QUO VADIS SRBIJO?" (12)

Teroristička internacionala

Da li možete zamisliti da je ozloglašeni Šakal, kada su ga vodeće svetske obaveštajne službe na čelu sa Mossad-om, CIA-om, Šin-Betom i BND-om jurile širom planete, usred Beograda izazvao omanju razmenu pesnica?Naime, tog fatalnog leta 1982. godine, stanica milicije Voždovac - ne sanjajući, obezbeđuje trajno mesto u istoriji svetskog antiterorizma - hapseći izvesnog "Mišela Hadada", koji je prethodno polomio flašu o glavu Božidara Miljkovića, konobara ovdašnjeg. Posle službouljudnog privođenja, sve prema Pravilima službe, konstatovano je, na osnovu originalnog službenog pasoša, da se radi o - doduše, nešto nervoznijem - sirijskom diplomati, koji je, kako već sleduje, uz veliko izvinjavanje pušten iz ralja pravne države. U pitanju je bio - kako je naknadno rekonstruisano - lično Šakal.

No, krenimo redom.

Milan Pašanski

Interesantan podatak je da je Mađarska obaveštajna služba, operativno pokrivajući mađarsko-rumunski spor oko nacionalnih manjina, vrhovima naše SDB, plasirala podatak da Šakal i njegovi bliski saradnici „borave u Rumuniji gde su formirali svoju centralnu bazu". Takođe, dodaju Mađari, Karlosova grupa "počinje sa formiranjem baze u Beogradu".

Članovi Strateške direkcije grupe su sa Rumunima pravili planove, da u zajedničkim akcijama „tamane" agente CIA po Evropi, pa je tim povodom, i još zbog nekih organizacionih pitanja, lično Šakal boravio u Bukureštu, od kraja 1981. godine do 26. juna 1982, kada dolazi u Beograd.

Karlos je odbio, iako je rumunski pritisak bio žestok, da se sa svojom grupom uključi u likvidacije Čaušeskuovih političkih protivnika, kao i da uzme učešće u mađarsko-rumunskim pograničnim razmiricama, vezanim za nacionalne manjine.

Šakalova organizacija je smatrala da su im „Rumuni jedini pravi revolucionarni prijatelji", od kojih su uvek dobijali pomoć kada im je bila najpotrebnija, a saznanja o Karlosovoj grupi nikada nisu prosleđivali dalje u, inače, uobičajenoj „trgovini" informacijama između obaveštajnih sužbi.

7. Neuspelo vrbovanje

Odnosi Karlosove grupe sa „Komitetom gosudarstvene bezopasnosti" (KGB) ostavljaju brojne dileme oko karaktera te saradnje, njenog obima i „kvaliteta".

Veoma je indikativno da nijedan od funkcionera Šakalove organizacije, ni u jednoj situaciji koju je kon-trolisala SDB (prisluškivani razgovori među teroristima, telefonski razgovori „pod kontrolom", tajno presnimljena dokumentacija i arhiva u iznajmljenim stano-vima, itd) nije spominjao saradnju sa KGB-om.

To ih nije sprečilo da na „programskom" (propagan-dnom?) planu tadašnjem Sovjetskom Savezu priznaju nezaobilaznu ulogu i značaj u određivanju strategije i taktike snaga „antiimperijalističkog fronta", u koji, Šakalova organizacija, ubraja i sebe.

U jednom dokumentu Karlosove organizacije, do koga je SDB došla operativnim radom, se doslovno ističe: „Alternative koje pruža savremeni istorijski trenutak, neminovno nameće potrebu svrstavanja uz SSSR i socijalistički lager jer, sa socijalističke teritorije, jedino realno i objektivno može da se omogući napredovanje socijalističke revolucije u svetu. Zbog toga smo i spremni da prelazimo preko nekih problema, koje nam stvara socijalistički lager".

Vezu Karlosove grupe sa KGB-om moguće je uspostaviti posrednim putem, kroz biografije „legendi" Šakalove grupe.

Poznato je da je KGB pristupio Karlosu u vreme njegovih „studentskih" dana u Moskvi (1969-1971. god.) sa namerom da ga zavrbuje za saradnju. Prema rečima samog Šakala (koliko im je verovati?) taj nastup sovjetske službe se završio neuspehom.

Drugi trag vodi preko pariskog advokata Žaka Veržesa (kako je već rečeno, branioca Šakala pred francuskim sudom) aktivno uključenog u aktivnosti Karlosove organizacije (kodiranog pod pseudonimima „Hercog" i „Gabriel"). Veržes je u periodu između 1951. i 1955. godine, kao profesionalni aktivista KP Francuske, boravio u Pragu, na funkciji sekretara Međunarodnog udruženja studenata (svojevremeno oformljenog na inicijativu Staljina). Koristeći njegov položaj, sa njim je održavao vezu Aleksandar Šeljepin, potonji šef KGB-a.

Sovjeti su ipak Karlosovoj organizaciji činili izvesne usluge, zapravo, ustupke. U pitanju je bilo tolerisanje aviotransporta oružja sa Bliskog Istoka, preko Moskve za Budimpeštu i Bukurešt. U ovim akcijama - kako je rekao sam Šakal - nisu učestvovali operativci KGB-a.

Šakal je, u jednom trenutku osetio da KGB - preko obaveštajnih službi istočnoevropskih zemalja, kao i preko nekih prosovjetskih arapskih režima - nastoji da, sa jedne strane, ostvari potpuni uvid u aktivnost njegove grupe i, sa druge strane, pokuša njeno stavljanje u funkciju svojih interesa. Međutim, teroristi su uspeli - prema tvrdnjama članova Strateške direkcije - da izbegnu sve zamke, ali ne i da odagnaju sve sumnje u odnose sa KGB-om: indikativno je, pored ostalog, da se Šakal interesovao za nemački tenk „Leopard", što se poklapa sa nastojanjima Sovjeta da dođu do njegove tehničke dokumentacije.

* * *

Odnosi Karlosove grupe sa Iračkom obaveštajnom službom prolazili su kroz više faza, a u periodu najintenzivnije saradnje u Bagdadu je bila locirana Osnovna baza.

Do izvesnog zahlađenja odnosa došlo je prilikom insistiranja Iračana da Karlosova grupa izvodi akcije u Iranu, a najambiciozniji poduhvat je bio zahtev Iračana da se izvrši atentat na ajatolaha Homeinija. Vremenom su odnosi slabili, ali nikada nisu do kraja prekinuti, i veza je održavana preko iračkog ambasadora u Pragu.

* * *

Kubanska obaveštajna služba bila je prva od bezbednosnih institucija sa kojom je Karlos održavao kontakt još iz vremena kada je bio pripadnik KP Venecuele. Kubanci su tada vršili vojno-diverzantsku obuku mladih revolucionara, a među njima i Šakala.

Prelaskom Karlosa u Evropu veze sa Kubancima postepeno slabe, ali se, ipak, posredstvom „venecuelanske veze", 1980. godine, obnavljaju. Ozvaničeni su tokom 1981. godine, kada su članovi Strateške direkcije Johanes Vajnrih i Abul Hakam boravili u Havani. Saradnja se odvijala u klasičnim domenima: razmena obaveštajno-bezbednosnih informacija, pomoć Kube u naoružanju i putnim ispravama, a Kubanci su akcenat stavili na zajedničke akcije u Africi i Južnoj Americi.

* * *

Što se tiče odnosa sa Čehoslovačkim i Poljskim službama bezbednosti, Šakalova grupa nije sa njima produbljivala saradnju jer je Strateška direkcija zauzela stav da bi saradnja bila dekonspirisana zbog velikog broja Jevreja na rukovodećim mestima u ovim službama, a podaci bi „oticali" u pravcu Izraela. Međutim, u više navrata SDB je registrovala tranzitiranje Šakalovih terorista kroz ove zemlje.

Teroristička internacionala

Od samog nastanka Šakalova organizacija je bila istinski internacionalna, kako po sastavu, tako i po političkim opredeljenjima. Održavala je, pored veza sa obaveštajnim službama, sa promenljivim intenzitetom i frekvencijom i veze sa srodnim terorističkim organizacijama, iste ili slične ideološke orijentacije.

U takve odnose spada saradnja, sa jedne strane, sa evropskim separatističkim terorističkim grupama (IRA i ETA), a sa druge, sa ekstremističkim organizacijama arapskog sveta (Al Fatah i PFLP), ili gerilskim pokretima Južne Amerike (Farabundo Marti i Sendero luminoso). Međutim, bilo je terorističkih organizacija - kao na pr. „Bader-Majnhof" - koje su odbile Šakalovu saradnju.

Karlosova organizacija je imala najprodubljeniju saradnju sa nizom ekstremno-levičarskih grupa u Švajcarskoj, Irskoj, Grčkoj, Nemačkoj i Italiji.

* * *

Prema izjavi Karlosovog „ambasadora" Vajnriha pre svakog uspostavljanja saradnje sa spoljnim partnerima, sa njima se usaglašavaju politička platforma i tehnika organizovanja kontakata.

Kada se ovi brojni kontakti sa spoljnim partnerima podvrgnu analizi proizilazi da je srž saradnje u sledećem: planiranje i izvođenje zajedničkih akcija; pomoć u dostavljanju oružja, eksploziva i druge terorističke opreme; organizovanje adekvatne obuke prilagođene konkretnim uslovima delovanja i načinu izvođenja akcija (modus operandi); sprovođenje „političkog obrazovanja" i „ideološkog uzdizanja" pripadnika drugih terorističkih organizacija, što je bila, samo povremena praksa.

Tokom 1978. godine Šakal obnavlja veze sa ETA-om, i od tada je, sa ovom organizacijom pripreman i izvršen veći broj terorističkih akata. Jedno vreme Karlos ih je snabdevao oružjem i drugom opremom, pored ostalog, i bacačem RPG-7, i znatnom količinom veoma kvalitetnog eksploziva, a otvaraju im i međunarodne kontakte.

Septembra 1982. godine, Šakal posreduje u povezivanju visokog funkcionera ETA i vrha „Štazija", do koga dolazi u Istočnom Berlinu. Sam Johanes Vajnrih, tokom „službovanja" u Beogradu, telefonom je 22 puta kontaktirao vrhovnu komandu ETA-e.

Saradnja Karlosove organizacije sa Irskom republikanskom armijom (IRA), nije poprimila široke razmere. Dostupni podaci o obimu te saradnje su skromni. Naime, poznato je da je Šakal, preko svojih libijskih veza, isposlovao ograničeno snabdevanje naoružanjem pripadnika IRA-e, kao i da su imali na raspolaganju dvojicu njihovih oficira za vezu.

Veze sa italijanskim Crvenim brigadama nisu, u početku, bile institucionalizovane, osim izvesnih personalnih kontakata, kao prilikom „razmene mišljenja", do koje je došlo jednom prilikom, između člana Strateške direkcije „Crvenih brigada" Maria Moretija i Johanesa Vajnriha.

Vremenom, saradnja sa „brigadistima" se proširuje, i kroz kontakte sa Antoniom Savastom, njihovim visokim funkcionerom. Pored ostalih akcija, planiran je i atentat na generala Alberta dala Kiezu, u to vreme, Glavnog koordinatora u borbi protiv terorizma na Apeninskom poluostrvu. Zbog neopreznosti, i potom hapšenja pripadnika „brigadista" u jednoj prethodnoj akciji, atentat na generala nije izveden, što ne znači da je izbegao zloj sudbini: nekoliko godina kasnije, kada je postao Glavni koordinator u borbi protiv mafije, na Siciliji mu je presudila Koza nostra.

Grčka ELA - reorganizovani ostaci terorističke grupe „20. oktobar" - s obzirom na svoju malobrojnost članstva, sužen prostor delovanja i slabo naoružanje, bila je upućena na saradnju i pomoć Šakalove grupe. Kao rezultat te saradnje, između ostalog, nastali su planovi da zajednički izvedu, na teritoriji Grčke, napade na diplomatska predstavništva Kuvajta, Saudijske Arabije, Sudana i još nekoliko „pro-američkih" arapskih režima. Takođe, je bio planiran napad na Pakistansku ambasadu u Atini, u sadejstvu sa pakistanskom terorističkom grupom „Al Zulfikar", čiji su članovi bili pristalice bivšeg predsednika Ali Butoa. O ovim „dodatnim" aktivnostima na tlu Grčke, Šakal nije obavestio svog grčkog partnera ELA-u.

Johanes Vajnrih je, iz Beograda, samo tokom 1983. godine, sa rukovodstvom ELA-e, kontaktirao 19 puta.

Kontakti Šakalove organizacije sa terorističkm grupom Revolucionarne ćelije (R-2), bili su vezani za Johanesa Vajnriha, do 1973. godine, člana te grupe. Ova saradnja nije prelazila skroman nivo isporuka naoružanja, logističke podrške i razmene informacija.

Sa terorističkom grupom „2. juni" kontakti su održavani u Švajcarskoj, a Karlos im je isporučivao oružje, eksplozive i jedan RPG bacač. Kada su, gotovo, svi članovi ove grupe pohapšeni, Šakal se angažovao, da za jednu njihovu pripadnicu, angažuje vrhunske advokate.

Veze sa Direktnom akcijom datiraju iz vremena kada je Karlos rukovodio grupom „Comando Bhoudia" u Parizu, na početku svoje karijere.

Početkom 80-tih godina, ova organizacija je pružala logističku poršku, i delimično stavljala na raspolaganje svoju infrastrukturu pripadnicima više terorističkih organizacija: RAF-u, Crvenim brigadama, ETA-i, Radničkoj autonomiji... Tada je, posredstvom Direktne akcije, Šakalova grupa proširila krug „poznanstava" sa terorističkim organizacijama širokog spektra.

Pre formalnog nastanka Karlosove grupe, pojedini teroristi - kako je već rečeno - koji su kasnije zauzeli istaknuta mesta u njoj, pripadali su ekstremnim palestinskim grupama.

Kako je ranije navedeno, Šakal je, prvobitno, došao u kontakt, tokom boravka u Moskvi, sa Narodnim frontom za oslobođenje Palestine (PFLP), koji je osnovao dr Žorž Habaš, „otac savremenog terorizma", koji ga je „uposlio" u „Parisien Oriental", francuskoj „filijali" PFLP-a.

Posle napuštanja Zapadne Evrope, Šakalova grupa prolazi kroz novu, drugu fazu obuke, koju specijalno za njih, u skladu sa izmenjenim uslovima, organizuje PFLP u kampovima na Bliskom Istoku i u Južnom Jemenu.

Nakon razlaza sa Vadi Hadadom, Šakal je zadržao veze sa dvanaestoricom pripadnika ovog pokreta, sa kojima je kontaktirao krajnje konspirativno. Posle toga, 1973. godine, Karlos uspostavlja odnose sa „Al Fatahom", koji je, u to vreme, po političkom profilu, bio blizak pobunjeničkoj ideologiji pukovnika Abu Muse.

Uprkos tome, Šakal razvija kontakte sa sedmoricom perspektivnih pripadnika ove organizacije.

Karlos je bio protivnik politike, koju je vodio vođa PLO-a Jaser Arafat, tvrdeći da je ta vrhuška uništila sve revolucionarno u Palestinskom oslobodilačkom pokretu (PLO). Karlos ih optužuje za saradnju sa Saudijskom Arabijom i francuskim službama bezbednosti.

Veoma su, iz ugla posmatranja vrha SDB-a, indikativni kontakti Šakala sa Ujedinjenom službom bezbednosti PLO-a, preko čijih funkcionera Abu Ijada i Abu Dauda su pokušavali da izdejstvuju „radni dogovor" sa SDB-om. Na evropskom tlu, Šakal se sa Palestincima sastajao u Istočnom Berlinu.

Ponuđenu saradnju od strane terorističke organizacije „Al Fatah - Revolucionarni savet", koji je 1974. godine osnovao čuveni terorista Abu Nidal - član „drim-tima" terorista svih vremena u koji, pored njega, ulaze Šakal i Bin Laden - Karlos je, ne trepnuvši, dva puta odbio, nazvavši strašnog Abu Nidala „iračkim agentom, koji uspešno obmanjuje Siriju"!

Šakalova grupa je sa jermenskom ultralevičarskom organizacijom ASALA održavala kontakte do 1980. godine. Saradnju su krunisali zajedničkom akcijom „eksproprijacije" novca iz jedne banke u Švajcarskoj, kada su, 1980. godine, za potrebe samofinansiranja svojih aktivnosti, izveli ovaj poduhvat. U glavnim ulogama su bili lider ASALA Mudžahid (svojevremeno žitelj Beograda, gde su mu živeli žena i dete) i član Šakalove Strateške direkcije Abul Hakam.

U akciju „eksproprijacije" krenuli su iz Budim-pešte, tranzitirali vozom, uz izvesno zadržavanje, preko naše zemlje, i pritom ilegalno preneli izvesnu količinu oružja i eksploziva. Potom, su produžili za Švajcarsku, gde su uspešno izveli oproštajnu akciju saradnje dve terorističke organizacije. Potrebno je podsetiti da je ASALA 9. marta 1983. godine izvršila atentat na turskog ambasadora u Beogradu Galipa Balkara.

No, da se vratimo započetoj beogradskoj priči o Šakalu...

Hapšenje u „Morava filmu"

„Nabacivanje" sirijskog diplomate Džozefa SDB-u, započeto od sredine juna 1983. godine, uz aktivnu pomoć Beograđanke „Nede", izazvalo je pojačani interes vrha državne bezbednosti. Stanje „pripravnosti I stepena" zavedeno je onog momenta, kada se - na osnovu operativnih podataka (praćenje, prisluškivanje, tajno snimanje...) - ispostavilo da bi „Džozef" i Hans-Joakim Klajn (pratilac Šakala tokom njegovog 4-dnevnog „tamnovanja" u Beogradu 1976. godine) mogli biti ista ličnost.

Iskusnim obaveštajcima odmah je zapalo za oko, najblaže rečeno, indikativno ponašanje „Nede". Sistematsko i detaljno proveravanje njenih postupaka, razgovora i kontakata, koje je bilo sprovedeno od 1. do 17. avgusta 1983. godine, samo je pojačalo početne sumnje.

Protokom vremena, gomilali su se dokazi u prilog početne hipoteze da je „Neda" aktivno uključena u rad Šakalove grupe, i da joj je poznat stvarni identitet „Džozefa" i njegovi zadaci u Beogradu. Na osnovu ispitivanja lica, koja su posredno bila uključena u ovaj slučaj (stanodavci, poznanici, itd.) steklo se dosta optužujućih činjenica, koje su mogle biti raščišćene samo u istražnom postupku.

Negde upravo kada je kulminirala ova istraga, u Beograd 10. septembra 1983. godine, stiže „Gabrijel", odnosno, „Hercog" a, zapravo, advokat Žak Veržes, na dogovoreni sastanak sa Džozefom.

Sa svojom bivšom saradnicom „Nedom" viđa se dva puta: 10. i 11. septembra, a oba razgovora snimana su specijalnim uređajima SDB, jer su vođena na otvorenom prostoru, tokom šetnje, što je - na osnovu prikupljenih činjenica - potvrdilo da je Beograđanka aktivista Šakalove grupe.

„Neda" je 13. septembra 1983. godine uhapšena na svom radnom mestu u „Morava filmu", uz istovremeni pretres radnih prostorija i stana. Nakon hapšenja, obavljeno je više saslušanja i, na kraju, kada su prikupljeni dokazi, podneta je krivična prijava Okružnom javnom tužiocu za krivično delo špijunaže. Tužilaštvo je prihvatilo prijavu, otvorilo istragu i odredilo pritvor od mesec dana, koji je kasnije produžen, zbog novih indicija o „Nedinoj" vezi sa francuskom obaveštajnom službom.

„Pazi - snima se!!!"

Posle početne inicijative sirijskog „diplomate" Džozefa (13. juna 1983. godine) da se sastane sa vrhom SDB-a, u Službi je održano više sastanaka na kojima je razmotrena Analiza sa svim aspektima i posledicama prihvatanja (odnosno, neprihvatanja) ove ponude.

Odluka da se kontakt sa "Džozefom" prihvati donesena je - na osnovu sačinjene analize - na nivou Šefa (ta dašnje) jugoslovenske službe bezbednosti (Podsekretar za državnu bezbednost Saveznog SUP-a), a prvi kontakt je zakazan za sredinu jula 1983. godine, s obzirom da je "diplomata" boravio u inostranstvu od 1. do 14. jula, pored ostalog, i na konsultacijama sa Šakalom.

Sastanak sa sirijskim diplomatom je održan 15. jula u restoranu palate „Beograđanka", i bio je u potpunosti „pokriven" merama SDB-a: kompletno audio-video snimanje sastanka. To je bilo pravo malo tehničko remek-delo, kao da je „obrađivani" znao da je „u kadru".

Odmah, na početku razgovora, dotadašnji sirijski diplomata se „preobražava" u Nemca Johanesa Vajnriha, uz napomenu da je on jedan od pet vodećih članova Strateške direkcije Šakalove organizacije, pod pseudonimom „Stiv".

U obrazloženju zašto su insistirali na kontaktu sa SDB-om, Vajnrih iznosi nekoliko elemenata. Naime, njihova Strateška direkcija je procenila da su se upravo tada stekli elementi za uspostavljanje saradnje, za početak, u domenu razmene bezbednosnih informacija „u cilju obostrane zaštite". Ako se to pokaže delotvornim, predlažu proširivanje i razgranavanje saradnje i u domenima od zajedničkog interesa, koji će se naknadno definisati.

Vajnrih predlaže da se saradnja sa SDB-om odvija u dve oblasti: sa jedne strane, kroz tzv. tehničku saradnju, koja bi obuhvatala prihvat njihovih pripadnika na našoj teritoriji, skladištenje naoružanja i neometano tranzitiranje članova grupe preko teritorije Jugoslavije i, sa druge strane, kroz tzv. političku saradnju.

Šakalov „opunomoćenik" je izneo da je njegova grupa svesna da bi njihov ilegalni boravak u našoj zemlji SDB, pre ili kasnije, otkrila. Potom je doslovno rekao: "Šta biste tada radili - ništa!... sve dok ne iskrsne neki skandal ili problem. Zato mi želimo da znate za našu ponudu, jer gajimo specijalna osećanja prema vama kao nezavisnoj zemlji".

Govoreći o tadašnjoj konstelaciji odnosa snaga na međunarodnom planu, Vajnrih je istakao da su se politički pritisci posebno zaoštrili u regionu Bliskog Istoka, što je imalo nepovoljne posledice na uslove života i rada Šakalove grupe. Posle odlaska PLO-a iz Bejruta, gde je Karlosova organizacija uspostavila Centralnu bazu, nestala je zaštita, koja je od Bejruta stvorila „slobodnu luku gde su revolucionarne grupe imale sve uslove da se organizuju, i deluju, bez nadzora bilo koje vlade".

svojoj organizaciji, Vajnrih je mudro ćutao. Samo je rekao da su malobrojni, i da im je osnovni cilj izvođenje operacija protiv imperijalističkih interesa širom sveta. Zbog toga su „neke snage u svetu veoma zainteresovane da nas se dočepaju" - dodao je Vajnrih.

Na osnovu izloženog, relativno lako je bilo donositi zaključke o motivima Šakalove organizacije za uspostavljanje saradnje. Međutim, intrigirajući su motivi SDB-a da stupi u „dijalog" sa Karlosom.

Osnovni motiv se sastojao u tome što je SDB pose-dovao „mršavu" dokumentaciju o najvećoj bezbednosnoj pretnji tadašnjeg sveta, a ona joj se nudila „na dlanu". To je bila idealna prilika da se upozna (iz „prve ruke") veoma opasni potencijalni neprijatelj. Sva dotašnja saznanja o Šakalovoj organizaciji su bila nepouzdana, takoreći, ni-voa „rekla - kazala".

U tom smislu, ni „istorijski" boravak Šakala i Klajna u Beogradu, sedam godina ranije (6. - 9. septembar 1976.), nije bio od veće operativne koristi (pisac ovih redova ga je podrobno analizirao). Započeo je i završio političkim tiradama Šakala, tim „razmenama mišljenja" su prisustvovale sujetne glavešine SDB-a, koje su - u svojoj istorijskoj neponovljivosti - pomislile da su te informacije „samo za njihove oči i uši".

Naravno da je i nekoliko suštinskih, strogo poverljivih, informacija otišlo na adresu Užička 5 na Dedinju (Titova adresa - zbog mlađih čitalaca), ali je u dokumentaciji za potrebe operativnog planiranja i studioznog analiziranja „fenomena Šakal", ostalo upadljivo malo podataka za profesionalnu eksploataciju.

Ostali podaci o Šakalovoj organizaciji, kojima je raspolagao SDB, bili su operativno „tanki": informacije čehoslovačke službe (iz 1981.); mađarske (1983.) i italijanske službe bezbednosti (1986.); izvesni „mršavi" podaci od Interpola; policijski izveštaj da je „Mišel Hadad" (Šakal) pokušao preko graničnog prelaza Vršac da unese pištolj...

Sve navedeno opredelilo je vrh SDB-a, da tu pri -liku ne treba propustiti...

Šakalov gambit

Hronološki posmatrano, prva ponuda za saradnju datira iz 1976. godine, kada je Šakal lično (u pratnji H. J. Klajna) boravio u Beogradu. Tada je iz bezbednosnih razloga - da ga ne prepoznaju strani agenti, ili da neko ne izvrši atentat na njega - bio smešten u „izolaciju" (nešto između pritvora i hotela), što je bilo pogodno i za sve vrste snimanja.

Šakalova ponuda se bazirala na izrazito političkoj platformi, a sebe je predstavio „komunistom i revolucionarom". Na početku je istakao da govori u ime svoje organizacije, koja je revolucionarna, sa dubokim korenima u svetu, i koja sarađuje sa svim revolucionarnim pokretima. U svom istupanju isticao je dodirne tačke između globalne strategije njegove organizacije i nesvrstane spoljnopoli-tičke orijentacije tadašnje Jugoslavije, posebno, u podršci progresivnim i oslobodilačkim pokretima u svetu. Zastupajući sovjetsku doktrinarnu tezu iz perioda hladnog rata o borbi između kapitalizma i komunizma, kao osnovnoj protivrečnosti međunarodne zajednice, i ulogu SSSR-a kao stožera međunarodnog radničkog pokreta, Šakal ističe konvergenciju interesa ondašnje Jugoslavije i svoje organizacije.

Šakal je tada doslovno rekao: „U savremenom svetu postoje samo dva sistema: imperijalisti i antiimperijalisti. Mi (Šakalova grupa i Jugoslavija) pripadamo istoj liniji - antiimperijalističkoj. Sa te političke tačke, kao polazišta, treba krenuti, a onda je među nama moguć dijalog". U tom istom razgovoru (iz 1976. godine) Karlos je doslovno rekao: „Ja hoću da sarađujem sa SDB-om, ali - na prvom mestu - sa političkih pozicija, a ne demagoških. Ako se složimo oko političkih premisa, uspostavićemo odnose bazirane na određenim pravilima kao istinski partneri, i onda je moguć razgovor. Van toga nije moguć nikakav sporazum".

Nešto kasnije, u daljem razgovoru, Šakal se osvrnuo na svoj sistem rada, i opet vratio na „fundamentalne postavke saradnje": „Ja hoću da razgovaram, ali jedino kada budemo uspostavili političku diskusiju, kada formulišemo politički program saradnje. To je moj sistem rada i, uopšte, svih revolucionara".