Pogledi

Džon Logland (John Laughland), Pariz, Francuska

TEHNIKA DRŽAVNOG UDARA

Poslednjih dve decenije svedoci smo naglog porasta broja „revolucija" koje izbijaju širom sveta.

Gruzija

U Gruziji je u novembru 2003. godine, posle demonstracija, marševa i optužbi da su parlamentarni

izbori bili namešteni, svrgnut je predsednik Edvard Ševarnadze.

Ukrajina

U novembru 2004. godine počele su demonstracije koje su dobile naziv „narandžaste revolucije" u Ukrajini, gde su iznesene iste optužbe, da su izbori bili namešteni.

Usled toga, zemlja je lišena svoje prethodne geopolitičke uloge "mosta" između Istoka i Zapada i krenula je putem koji ju je trebao dovesti do punopravnog članstvu u NATO-u i Evropskoj Uniji. Radi se o istorijskom dostignuću Zapada, budući da je Kijevska Rusija bila prva ruska država i da je Ukrajina sada okrenuta protiv Rusije. Ali, kako je rekao Džordž Buš: „Ili si s nama ili protiv nas". Iako je Ukrajina poslala vojnike u Irak, očigledno je donet zaključak da je suviše prijateljski raspoložena prema Moskvi.

Liban

Nedugo pošto su Amerika i UN objavile da sirijska vojska mora da napusti Liban, i posle ubistva Rafika Haririja, demonstracije u Bejrutu su predstavljene kao „revolucija kedrova". Ogromne kontrademonstracije koje je organizovao Hezbolah, najveća politička stranka u Siriji, u potpunosti su zanemarene, dok je televizija unedogled reprizirala prizore antisirijski nastrojene mase. U jednom posebno upadljivom primeru orvelovske dvomisli, Bi-Bi-Si je svojim gledaocima objasnio da je „Hezbolah, najveća politička stranka u Libanu, za sada jedini podigao glas protiv odlaska Sirijaca". Kako većina može biti „jedini glas protiv"?

Kirgistan

Posle „revolucija" u Gruziji i Ukrajini, mnogi su predviđali da će se isti talas „revolucija" proširiti na bivše sovjetske države u centralnoj Aziji, što se i dogodilo. Komentatori nisu mogli da odluče kojom bojom da obeleže ustanak u Biškeku da li je to bila „limun" revolucija ili bi bilo bolje reći „revolucija lala"? Nisu uspeli da prelome. Ipak, u jednom su se složili: revolucije su kul, čak i kad su nasilne.

Kirgijski predsednik, Askar Akajev, svrgnut je 24. marta 2005. a demonstranti su upali u predsedničku

Uzbekistan

U noći između 12. i 13. maja, naoružani pobunjenici zauzeli su zgrade vlade u uzbečkom gradu Andižanu (koji se nalazi u dolini Fergana, u kojoj su počeli i nemiri u susednom Kirgistanu), otvorili pregovori, ali su pobunjenici stalno dodavali nove zahteve. Kada su na njih krenuli pripadnici vladinih snaga, u borbama koje su usledile poginulo je oko 160 ljudi, među kojima preko 30 pripadnika policije i vojske. Međutim, zapadni mediji su pohitali da pruže iskrivljenu sliku nasilnih sukoba, tvrdeći da su vladine snage otvorile vatru na nenaoružane demonstrante „narod".

Ovaj mit o narodnoj pobuni protiv diktatorske vlade stalno se ponavlja i popularan je kako na levici tako i na desnici političkog spektra. Pre toga, mit o revoluciji bio je očigledno rezervisan za levicu.

Međutim, kada je u Kirgistanu došlo do nasilnog prevrata, Tajms je ushićeno komentarisao kako scene iz

Biškeka podsećaju na Ejzenštajnove filmove o boljševičkoj revoluciji, Dejli telegraf je veličao sin „moć narodu" a Fajnenšel tajms je, koristeći poznatu maoovsku metaforu, pohvalio „dug marš ka slobodi" Kirgistana.

Jedan od ključnih elemenata ovog mita je očito ideja da iza ovih događaja stoji „narod" i da se oni događaju spontano. U stvari su to, naravno, vrlo brižljivo organizovane operacije, često namerno inscenirane za medije, koje obično finansiraju i kontrolišu međunacionalne mreže takozvanih nevladinih organizacije, koje su same po sebi oruđe zapadnih sila.

3. Savremeni taktičari revolucije

Svi prethodno pomenuta dela istoričara omogućuju nam da shvatimo šta se danas događa. Moje kolege i ja, iz britanske Helsinške grupe za ljudska prava, lično smo se uverili kako se danas koriste iste tehnike.

Glavna taktika usavršena je u Latinskoj Americi tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Veliki broj operativaca, koji su radili na smenama režima u eri Ronalda Regana i Džordža Buša Starijeg, dobio je priliku da se pokaže u bivšem sovjetskom bloku, pod mandatom Bila Klintona i Džordža

Buša Mlađeg. Na primer, general Manuel Norijega piše u svojim memoarima da su se dvojica operativaca CIA Stejt departmenta, koji su bili poslati na pregovore a potom režirali njegovu smenu, u Panami, 1989. godine, zvali Vilijam Voker i Majkl Kozak. Vilijam Voker se ponovo pojavio na Kosovu, u januaru 1999, kada je, kao šef Verifikacione misije na Kosovu, nadgledao veštačko stvaranje izmišljenih zločina, koji će kasnije poslužiti kao casus belli za rat na Kosovu, dok je Majkl Kozak postao američki ambasador u Belorusiji, gde je 2001. lansirao „Operaciju Bela roda", smišljenu da se svrgne predsednik Aleksandar Lukašenko. U korespondenciji sa Gardijanom 2001, Kozak je otvoreno rekao da je u Belorusiji radio isto što i ranije u Nikaragvi i Panami, naime, „promovisao demokratiju".

U suštini, postoje tri grane moderne tehnike puča: nevladine organizacije, medijska kontrola i tajne operacije. Pošto se njihove aktivnosti u osnovi mnogo ne razlikuju, neću se njima baviti pojedinačno.

3a. Srbija 2000.

Svrgavanje Slobodana Miloševića očigledno nije bio prvi put da Zapad upotrebi svoj tajni uticaj kako bi izazvao smenu režima. Zapad je presudno uticao na svrgavanje Salija Beriše u Albaniji 1997. i Vladimira

Mecijara u Slovačkoj 1998. godine, a u slučaju Beriše, nasilje ustanika predstavljeno je kao spontan i dobrodošao izraz narodne moći. Lično sam posmatrao kako međunarodna zajednica, posebno

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), namešta rezultate posmatrača, kako bi se osigurala politička promena. Međutim, svrgavanje Slobodana Miloševića u Beogradu, 5. oktobra 2000. godine, važno je zbog toga što je on veoma poznata ličnost i zato što je „revolucija" posle koje je smenjen podrazumevala upadljivu demonstraciju „narodne moći".

Pozadinu puča protiv Miloševića briljantno je opisao Tim Maršal, reporter televizije Skaj. Njegov prikaz vredi, jer o događajima govori pohvalno, a zanimljiv je i zbog toga što se novinar hvališe brojnim kontaktima s tajnim službama, posebno britanskim i američkim.

Čini se da Maršal na svakom koraku zna ko su glavni obaveštajci. Neprestano pominje „službenike MI6u Prištini", „izvore iz jugoslovenske vojne obaveštajne službe", „čovek iz CIA koji je pomagao u organizovanju puča", „službenik Američke pomorske obaveštajne službe (US naval intelligence)", i tako dalje. Citira izveštaje prismotre srpske tajne policije; zna ko je oficir u desku Ministarstva odbrane u

Londonu koji pravi strategiju da se reše Miloševića; zna da se prisluškuju telefonski razgovori britanskog ministra spoljnih poslova; zna ko su ruski obaveštajci koji su pratili Jevgenija Primakova, ruskog premijera, u Beograd tokom bombardovanja NATO-a; zna koje su prostorije ozvučene u britanskoj ambasadi, i gde se nalaze jugoslovenski špijuni koji prisluškuju diplomatske razgovore; zna da je jedan zaposleni u američkom Komitetu za međunarodne odnose Predstavničkog doma u stvari oficir Američke pomorske obaveštajne službe; izgleda da zna da ministarsko odobrenje često nije baš važno za odluke tajne službe; opisuje kako CIA bukvalno ispraća delegaciju OVK sa Kosova u Pariz, na razgovore, pre rata, u Rambujeu, gde je NATO Jugoslaviji dao ultimatum za koji je znao da nema izbora nego da odbije; a pominje i „jednog britanskog novinara" koji posreduje između Londona i Beograda u veoma važnim tajnim pregovorima na visokom nivou, pošto su svi gledali koga da izdaju, dok se Miloševićeva moć urušavala. (Rekao bih, što se toga tiče, da govori o sebi.)

Iz njegove knjige se stiče utisak da vrlo tanka linija deli novinare od špijuna. Već pri početku, Maršal usputno pominje „neizbežne veze između oficira, novinara i političara", govoreći da ljudi iz sve tri kategorije „rade u istoj oblasti". Zatim šaljivo dodaje da je „kombinacija 'špijuna', 'novinara' i 'političara'" dodatih „narodu" izazvala odlazak sa vlasti Slobodana Miloševića. Maršal se drži priče o „narodnom" učešću, ali iz ostatka njegove knjige vidi se da je svrgavanje jugoslovenskog predsednika posledica političkih strategija, smišljenih radi toga u Londonu i Vašingtonu.

Što je najvažnije, Maršal jasno kaže da su, 1998. godine, američki Stejt department i obaveštajne agencije rešili da iskoriste Oslobodilačku vojsku Kosova kako bi se otarasili Slobodana Miloševića. Navodi da mu je sagovornik rekao: „Američki plan je bio jasan. Kad dođe pravo vreme, iskoristiće OVK da obezbede rešenje za politički problem" a „problem" je, kako je Maršal pre toga objasnio, Miloševićev politički opstanak. To je značilo davanje podrške terorističkom secesionizmu OVK, i potom vođenje rata protiv Jugoslavije na njihovoj strani. Maršal citira Marka Kirka, oficira Američke pomorske obaveštajne službe: „Na kraju smo pokrenuli ogromnu operaciju protiv Miloševića, i tajno i javno". Tajni deo operacije značio je, pored slanja raznih posmatračkih misija na Kosovo, sa oficirima iz britanskih i američkih obaveštajnih službi, a ovo je ključno davanje vojne, tehničke, finansijske, logističke i političke podrške OVK, koja se, kako Maršal sam priznaje, „bavila krijumčarenjem droge, vođenjem prostitucije i ubijanjem civila".

Strategija je pokrenuta krajem 1998, kada je „na Kosovu započeta ogromna misija CIA". Predsednik Milošević je pre toga dozvolio da na Kosovo uđe Kosovska diplomatska posmatračka misija, kako bi nadgledala situaciju u pokrajini. U tu ad hoc grupu su se smesta nagurali britanski i američki obaveštajni agenti i specijalci ljudi iz CIA, Američke pomorske obaveštajne službe, britanskog SAS-a i nečega što se zove „14. obaveštajna", tela u okviru britanske vojske koje operiše rame uz rame sa SAS-om, kako bi se „omogućilo ono što se zove 'duboka prismotra'". Neposredna svrha ove operacije bila je „obaveštajna priprema bojnog polja" moderna verzija ono što je vojvoda od Velingtona radio, kada je jahao gore-dole po bojnom polju kako bi osetio teren, pre nego što zapodene bitku sa neprijateljem. Kako Maršal kaže:

„Zvanično, Kosovsku diplomatsku posmatračku misiju vodio je OEBS... nezvanično, vodila ju je CIA...

Bila ih je puna Organizacija... To je bila maska za CIA". Mnogi oficiri u stvari su radili za drugu „masku" CIA, DynCorp, kompaniju iz Virdžinije, koja uglavnom zapošljava „članove elitnih američkih vojnih jedinica, ili CIA", kako kaže Maršal. Iskoristili su Kosovsku diplomatsku posmatračku misiju, koja je kasnije postala Kosovska verifikaciona misija, za špijunažu. Umesto da se bave zadacima nadzora koji su im bili dodeljeni, oficiri su išli okolo i pomoću uređaja za globalno pozicioniranje locirali i identifikovali mete, koje će NATO kasnije bombardovati. Teško je razumeti kako su Jugosloveni dozvolili da se 2.000 vrhunski obučenih tajnih agenata šeta po njihovoj teritoriji, naročito kad se uzme u obzir da su, kako pokazuje Maršal, vrlo dobro znali šta se dešava.

Šef Kosovske verifikacione misije bio je Vilijam Voker, čovek određen da sa vlasti skine Manuela Norijegu u Panami i bivši ambasador u El Salvadoru, čija je vlada, uz američku podršku, rukovodila odredima smrti. Voker je „otkrio" „masakr" u Račku, u januaru 1999, koji je upotrebljen kao izgovor za započinjanje procesa koji je doveo do bombardovanja, 24. marta. Postoji mnogo dokaza da je Račak namešten i da su pronađena tela u stvari pripadala borcima OVK, a ne civilima, kako je navedeno.

Vokerova uloga je sigurno bila važna, pošto danas put na Kosovu koji vodi do Račka nosi njegovo ime.

Maršal piše da je datum za rat proleće 1999. ne samo bio izabran krajem decembra 1998, već i da je u to vreme saopšten OVK. To znači da se Madlen Olbrajt, izjavivši, pošto se „masakr" dogodio: „Proleće je poranilo", u stvari ugledala na Jozefa Gebelsa, koji je 1933. godine, čuvši vest o požaru u Rajhstagu, navodno primetio: „Šta, već?"

3b. Gruzija 2003.

3c. Ukrajina 2004.

Građanska revolucija u ratovanju

„Rojevi maloletnika" i „pobunjenička histerija"

Srpski virus

Mreže i metode upotrebljene u sekvenci od Srbije do Ukrajine prvi je obelodanio Majkl Dobs, u članku

objavljenom u „Vašington postu" 11. decembra 2000. godine, pod naslovom „U.S. Advice Guided

Milosevic Opposition Political Consultants Helped Yugoslav Opposition Topple Authoritarian Leader",gde piše:

„Konsultanti koje je plaćala Amerika odigrali su iz senke ključnu ulogu u bukvalno svakom aspektu

Miloševićevog progona, vodeći ankete o javnom mnjenju, obučavajući hiljade opozicionih aktivista i

pomažući da se organizuje paralelno brojanje glasova, koje je na kraju presudilo. Američki poreski

obveznici platili su 5.000 flašica spreja pomoću kojih su studenti-aktivisti švrljali grafite protiv Miloševića na zidovima širom Srbije, kao i 2,5 miliona nalepnica sa sloganom 'Gotov je!', što je postalo refren u toj revoluciji."

Američki sociolog Doug Šon izveo je rezultate dubinskog ispitivanja javnog mnjenja 840 srpskih glasača na projekcionom ekranu, skicirajući strategiju za svrgavanje poslednjeg evropskog vladara komunističke ere.

Njegova poruka, upućena liderima tradicionalno ćudljive opozicije Srbiji, bila je jednostavna i ubedljiva. Slobodan Milošević, koji je preživeo četiri izgubljena rata, dve velike ulične pobune, 78 dana NATO bombardovanja i deceniju međunarodnih sankcija, bio je "potpuno ranjiv" na dobro organizovan izborni izazov. Ključna tačka, pokazali su rezultati ankete, bilo je jedinstvo opozicije.

Održan u oktobru 1999. godine u luksuznom hotelu u Budimpešti, glavnom gradu Mađarske, zatvoreni brifing demokrata Šona pokazao se kao sudbonosan događaj koji je ukazao na put izbornoj revoluciji koja je godinu dana kasnije dovela do svrgavanja Miloševića. Takođe je označio početak izvanrednih napora SAD da svrgnu šefa strane države, ali ne tajnim akcijama poput onih koje je CIA nekada koristila u zemljama poput Irana i Gvatemale, već savremenim metodama predizborne kampanje.

Iako su opšte informacije o američkoj kampanji za razvoj demokratije u Srbiji od 41 milion dolara opšte poznate, intervjui sa desetinama ključnih igrača, kako ovde, tako i u Sjedinjenim Državama, sugerišu da je bila mnogo veća i složenija nego što je ranije objavljeno.

Mnogi ovo smatraju poslednjim velikim demokratskim pučem u Istočnoj Evropi, svrgavanje Miloševića takođe može ući u istoriju kao prva revolucija koju su organizovale ankete javnog mnjenja, a verifikovale fokus grupe. Iza prividne spontanosti ulične pobune koja je primorala Miloševića da poštuje rezultate predsedničkih izbora održanih 24. septembra bila je razrađena strategija koju su osmislili srpski demokratski aktivisti uz aktivnu pomoć zapadnih savetnika i sociologa.

Na kraju, mnogi ovde kažu da je svrgavanje Miloševića bilo neizbežno, makar samo zbog ekonomskih i vojnih katastrofa koje su zadesile Srbiju tokom njegovih 13 godina na vlasti, prvo kao šef Srbije, dominantne Republike Jugoslavije, a zatim kao šef same Jugoslavije. Ali ni u vremenu ni u načinu njegovog odlaska nije bilo ništa neizbežno.