Stav

BOSNA I HERCEGOVINA KAO SRPSKI NACIONALNI PROSTOR

Navodna odbrana srpskih nacionalnih teritorija, zalaganja za izdvajanje Republike Srpske iz BiH, medijski verbalni sukobi našeg samozvanog diktatora sa nekim muslimanskim babama, je pogrešna politička borba u pogrešnom istorijskom trenutku, te će krajnje ishodište biti svođenje srpskog naroda u BiH na nivo neznatne nacionalne manjine, a proglašenje Bošnjaka za konstitutivni narod na celoj teritoriji BiH, dok će pitanje katolika na tom prostoru biti potpuno marginalizovano.

Stevan Zivlak

Treba otvoreno reći da je najnovija politička aktivnost uperena prema navodnoj zaštiti srpskih nacionalnih interesa u BiH, neiskrena, odbrana Dodikovih nebuloza o podeli naroda i izdvajanju entiteta nema nikakvu realnu podlogu, BiH je zahvaljujući duboko pogrešnoj politici Slobodana Miloševića i njegove bande ponovo kolonizirana, ovaj put od strane neonacističkih evropskih snaga, i deokupacija te teritorije se mora povesti sa potpuno drugih pozicija u odnosu na stavove našeg konfuznog diktatora, koji svakodnevnim trabunjanjima po okupiranim medijima, jedino može da uveri gledaoce da najčešće nema elementarnih znanja o temi koju pokušava da objasni gledateljima.

Nesretna BiH je na Berlinskom kongresu 1878. godine prodata od strane Otomanske imperije Austrougarskoj u statusu kolonije za sumu od 2,5 miliona funti, transakcija je ubrzo posle kongresa obavljena, te je Otomanska imperija izbačena tom transakcijom sa Balkana, a borbu protiv Panslavenizma koji je jačao na evropskim prostorima toga doba, preuzele na sebe germanske sile i jezuitska dinastija Habsburg. Treba napomenuti da je upravo veleizdajnička politika Dačića i Vučića dovela do povratka Erdoganizma na naše prostore, čime su napori evropskih sila sa kraja devetnaestog veka potpuno anulirani. Treba se ponovo vratiti na čvrste stavove srpske nacionalne politike da je Otomanska politika pobedjena, da smo potpisujući mirovni sporazum sa Turskom republikom konačno rešili sve probleme i razgraničili naše međusobne interese, te da je trabunjanje nesretnog Vučića o veličini sultana Murata i njihovoj supremaciji nad nama po njemu slabim Srpima, jednom rečju teška bruka i sramota našeg naroda.

Muslimansko stanovništvo u BiH je tretirano kao podanici Otomanske imperije, koji su prodati zajedno sa teritorijom, dok su Srpi smatrani obespravljenom rajom, kojoj je Austrougarska istini za volju, počela nakon aneksije BiH, davati određena prava na koja se obavezala Karlovačkoj patrijaršiji potpisujući stara i nova privilegijalna prava. Posebno značajan je bio razvoj upotrebe srpskog jezika i pisma, otvaranje srpskih škola, nesmetana verska obnova Pravoslavlja, garantovanje privatne svojine i sprečavanje turskih zuluma prema pravoslavnom življu itsl.

Dekolonizaciju teritorije BiH je izvršio Vojvoda Mišić pri kraju Prvog svetskog rata, na Versajskoj mirovnoj konferenciji se jedna od pobednica Kraljevina Srpija pojavila sa pripojenom teritorijom BiH u svom sastavu.

Suverenitet na čitavoj teritoriji BiH Srpske kraljevine je priznat i verifikovan na Versajskoj konferenciji, do danas niti jedna svetska mirovna konferencija nije tu činjenicu dovodila u pitanje, o tome treba da pre svega gospodin Vučić povede računa, kada trabunja o garantovanju granica BiH, suverenitetu te države i ostalih nebuloza koje je naučio od nas komunista u svom nepotpunom i površnom gimnazijskom vaspitanju.

Nesporna činjenica je da je socijalistička Jugoslavija treći put u dvadesetom veku napadnuta od strane germanskog faktora, da rat i sukobi koji traju decenijama do danas su ishodovali stvaranju nekoliko neonacističkih državica na okupiranim jugoslovenskim teritorijama, ali da neonacisti ni izdaleka nisu završili svoj krvavi posao na ovom tlu.

Trenutno, zahvaljujući predanim naporima Dačića i Vučića, neonacisti pokušavaju da kako tako skrpe nacističku Republiku Kosovo na istorijskim nespornim srpskim nacionalnim teritorijama Kosova i Metohije, a na red je došla nesretna Bosna i Hercegovina, gde je potpuno vidljiv projekt stvaranja neonacističke muslimanske (bošnjačke) države, uništenje svih istorijskih prava srpskom narodu i formiranje nekoliko SS divizija, po istorijskim matricama iz Drugog svetskog rata, koje bi bile oformljene pripadnicima nacističkih muslimanskih falangi, koje bi bile upućene na Istočni front, kao deo jedinstvene neonacističke vojne sile koja se ubrzano stvara na prostorima Četvrtog Rajha, koji je de facto osnovan transformacijom EU.

Planovi su kristalno jasni, oni se ni ne kriju. albanske nacističke trupe treba da broje oko sto hiljada nacističkih šiptarskih vojnika, muslimanske iz BiH za sada isto toliko, bile bi u organskom sastavu NATO pakta, a osim okupacije uže Srpije, njihovi zadaci bi bili i na Istočnom frontu.

Neonacizam je na svetskom planu bio u velikom usponu poslednjih decenija. Nacisti su, za razliku od nas komunista, uspeli da naprave međugeneracijsku solidarnost i kontinutitet zalaganja za neonacističke planove i ciljeve, ovde na prostorima Jugoslavije do kraja realizuju sve Hitlerove planove koje je odobravao za ovo područje.

Nesretni muslimani treba da znaju da je i pored velikog uspona neonacizma kome prisustvujemo, njihovog infiltriranja u svetske međunarodne organizacije, njihova sudbina već predestirana odlukom Ruske imperije da ovaj put u konačnici stane na glavu tom podivljalom nacističkom reptilu i da se detaljno izvrši denacifikacija evropskih prostora. Žaliti za streljanim muslimanskim vojnicima u Srebrenici, pripadnicima SS divizije, i praviti od toga svetski rijaliti, pri čemu je izgubljena svaka mera i razum u Sarajevu, ne treba da se podržava u Beogradu. Predsednik Vučić nije imao pravo da svojevremno ode u ime srpskog naroda u Srebrenicu da se klanja streljanim neonacističkim zločincima, pri tome je doživeo u skladu sa šerijatskim pravom neviđeno poniženje, kamenovanje i gađanje cipelama. Srpski narod treba da se ogradi od tih njegovih nebuloznih poteza, a sramotu koju je doživeo treba da nosi lično, kao čovek koji ne shvata ni politiku, ni nacionalno dostojanstvo a ni šerijatsko pravo.

Njega niko u Srebrenici nije pokušao da ubije, učinili su mnogo gore, uspeli su da ga ponize i da sprovedu šerijatsko pravo smatrajući ga psom koga treba gađati cipelama. Time se izjednačio sa gospodinom Bušem koji je kroz taj ritual takođe prošao na Bliskom Istoku.

To poniženje od simpatizera muslimanskog neonacizma je imao pravo prirediti sebi, ali bi trebao da povede računa o interesima Srpske države kada preduzima takve korake po nalozima okupatora.

Krajnje je vreme da Srpska država pronađe u sebi unutrašnju koherentnu snagu, da se obračuna pre svega sa kvislinzima koji su premrežili ovu zemlju, da se zahvali i pošalje u političku penziju dosadašnje veleizdajnike koji su dosledno ispunjavali sve zahteve germanskih neonacističkih hordi.

Možda treba početi razmišljati o sazivanju devete sednice Saveza komunista Srbije, koja bi poništila rešenja nametnuta na Osmoj sednici, koja je bila mrtvački kovčeg sveukupnom srpskom narodu, a posebno glogov kolac sa SFRJ.

U svakom slučaju, treba ohrabriti mlade na prostorima čitave SFRJ da počnu razmišljati o činjenicama da nije bilo bratoubilačkog rata, da su nacisti proksi metodama uspeli da instaliraju svoje izdajničke strukture, formirajući lažne državice, u stvarnosti kolonije, i zajašu za vrat južnoslovenskim narodima koje su sve bez izuzetka podvrgli kolonijalnom ropstvu. Sudbina Jugoslavije nije tim nacističkim aktivnostima okončana, njena sudbina je da će vaskrsnuti, ona je Feniks koji će ponovo obasjati evropsku istoriju.