Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (128)

Istina o novinarstvu i hrani u Srbiji

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Listopadna tekuća politika

Meni kao čoveku koji je više od pola veka u novinarstvu nekad Jugoslavije, a danas Srbije, uz ISTINU rutina je bila obavljanje tog posla. Analizirajući agrar, sela i zadruge danas, uz novinarstvo danas, mislim da novine više nemaju svoju specifičnost, svoj šarm, svoje škole, kao što je to svojevremeno bilo. Odnosno, moj pogled je da su previše u službi listopadne tekuće dnevne politike. Da previše ima uticaja malih sitnih listopadnih političara. Recimo nekada se prepoznavao stil ,,Novosti'', koje su pre pola veka imale prosečan tiraž u SFRJ od 400.000 primeraka, u kojima sam ja učio novinarski zanat. To su tad bile prave jugoslovenske novine!

Mislim da je u listovima na području Srbije danas jedna siva uniforma na kojoj malo ko ima zvezdice i činove po kojima možeš da ih prepoznaješ ko je ko!

Potreban je novi koncept u medijima i agraru! Potrebni su i novi ljudi koji bi to sprovodili!

Ja se sad zalažem, za novi koncept poljoprivrede Srbije kojim se bavim u novinama. Dakle, smatram da je potreban i novi koncept u medijima u Srbiji. Malo je znanja u vlastima, a onda još manje u medijima o pojedinim životnim temama. Posebno u agraru. To razumem. Jer novinari, kao univerzalne neznalice (malo je specijalizovanih) moraju da rade različite teme, a nema vremena za specijalizaciju. Jer, ako bi se uhvatio sa nekom temom u koštac, morao bi uvek više da zna od svog sagovornika. Tako je bilo vreme kada sam ja učio taj zanat. Danas to nije običaj ni pravilo! I to je ISTINA o novinarstvu danas.

Po tome treba oni da se prepoznaju, bez obzira da li su štampane novine, sajtovi, radio ili TV... Mora da se zna šta medij treba da bude, kome je namenjen, kojoj populaciji, u suprotnom je to propala stvar.

Slično je i sa nagradama,odnosno priznanjima, koja se daju. Ako, vas pitaju ko stoji iza tog priznanja, svi se u sve razumeju, pa kažu onaj ko je dodeljuje. Nema nikave institucije, pa nagradu dobija onaj ko plati onome ko je dodeljuje! Nema analize izbora tema i načina na koji se pripremaju i obrađuju teme u medijima,što mora da bude osnov svega. Toga je najmanje u medijima danas. Ne samo u Srbiji već svuda. Posebno na prostorima eks Jugoslavije. Jer, to vidim iz novina koje svakodnevno čitam sa tih prostora. I to je ISTINA o medijima sa prostora eks Jugoslavije danas.

Novine danas i njihov uticaj!

To traži i povratak profesionalizmu, osnovnim principima novinarstva. Jer, ovo danas je najmanje to! Mislim da je pravo novinarstvo napušteno, pa je to veoma često - škrabanje! Ponekad liči na tviter giljotine. Prepoznatljivo je da u novinama nema zanata, da ljudi nisu prošli kroz novinarsku školu, nisu obučeni, nema jakih pera, uglednih novinara, moćnih glavnih urednika... Sve se nekako istopilo i svi kao da su time sad zadovoljni, mislim ja, koji sam ceo svoj radni vek posvetio ovom poslu. Zato se i postavlja pitanje mogu li onda novine sa ovako malim tiražima, kakvi su danas, najnižima u pola veka, da imaju uticaj na promene u društvu? Ja mislim da ne mogu! Jer, novine nisu u službi čitalaca, ni naroda, već aktuelne listopadne tekuće dnevne politike. Odnosno, vlasti. A, ta tekuća dnevna politika sprovodi isključivo politiku svoje partije. Uzmimo primer predsednika države Srbije, koji je predsednik svih građana Srbije, ali se najviše zalaže za politiku partije čiji je predsednik bio sve do nedavno. I to je ISTINA poslednje decenije!

Mediji korektor ili sluga vlasti!

To ističem zbog toga što sam radio u velikim jugoslovenskim medijima. Bio sam u medijima kuće ,,Borba'', ponajviše listu ,,BORBA'' koja je bila među deset najuticajnijih novina na svetu. U vreme uvođenja višestranačja u Jugoslaviji, bila je najpoznatija i najuticajnija opoziciona novina na Balkanu. Mislim da informacije moraju da privuku čitaoce, da budu, tačne, ozbiljne, ali i izazovne. Dakle moraju da budu zasnovane na objektivnom, poštenom, tačnom pisanju o svim zbivanjima (ekonomskim, kulturnim, sportskim...). Samo tako se mogu privući i čitaoci. Ponekad su u svemu tome potrebne i srećne okolnosti. Čitanost može da zavisi i od poltiičkog previranja, ali i to zavisi kako će se prezentovati.

Mislim da od strane novinara mora da bude uvek prisutna ISTINA! Nekad se na nju i dugo čeka, kao što je informacija obrađena na početku o stradanju prvog novinara na ratištu Jugoslavije, Milana Žegarca u Vukovaru. Zatim ne sme da bude poltronstva i sluganstva. Ali, mišljenja sam da je takav rad zahvatio srpsko novinarstvo danas!

Gledajući medije danas s druge strane mislim da se ne ume da se radi valjano, da je bezidejno novinarstvo, jalovo i jednosmerno. To znači da pisati o problemima ne sme da znači izmišljanje niti napadanje nekog, već samo čitaocu preneti šta se događa. A, vlast ako se ljuti, neka se ljuti! Mediji treba da budu korektor vlasti. Ako to nisu, onda su sluškinja vlasti. Svedok sam danas svega toga, da se često javljaju moćnici koji se ljute, prete...

U svemu mora da bude poverenja, a ne zluradosti! To se, pre svega, odnosi na sprovođenje utvrđene uređivačke politike. U tom slučaju glavni urednik, urednici i novinari postaju politički relej, sa kojim neko manipuliše. Mislim da to nije dobro, ali takvih pojava u medijima ima danas, veoma, veoma, veoma, mnogo! U takvim slučajevima politika postavlja glavne urednike i urednike, a oni moraju da slušaju vlast koja ih je dovela i postavila. Oni to isto onda traže od novinara i niko ni sa kim tada nije zadovoljan! Jer, u tekstovima u takvom radu nema istine! Dakle, zalažem se za to da novinarstvo ne bude takav zanat za sve koji stvaraju i medije od glavnog urednika do njegovih izvršnih urednika.

Gde god budemo imali podaničko novinarstvo, nećemo imati zdravu političku situaciju u zemlji! Želja političara i nesporazuma sa njima će uvek da bude!

Sve to će da prate i pritisci moćnika. Bilo je i biće slučajeva, ako nećeš to tako da uradiš što traže od tebe, moraćeš da platiš cenu svoje slobode. Međutim, nadajmo se da će i toga biti sve manje ako se bude radilo uvek sa istinitim informacijama, tekstovima, komentarima, reportažama... Dakle, da istina uvek bude u prvom planu. Pa makar bila i sporo dostižna! A, sve da bude stvarano zbog čitalaca, a ne trenutnih, listopadnih političara! Dakle, pritisaka će uvek biti iz svih partijskih struktura. Ali, treba to izdržati! To će često da ima svoju cenu! Ako ne pripadaš partiji gde je većina u tvojoj redakciji, govoriće - nije naš!

Dakle, u poslu kojim se bavimo treba biti:

Vešt u odabiru vesti, tema, komentara, događaja;

Mudar, u prognozi šta će biti ne samo danas nego uskoro, u buduće;

Iskren u dogovoru sa saradnicima, u razgovoru sa prijateljima, u polemici sa protivnicima;

Mora se biti spretan u nevolji, u iskušenju, u izazovima;

Stvaraoci medija znaju i zlatno pravilo: navijanje je dozvoljeno, svrstavanje - rizično, poslušnost pogubna;

Mora se imati hrabrosti da se ne drhti pred političkim strašilima, slugama, manekenima i pilićarima;

Zlatno pravilo profesije uvek mora biti istina. Jer ona je najjača!

Dakle, naše zlatno pravilo profesije je: istina je najjača! O tome najbolje govori i ovaj primer na početku teksta o stradnaju prvog novinara na ratištu nekadašnje SFRJ. I to je ISTINA! Da je Milan Žegarac poginuo slučajno, pre svega zahvaljujući nepažnji. Stradao je od ljudi sa kojima se do pretohodnog dana družio, pio kažu, očekivao pad Vukovara 1991. godine. Bio u rat, prilazio je u maskirnoj uniformi, nije se javio ljudima kod kojih je išao, a oni pucali na ustaše, neprijatelje, a nisu znali ko im pretrčava ulicu, prijatelj ili neprijatelj. I pogodili svoje ljude!

Autor ovih redova ukazuje da je posle čekanja više od tri decenije, tek sad vest stigla da bude objavljena u javnosti! I kad te ne vole, i kad ti prete, i kad ti šalju špijune, i kad te mame na ,,poverljive činjenice'', i kad ti na tacni donose ekskluziva, i kad te vole - moraš na rešetu odvojiti grumičke zlata od prljave jalovine.

Iako sam već više od pola veka u novinarstvu, takvih pojava sam imao i nedavno, kad sam pisao i ovaj tekst... Jer, sam pisao druge o neadekvatnom, lošem radu pojedinih prvih ljudi u Akademijskom odboru za selo SANU Srbije. Koji sad sa evoluiranom novom pameću u stare životne dane menjaju stavove, mišljenja i akcije, kako bi promenili i svoju biografiju. Jer, sad se služe sa tuđim podacima i radom, pa prikazuju drugačiju sliku Srbije, nego onu koju su oni gradili. Radi se, pre svega, o nestajanju sela, što je i nestajanje Srbije! Iz tuđih podataka objavljuju ekskluzivne intervjue, a bez navođenja izvora podataka. Čelnik tog Akademijskog odbora za selo, nikada nije učestovovao u radu Balkanske akademije sela, nisu ga sela interesovala u to vreme, sad veoma često tuđi rad prikazuju kao sopstveni! Sve je bila istina, koja nije njima odgovarala. Kada im se ukaže, na takav njihov rad, javljaju se sa pretnjama autoru ovih redova. Javljaju se izvršioci, u ovom slučaju bio je nekadašnji potpredsednik vlade Vojvodine Mile Mandić, danas penzioner, a naredbodavac, čovek koji pere svoju biografiju, a pronašao je sebe u tekstovima ovog autora.

Nalogodavci, su preko svojih poslušnika, pokušali da omalovaže i autora ovih redova, kroz kritiku za sve ono što pojedinim članovima Akademijskog obora za selo SANU u ovom trenutku ne odgovara. Nije potrebno da im objavljujemo imena sad, su sami se već pronašli. A, već su registrovani, pa ukoliko nastave takav rad, nadam se da će biti i pozvani na odgovornost za neodgovoran rad, izjave i ponašanje. Bez demantovanja objavljenih podataka i činjenica, a jedini razlog je bilo zašto je to u javnosti! To su radili pa i sad čine oni koji su u proteklih pola veka doprineli gašenju zadruga i nestajanju sela, a samim tim i Srbije. Jer, samo za jednu decneniju Srbija ima manje za 500.000 stanovnika. A, sa nestajanejem sela, nestaje nam i Srbija, koja na početku 2024. godine ima samo 6,6 miliona stanovnika.

Mnogi sad u trećem životnom dobu, sa pameću koja je evoluirala, žele da se iskupe za grehe i predlažu osnivanje zadruga i nude rešenja za opstanak i ostanak sela! A, dosada su predlagali rešenja za gašenje zadruga, po 100 godišnje i nestajanje sela. Jer, radeći po njihovom receptu, za deceniju će nestati svako četvrto selo u Srbiji. Do 2050. neće ih više biti 3.000 na današnjem području Srbije! A, kada su bili moćni i na funkcijama, pa su u socijalizmu živeli kao da su u komunizmu, nisu ništa učinili da se to spreči. Tada su doprineli rušenju, a sad bi to isto da grade. Sa takvim radom Srbiji i naslednicima ostavljaju ruine od sela, jer su pri kraju i trećeg životnog doba. A, za rušenje su imali vremena, a sad za gradnju zbog biologije, nemaju ni vremena, ali se još uvek nalaze u prvim redovima i stranama novina. I to je ISTINA Srbije danas.

Najbolji primer loše rada je agrara Srbije danas. Jer, vrednost proizvodnje po hektaru je samo 1.200 evra. U EU to je od 25.000 pa do 37.000 evra po hektaru. Od upotrebljivih četiri miliona hektara, koristi se 3.257.000 hektara. U Srbiji je sa 508.356 poljoprivrednih gazdinstava. Za 50.000 manje nego u poslednjem popisu. Oni na njivama proizvode godišnje agrarnu proizvodnju vrednu tek oko 5,5 milijardi dolara!

Kada je sadašnji predsednik Srbije bio premijer, 31. jula 2014. godine doneta je Strategija razvoja poljoprivrede Srbije sa važnošću do 31. jula 2024. godine. Autori, njih 240, napisali su 145 strana strategije. Udvarajući se vlastima napisali su kako će se agrar godišnje razvijati po stopi od 9,1 odsto odnosno 6,1 odsto ako su lošije godine. Za to su sebe častili sa 8,2 miliona evra stranih donacija pristiglih za taj posao iz nekoliko zemalja EU. Taj njihov plan želja nikada se nije ostvario. Umesto strategije rasta, imamo strategiju pada. Za vreme sprovođenja strategije niko se nije setio da analizira kako se ona sprovodi u praksi. To je trebala da uradi, Vlada Srbije, Privredna komora Srbije, trustovi mozgova u agraru, kako zovu Akademijski odbor za selo SANU. Niko to nije uradio. A, Strategija predstavlja poljoprivredni Ustav u ovoj zemlji. Ipak, zahvaljujući RZS, evo rezultata njihovog rada i sprovođenja strategije. Sad se ljute što se to iznosi u javnost. I to je ISTINA. Te rezultate možete videti u sledećoj tabeli.

Strategija pada, a ne rasta

Dakle, važeća strategija, koja nikada nije stigla do Skupštine Srbije da je i ona usvoji, planirala je godišnji rast od 9,1 odsto, ili u lošijim godinama najmanje 6,1 odsto. To su bile samo nerealne želje njenih tvoraca, jer su se udvarali aktuelnoj vlasti kako bi prikazali ogromne, ali nerealne mogućnosti agarara u uslovima koji im se nude. A, da nešto nije kako treba sa poljoprivredom Srbije, ukazuju i činjenice da je vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po jednom hektaru samo 1.200 evra. To je u zemljama kojima težimo od najmanje 20.000 pa do 37.000 evra. Ukupna vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji nikada nije prešla 5,6 milijardi dolara! Dakle, portreban nam je novi, nordijski sistem agrara, a njega nema dok se u sela ne vrati prerađivačka industrija. Jer, nemoguće je održavati 3.000 zadruga u selima ako nema prerađivačke industrije. Prerađivačka industrija i znači zapošljavanje u selima. Jer, bez nje nema života u selima, a prerađivačka industrija je odneta iz sela u vremenu pljačkaške privatizacije Srbije obavljene posle 2000. godine. uz pomoć države.

Za vreme prezentacije ove strategije pada na panelu 2024. godine na Zlatiboru, u čijem radu je učestvovao i autor ovih redova, među panelistima nalazio se i Aleksandar Bogunović, rukovodilac biljne proizvodnje u Pirvrednoj komori Srbije. On je celo vreme iznošenja zvaničnih državnih rezultata o sprovođenju strategije u praksi, dok je publika, više stotina njih uglavnom iz agrara, pažljivo slušala izlagača, negodovao negativno klimajući glavom da rezultati nisu tačni. Kad je promoter čak bio i prekinuo plenum, nije se oglasio, sa eventualnim demantijem na zvanične državne podatke. Posle toga je izlaganje nastavljeno. Predstavnik PKS je samo u negativnom smislu drmao glavom negodujući na navodnu netačnost tih zvaničnih podataka o većem padu nego rastu agrarne proizvodnje. Jer, umesto obećanog rasta i blagostanja onih koji se bave agrarom, to je strategija pada! A, kreatori su napisali da će agrar do 31. jula 2024. godine rasti godišnje po stopi od 9,1, odnosno po 6,1 odsto ako je lošija godina. To su bile samo želje autora jer su se udvarali novoj političkoj oligarhiji.

Svojim specifičnim načinom reagovanja, rukovodilac biljne proizvodnje u PKS, je i u 2023. i u 2024. godini, ,,demantovao'' i zvanične državne podatke, od službe RZS! U jednom trenutku došlo je i do prekida izlaganja. Moderator Goran Eror, novinar RTS, je upozorio na neumesan čin Bogunovića, pred više stotina posetilca koji su pažljivo slušali podatke iz analize. Posle iznošenja analize strategije pada, prisutni su aplauzom nagradili, analitičara, autora ovih redova, panelistu Branislava Gulana. Bio je to jedan od navjećih aplauza na savetovanju za iznošenje niza podataka o lošem stanju u agraru.

Posle toga svoje neznanje član Privredne komore Srbije koji vodi biljnu proizvodnju pokazao je još na jednom primeru. Ne uzimajući za zlo nedolično ponašanje za vreme održavanja Panela o tržištu, lično sam mu na SMS poslao na viber poruku sa podacima sa poslednjeg popisa poljoprivrede, koji je saopštio na PRESS konferenciji dr Miladin Kovačević, direktor RZS. Uvaženom kolegi, da bi mu upotpunio znanje, na viber sam poslao informaciju vlade sa podacima RZS, a to je da imamo 508.365 gazdinstava, zatim da se sad u Srbiji obrađuje 3.257.100 hektara njiva, da imamo 725.408 goveda, pa da je u oborima 2.263.705 svinja, da u torovima imamo 1.702.682 ovaca, 149.558 koza, pa 22.022.439 živine, 1.261.323 košnice pčela, i da imamo 1.150.653 radnika u poljoprivredi. I sve to je ISTINA!

Pre toga rukovodilac biljne proizvodnje PKS je izneo da je strategija i njegovo čedo. Međutim, nije znao da je ona dobila loše ocene. Posebno, pre usvajanja na vladi Srbije 31. jula 2014. godine. Te loše ocene iako nisu usvojene na vladi, pokazale su lošu stranu, prilikom analize njenog sprovođenja u praksi- jer, umesto obećanog blagostanja i rasta agrara, imamo pad proizvodnje. A, pisanjem takve strategije, njih 240 naših eksperata, odnosm autora, sebe su nagradili sa 8,2 miliona evra, donacija pristiglih za taj posao iz nekoliko evropskih zemalja.

Kada je dobio podatke, popisa u poljoprivredi, slabo informisani kolega Bogunović je znatiželjno pitao ... iz koje godine su ti podaci, odnosno tabela, saopštena na PRESS konferenciji o popisu u agraru u BGD! Moj odgovor je bio da je to saopštio direktor RZS dr Milan Kovačević, na PRESS konferenciji o rezultatima popisa poljoprivrede. Toliko o znanju rukovodioca za biljnu proizvodnju u PKS. Inače, nudio sam mu ako ima drugačije podatke, osim ovih državnih koji se nalaze u tabeli i analizi o sprovođenju strategije o razvoju agrara, da pripremi pa du mu objavim... Nije ponudio jer nema drugih podataka, osim državnih, a ja verujem državnim institucijama! Na sličan način je reagovao, negativno drmajući glavom, i u 2023. godini, takođe kada smo bili u istom panelu, ali sam i tada i sad sa više zvaničnih podataka, iznosio činjenice koje daje strategija pada, a ne rasta.

Eksperti, autori strategije pada

Inače autori ove strategije pada su 240 naših eksperata koji su napisali u strategiji 145 strana. Za to delo koje se nije dokazalo u praski, sebe su častitli sa oko 8,2 miliona evra stranih donacija pristiglih iz nekoliko zemalja za ovaj posao! Vlada je strategiju usvojila 31. jula 2014. godine, a važi do 31. jula 2024. godine. U to vreme premijer je bio današnji predsednik države, a tih dana mesto ministra poljoprivrede i već završenu strategiju preuzeo je prof dr Dragan Glamočić, tadašnji ministar poljoprivrede u Vladi Srbije.

Pre početka sednice, u razgovoru Bogunović mi je rekao da je strategija njegovo omiljeno delo. Nije znao kakvi su zvanični rezultati. Evo i podataka kakvo je to delo. Neostvarena želja autora je bila da poljoprivreda Srbije ima godišnji rast od 2014. do 21. jula 2024. godine 9,1 odsto, ili u slabijim godinama 6,1 odsto.

Međutim, niko do sada se nije bavio analizom kako se sprovodi ta strategija i kako su njeni rezultati u praksi, a Strategija agrara je u stvari, Ustav poljoprivrede! Da prati kako se ostvaruje ono što predviđa strategija, bio je zadatak Vlade Srbije, Privredne komore Srbije, Akademijskog odbora za selo SANU... Nije ih interesovala poljoprivreda jer ona nije ni strateška grana! Osim kada im treba za vreme protesta proizvođača da kaže kako su njihovi proizvodi strateški, ali grana nije!

Budućnost u prošlosti!

Na sednici Panela održanog na Zlatiboru, koji je organizovao Institut za ratarstvo i povrtarstvo, institucija od nacionalnog značaja, autor ovih redova, prisutnima je izneo podatke o nekadašnjim rekordnim prinosima osnovnih kultura u agraru, koji su delo baš stručnjaka ove nacionalne ustanove. Na osnovu tih zvanuičnih državnih podataka, on je ukazao da se naša budućnost nalazi u prošlosti, odnosno da se vratimo takvoj proizvodnji, koju smo nekada imali u rekordima tadašnjim, ali sa željom da budu i u našoj budućnosti. Prema zvaničnim podacima RZS, u Srbiji rekordnu proizvodnju pšenice imali smo 1991. godine od 3.736.503 tone. To nikada više nismo ni do danas stigli. Ili recimo 1986. godine u Srbiji je bila rekordna proizvodnja kukuruza od 8.062.020 tona, dok je rekordna proizvodnja šećerne repe od 4.920.000 tona bila 1989. godine. Sad već daleke 1969. godini u Srbiji je bilo ubrano 886.540 tona šljiva, a iste godine rod grožđa je bio 748.530 tona. U 1974. godini bio je i rekordan rod od 1.148.660 tona krompira koji moramo da uvozimo jer ga nemamo. Slično je i sa paradajzom koji sad uvozimo, a kod nas je imao rekordnu proizvodnju od 244.960 tona daleke 1977. godine. Rekordan rod trešanja od 30.823 tone u 2004. godini... I tako redom bili smo bogata zemlja u proizvodnji, a danas nismo. I to je zvanična državna ISTINA! Ali se ne pominje!

Problem je u tome sto Aleksandar Bogunović jedan od 240 autora strategije, koja ima loše ocene gde god se pojavi, o tome ili malo zna ili ne želi da zna! Zbog loših rezultata strategije, ona nije ni upućena na usvajanje u Skupštinu Srbije! Posle javne rasprave u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede, profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici dr Koviljko Lovre, napisao je analizu i recenziju tada ponuđene strategije. On je, još tada, odmah posle javne rasprave, dao negativnu ocenu, pre nego što je strategija otišla na usvajanje u Vladu Srbije, 31. jula 2014. godine.

I baš te 2014. godine prilikom donošenja te još uvek validne strategije, Vlada je obećala poljoprivredi med i mleko. Premijer u vreme donošenja Strategije razvoja poljoprivrede bio je današnji predsednik Republike Srbije, a već kada je pisanje Strategije završeno, ministarsko mesto za poljoprivredu u Vladi Srbije preuzeo je prof dr Dragan Glamočić. Posle njega to mesto je pripalo Branislavu Nedimoviću, koji je bio 13 ministar agrara u vladi Srbije posle demokratskih promena 2000. godine.

Kada je Vlada 31.jula 2014. godine usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godine, u kojoj je piše da će se agrar u narednom period godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje, ako je lošija godina. Za nju su izgelda bile sve loše godine!

Godine bez rasta proizvodnje!

Međutim, ispostavilo se da do sada, za proteklih devet godina nikakvog rasta nije ni bilo! Čudan je i rast zabeležen za vreme korone, 2020. godine u vreme bolesti Kovid 19. Jer, poljoprivrednici su starosti 60 godina, a tada je onima koji su imali 65 godina bio zabranjen izlaz. Pa ako im je bo zabranjen izlaz iz kuća, pitanje je ko im je onda obrađivao njive koje su donele rast od 2,2 odsto? Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto. Vlada nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojena u Skupštini Srbije, ona bi obavezivala sve vlade da je sprovode. Ovako ona je bila samo neostvareno očekivanje - i onima koji su je pisali, proizvođačima, kao i Vladi Srbije. I to je ISTINA

Koju njeni kreatori žele da sakriju u javnosti. Jer, nisu prihvatili nijednu primedbu iz javne rasprave koja je vođena u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Na prečac su je usvojili na sednici Vlade Srbije. Iako su obećali da će je uputiti na usvajanje u Skupštinu Srbije, da će i tamo biti na javnoj raspravi pred parlamentom, pa kad se tamo usvoji da bude obavezna za sve naredne ministre, to se nikada nije dogodilo. Bilo je to samo obećanje za poljoprivrednike i još jedno očekivanje. Najstrašnije je i to što se o njenom sprovođenju nikada nigde nije raspravljalo! A, to je bio zadatak da organizuje Vlada Srbije, Privredna komora Srbije, Akademijski odbor za selo SANU... Svi su bili svesni svog neznanja i udvaračkog pisanja strategije vlastima o lažnom visokom očekivanom rastu agrarne proizvodnje, koji nije bilo moguće ostvariti, pa im je možda proradila savest i sumnja da ona neće biti usvojena u Parlamentu!

I stavili su je ispod tepiha, osim kada su dolazili Kinezi, pa su im pokazivali kako i mi imamo visoku agrarnu proizvodnju!? Ali, to nije bila ISTINA! Jer, agrar je poslednje tri i po decenije, do pojave Korone, imao rast proizvodnje od samo 0,45 odsto! Ima godišnju vrednost proizvodnje po hektaru od samo 1.200 evra i ukupnu vrednost ona nikad nije prešla vrednost od 5,6 milijardi dolara. A, mogla bi da bude čak 64 milijarde dolara! Kada bi primenili novi koncept agrara, on bi donosio više novca nego kopanje litijuma u Srbiji!

I poslednja ISTINA u lošem je i kada nedanvo na sastanku u Palati Srbije, krajem 2023. godine više desetina članova ministarstva poljoprivrede, na pitanje autora ovih redova da li znaju da u Srbiji postoji Strategija poljoprivrede doneta još krajem jula 2014. godine pa važi do kraja jula 2024.godine, samo troje prisutnih je znalo da ona postoji. Na pitanje da li znaju kakvi su rezultati tog Ustava poljoprivrede u praksi, svi su se zgledali, ali niko nije znao rezultate! Autor ovih redova im je nudio odgovore i tada, ali nisu imali vremena ni želje da čuju, rezultate strategije u praksi. Jer, njih glavni dokument agrara tada nije ni interesovao. I to je ISTINA!

Posle javnih rasprava komentar, odnosno recenziju strategije, pre njenog zvaničnog usvajanja u Vladi Srbije, 31. jula 2014. godine, ocenu javne rasprave, kao i recenziju ponuđenog dokumenta, radio je i prezentovao na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu, nekadašnji savezni ministar poljoprivrede u SFRJ, dr Koviljko Lovre, profesor Ekonomskog fakulteta Subotici. Ukazao je na niz slabosti i netačnosti te promašene i štetne strategije. Kao i na primedbe iz javnih rasprava, nije nije ništa prihvatio u vlasti. Priču i upozorenje na lošu strategiju, vlast nije htela da čuje! Ništa od toga nije prihvaćeno, što se videlo po pisanoj, ali i po usvojenoj strategiji.

Ponajviše se lošeg pokazalo u njenim rezultatima, a sva sreća je što se njen kraj i loše poslovanje agrara očekuje 31. jula 2024. godine. Jer, rezultat delovanja ove loše strategije je da je Srbija od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza! Njeno delo je i to što su poljoprivrednici nezadovoljni, što njihov glas niko neće da čuje, sve dok ne izađu na ulice. Rezultat loše strategije je i taj što mi u Srbiji više nemamo ni jedno selo, bar po Ustavu. To su sve naseljena mesta. Što nam nestaje zasad svako četvrto slel, a već do 2050. godine neće ih biti čak 3.000 sela na današnjim prostorima Srbije. Rezultat te loše strategije je i što u 2.000 sela nema bankomata ni pošte, što u 1.000 sela nema prodavnice, što je prazno 200.000 kuća, u njima isto toliko staja za goveda, što imamo manje svinja nego posle Drugog svetskog rata, što se uvozi kancerogeno zamrznuto meso koje narod jede. U svet sa kartom u jednom pravcu godišnje po 60.000 mladih školovanih ljudi, što nam godišnje umre više od 123.000, a rodi se tek oko 60.000 novih stanovnika... Sve to propada jer smo posle demokratskih promena 2000. godine obavili i pljačkašku privatizaciju u Srbiji, gde je ukradena i prerađivačka industrija. Jer, da nje ima u selima, bilo bi i proizvodnje. I to je ISTINA o Srbiji juče i danas. A, sutra videćemo!?

Evo i recenzije strategije, prof dr Kovljka Lovre, koji je posle javnih rasprava upozoravao na sve loše strane koje će ona doneti Srbiji kad se bude upotrebljavala. Na žalost sve loše se i dogodilo!

Strategija razvoja, poljoprivrede

KOMENTAR - RECENZIJA prof. dr Koviljka Lovre, Ekonomski fakultet Subotica, nekoliko dana ore usvajanja u Vladi Srbije

Obrazac za komentare na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024

Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024.

Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare.

Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu.

Nerealno, ako se zna da poljoprivreda u srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane investicije, jer one u strukturi ukupnih SDI u Srbiji od 2004. do 2011. godine učestvuju sa 0,7 do 1,6 odsto!

U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva neće ni približno biti dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 ha). A šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključiv i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori ispuštaju iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznoso 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.

Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze je u potpuno nerealan. Naime, autori predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.

Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden" na 2014. godinu (262).

Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije.

Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje... piše u recenziji pred usvjanje u Vladi Srbije. Rezultati su i mnogo gori, neo na šta je sve upozoravao prof dr Koviljko Lovre.

Za svu tu neodgovornost- nema odgovornih, ali dobro nagrađenih 240 autora. Kada je strategija na usvojena na sednici vlade Srbije, 31. jula 2014. godine, premijer je bio današnji predsednik Republike Srbije.

Zloupotreba demokratije

Ponavljam, ja sam u novinarstvu više od pola veka! Mislim da nikada, nije kroz novine, televizijske studije prolazilo toliko neznalica, toliko šarlatana, toliko narcisa, toliko prepotentnih i osionih ljudi. Svedok sam nedavno skupa u Palati Srbije dobrog dela članova ministarstva poljoprivrede i članova Konventa EU iz agrara. Članovi ministarstva nisu znali da imamo Strategiju razvoja poljoprivrede Srbije, kojoj je tog trenutka bila istekla deveta godina njenog sprovođenja. A, da se i ne govori o rezultatima njenog sprovođenja. Jer, analizu tog sprovođenja u životu trebala je da uradi Vlada, Privredna komora Srbije Akademijski odbor za selo SANU... Ali, nije niko, jer ih agrar interesuje. Njihov glas čuju samo kada seljaci izađu na ulice, pa tek tad čuju njihov vapaj i glas. Čak su nedavno hteli da osnuju agraranu komoru, mada je oda osnovana daleke 1937. godine, a ponovo je osnovana u Beogradu 2017. godine. Osnovao je Nenad Manić, na Čukarici. Čudi da Vlada Srbije ne zna da ima agrarnu komoru u svojoj blizini u Beogradu. Hoće novu da bi zaposlila svoje besposlene kadrove! Šta će biti videćemo!

Svedoci smo da danas mnogi koji pišu, odjednom su proizvedeni u kolumniste!? I tako prave potpunu konfuziju u novinarstvu: svako ima pravo da nešto piše, kritikuje predlaže... I to je tobož demokratija!? To nije demokratija, to je zloupotreba demokratije! To nije sloboda medija, to je zloupotreba medija u kojima se to objavljuje. Sa takvim ljudima se publika ne dobija, niti se privlači. Publika brzo prepoznaje da li jeste ili niste profesionalac. Da niste objektivni, da ne radite za nju nego za nalogodavca! Ovako su mi govorili moji učitelji u novinarstvu bivši glavni urednici ,,BORBE'' i ,,NOVOSTI'' pok Stanislav Staša Marinković, Nikola Burzan, Tomislav Milinović i danas živi i aktivni Manojlo Manjo Vukotić, Rade Brajović i još poneki od kojih sam učio ovaj zanat. Nažalost, danas je stanje na području u kome živimo i radimo - tako.. a verovatno i još gore.

Hrana, nova krizna bomba

Ukupna količina proizvodnje hrane u svetu je teško uhvatljiv fenomen jer imamo primarnu proizvodnju i preradu, koriste je ljudi i životinje. Ovde su izvučeni neki osnovni podaci iz baze FAOstat i nisu uključeni riba, većina žitarica i industrijskih biljaka kao i proizvodi prehrambene industrije. Osnovni cilj je bio da se dođe do redova veličina i gde je Srbija u odnosu na svetske proseke. Svetska populacija humanoida koji sve više postaju androidi mogla je da se povećava isključivo zahvaljujući rastu proizvodnje hrane i to je proces koji je započeo u 19. Veku, a eksplodirao u dvadesetom veku.

Rast produktivnosti u poljoprivredi i povećanje poljoprivrednih površina omogućili su ovaj rast svetske populacije ljudi (sve više androida). ,,U periodu od 1961. do 2020. broj stanovnika planete povećan je 2,5 puta, sa 3,1 na 7,8 milijardi. U istom periodu je proizvodnja pšenice, povrća, voća, mesa, mleka, pirinča i kukuruza povećana četiri puta, sa 1,5 na 5,9 milijardi tona. Prosečna proizvodnja po stanovniku povećana je sa 474 na 766 kilograma. Ako bi smo tome dodali ribu i druge proizvode došli bi do više od jedne tone koju bi onda trebalo umanjiti za stočnu potrošnju. Rast dostupne odabrane hrane povećan je za 62 odsto po stanovniku. Najviše je povećana proizvodnja povrća, za 130 odsto, a najmanje mleka za samo dva odsto. Srbija je 1918. godine identitetski zalutala u Kraljevinu SHS i sve do 2006. godine je bila članica različitih država da bi od tada ponovo bila samostalna Srbija, ali je identitetski možda u mnogo većoj magli nego u periodu do 1918. godine. Kada je bila velika glad u Austro-ugarskoj monarhiji 1917-1918. godini pa su vojnici i kolonijalni upravnici su dovodili porodice u okupiranu Srbiju jer je u njoj i tada, bez muške radne snage, bilo viškova hrane. Za Srbiju postoje podaci u bazi za 2020. godine i ona je imala 15,4 miliona tona odabranih proizvoda od kojih je više od jedne polovine bila proizvodnja kukuruza'' navodi Miroslav Zdravković analitičar i istraživač.

Udeo Srbije u svetskom stanovništvu (bez stanovnika KiM) bio je 0,089 odsto, a u svetskoj proizvodnji odabrane hrane 0,26 odsto. Srbija je proizvodila 2,9 puta više hrane po stanovniku od svetskog proseka. Kada se isključi kukuruz Srbija je proizvodila za 77 odsto više hrane od svetskog proseka po jednom stanovniku. Jedini „manjak" u proizvodnji bio je kod povrća, gde smo proizvodili za 35 odsto manje (97 kilograma prema 148) od svetskog proseka, ali to nije bio problem jer smo uvozili ove proizvode iz Albanije (i S. Makedonije, u većini) u neograničenim količinama. Srbija je najviše odstupala u proizvodnji kod kukuruza i pšenice, pa kod voća i mleka a najmanje (+72 odsto) kod mesa, mada i njega neograničeno uvozimo, ali iz drugog pravca: iz Španije, Hrvatske i Nemačke i drugih zemalja zapadno, a ne kao kod povrća sa juga. Ukoliko bi se podaci za Srbiju pronašli za ranije periode to bi bio razlog za nezadovoljstvo, koliko smo više odstupali od svetskih proseka. Ovako nam pad broja stanovnika delom održava relativnu prednost pri stagnaciji poljoprivredne proizvodnje.

Prosečna potrošnja mesa na globalnom nivou u svetu je oko 43 kilograma po čoveku. Ukupna proizvodnja mesa raste mnogo brže od stope rasta stanovništva. Prema ocenama agroekonomista, ishrana stanovništva i proizvodnja hrane na održivi način u svetu spadaju među najvažnije i najveće izazove u narednim decenijama. Meso u tome igra važnu ulogu, jer predstavlja važan deo ishrane za mnoge stanovnike širom sveta. Globalna tražnja za mesom raste, tokom poslednjih 50 godina proizvodnja mesa se više nego utrostručila, i sada iznosi oko 340 miliona tona svake godine. Sa druge strane, proizvodnja mesa ima veliki uticaj na životnu sredinu - povećanje emisije gasova staklene bašte, uticaj na poljoprivredno zemljište i korišćenje slatke vode. Zato je jedan od najvećih globalnih izazova proizvodnja i konzumiranje mesa, mlečnih proizvoda i drugih proteinskih proizvoda na način koji smanjuje njegove uticaje na životnu sredinu. ,,Godišnje se radi direktnog konzumiranja mesa iskoristi oko 80 milijardi životinja, i to oko 69 milijardi pilića, 1,5 milijardi svinja, 656 miliona ciuraka, 574 miliona ovaca, 479 miliona koza, a za proizvodnju goveđeg mesa 302 miliona goveda. On kaže da posmatrano na globalnom nivou svaki stanovnik u proseku potroši oko 43 kilograma mesa. Najveća potrošnja, veća od 100 kg je u SAD i Australiji do samo pet kilograma u Indiji. Kako se navodi, trenutno se na globalnom nivou proizvodi oko 800 miliona tona mleka svake godine, što je 2,5 puta više nego pre pedeset godina'', ukazuje Miroslav Zdravković, analitičar iz Beograda. (Izvor: FAOstat i proračuni autora)

Evidentno je da će hrana postati nova krizna bomba u Evropi u veoma skorom roku. Globalna dinamika rasta stanovništva, posebno u dvadesetom veku doprinosi i bržem rastu ukupne proizvodnje mesa, i dodaje se da je potrebno ukazati na promene potrošnje mesa posmatrane po glavi stanovnika, a ovi trendovi se mogu gledati kao vremenski. Kao globalni prosek, potrošnja mesa po glavi stanovnika porasla je za približno 20 kilograma od 1961. Porast u trendovima potrošnje mesa po stanovniku govori da ukupna proizvodnja mesa raste mnogo brže od stope rasta stanovništva. Rast potrošnje mesa po glavi stanovnika najizraženiji je u zemljama koje su prošle snažnu ekonomsku tranziciju - potrošnja po glavi stanovnika u Kini porasla je približno 15 puta od 1961. godine, a u Brazilu se gotovo učetvorostručila. Glavni izuzetak od ovog obrasca je Indija gde dominantna laktovegetarijanska preferencija znači da je potrošnja mesa po glavi stanovnika trenutno gotovo potpuno ista kao 1961. godine sa manje od četiri kilograma po osobi.

Potrošnja mesa najveća je u zemljama sa visokim dohotkom (najveća u Australiji, koji troše oko 116 kilograma po osobi). Prosečni Evropljanin i Severnoamerikanac troše skoro po 80 kilograma, odnosno više od 110 kilograma. Međutim, promene u potrošnji u zemljama sa visokim dohotkom bile su mnogo sporije. Većina je stagnirala ili čak opadala tokom poslednjih 50 godina. Trendovi potrošnje širom Afrike su različiti - neke zemlje troše samo 10 kilograma po osobi, oko polovine kontinentalnog proseka. Zemlje sa višim prihodima, poput Južne Afrike, troše između 60-70 kilograma po osobi.

Kada se pogleda potrošnja po vrstama mesa, kao globalni prosek, potrošnja svinjskog mesa po glavi stanovnika najveća je među mesnim proizvodima - i to oko 16 kilograma. Ali,ona ja pala u Srbiji na 15 kilogama po sanvoniku,. Dok je potrošnja živinskog mesa u Srbiji porasla na 18 kilograma po stanovniku godišnje. Zatim sledi živina sa 15 kilograma, goveđe meso sa devet kilogram (u Srbiji je to manje od četiri kilograma godišnje) a ovčije i kozije meso po dva kilograma po glavi stanovnika. Takođe se ukazuje da se trendovi potrošnje značajno razlikuju od zemlje do zemlje. Na primer, u Kini svinjsko meso čini oko dve trećine potrošnje mesa po glavi stanovnika. U Argentini dominira meso govedine i bivola, koje čine više od polovine potrošnje. Novozelanđani imaju mnogo jaču preferenciju od ovčijeg i kozjeg mesa u odnosu na globalni prosek, konzumirajući skoro 20 kilograma. U Srbiji se sad proizvudi godišnje oko 400.000 tona svih vrsta mesa. Pre tri decenije to je bilo za 250.000 tona više. Tada se trošilo po stanovniku godišnje oko 65 kilograma sad a je to manje od 40 kilograma. To je rezultat rata siromaštva!

Samodovoljnost pod znakom pitanja?

Situacija u svinjarstvu u Srbiji je jako loša. Domaći proizvođači i dalje su u velikoj krizi, a tome su doprinela i globalna kretanja, poput pandemije, poskupljenja inputa i rata u Ukrajini, kao i očigledna nezainteresovanost države da pomogne ovom sektoru, ocenjeno je na sastanku u Privrednoj komori Srbije održanom u Novom Sadu, kojem su prisustvovali uzgajivači svinja, predstavnici komorskog sistema i stručnjaci iz ove oblasti. Rečeno je da Srbija ne proizvodi dovoljno mesa i da zvanične podatke o tome da samodovoljnost Srbije za svinjetinom iznosi manje od 90 odsto treba uzeti sa rezervom.

Dokaz svinjske krize i ukupne krize mesa, je da činjenica da je za devet meseci 2022. godine Srbija je uvezla 213.000 prasadi i 31.000 tona svinjskog mesa! Godišnje se u Srbiji poslednjih godina uvozilo oko 35.000 tona zamrzntog svinjskog mesa. Nešto manje je stiglo u 2023. godini. Cene svinja bile su, nakon ekstremnog pada u Srbiji bile, dovedene u normalu ali u poslednje vreme ponovo idu naniže. Pritom, poskupeli su drastično svi inputi u proizvodnji, kukuruz je imao i loš prinos i loš kvalitet, a javio se i problem aflatoksina.

Proizvođači svinja ukazali su na propuste u radu nadležnog ministarstva. Pre jednu deceniju Srbiji je bilo 1,1 milion krmača prasilja, a sad ih je manje od 100.000. Sa njima nema obnove uništenog stočnog fonda. Navodno u Srbiji imamo 75.000 umatičenih krmača. Možda još 20 do 30 odsto neumatičenih. Ukupna proizvodnja tovljenika je oko 1,2 miliona, kad se odbije broj zaklane prasadi od ukupnog broja. Ako nam treba pet miliona tovljenika jasno je da smo u velikom problemu i kao farmeri i kao država, rekli su proizvođači. Podsetili su da je pre nekoliko meseci u razgovorima sa nadležnim dogovoreno da će cena tovljenika prve klase, po kilogramu žive mere, biti 260 dinara, a sada je 200 ili 210 dinara. Naglašeno je da ograničenje cena buta traju već 11 meseci, a da po zakonu može samo šest meseci! Ko to uvodi, i sprovodi, naglasili su i odmah odgovorili stočari - neznalice u vlasti, čulo se na skupu. Mesare su nam još pune jer svakodnevno u zemlju stiže više desetina šlepera punih mesa iz uvoza. Dobar deo tog mesa je od svinja koje su hranjene GMO. U prodavnicama kada se kupuje na njemu to ne piše. Svuda po marketima i prodavnicama uglavnom stoji da je proizvedeno u Srbiji, što nije tačno, rekli su stočari.

Uredbe gase požare

Sve ovo što se dešava sa stočarstvom, mlekom i konkretno sa svinjama, stvorila je loša agroekonomska politika. Jer, Srbija je u oborima imala više svinja posle Drugog svetskog rata nego danas! Rezultat je da Vlade koje nemaju sistemska rešenja za ove probleme, a po takvom radu se istakla ova kojoj je sad izašao mandat, da je probleme rešavala uredbama. To je samo ,,gašenje požara''. A, rešavanje problema uredbama, predstavlja samo ,,gašenje požara". Tako rešavanje problema nikada nikom dugoročno nije donelo ništa dobro. Ni vlastima, a ni poljoprivrednicima. Poznavaoci prilika u stočarstvu i privredni analitičari ističu da takav rad nikad nije doneo dugoročno rešavaje problema. To se vidi i u praksi jer vrednost proizvodnje po hektaru u Srbiji je samo do 1.200 evra. U srednje razvijenim zemljama je to preko 25.000 evra po hektaru. U njima se kapital obrće najmanje 50 puta godišnje, dok je to u Srbiji, prema podacima RZS 0,9 puta!

Profesor stočarstva na novosadskom Poljoprivrednom fakultetu dr Vitomir Vidović ističe da smo pre jednu deceniju u oborima ima 1,1 miliona krmača, a da sad nezvanično imamo manje od 100.000 grla. Rezultat takve brige za državu i stočarstvo (koje u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1 odsto) pa i narod je činjenica, da sad uglavnom jedemo meso iz uvoza. Ono je samo jeftinije nego kod nas čak za 40 odsto, ima brz rast od upotrebe GMO hrane. Poslednja velika isporuka svinjskog mesa u svet iz Srbije bila je sad već daleke 1991. godine. Tada je otpremljeno svinjskog mesa u svet u vrednosti od 762 miliona dolara. Dobar deo tog mesa je otišao i za vojsku SAD. Posle toga Beograd je kupio ,,Lejland'' autobuse koji su decenijama krstarili ulicama glavnog Jugoslavije. Posle toga stigli su ratovi, pa sankcije, zabrana izvoza zbog vakcinacije protiv svinjske kuge, pa zatim je stigla i afrička kuga. Najviše je svinja uništila domaća kuga, jer smo ih 1984. godine imali više od 5,7 miliona, zatim sve što se dešavalo na prostorima Jugoslavije i klasična svinjska kuga su broj svinja doveli na manje od 2,5 miliona. Na kraju je stigla i afrička kuga, kada je eutanizirano više pod 83.000 grla. Pre nje svi su više uništili svinja u oborima Srbije koji su sad prazni. Rezultat je da ni gram svinjskog mesa nije otišao u Evropsku uniju niti je mogao da se transportuje preko zemalja EU, poslednje tri decenije, ukoliko nije prerađeno na temperaturi iznad 72 stepena.

Koncept od njive do trpeze

Rešenja za izlazak iz krize postoje, ali za to je potrebna, pre svega, dobra volja, vladajuće političke oligarhije. Pre svega, mora da se odrekne uvoza, i da se okrene sebi i svojim proizvođačima.

"Farmeri bi morali bi da se organizuju u veliko udruženje, da budu pravno lice, da imaju pečat. Tamo imamo šanse sigurno da izvozimo razne voćarske kulture kao što su borovnica, malina, trešnja, višnja, kajsija, šljiva, i naravno neka alkoholna pića", ističe profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Vitomir Vidović. Nordijske zemlje prepoznale su Srbiju kao mesto gde se proizvodi biološki i nutritivno vredna hrana. O tome svedoči struktura izvoza. Najviše iz Srbije uvoze zamrznuto voće i povrće, mada stručnjaci kažu da bi moglo mnogo više od sadašnjih količina. Ono čime su zadovoljni je med. Za prvih osam meseci 2023 godine izvezeno je oko 300 tona meda u vrednosti od dva miliona evra.

Rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine kada je proizvedeno 9.975 tona meda. Od toga je bilo izvezeno oko 4.700 tona meda, a to je donelo zemlju tada 14 miliona evra. Tada je bilo više dobijeno novca od izvoza meda nego od izvoza mesa iz Srbije.

Vlade Danske, Finske, Norveške i Švedske usvojile su 2021. plan nazvan "Vizija 2030." kojim je predviđeno da njihove države budu ekološki, proizvodno i socijalno održive. "Da bi svinjarska proizvodnja bila profitabilna, socijalno odgovorna i ekonomski opravdana, jedini način je da se zatvori krug od njive do trpeze. To znači da nam je potreban novi koncept poljoprivrede u Srbiji. Znači da farmeri moraju da imaju svoju zemlju, da udruženi farmeri imaju klanicu i da uz veleprodaju imaju i maloprodajne objekte i da imaju svoju banku, svoju zadrugu...", kaže Vidović.

Za rešavane ovih problema on predlaže novi Koncept poljoprivrede Srbije koji će se zasnivati po sistemu kakav postoji u nordijskim zemljama, a to je u zatvorenom krugu od njive do trpeze.Ali sve u organizaciji zadruga, koje moraju da imaju prerađivačku industriju. U tom slučaju će oni obrtati kapital najmanje 50 puta godišnje, kako rade razvijeni i zemlje kojima Srbija teži. Ovako to se sad radi 0,9,a dva do tri puta godišnje. U svetu za srednje razvijene zemlje smatraju se one koje imaju svinja koliko i stanovnika. To treba da bude težnja u Srbiji. Primer Danske ukazuje da u njoj na jednog stanovnika postoji čak šest svinja, dok u Srbiji na tri stanovnika imamo tek po jednu svinju! A, da je i Srbija bila nekad razvijena zemlja kazuje činjenica da je, recimo, daleke 1866. godine na 1.000 stanovnika u njoj bilo čak 1.300 svinja. Bili smo razvijeniji od SAD u kojoj je tad na 1.000 stanovnika bilo između 800 i 900 svinja! Danas u svetu srednje razvijena zemlja trena da ima svinja, koliko i stanovnika.

Nekad bili zemlja svinja...

Inače, u Srbiji se sve do 19. decembra 2019. godine više decenija zvanično sprovodila vakcinacija svinja. Zemlja je svake godine za uvoz vakcina trošila oko 25 miliona dolara. Stočari nisu ništa plaćali za vakcine. Ali, dobar deo njih nije ni vakcinisao svinje. Jak uvoznički lobi nije odobravao ukidanje vakcinacije jer su se ugrađivali u zaradu prilikom uvoza vakcina. Tek 13 ministar poljoprivrede, sad već bivši Branislav Nedimović, sakupio je hrabrosti i doneo odluku da se ukine vakcinacija. Javnost je odmah obavestio da će svinjsko meso iz Srbije krenuti ka EU. Ali, nije znao da treba da prođe najmanje četiri pa do sedam godina, posle prestanka vakcinacije, da nestane i poslednja svinja u Srbiji iz tog vremena.

I da smo imali dovoljno svinja i mogućnosti za izvoz, teško je da bi ga imali prodati. Jer, ne bi bili konkurentni na tržištu EU gde i danas ima višak od 50 miliona tovljenika u svakom trenutku. Rezultat je da država više ne troši novac na uvoz vakcina (ušteda od 25 miliona dolara godišnje), ali svinja je sve manje. U oborima Srbije poslednjih godina čak u 300 sela je bila registrovana pojava klasične svinjske kuge i afričke bolesti kuge za koju nema leka, osim eutanazije. Eutanazirano je više od od 83.000 svinja!

Vladimir Ninković, stočar iz Donjih Petrovaca u Sremu, kaže da je broj grla sveo na minimum. Sad u oborima ima 50 krmača, a pre samo nekoliko dana prodao je oko 60 grla. Obori se prazne, kaže on, uskoro će biti samo za nas, mislim na porodicu, da ne budemo gladni. Jer, ne možemo više da tovimo gubitke umesto svinja.

Na sastanku se postavilo i pitanje porekla mesa uvezenog iz Hrvatske, kao nekontrolisanog uvoza mesnih prerađevina i MOM-a (mehanički otkoštanog mesa), te označavanja mesnih proizvoda sa prisustvom GMO. Uvoz jeftinih prerađevina preko trgovinskih lanaca jedan od glavnih faktora loše situacije u svinjarstvu, a niske otkupne cene diktiraju klaničari zbog čega ovaj posao postaje neisplativ, rekli su uzgajivači svinja. Poljoprivrednici okupljeni u udruženjima uzgajivača svinja tražiće hitan sastanak s novom ministarkom poljoprivrede Jelenom Tanasković (koja će na tom mestu biti 14 ministar posle demokratskih promena od 2000. godine) gde će izneti konkretne predloge za ublažavanje krize u svinjarstvu. Jedan od predloga biće da država otkupi svinje za robne rezerve po paritetu kukuruz - svinja 8:1. I to je sve ISTINA o našem agraru, jer smo od izvoznika postali zavisni od uvoza mesa, ali i mnogih drugih proizvoda koje možemo i sami da proizvedemo.

(Nastaviće se)