasi Domanovićem, država Srbija me je, preko ministra kulture i njegove komisije, po peti put označila kao drugorazrednog pisca, koji nije dao nikakav doprinos razvoju srpske književnosti. U isto vreme je odbila da primeni rehabilitacioni zakon, koji predviđa rehabilitaciono obeštećenje, negirajući ga u praksi, kao i sve druge zakone iz korpusa ljudskih prava.

Ne znam kome da verujem: Struci, koja mi je priznala vrednost, ili Državi, koja ju je negirala? Bio bih oštećen da nisam javno rekao ovu moju dilemu.

Nezavisno od ovoga, nagrada me je zatekla u trenutku kad sam se ozbiljno zainteresovao za Domanovića. Naime, u mom umetničkom promišljanju istorije Južne Srbije, čiji sam izdanak, u delu od pedesetak naslova, nedostaje jedan: oslobođenje ovog kraja i pripajanje matičnoj državi. Nisam opisao novooslobođene krajeve neposredno po njihovom oslobođenju. U mojoj literarnoj viziji istorije prosto se nametnula misao da to uradim kroz prizmu tri pisca u Južnoj Srbiji, u mnogo čemu, a najviše u političkom opredeljenju, antipodna, koji su postali ponajznačajniji pisci u Srbiji, Vojvođanina Stevana Sremca, Šumadinca Radoja Domanovića i Starosrbijanca Borisava Stankovića.

Sremac je, kao liberal evropskog opredeljenja, nacionalni romantičar, otišao u Niš i Pirot da kao profesor odigra prosvetiteljsku ulogu; Domanović je, kao radikal, nacionalni realista, poslat kao profesor u te krajeve po kazni. Stanković je kao pravnik otišao iz svog zavičajnog Vranja u Beograd da u njemu ostane Vranjanac.

Prvi je slikao život ironično, drugi sarkastično, treći melanholično. U mojoj književnoj viziji, moguća polemika između njih bila bi romaneskna i odslikala bi društvene prilike koje se nisu u zemlji Srbiji promenile do današnjeg dana. Naravno, ako ovaj umetnik u starosti ima snage da ovaj spor digne na umetnički pijedestal.

Inače, Domanovićev i moj život se u mnogo čemu poklapaju: obojica smo učiteljska deca, obojica smo kritikovali svoju državu, obojica smo otpušteni s državnog posla, obojica smo imali pohod u Južnu Srbiju, obojica smo iz nje proterani. Jedino što je Domanović otišao iz života tako rano, a ja još uvek trajem. Stoga je nagrada došla da me ohrabri da pokušam da radim Tri pisca, kao što sam dosad radio Drainca...".

Ovde treba da dodam da sam ja već držao predavanja iz istorije Južne Srbije.

Poznato je da sam ja u toku 2004. i 2006. godine držao predavanja iz istorije Južne Srbije u narodnim bibliotekama ove regije.

U 2004. godini sam govorio o životu ovog kraja pod turskom upravom i ta predavanja su mi poslužila da dopunim svoj roman „Vojvoda od Leskovca" u vidu njegove egzegeze.

U 2006. godini sam na istim katedrama držao predavanja o oslobođenju Južne Srbije, što može da bude prolegomena za ovaj rad, roman-esej, koji imenujem kao „Tri pisca". Tako su se stekli svi uslovi da budem pozvan na početku 2014. godine u Niš, odnosno da se realizuje Vesina ideja iz 1967. godine sa gotovo pola veka zakašnjenja. Toliko sam čekao i na rehabilitaciju.

Ma koliko da su me život i starost naučili da stvari primam onakve kakve jesu, da sam svemu naredan i na sve pripravan, ipak sam ovaj poziv dočekao sa iznenađenjem i nevericom. Zar je moguće da u Srbiji postoji ljudska pravica i da sam je ja dočekao?

Neka shvati ko kako hoće, ali niški profesori su rekli da sam ja značajan pisac tog regiona i da dolazeća generacija treba to da usvoji. Otprilike mi je tako to profesor Milivoje Jovanović, šef nove katedre, obrazložio.

Iako sam ovaj poziv čekao pola veka, kad sam ga dobio nisam znao šta da radim. Šta ja to mogu da kažem niškim studentima što bi im bilo interesantno? Poslednje svoje školsko predavanje održao sam u oktobru 1972. godine, dakle pre četrdeset dve godine, pitanje je da li sam još uvek sposoban da budem profesor? Za tih pola veka mraka gotovo da nisam učestvovao u javnom životu, pitanje je da li danas umem da budem retoričan?

U stvarima književne nauke profesori su svakako otišli ispred pisca, da se ne brukam površnim poznavanjem srpske književnosti? Ohrabrilo me je to što mi je Milivoje rekao da mogu da izaberem temu koju hoću, možda je najbolje da govorim o svom delu, jer to niko ne može kao ti. Problem je bio u tome što ja posle toliko napada, prećutkivanja, ignorisanja... koje mi je majka Srbija priredila, danas nisam sposoban da vidim sebe kao njenog značajnog sina. U dugogodišnjoj književnoj samoći ozbiljno sam posumnjao u svoje delo, zar da niškim studentima govorim o svojoj neverici? Uostalom, država Srbija je jasno rekla da ja nisam pisac prvog reda ne dodelivši mi nacionalnu penziju.

Ipak, našao se prostor. Smislio sam da niškim studentima govorim direktno o tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja Devetnaestog i početka Dvadesetog veka, o Stevanu Sremcu, Radoju Domanoviću i Borisavu Stankoviću (o četvrtom, Draincu, koji pripada Dvadesetom veku, već sam pisao), a indirektno i o samom sebi, budući da ću ove pisce da predstavim više kroz svoj doživljaj njihove pojave, nego kroz prihvaćenu književno-istorijsku istinu o njima. Samim tim ću se kandidovati za mesto u nizu ovih velikana, dakle, za umišljeni južnosrbijanski književni Panteon.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjige Ivana Ivanovića koje možete naručiti preko ovog oglasa:

- Crveni kralj, roman; Kako se igrao fudbal u vreme komunizma; svojevremeno zabranjena knjiga; sedmo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com / cena 500 dinara + ptt - Arizani, roman; Kako je srpski seljak nadživeo komunizam; jedan od najčitanijih srpskih romana; dvanaesto izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosije@gmail.com / cena 500 dinara + ptt - Sondiranje terena u Žitnom Potoku, sedam novela; dve o najvećem jugoslovenskom slikaru soc-realizna Boži Iliću; prvo izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosije@gmail.com / cena 500 dinara + ptt - Pisac iz Kuršumlije, novela-esej; tragična sudbina najboljeg srpskog satiričara iz vremena komunizma, Spasoja Šejića, novog Domanovića; prvo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com / cena 500 dinara + ptt