https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dijalog

Dijalog

 

Može li gladna Koreja da nadmudri moænu Ameriku?

 

 

Žmurke na atomski pogon

 

 

 

Možda je Severna Koreja napravila ogromnu grešku što je provocirala loš start s novom amerièkom administracijom. Taènije, s predsednikom Barakom Obamom, koji je ponudio novu vrstu dijaloga, nezamislivu u vreme njegovog prethodnika Džordža V. Buša

 

Milan Balinda

 

Kim Il Džong, "Dragi voða" Severne Koreje, postigao je ono što je želeo - bivši amerièki predsednik došao mu je pred noge, a i slikali su se zajedno. Obojica su izgledali državnièki, Kim se smeškao, a Bil mrštio. Sad su svi Korejci sa Severa ubeðeni da je Dragi voða velika zverka kome èak i èuveni amerièki predsednik dolazi na poklonjenje. U suštini i nije bilo tako teško dovuæi Klintona u Pjongjang. Bilo je dovoljno zgrabiti dve amerièke novinarke, i zbog toga što su se našli na pogrešnoj strani graniène crte, osuditi ih na po 12 godina robije u radnom logoru. Znao je Dragi voða da Amerika nema stomak da zaboravi na svoje državljanke. Znao je Kim da Vašington može ili da odluèno zahteva da se novinarke puste, a takvom akcijom ne bi dobili ništa, ili da pošalje nekoga po njih.

Hteli su Amerikanci da pošalju Bila Rièardsona, guvernera države Novi Meksiko, koji je veæ ranije, 1994. godine, u doba Klintona, isposlovao osloboðenje jednog amerièkog pilota helikoptera. To je Pjongjang odbio. Potom je Vašington hteo da pošalje bivšeg potpredsednika i nobelovca Ala Gora, za èiju su TV mrežu te novinarke i radile, ali su Korejci i to odbili. Koreja je htela ili Bila Klintona ili nikoga. Bil je Kimu prirastao za srce još od onda kad mu je kao predsednik Sjedinjenih Država poslao izjavu sauèešæa povodom smrti Kimovog oca, prvobitnog Dragog voðe, Kim Il-sunga. Nakon što se u misiji koja je sve skupa trajala 20 èasova, bivši predsednik vratio u Kaliforniju sa novinarkama Laurom Ling (32) i Eunom Li (36), poèele su spekulacije o èemu su Kim i Bil razgovarali tokom tri sata æaskanja. Da li su poèeli pregovori izmeðu Obamine administracije i Dragog voðe koji je nedavno uspeo da kod vojske osigura svoga dvadesetšestogodišnjeg sina kao naslednika?

U Sjedinjenim Državama tvrde da je Klinton bio u "humanitarnoj i privatnoj misiji" i da nije imao nikakva ovlašæenja da zapoène bilo kakve pregovore o poèetku bilo kojih pregovora. To je najverovatnije taèno, mada æe zauvek ostati crv sumnje da su Kim i Bil ipak nešto "muvali". Za sada se stièe utisak da su obe strane zadovoljne. Kim je pokazao svom narodu da je "talentovan ucenjivaè" i da æe jednog dana možda i uspeti da od Sjedinjenih Država dobije nešto hrane i goriva. Ipak, neki smatraju da æe propaganda koju je postigao režim iz Pjongjanga biti kratkotrajna i limitirana. Amerikanci su zadovoljni što su žene vraæene svojim porodicama i što neæe provesti 12 godina u nekom gulagu u Severnoj Koreji, a Bil Klinton se ponovo našao u ulozi velikog lidera. Pokušavao je sve što je bilo u njegovoj moæi da ne zaseni predsednika Obamu, ali nije mogao da izbegne da njegova žena Hilari, koja se nalazila u višednevnoj zvaniènoj poseti afrièkom kontinentu, ostane u drugom planu. Gospoða je bila toliko iznervirana da je uspela prošle nedelje u Kongu da nediplomatski vrisne da je ona ministar inostranih poslova a ne gospodin Klinton.

Jedini koji bi mogli da budu nezadovoljni jesu oni Amerikanci koji zastupaju mišljenje da bi najbolje bilo kad bi se Dragi voða obesio o neko bonsai drvce. Kim Il-Džong, koji je prošle godine imao srèani udar, a koji i dalje nosi obuæu sa veoma debelim ðonovima ne bi li izgledao viši, daleko je od umiranja, a još manje od bešenja. Njegov je režim nedavno sa manje ili više uspeha isprobao rakete sposobne da ponesu atomsku bojevu glavu, a izvršili su i testiranje dve nuklearne bombe. Procenjuje se da im je ostalo najviše deset atomskih bombi. Po najnovijim informacijama, Severna Koreja pomaže "gladnoj sabraæi" iz Mjanmara, bivše Burme, da izgrade svoje atomsko naoružanje. Ako bi uspeo da natera Sjedinjene Države da priznaju Severnu Koreju kao jednu od zemalja iz "atomskog kluba", uspeh bi bio potpun. Naravno, uz priznanje atomske moæi moralo bi da ide i nešto namirnica i goriva... Ne traže dolare jer veæ se ionako najbolji falsifikati novèanica od 100 dolara štampaju u Severnoj Koreji.

Možda je Severna Koreja napravila ogromnu grešku što je provocirala loš start s novom amerièkom administracijom. Taènije, s predsednikom Barakom Obamom koji je ponudio novu vrstu dijaloga, nezamislivu u vreme njegovog prethodnika Džordža V. Buša. Severna Koreja je morala da oslobodi amerièke novinarke jer u protivnom ne bi bilo nikakvih pregovora izmeðu dve zemlje. Pre svega ne onih o nuklearnom naoružanju, ili razoružanju. Inaèe, Sjedinjene Države i Severna Koreja održavaju regularne kontakte preko severnokorejske misije pri Ujedinjenim nacijama u Njujorku. Pregovori bi sada mogli da se nastave i Sjedinjene Države bi morale da odluèe šta da rade ukoliko Kina pozove rekavši da je Severna Koreja spremna da se vrati za pregovaraèki sto "šest uèesnika" (Severna Koreja, Sjedinjene Države, Kina, Rusija, Južna Koreja i Japan) ukoliko Amerika olabavi sankcije. Istina leži u tome da režim iz Pjongjanga pokušava da uplaši meèku rešetom.

Severna Koreja još poseduje dobro prikrivenu tešku artiljeriju koja bi mogla da nanese veliku štetu u Južnoj Koreji, ali je takoðe poznato da Severna Koreja nema dovoljno goriva ni za obuèavanje vojnih pilota, mnogo manje da je sposobna da zapoène invaziju Juga, slièno onoj koja se odigrala pedesetih godina prošlog veka. Atomskim napadom na južnu sabraæu, ili Japan, Severna Koreja bi zbrisala samu sebe sa mape. Amerièka odmazda bi bila neumoljiva, a Severna Koreja bi ostala u istorijskom seæanju kao zemlja koja ne samo da nikad nije mnogo doprinela poboljšanju ljudske civilizacije, veæ je sama sebi navukla apokalipsu na glavu. Problem sa severnokorejskom nuklearnom bombom je prenošenje tehnologije. Poèetkom avgusta pojavile su se indikacije da Pjongjang pomaže Burmi da napravi svoje skladište atomskog naoružanja. Burma, koja ne može da se takmièi ni u konvencionalnom naoružanju sa susednim Tajlandom, a ima problema i sa snabdevanjem stanovništva elektriènom energijom, kao i sa pirinèem, takoðe bi da uðe u izabrani klub atomskih sila. I totalitarni režim u Burmi smatra da bi nuklearnim pretnjama uspeli da ishrane svoj narod.

Da prodaja nuklearnih tehnoloških znanja, u ovom sluèaju za proizvodnju atomskog oružja, nije bezopasna pretnja meðunarodnoj stabilnosti potvrdilo se 2007. godine kada je Izrael bombardovao jedan nuklearni reaktor koji je gradila Sirija uz pomoæ tehnološkog umeæa Severne Koreje. Ukoliko je taèno da Burma gradi nuklearni reaktor za vojne svrhe, procenjuje se da bi poèevši od 2014. godine mogli da proizvedu jednu bombu godišnje. Veæi problem bi nastupio ukoliko bi režim u Iranu odluèio da ubrza proizvodnju svoje atomske bombe kupivši znanje, a i potreban nuklearni materijal od Severne Koreje. Nameæe se zakljuèak da Severna Koreja neæe hteti da se odrekne svojih atomskih bombi, pa makar ih imala u manjem broju i držala u tajnosti, kao i nagoveštaj da Vašington to mnogo i ne zabrinjava sve dok Severna Koreja ne prodaje svoju tehnologiju drugim zemljama. Meðutim, kad Iran shvati da je Amerika u stanju da toleriše nuklearnu Severnu Koreju pojaèaæe svoje atomske ambicije. To je razlog zbog kojeg Izrael insistira da je tolerisanje severnokorejskog nuklearnog naoružanja amerièki problem, ali da Vašington nikako ne bi smeo da primeni isti aršin u sluèaju Irana.

 

 

 

U Sjedinjenim Državama tvrde da je Klinton bio u "humanitarnoj i privatnoj misiji" i da nije imao nikakva ovlašæenja da zapoène bilo kakve pregovore o poèetku bilo kojih pregovora. To je najverovatnije taèno, mada æe zauvek ostati crv sumnje da su Kim i Bil ipak nešto "muvali".

 

 

Severna Koreja još poseduje dobro prikrivenu tešku artiljeriju koja bi mogla da nanese veliku štetu u Južnoj Koreji, ali je takoðe poznato da Severna Koreja nema dovoljno goriva ni za obuèavanje vojnih pilota, mnogo manje da je sposobna da zapoène invaziju Juga sliènu onoj koja se odigrala pedesetih godina prošlog veka. Atomskim napadom na južnu sabraæu, ili Japan, Severna Koreja bi zbrisala samu sebe sa mape.

 

 

 

Moskva-Teheran-Karakas

 

Ono što u suštini plaši Sjedinjene Države, od Džordža Buša do Obame, jeste moguænost stvaranja Moskva-Teheran-Karakas osovine. Iran i Rusija, kombinovano, imaju 17,6 odsto rezerve poznatih kolièina nafte. Rezerve Persijskog zaliva, koje de fakto kontroliše Vašington, imaju 45 odsto. Sa Venecuelom Rusija i Iran bi kontrolisali 25 odsto nafte. Ako bi se tome dodao Kazahstan sa 3 odsto i afrièke zemlje sa 9,5 odsto, ta bi grupacija bila dovoljan balans amerièkoj naftnoj hegemoniji u tom delu sveta. Slièna situacija postoji kada je u pitanju prirodan gas. Èitava prièa mogla bi da se svede na naftovode i gasovode.

Kada bi Iran postao nuklearna sila, onda bi mogao da stane rame uz rame sa lokalnom trojkom - Rusijom, Kinom i Indijom. Iran bi postao, nakon kompletne dominacije nad nuklearnom tehnologijom, jedna od strateških država koja bi bila poželjan saveznik u ekonomskim poduhvatima. Rusija i Iran bi, zbog svoje nafte i gasa, imale veæi uticaj na Evropu. Uskoro æe, procenjuju struènjaci, Rusija i Iran koristiti rublju kao sredstvo plaæanja. Sam OPEK najavio je da æe trgovati u evrima i pre 2020. godine. Takoðe je moguæe da su Katar i Norveška, kao i Emirati, spremni da prekinu sa petrodolarom. Kraj petrodolara bi bio kraj dolara kao svetske rezervne monete, a to bi znaèilo da bi svet prestao da plaæa za ogromni deficit budžeta Sjedinjenih Država.

Nuklearna tehnologija Irana zavisi od Rusije, koja nije obavezno zainteresovana da Teheran postane atomska sila, ali Rusija mora da održava nuklearne nade Irana ako ni zbog èega drugog, onda da u taj prostor ne bi uletela Kina. Moskva, naravno, pre svega pazi da ne iznervira Ameriku i sve dok je iranski nuklearni program u procesu razvoja, Moskva može da igra ulogu "mudrog posrednika" izmeðu Teherana i Zapada. Taj šahovski gambit još je komplikovaniji kada se uzme u obzir da u njemu uèestvuju sve zemlje koje okružuju Kaspijsko more.

 

ANTRFILE2:

 

Korejska potraga za A-bombom

 

Još od pre skoro 40 godina Severna Koreja pokušava da postane atomska sila. Prvi pokušaj se zasnivao na plutonijumu proizvedenom u reaktorima sa teškom vodom. Sjedinjene Države su verovale da je 1994. godine Severna Koreja imala dovoljno preraðenog plutonijuma da bi napravila oko 10 atomskih bombi. Pod pritiskom Vašingtona, a plašeæi se vazdušnog napada, režim Severne Koreje pristao je da razmontira nuklearna postrojenja. U zamenu Sjedinjene Države su obeæale da æe Koreji obezbediti reaktor sa "lakom vodom" za mirnodopsku upotrebu, kao i fosilno gorivo dok se ti reaktori ne kompletiraju. Da bi se u takvim reaktorima stvorio obogaæeni uranijum potreban za nuklearno oružje, Koreja bi takvo gorivo morala da nabavlja u inostranstvu, što bi bilo lakše pratiti. Ipak, Pjongjang je poèeo da u tajnosti radi na bombi sa uranijumom, a Pakistan je dostavio Koreji tehnološko znanje za taj poduhvat. Severna Koreja je za uzvrat doturila Pakistanu rakete koje su im trebale tokom konflikta sa Indijom, 1997. godine.

Oktobra 2002. godine Severna Koreja je javno priznala da tajno radi na programu nuklearnog oružja. Tenzije izmeðu Pjongjanga i Vašingtona su se zategle. Primer tome može da bude i upozorenje Severne Koreje od 6. februara 2003. kada je režim iz Pjongjanga pripretio preemptivnim napadom na amerièke trupe ukoliko Vašington poène sa gomilanjem vojnih snaga u Južnoj Koreji. Veæ 16. februara Dragi voða slavio je 61. roðendan, ali je narod obavešten da bude "krajnje pripravan". Istovremeno, režim u Pjongjangu pokušava da stupi u direktne pregovore sa Vašingtonom i da u èetiri oka pokuša da iskamèi neku pomoæ u hrani i gorivu. Vašington sve vreme tvrdi da nema nikakvog problema da pomogne Severnoj Koreji, a u poslednje vreme i ne insistira na smeni korejskog režima, veæ samo da Pjongjang zaustavi nuklearni vojni program i uništi bombe koje ima, mada, iako to ne kažu, ni te bombe im ne smetaju.

Poèetkom ove godine Severna Koreja lansirala je još nekoliko raketa dugog dometa, nekoliko s kraæim putanjama i izvršila eksplozije dve atomske bombe. Tako je Pjongjang pokazao da je osposobio svoje atomsko oružje i taj uspeh prikazao svima. Niko nije ni trepnuo. Niko nije bio iznenaðen, a ni impresioniran. Osim, naravno, stanovnika Severne Koreje koji su postali još privrženiji svom Dragom voði. Istini za volju, Kim Il Džong je popularniji u Severnoj Koreji nego što je Barak Obama u Americi. To je dosta èudno uzevši u obzir da Obama ima nekoliko hiljada puta više bojevih glava, da Amerikanci još ne gladuju, da je Barak mlaði i zgodniji od Kima... Sve to samo dokazuje, možda, da u totalitarnim sistemima, bilo da su oni komunistièki ili fašistièki, narodu je zagarantovano osnovno pravo da obožava svoje voðe.

Mnogi savremeni istorièari se slažu da je politièki sistem Severne Koreje najtotalitarniji u pisanoj istoriji. Koliko A-bombi ima drug Kim mnogo je manje važno jer æe ranije ili kasnije Korejci shvatiti da one nisu jestive.

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane