Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (17)

Prelazak u obaveštajce

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Neočekivano interesovanje za čitav događaj iskazao je komandant štaba TO Krajine general Milan Torbica i ministar unutrašnjih poslova Milan Martić. Zbog toga sam morao da idem u Knin i da tamo objašnjavam šta se desilo.

Vidim da je Torbica prema meni hladan, da ima neke informacije koje mu je neko dao i da razgovor koristi samo da malo iste odmeri, ali da ih ne menja. Kažem mu da je u krivu i da će doći vreme kada će svoje sadašnje mišljenje korigovati. Bio je na rubu da nešto kaže, nešto ružno i uvredljivo. Izdržao je kao i ja sve do proleća 1995. godine kada je u Kninu došao kod mene u kancelariju. Srdačno smo se pozdravili. Uz kafu smo malo evocirali uspomene i on me pita:"Hoćeš li me pitati ili sam da kažem." Odgovorio sam mu da se ne trudi da bilo šta kaže, da ga ja neću pitati niti meni šta znači bilo kakvo objašnjenje događaja od pre nekoliko godina. Bilo mi je dovoljno da nije zaboravio da treba da kaže i da je video da su ga lagali. Reče mi da sam se dosta promenio, da sam postao grub i pomalo nestrpljiv. Odgovorio sam, da živimo teškim životom i da se menjamo pod neverovatnim okolnostima života od danas do sutra, a ja po ničemu nisam izuzetak.

Kada sam završio sastanak kod Torbice, pri izlasku iz kancelarije, onako na rastanku mi je saopštio da sam unapređen u viši čin. Do činova nisam držao iz razloga moje čvrste odluke da napustim službu u vojsci čim se za to stvore povoljni uslovi. Da li ću je napustiti kao vodnik ili pukovnik za mene je bilo svejedno. Martić nije bio u Kninu i nismo se sreli.

Do susreta je došlo dva dana kasnije, 28.08.1992. godine, na dan Velike Gospojine u Plaškom. Tog datuma je bila zakazana svečanost polaganja kamena temeljca za izgradnju vladičanskog dvora koji je tokom vremena srušen, a na njegovom mestu je bila izgrađena škola.

Stajao sam na svečanoj bini neposredno uz Martića, koji je malo kasnio i naknadno se priključio ostalima. Dok su trajali govori i govornici se smenjivali nas dvojica smo razgovarali. On meni kaže da nisam trebao tako radikalno da rešavam neke stvari, da sam trebao s njim da se konsultujem i da bi sve proteklo mirnije i sa manje problema. Tražim da mi malo pojasnio to što priča, a on kaže:"Tebe oni slušaju. Mogao si doći kod mene i reći u čemu je problem, a ne da izvodiš svu ovu predstavu, da ne znamo gde nam je glava". Vidim da su teze potpuno zamenjene, da sam ja za sve označen kao idejni tvorac i realizator i da sam pri tome uzeo za sebe glavnu ulogu. Sada mi je bio jasno ponašanje generala Torbice, a i ostalih koji su značajno promenili ponašanje prema meni.

Počeo sam da osećam posledice boravka u Iloku i Beogradu i razgovora sa Simatovićem i Stanišićem. Odmah mi je bilo jasno da to ne mogu da promenim, jer ako se branim i dokazujem suprotno samo ću sebi napraviti još veće probleme. Zato sam se opredelio za drugu opciju, da trenutno stanje i već stvoreno uverenje iskoristim i okrenem u svoju korist. Posle svečanosti i odlaska na zajednički ručak u čuveni restoran u mestu "Mravinjak" susreo sam se sa svojim imenjakom Mihajlom Kneževićem i Brankom Čikarom iz Ličke Jesenice. Njih je interesovalo šta se sve to dešavalo i očekivali su da im to kažem. Pitali su me da li ću imati kakvih posledica i dali će još biti gužve. Rekao sam Mihajlu, da sam kusao i njegovu "kašu", još iz novembra 1991. godine kada je pisao neko pismo u Ogulin i nudio mirno rešenje krize odnosa između meštana Saborskog i Ličke Jesenice. On se u mah uplaši moje priče, misleći da će imati posledica. Umirivao sam ga govoreći da je to iza nas, da je to rešeno i da to niko neće više spominjati. Postojalo je jedno pismo koje je presreo Đuro Ogrizović "Šnjaka" rukovodioc službe na prostoru Plaškog i sprečio da isto dođe na adresu u Ogulin. Pismo je arhivirano u Korenici, a tamo su mislili da sam ja autor tog sadržaja. Zablude i neinformisanost u ratnim uslovima mogle su se platiti glavom, da strada nevin čovek, a da počinioci nikada ne odgovaraju za zločin. U ovom ratu treba tako malo da dođe do tragedije, do obračuna među ljudima, jer je napetost velika, svakodnevna i svi ne možemo jednako da izdržimo te psihičke napore.

Prisustvo snaga UNPROFOR-a počinje da postaje teret i za civile i za vojnike. Nakon događaja na Miljevačkom platou, svakodnevnog kršenja primirja otvaranjem vatre na više mesta duž fronta stvara se uverenje, da su snage UN došle kako bi olakšale akciju hrvatske vojske u osvajanju teritorije Krajine. Takvo uverenje sistematski je podsticano u raznim javnim istupima najodgovornijih ljudi u Krajini, a svakodnevni događaji su to potvrđivali u manjoj ili većoj meri. Tako je nastajao nepremostivi jaz nepoverenja i nepoštovanja koji će trajati do kraja, do pada Krajine u augustu 1995. godine.

Krajem juna i u toku jula meseca 1992. godine u više navrata pripadnici bataljona policije u Plaškom dolazili su u borbeni dodir sa ubačenim grupama, koje su dolazile iz Hrvatske ili iz Bihaća. Glavna komunikacija i za jedne i za druge išla je preko bivšeg vojnog poligona Slunj koji je bio potpuno nenastanjen i vrlo težak za čuvanje.

Dana 29.07.1992.godine u širem rejonu sela Blata zarobljena je grupa od 12 pripadnika muslimanske armije iz Bihaća. Njihov krajnji cilj je bio prelazak u Hrvatsku preko Male Kapele. Tom prilikom u obradi jedan od njih je spomenuo jezgro "Handžar divizije" koje se priprema u Hrvatskoj i koje će borbom pokušati proboj iz Hrvatske u Cazinsku Krajinu. Ovako ozbiljna informacija je dostavljena u Knin, ali po njoj niko ništa nije radio.

Handžar divizija

Po ugledu na Himlera, koji je 06.12.1942. godine predložio Hitleru formiranje divizije koju bi činili muslimani iz Bosne, dodelivši joj ime 13.SS "Handžar divizija", Gojko Sušak je predložio Tuđmanu formiranje jedinice sastavljene pretežno od muslimana iz Cazinske Krajine, predloživši da ona nosi ime "Handžar divizija". Tuđman i Sušak su smatrali da su muslimani prirodni saveznici u borbi protiv Srba i u Bosni i u Hrvatskoj.

Nasilnim mobilisanjem građana muslimanske nacionalnosti koji su se zatekli u Hrvatskoj u maju mesecu 1992. godine započeto je formiranje te jedinice. Kao mesto za prikupljanje ljudstva, njihov smeštaj i obuku određeni su objekti na farmi u Draganiću kod Karlovca. U više navrata u manjim grupama ubacivani su na teritoriju Krajine s ciljem sa ispitaju kvalitet odbrane, kakve su mogućnosti da jezgro jedinice prođe u Cazinsku Krajinu bez gubitaka, čak da prođe bez borbenog dodira sa našim snagama. Odluka da se krene preko Krajine u Bosnu doneta je kada je jedinica narasla na oko 600 vojnika čime je postala respektna snaga. Bili su naoružani lakim pešadijskim naoružanjem, hladnim oružjem, noževima i kamama različitog oblika sa i bez držača na zglobu. U potpunosti po ugledu na svoje pretke iz istoimene divizije za vreme Drugog svetskog rata. Cilj isti. Srpski vojnici i njihove porodice koje se nađu na pravcu marša do cilja.

Koristeći krajnju nepažnju i nonšalantnost u vršenju službe pripadnika UNPROFOR-a ta jedinica je ušla u Krajinu sa severne strane od Kukače. Do Tounja su prevezeni motornim vozilima, a potom pešice iz više pravaca su podišli selu Primišlje gde je formiran marševski poredak. Preko Tržića Tounjskog i Kamenice su ušli na poligon. Naša jedinica za elektronsko izviđanje smeštena u Primišlju registrovala je neuobičajno intenzivan radio saobraćaj sa velikim brojem do tada nepoznatih učesnika. Znali smo da je u pitanju "poseta", ali nismo znali o kome je reč.

Prvi kontakt sa ubačenom muslimanskom jedinicom imali su pripadnici bataljona iz Plaškog u rejonu Pilja i Obljajca 27.08.1992. godine. Narednog dana došlo je do većih borbi, a u borbu su uvedeni delovi policijske brigade iz Vojnića i Korenice. Muslimanska jedinica je u potpunosti razbijena, a 34 njena pripadnika su zarobljena. Nijedan nije prošao u Cazinsku Krajinu. Ukupno poginulih i ranjenih bilo je 197.

Ubačena jedinica je kod izvora reke Mrežnice razbijena na dva dela. Jedan je počeo da se povlači natrag prema Kamenici, a drugi je napredovao u pravcu sela Močila. Zbog dejstva iz helikoptera uvukli su se u šumu u predeo zvan Pešutov bunar. Tu se stvarno nalazio bunar iz kojeg su popili svu vodu. Na opasače su vezivali majice koje su spuštali u bunar i tako izvlačili vodu dok je bilo i jedne kapi.

Tog dana sam se sastao sa pukovnikom Milom Novakovićem koji je komandovao svim snagama koje su bile angažovane u borbama sa handžar divizijom. Nismo se dugo videli i ja sam mu ispričao šta se sve dešavalo proteklih dana kao i moj osećaj da se celokupna priča izvrće iz meni nepoznatih razloga. U potpunosti smo se razumeli, a naše višegodišnje poznanstvo i zajednički rad stvorili su međusobno poverenje i izgrađen odnos međusobnog

razumevanja. To mi je mnogo značilo i tog trenutka i kasnije kada je Novaković imenovan za prvog komandanta Srpske vojske Krajine čije formiranje je proglašeno 16.10.1992. godine.

Zarobljeni pripadnici handžar divizije su smešteni u zatvor u Glini i njihovu obradu smo morali dalje raditi u prisustvu policajaca iz sastava međunarodnih snaga. Posao je tekao vrlo sporo, jer smo sa svakim pojedincem razgovarali u prisustvu policajca i prevodioca. I pored svih poteškoća koje smo imali u radu uspeli smo dokazati sledeće:

-da je Republika Hrvatska, njen Predsednik i ministar odbrane doneli odluku o formiranju jedinice čiji će pripadnici biti muslimani iz Bosne,

-da je celokupno ljudstvo nasilno mobilisano na teritoriji Republike Hrvatske,

-da je opremanje i obuka jedinice obavljeno na teritoriji Republike Hrvatske,

-da su instruktori bili pripadnici policije i vojske Republike Hrvatske,

-da je Republika Hrvatska dala i svu drugu pomoć jedinici i da je ista bila na logističkoj šemi jedinica HV,

-da je cilj stvaranja jedinice njeno angažovanje u borbama sa Srbima na prostoru koji je označen kao zona pod kontrolom snaga UN.

U Topuskom je organizovana izložba naoružanja i vojne opreme koja je oduzeta prilikom razoružavanja zarobljenik ili da je nađena na terenu posle razbijanja ove terorističke grupacije.

Posebno su upečatljivo bili noževi, kame i druga sečiva na kojima je bilo ispisano "Srbosek" "Čedomor" i druga imena kojima su nas nazivali i muslimani i hrvati u ovom ratu. Na taj način su prebacivali nama ono najgore što čovek može da smisli i da uradi drugom čoveku bez obzira ko je i kakav je.

Na ovu izložbu smo pozvali veći broj pripadnika UNPROFOR-a, a predvodio ih je general Bamai Musa iz Nigerije, koji je bio komandant sektora "Sever" UN snaga u Krajini. Nijedan od prisutnih nije nikada video ništa slično ni na slikama. Nisu krili svoje ogorčenje i osudu onih koji su nešto ovako planirali i pokušali da realizuju.

General Bamai je bio šokiran slikom koju je video U više navrata kasnije spominjao je taj događaj i imao je prema nama blagonaklon stav.U znak zahvalnosti narod Korduna mu je poklonio pušku, ali prilikom ulaska u avion u Zagrebu ista mu je oduzeta, a on zadržan na aerodromu.

Bila je to podmukla osveta hrvatske vlasti čoveku koji je časno, iskreno i nepristrasno radio svoj posao.

Pre ovog događaja vlast u Krajini je imala ozbiljne probleme u komunikaciji sa pripadnicima UNPROFOR-a. Zahtevano je, da se posle stavljanja pod kontrolu teškog naoružanja, pešadijski delovi posebnih jedinica milicije povuku 5 km od linije razgraničenja. To je u

nekim situacijama bilo nemoguće izvesti, jer bi ta linija bila iza kuća u kojima su ljudi živeli i bili bi u potpunosti ostavljeni na milost i nemilost upadima diverzantskih grupa iz Hrvatske. Ovako stanje je ubrzalo poslove oko formiranja Srpske vojske Krajine čime je ukinuto postojanje štabova TO i posebnih jedinica milicije. Pristupilo se formiranju korpusa koji će nositi imena po oblastima u Krajini.

Odnosi u komandi u Korenici bili su potpuno zategnuti. Sa Šuputom sam razgovarao samo službeno. On uopšte nije razgovarao sa komandantom brigade milicije, a uz sve to ja sam se još dodatno posvađao sa Šuputovim zamenikom, potpukovnikom Đaković Milanom. Sukob je izbio oko nadležnosti prilikom utvrđivanja činjenica vezanih za oštećenje borbenog sredstva. Na Ljubovu u selu Rakići zapaljen je tenk koji je u potpunosti izgoreo. Posada je prilikom startovanja motora uključila grejače i svi su izašli van tenka. Zbog kvara na instalacijama, nepažnje prisutnih došlo je do paljenja vozila, a kako ni jedan protivpožarni aparat nije bio ispravan tenk je potpuno izgoreo. Đaković je tražio od mene da uradim sve, a ja sam rekao da ću da uradim deo posla koji se odnosi na moju nadležnost. Iz toga je izbila svađa, posle koje se on žalio Šuputu i još više zategao odnose. U kraćem razgovoru rekao sam Šuputu da ga ja neću zamarati, jer vrlo brzo prelazim na drugu dužnost van sastava korpusa.

On je bio više ljut na stanje u sredini i na civilnu vlast koja je neprekidno vršila opstrukciju komandovanju i pravila velike probleme. Događaj koji je stvorio zid između nas je prošao, ali je ostavio velike posledice i tragove.

Kasnije smo te odnose u potpunosti izgladili i ostali dobri sve do današnjih dana. Sa Milanom Đakovićem sam izgradio posebno dobre odnose. Cenio sam njegove vojničke vrline i odlučnost. Tokom vremena sam doznao kakve su mu sve probleme pravili u komandi korpusa, šta su sve podmetali i činili da mu ukaljaju ime i vojničku karijeru. Sve je stojički izdržao. U komandi korpusa bila je grupa oficira iz rezervnog sastava koji su bili angažovani u organu za moral i organu za mobilizacijske i personalne poslove. Mnogi su pre rata bili članovi SKJ, opštinski ili regionalni partijski rukovodioci i nisu se mirili sa novonastalom situacijom, da ne budu pitani i da ne budu u žiži zbivanja.

S druge strane, najviše kritika smo dobijali baš zbog njihovog angažovanja, a da pri tome istaknutiji članovi Srpske demokratske stranke nemaju taj tretman i angažman u komandama korpusa. Ovo se posebno odnosilo na organ za moral, koji je uglavnom radio po nekom klišeu iz mira i u jedinicama nisu imali potreban autoritet. U tako zategnutim odnosima sam dočekao kraj 1992. godine. Početkom decembra 1992. godine mi je saopšteno da odmah otpočnem sa pripremama za formiranje obaveštajnog centra Glavnog štaba SVK. Ništa drugo nije bilo precizitano ni lokacija niti broj zaposlenih, bliži poslovi i zadaci niti bilo šta drugo što bi mi bilo orjentir u poslu.

U toku jedne godine ugašena je 6.lička divizija i formirana operativna grupa, pa ona ugašena i formirana komanda posebne jedinice milicije i štabovi TO, onda na kraju sve se to gasi i formira Srpska vojska Krajine. Nestalo je i SFRJ i njene JNA, a formirana je Savezna Republika Jugoslavija i njena Vojska Jugoslavije, na prostoru Bosne i Hercegovine formirana je Armija BiH, Hrvatsko vijeće odbrane i u Republici Srpskoj Srpska vojska RS.

U svakoj od tih vojski imao sam poznanike, dojučerašnje drugove i prijatelje od kojih su mi neki saborci, a neki neprijatelji.

Strašan psihički pritisak na svakog od nas tim pre što se sve to dešava u relativno kratkom vremenskom periodu, a promene su toliko velike da bi za taj obim promena bilo potrebno znatno duže vreme. U ovim prilikama rata sve se menja u hodu, ratuje se, gine i ranjava i ide dalje. Primećujem kod mnogih da se značajno menjaju da sve manje i slabije osećaju gubitak druga i saborca, da utehu traže u alkoholu i povlačenju u sebe. Takvi poremećaji mogu biti veoma opasni, ali mi nemamo izbora. Nemamo kome da se žalimo, nemamo od koga da očekujemo da promeni stanje u kojem se nalazimo. Čujem podatak da u Krajini ima oko 100 duševnih bolesnika za koje nema ustanove za smeštaj, da su u kontaktu sa oružjem i municijom. Strašno i zabrinjavajuće.

Prelazak u obaveštajce

Formiranjem Srpske vojske Krajine došlo je do velikih promena u organizaciji rada od Glavnog štaba, preko komandi korpusa i samostalnih jedinica, do stanja na terenu. Po prvi put od izbijanja sukoba urađena je samostalna vojna organizacija u kojoj su svi, od komandanta do poslednjeg vojnika, stalno nastanjeni u Krajini. Bilo mi je jasno da ne možemo imati veliki stepen samostalnosti, jer nismo imali dovoljno ljudi, a ni matrijalnih resursa za tu pretpostavku. Vojsku u pravom smislu te reči, bilo je vrlo teško postrojiti, da ona liči na vojsku, da ima svoje baze i drugu infrastrukturu, da se organizuje popuna, obuka i opremanje sastava po kriterijumima koji su važili za takve sastave u nekim drugim sredinama. Vojska je zapravo bila naoružani narod, od tek punoletnog mladića koji nema ni jedan dan vojne obuke do starijih ljudi-trećepozivaca, koji su bili angažovani na prednjoj liniji odbrane, ali i na svim drugim zadacima koji proizlaze iz vojne službe. Bilo je gotovo nemoguće razdvojiti mlade od starih, jer nema ni jednih ni drugih dovoljno, bilo je nemoguće napraviti makar jednu pravu jedinicu koja bi se sa uspehom mogla nositi u bormaba sa neprijateljom.

Formiranjem SVK sa 16.10.1992. godine za sve nas koji smo pratili aktivnosti neprijatelja bio je signal da će druga strana vrlo brzo krenuti u ispitivanje odbrambene moći novoformirane vojske, kao što su to činili i prilikom prethodne reorganizacije u maju i junu kada su napali na Baranju i Miljevački plato. Bilo je pitanje dana kada će napad otpočeti, a trebalo je doći do indikatora o mestu i vremenu napada.

Novopostavljeni komandant SVK general Mile Novaković me je primio u decembru 1992. godine i dao osnovne smernice za rad, ono što od mene očekuje komandovanje, a samu organizaciju rada centra u stručnom pogledu ostavio je meni. Obezbeđena su i potrebna početna sredstva za rad, koja nisu bila mala, imajući u vidu uslove u kojima smo živeli, da je sve, više ličilo na bedu nego na nekakav normalan i organizovan život. Za smeštaj centra određena je vila na Plitvičkim jezerima, vlasništvo poznatog socijalističkog funkcionera iz Hrvatske-Jakova Blaževića

Blažević je živeo u Zagrebu i bio je u nemilosti nove vlasti koja je optuživalča Blaževića za antihrvatsko i antikatoličko delovanje u posleratnom periodu, posebno ističući činjenicu da je bio tužilac u procesu protiv kardinala Alojzija Stepinca.

U Krajini također se o njemu nije moglo čuti ništa pozitivno. I ovde je optuživan za antisrpsku politiku, svojevrsni genocid izvršen nad Srbima, koji su bežeći od socijalističkog terora napuštali vekovna ognjišta i odlazili u druge krajeve Jugoslavije.

Pravim čudom je njegova vila sačuvana, jer je u početnom periodu uništavano sve što je imalo bilo kakvu vezi sa Hrvatskom, sa socijalizmom i komunizmom. Vila je bila očuvana, ali je u nju više puta provaljivano i iz nje je odnošen nameštaj i drugi predmeti koji su se tamo zatekli. Ono što nije dirano su bile knjige, koje su se nalazile u prizemnom delu vile. Cisterna goriva za centralno grejanje objekta je bila potpuno ispražnjena još u prvoj fazi ratnog sukoba. Vila je imala nekoliko stotina kvadrata površine, a u njoj sam bio ja, i pet ljudi iz obezbeđenja.

Sam ambijent na Mukinjama bio je povoljan za rad, jer nije bilo velike gužve niti prisustva vojnih sastava. Ljubica Šolaja je počela da razvija stranačku aktivnost Srpske radikalne stranke, a njen evidentičar je bila supruga Miće Gostovića, koji je nakon preživljenog pada helikoptera i bolničkog lečenja sada bio na rehabilitaciji na Mukinjama. Mići je krsna slava Sveti Nikola i ja sam kod njega došao na taj dan u poslepodnevnim časovima. Tamo sam zatekao Ljubicu i njenog supruga, koji su također navratili radi čestitanja domaćinu.

Imajući u vidu okolnosti pod kojima je došlo do susreta nisam započinjao bilo kakav razgovor sa njom da bih izbegao neprijatan dijalog, koji je zbog proteklih događaja, bio neminovan. Moje prisustvo na Plitvičkim jezerima i rad u centru počeo je da mami znatiželju i interesovanje različitih osoba, pa i pojedinih pripadnika UNPROFOR-a koji su zalazili u naselje i ulazili kod pojedinaca u stanove.

Po prirodi posla kojeg sam počeo da obavljam, moja aktivnost je izlazila izvan granica Krajine i nije se ograničavala na dubinu rasporeda snaga neprijatelja, već je obuhvatala tu i mnogo širu teritoriju. Prisustvo međunarodnih snaga na prostoru Krajine je bila pogodnost u radu, jer je to bila sredina iz koje je trebalo crpeti informacije od koristi za komandovanje i za celokupnu organizaciju života i rada u državi.

Kako su jedna i druga strana u sukobu poštovale primirje u tom periodu nismo dolazili u kontakt sa licima iz kategorije ratnih zarobljenika. Taj izvor podataka se pojavljivao s vremena na vreme i sa njim nismo računali u kontinuitetu. Osnovni problem u radu bio je sistem veze. Imali smo izrazito lošu telefonsku vezu unutar same Krajine, a prema Republici Srpskoj i Srbiji bila je u katastrofalnom stanju. Nikada nismo bili sigurni da će ona biti u kontinuitetu i da sa njom možemo računati. Specijalne vrste veze koje smo imali kao alternativu nisu podrazumevale kontinuiranu upotrebe, već upotrebu u nuždi, kada nijedna druga veza ne funkcioniše.

Legalni izvori informacija također su bili vrlo siromašni. Dnevne novine smo dobijali sa zakašnjenjem od jedan dan, a mnogi krajevi Krajine nisu dobijali bilo kakve novine. U Kninu je postojao radio i TV centar, a pored radio Knina, aktivan je bio radio-Korenica, radio-Petrova Gora i uz manje probleme slušao se radio Banja Luka. Od neprijateljskih sredstava javnog informisanja imali smo dobar signal TV Zagreb (HTV), radio-Zagreb i lokalne radio stanice raspoređene po mestima duž linije fronta. Dnevnu i periodičnu štampu iz Hrvatske smo dobijali svakodnevno do 12,00 časova, na način da su nam je nabavljali pojedini pripadnici UNPROFOR-a.

Na teritoriji Krajine nije izdavan nijedan dnevni list, koji bi se mogao koristiti za prikupljanje informacija od obaveštajnog značaja. Štaviše, nekoliko novinara su bili moji stalni posetioci koji su od mene tražili informacije, kako bi imali šta da pišu ili objavljuju na radiju. I oni su radili u uslovima kao kada je novinarstvo stasavalo kao profesija. Bukvalno nisu imali ništa osim olovke i papira, a nekima je i to bio problem da nabave. Radili su iz čiste ljubavi prema svojoj profesiji trudeći se da ponude informacije van granica Krajine kako bi se što više ljudi upoznalo sa stvarnim stanjem. Nekima sam podelio magnetofone "uher" i dodatnu opremu kako bi mogli što kvalitetnije raditi na terenu, a i meni pomoći u informacijama za koje sam bio zainteresovan. Taj korektan odnos sa novinarima funkcionisao je čitavo vreme postojanja Krajine. Međusobno smo se pomagali u nadi da tako idemo ka istom cilju, ali na žalost taj cilj nismo postigli.