(P)likovi

Šizofreni diktator sprema svoju poslednju odbranu

Vučić neće mirno predati vlast

Aleksandar Vučić privodi kraju zločinački pohod na Srbiju. Zaveo je diktaturu, policiju i pravosuđe je pretvorio u lični servis za obračun s političkim protivnicima, stranim gazdama je rasprodao sve što je vredelo, i zemlju i ljude, uveo je robovlasnički sistem i celo društvo dogurao do ruba bede. Pritisnuti torturom i beznađem, za pet godina naprednjačke strahovlade iz Srbije su pobegli svi koji su mogli, više od sto hiljada mladih i stručnih. Ko je ostao, osuđen je na svakodnevnu borbu za golu egzistenciju, bez nade, samo sa strahom od gladi, bolesti, neplaćenih računa i javnih izvršitelja, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Narod je opljačkan i ponižen, država rasturena, ali to nije kraj muka. Naprotiv, pravo zlo tek dolazi. Vučić je na vlast došao zahvaljujući politikanstvu u kome je spojio laž i maštu, izdaju i pohlepu. Ma koliko se on i njegovi medijski kerberi trudili da poraze predstavljaju kao pobede, kolektivna hipnoza je slabija od zdravog razuma. Uzalud horski hvalospevi, građani ih ne čuju od krčanja stomaka i plača bolesne dece za čije lečenje nema novca. Kad pukne trpilo, medijski trikovi neće moći da sakriju istinu o nesreći koja je kreirana u vinskom podrumu u Jajincima. Tek tada će, kad mu padne maska, Vučić krenuti u poslednji obračun sa Srbijom.

Laž može da se održava samo nasiljem. Vučić nema drugu opciju, od odgovornosti za svoje političke i kriminalne avanture može da se brani samo nasiljem. U svojim primitivnim propagandnim monolozima, on koristi svaku priliku da istakne kako je ispunio sve političke ambicije, na svim izborima pobeđivao je uverljivije nego svi pre njega. Nema veze što i to nije istina, posle svega što je uradio on iskreno želi samo dve stvari: 1. da ne bude sudski procesuiran i 2. da sakrije i sačuva bogatstvo koje je stekao od 2012. godine. Vučić će uraditi sve što može kako bi ispunio te dve namere.

Slobodan Milošević se kockao na predsedničkim izborima u septembru 2000. godine. Nepotrebno je, ničim izazvan, promenio izborni sistem i stvorio uslove za bitku „jedan na jedan", koja je okončana petooktobarskim pučem. Kad je shvatio šta ga je snašlo, bilo mu je kasno. Pod teretom haške optužnice, Milošević je bio spreman da predsedničku funkciju, jedinu garanciju za opstanak na slobodi, pokuša da sačuva krađom izbora, gašenjem medija, progonom opozicije i upotrebom vojske i policije protiv demonstranata. Na sreću, posle 13 godina katastrofalne vladavine, Miloševićev uticaj je toliko oslabio da su ga napustili svi partijski prvoborci i komandiri regularnih i mafijaških eskadrona smrti. Odbačeni vožd je pao s vlasti, uhapšen i izručen Haškom tribunalu, gde je i umro, sam u ćeliji, bez ikoga da mu doda čašu vode.

Poučen tim iskustvom, svestan da i njega to kad-tad čeka, Vučić se priprema za svoj Peti oktobar. Već je povukao poteze na koje njegov predak po diktatoskom karakteru nije bio spreman. Kad je bio najjači, Milošević je aparate sile predao na upravljanje ljudima za koje je, niko ne zna zašto, verovao da su mu lojalni. U predratno vreme, na čelu vojske se nalazio general Momčilo Perišić, za koga se tvrdilo da odlično sarađuje, najblaže rečeno, sa Rudolfom Šarpingom, nemačkim ministrom odbrane koji je imao zapaženu ulogu u bombardovanju SR Jugoslavije 1999. (Ko je i kakav je Perišić, pokazalo se 2002. godine, kad je inflagranti uhvaćen prilikom predaje, odnosno prodaje vojnih dokumenata Džonu Dejvidu Nejboru, šefu CIA za Jugoistočnu Evropu. Oficirska karijera Miloševićevog miljenika završila je s kesom na glavi, lisicama na rukama i dve hiljade dobijenih dolara u džepu adidas trenerke. Kad je konačno u oktobru 1998. godine smenio Perišića, na njegovo mesto je postavio još goreg generala Nebojšu Pavkovića, koji je verno služio svakom gazdi, Miloševiću kao i Bebi Popoviću. Koliko je Milošević mudro birao saradnike još bolje ilustruje primer Jovice Stanišića, koji se od haške optužnice za saučešće u ratnim zločinima branio priznanjem da je veleizdajnik koji je funkciju šefa Resora državne bezbednosti koristio da bi štitio interese CIA i Sjedinjenih država. Upravljanje ministarstvom policije Milošević je poverio Vlajku Stojiljkoviću, koga se, kako je pričao, sećao kao tvrdog komuniste i milicajca koji je beskompromisno zavodio red na požarevačkim ulicama.

Takve kikseve Vučić sebi ne dozvoljava. Vojsku je poverio Aleksandru Vulinu, mučeniku bez ikakvog autoriteta, koji je bio nesposoban i za služenje vojnog roka, a danas mu raport predaju generali koji imaju više godina ratnog iskustva nego on glasača. Bez obzira na julovski politički pedigre, sve dok se nije uhvatio u kolo s Vučićem, Vulin je bio jedan od retkih, ako ne i jedini političar na našoj sceni, koji je lične interese podredio ideološkim principima. U martu 1998, kad su radikali ušli u koaliciju sa SPS-om i JUL-om, Vulin je demonstrativno napustio funkciju zamenika direktora Direkcije partije Mire Marković, odrekao se učešća u vlasti i svih pratećih benefita, kao što je stan u centru Beograda, službeni džip, luksuziranje u Interkontinentalu, putovanja i provizije, a čak je u rizik gurnuo i svog oca Ranka, tadašnjeg direktora ciglane u Kaću, protiv koga su ekspresno podnete tri krivične prijave zbog primanja mita. „Neću sa četinicima", rekao je tada 28-godišnji komunista Vulin. Desetak godina kasnije odbacio je ideološko čistunstvo i potrčao u zagrljaj četničkom vojvodi Tomislavu Nikoliću i njegovom i Šešeljevom političkom sinu malom Aleku. Uvučen u korupciju, brzo je shvatio da politički stavovi i lična čast ne znače ništa, bar ne kad se uporede sa stotinama kvadrata stambenog prostora, razbacanog po celom Beogradu, od Dedinja i Bežanijske kose do Zvezdare. Tako prepakovan, idealan je za Vučićevu upotrebu. Bez rezervnog položaja, Vulin je osuđen da slepo izvršava naloge svog gospodara. Kad dođe stani-pani, za razliku od Pavkovića, Vulin neće oklevati da izvrši naređenje svog šefa. Uostalom, na famoznom Miloševićevom kontramitingu u decembru 1996, Vulin je na binu došao s oružjem u rukama, spreman da puca u Beograđane koji su protestovali zbog krađe izbora. Tada je imao hekler, sad ima celu armiju. Ima i jednako strasnu želju da silom brani prevare i lopovluke vlasti čiji je deo.

Sa Vulinom, Vučić je vojsku stavio pod kontrolu. Mislio je da je isti posao obavio i postavljanjem Nebojše dr Stefanovića na čelo Ministarstva policije. Idilična saradnja na širenju bezakonja trajala je do pre nekoliko meseci, kad je Stefanović shvatio da će morati da preuzme odgovornost za zločin u Savamali. Nervozan, a uveren da je dovoljno ojačao pozicije u stranci, doktor se suprotstavio vođi. Ranije je zube pokazivao samo kad bi jurišao na svinjsku kolenicu, sad je to uradio i prema Vučiću. Zažaliće. U paketu sa Stefanovićem, na Vučićevom udaru našle su se i Biljana Popović-Ivković i Dijana Hrkalović.

Kao ekspert za televizijske voditeljke, Vučić je davno formirao stav o Biljani Popović. U poznim radikalskim danima, ljut zbog nekog posla koji su mu pokvarili Branislav Ivković i Ljubiša Buha Čume, Vučić je saradnicima ispričao utiske koje mu je, kako je tvrdio, prenela lično Mira Marković.

- Kad je Bane Ivković ostavio ženu i četvoro dece zbog Biljane, Mira je prekinula svaki kontakt s njim. Ivković je bio predsednik beogradskog odbora SPS-a 1996, organizovao je izbornu kampanju posle koga je izgubljena vlast u glavnom gradu. Sloba i Mira su mu čak i to oprostili, ali nisu prešli preko veze sa RTS-ovom voditeljkom. Mira je rekla da više ne gleda ni Dnevnik, jer ne može da smisli Popovićku - pričao je Vučić, dodavajući pikantne detalje o aktuelnoj državnoj sekretarki koji nisu prikladni za objavljivanje.

Još gore mišljenje ima o njenom kolegi Milosavu Miličkoviću. U vreme osnivanja naprednjačkog kartela, Miličković je na tu deponiju preveo gotovo ceo rakovički odbor Srpske radikalne stranke. Za zasluge je nagrađen čim je SNS ušla u vlast, ali nikad nije osvojio Vučićevo poverenje.

- Nisam mogao ni da pretpostavim da će Miličko izdati Šešelja. Svi drugi radikali, pa i ja, nisu imali nikakvu obavezu da večno slede Šešelja. U stranci smo sarađivali, pa smo raskinuli taj odnos. To je normalna stvar. Ali, Miličko ima druge, ozbiljnije obaveze prema Voji. Lično sam sa Šešeljem bio na Kosovu, kad su Šiptari kidnapovali Miličkovog oca i brata. Šešelj je izvršio pritisak na Vojsku Jugoslavije, mislim da je zvao i Slobodana Miloševića, zahtevajući da se izvrši razmena zarobljenika. Samo zahvaljujući Šešelju, Miličkovići su oslobođeni. Ako je bio spreman da ostavi čoveka koji mu je oca i brata spasao od smrti, mogu da pretpostavimo koliko će Miličko biti lojalan meni kad proceni da za to nema lični interes - pričao je Vučić.

Od vodećih ljudi u MUP-u donekle ceni samo Janu Ljubičić i Dijanu Hrkalović. Politička komesarka Jana potpuno mu je beskorisna za konkretne „crne operacije", a Hrkalovićka je suviše kompromitovana da bi bila upotrebljiva. Slepa poslušnost, beskrupuloznost i agresivnost - osobine koje su u prvi mah Hrkalovićku preporučile Vučiću - sada predstavljaju teret. Ona je uvek bez suvišnih pitanja i moralnih dilema izvršavala sve zadatke na progonu političkih protivnika, ali nije uspela da se zadrži na granici sive zone. U blizini mafijaša, pre svega ekipe oko Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, suviše se uprljala. Iako je svakom domaćinstvu potrebna četka za čišćenje wc-šolje, kad dotraje mora da bude zamenjena. Ta sudbina čeka i Hrkalovićku.

S takvim ljudima u vrhu policije Vučić se uzalud trudi da organizuje medijske predstave s kolektivnim hapšenjima. U akcijama „Grom", „Grom 2", „Signal", „Armagedon" i „Ares" uhapšeno je više od hiljadu ljudi osumnjičenih za krivična dela. Uzalud su se naprednjački lideri hvalili tim uspesima, građani znaju ko vodi MUP, a i kakvi su policajci na lokalu.

To se nedavno videlo i u Sremskoj Mitrovici. Dok su režimski mediji hvalili dr Stefanovića zbog „Aresa", kad je uhapšeno 360 ljudi i zaplenjeno 167 kilograma narkotika, iz depoa u policijskoj stanici u Sremskoj Mitrovici nestalo je oko deset kila droge. Sramni skandal je otkriven posle smrti inspektora M.B. Njegov otac je našao dve kile heroina i predao ih policiji. Istraga je utvrdila da u depou nedostaje još osam kilograma. Uzalud strogo kontrolisani mediji skrivaju taj slučaj, normalnim građanima je jasno da Vučićeva policija nije ništa drugo do nelojalna konkurencija kriminalcima, takođe njegovim.

Iako još nije rešio kadrovske probleme u vrhu MUP-a, diktator je na čelo BIA postavio Bratislava Gašića, uvek spremnog da lako klekne. Naravno, Vučić zna da keramičar, koliko god bio lojalan, ne može da kontroliše službu u kojoj ima mnogo pametnih, strpljivih i iskusnih profesionalaca koji vredno arhiviraju informacije o spornim aktivnostima vođe i njegove svite.

U panici, znajući šta ga čeka, Aleksandar Vučić je odlučio da pomoć zatraži od dokazanog ekstremiste Vladimira Popovića, zvanog Beba. Njihova dugogodišnja saradnja obeležena je brojnim turbulencijama, pa i povremenim sukobima, ali to ih ne sprečava da zajedničkim snagama uništavaju Srbiju.

Pred predsedničke izbore u Crnoj Gori, krajem prošle godine, Beba Popović je smislio pakleni plan za uništenje opozicije. Po toj ideji, o kojoj je detaljno govorio Nebojša Medojević, lider Pokreta za Promjene, trebalo je da se među opozicione demonstrante ubace provokatori, koji bi izazvali sukobe i tako stvorili povod za uvođenje vanrednog stanja, sudske procese, pa i likvidaciju uticajnijih predstavnika Demokratskog fronta. Plan nije primenjen do kraja, ali odigrana je predstava u kojoj je dvadesetak građana Crne Gore, Srbije i Rusije optuženo za pokušaj državnog udara i pripremu atentata na Mila Đukanovića. Prema Medojevićevim tvrdnjama, do radikalizacije obračuna s opozicijom nije došlo na insistiranje stranaca.

Gospodar Crne Gore je iskusno spustio tenzije i zahvalio se Bebi Popoviću na saradnji. Međutim, Vučić nije Đukanović, njemu se svideo Bebin plan, naročito deo s konačnim obračunom s opozicijom.

U neformalnom ratnom štabu u vili Bokeljka vladar Srbije je razradio akciju koja je u početku imala kodni naziv „Inferno". Kad su informacije procurele, „Inferno" je preimenovan u „Dvojka", sa očiglednom aluzijom na drugu „Sablju", za kojom žude Vučić i Popović.

Po utvrđenom šablonu, Vučićevi paravojni odredi izazvali bi nerede, za šta bi bili okrivljeni opozicioni lideri. Dovoljno za uvođenje vanrednog stanja. Nažalost, Srbija je već imala prilike da vidi kako bi to izgledalo u njihovoj režiji. Još postoji sećanje na Slavka Ćuruviju i druge krvave tragove torture koju je predvodio režim u kome je Vučić imao zapaženu ulogu. Zna se i šta je Beba Popović radio u vreme „Sablje".

Što je najgore, nema ko da zaustavi Vučićevu tiraniju. Otkad je shvatio da više nije miljenik Vašingtona i Brisela, odlučio je da primeni istu strategiju kao nekad prema Šešelju. Bespogovorno će izvršavati naloge koji se odnose na međunarodne teme, prvenstveno oko Kosova, ali neće dozvoliti nikakav uticaj na unutrašnje probleme. Poput svog idola Erdogana, Vučić ne mari za prigovore o katastrofalnom stanju u pravosuđu i medijima. Logično je što o tim temama ne želi ni da pregovara, od njih mu zavisi opstanak na vlasti i, sledstveno tome, na slobodi.

Pre četiri godine, još dok je bio „prvi potpredsednik vlade", Vučić se hvalio kako je, besan na saradnike koji su tražili veću platu, nogom udarao u vrata kabineta sve dok nije polomio kvaku. Tako je nekad bilo, sada niko ne sme da objavi kakav histerični ispad je napravio posle razgovora s jednom predstavnicom nemačke ambasade u Beogradu.

U okviru priprema za posetu izvestioca Evropskog parlamenta Dejvida Mekalistera, Vučić je zatražio sastanak s nemačkim ambasadorom Akselom Ditmanom. Umesto Ditmana, na razgovor je došla jedna od njegovih saradnica. U uvodnom monologu Vučić je kukao što nije pozvan na nedavni međunarodni samit u Podgorici. Nije se zadovoljio objašnjenjem da su tamo prisustvovali samo premijeri, hteo je i on da se slika s američkim potpredsednikom Majklom Pensom. Uostalom, na druženje s Pensom pozvan je i Hašim Tači, predsednik albanske lažne države Kosovo. U stilu don Vita Korleonea, što je video u „Kumu", Vučić je pomenuo Zorana Zaeva, ali nije insistirao na toj temi. Bolje da ga nije ni pomenuo. „Gospodin Zaev se razlikuje od ostalih balkanskih lidera jer nema mrlja u prošlosti", dobio je objašnjenje koje mu se nije svidelo. Kako i bi, kad se prepoznao.

Ne treba biti mnogo pametan, čak bi i Vulin shvatio suštinu poruka - Vašington i Brisel su pokrenuli proces izolacije Vučića, koji je sve bliže statusu „srpskog Erdogana", nego „makedonskog Makrona" Zaeva. To je potvrdio i Mekalister, koji je grubo prekinuo jednu tiradu predsednika Srbije i skrenuo mu pažnju da, kako je rekao, nije došao da otvara teme za diskusiju, nego da prenese konkretna obaveštenja.

Bez imidža „briselskog miljenika", Vučić je gurnut na put bez povratka. Tako su prošli Milošević, Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, pa je sad red došao na Vučićev odlazak u prošlost. No, taj proces neće biti ni lak, ni brz. Ni jeftin. Cenu demontaže čudovišnog naprednjačkog kartela platiće građani Srbije, a ona neće biti mala. Prve rate su već plaćene, a završni račun će stići posle referenduma kojim Vučić namerava da ozvaniči nezavisnost Kosova i kupi još nekoliko godina diktature.

I sad, kad je politički najjači, Vučić sprovodi najbrutalnije nasilje. Njegova policija je pomagala mafijašima u rušenju Savamale, vojska je ćutke prešla preko helikopterske tragedije u kojoj je poginulo šest njenih pripadnika, Bezbednosno-informativna agencija prisluškuje i prati lidere opozicije i ostale politički nepodobne građane, pravosuđe služi za zaštitu kriminalaca iz vlasti i progon njenih protivnika, a naprednjački mediji uz ode vođi objavljuju poternice za svima koji se pobune. Niko nije pošteđen udara, ni gladni, pa čak ni mrtvi. Kad se u fabrici „Goša", sredinom marta, obesio Dragan Mladenović, Vučić je tu nesreću iskoristio za predizborni politički marketing. Neposredno pred izbore, kao premijer-predsednički kandidat, otišao je u Smederevo, gde su ga, lažno se predstavljajući kao radnici te kompanije, aplauzima dočekali aktivisti SNS-a.

Četiri meseca kasnije, kad su pravi radnici „Goše" došli pred Vladu, niko nije hteo da razgovara s njima, jer „rade u privatnoj firmi". Kao da vlast nema obavezu da štiti svoje građane bez obzira gde su zaposleni i da sprovodi zakone koje je sama donela. U tom maniru, Vučić se sprda čak i sa porodicom avganistanskih izbeglica, obećao im je srpsko državljanstvo, posao, stipendiju za decu, pa i mogućnost da mali Ferhad Nuri jednog dana postane predsednik Srbije. Šteta što ga dečak nije pitao - ko je rušio Savamalu, Vučić bi se šlogirao i prekratio muke Srbiji.

Ovako, najteži period njegove vladavine tek dolazi. Kako će izgledati finale opisao je jedan publicista u pripoveci s pedagoški pretećim naslovom „Snage lojalne bivšem predsedniku odbile su napad pobunjenika na aerodrom". Na opasnost od takvog scenarija ukazuje sve što su Vučić i SNS radili na svim izborima otkako su na vlasti. Monstruoznim optužbama satanizovao političke protivnike (jedan je ubica, drugi lopov, trećem je supruga šef narko-kartela...), za retke nezavisne medije koji objavljujući kritičke tekstove tvrdio je da su reketaške bande, hapsio je i osuđivao čak i građane koji ga opisuju na Fejsbuku i Tviteru.

S obzirom na sve to, naivno bi bilo očekivati da Vučić prizna rezultat izbora na kojima će biti poražen. U priče da će, kad padne s vlasti, ostati u Srbiji, niko ne veruje, naročito ne oni koji ga dobro poznaju, poput Vilibalda Erića, jednog od osnivača Srpske napredne stranke i njenog prvog predsednika saveta za medije.

- Vučić može da priča da će ostati ovde, može da priča šta hoće. Mislim da će otići Bogu na istinu, jednog dana, i da će tamo Bogu da objasni šta je to radio. Ta vremena su vrlo ubrzana, ovde će se dešavati mnogo štošta. Sud pravde će biti ubrzan. Preki sud. Uvešće se smrtna kazna - rekao je Erić u intervjuu za portal „Balkan Info".

Normalni građani Srbije, žrtve naprednjačke tiranije, ipak zaslužuju da pre odlaska Bogu na istinu Aleksandar Vučić sedne na optuženičku klupu, pa da se ovde ispovedi šta je, kako i zašto radio. Bez te katarze, koja podrazumeva lustraciju i utvrđivanje porekla imovine njegovih rođaka, kumova i saradnika, Srbija neće moći da izađe iz začaranog kruga, koji je drži u prošlosti.