https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Govoreæi otvoreno

Govoreæi otvoreno

 

"Bela knjiga" o fudbalskoj mafiji u senci crnih dana srpskog pravosuða

 

 

Ne lipši Džomba dok ne pukne bomba

 

 

U jednoj od svojih izjava pred novogodišnje praznike, predsednik Boris Tadiæ, pardon, drug Tito, izjavio je da mu nedostaje ozbiljna kritika. Ali, ako predsedniku Srbije nedostaje kritika, barem bi fudbal u Srbiji mogao biti kritikovan (ukoliko nije u pitanju jedna opasna, takoreæi tabu-tema). Biæe da je problem u kloniranim nadrinovinarima, ali i u takozvanim fudbalskim radnicima koji prosto umiru od straha da im neka kriminalna radnja ne doðe do medija

 

Nikola Simiæ

 

Svi su se, kao pijani plota, uhvatili plasmana srpske reprezentacije na Svetsko prvenstvo. Dobro, to je veliki uspeh, ali... Prvenstvo æe biti i proæi, zaradiæe se neka crkavica od evra, ali nama ponovo predstoji put u pakao, povratak u domaæu ligu gde se praktièno ne zna ni ko pije ni ko plaæa. Uzaludne su prièe o tome da nam je liga regularnija. Ili je regularna - ili nije. Ne može devojka biti malo trudna, malo nije. Ali odavno je znano: ništa ne uspeva kao uspeh. Pa su se i èelnici fudbalske organizacije uhvatili za taj uspeh, te od drveta ne vide èitavu šumu. Ma kakvu šumu, prašuma je u pitanju od jada i bede kada se u žižu interesovanja stave domaæi fudbal, domaæe lige, sveopšte siromaštvo. Posebno niko ne dotièe amaterski fudbal, koji je baza, veæ se i na sam pomen te kategorije sporta, poput noja, zabija glava u pesak. Nema ovde spremnih da istini pogledaju u oèi.

 

Neèiste biografije

 

Nema tome ni puna dva meseca kako su, na Savetu za borbu protiv nasilja, javno priznali i ministarka sporta i omladine Snežana Samardžiæ-Markoviæ i Tomislav Karadžiæ da u srpskom fudbalu radi (i rukovodi) veliki broj ljudi sa neèistim biografijama. Oni naivniji su, nema nikakve sumnje, odmah poverovali da je to najava neke policijske akcije da se prosto pretresu sve te biografije rukovodeæih ljudi u srpskom fudbalu - i da se, crno na belo, vidi ko su regularni a ko oni sa kriminalnim dosijeima.

Ove izjave visokih državnih i fudbalskih funkcionera brzo je, èini se, prekrila trava zaborava. Dogodilo se upravo ono što smo na poèetku teksta i konstatovali - niko nema snage, hrabrosti (mada je, kažu umni ljudi, hrabrost pretpostavka svih vrlina) da zagrize metak i krene u radikalno èišæenje fudbalske scene. A, bogami, imalo bi šta i da se poèisti.

Meðutim, da sve ne bi ostalo u estradnim okvirima, kao konstatacija i neutralna analiza, pobrinuo se niko drugi do ministar policije Ivica Daèiæ. Njegova je izjava da se bar polovina predsednika fudbalskih klubova nalazi u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu. To je knjiga u kojoj su opisana "operativna saznanja" o poslovima kriminalnih grupa u Srbiji. Ministar je naveo i da je svaki kriminalac u Srbiji imao po jedan ili više klubova i upitao "kako onda da oèekujemo da navijaèi budu bolji od uprava".

Dobra dijagnoza ministra Daèiæa, ali se ovde, svejedno, postavlja pitanje ko treba da reši te probleme pa da se jednom za svagda zna ko i kako može da se bira na kljuène funkcije u elitne srpske klubove. A ne da kasnije samo nevoljno konstatujemo da je fudbalska mafija dostigla svoj vrhunac - i da joj niko ništa ne može.

Naravno da optužbe Ivice Daèiæa nisu bez osnova i da se njima mora ozbiljno priæi:

- Pre poèetka ovog prvenstva hteo sam da održim sastanak predsednika klubova, ali kada sam video ko sve treba da doðe na taj sastanak, otkazao sam ga. Pola njih je u Beloj knjizi organizovanog kriminala. Hoæemo li takve uprave klubova ili one koje bi imale društveni ili državni uticaj? - zapitao se ministar policije.

Kasno Marko stiže na Kosovo. Nekako pred Novu godinu, odnosno tokom decembra 2009. godine, u mnogim klubovima su održane ili redovne ili vanredne izborne skupštine, pa su kadrovska rešenja manje-više definisana.

Zar, pitamo se, nije bilo bolje da su se policija ili ljudi iz tužilaštva oglasili pre tih izbornih skupština - da javno kažu ko to može, a ko ne može u skupštine klubova ili u najuže uprave. Zato sad imamo jednu glupu situaciju da oni koji bi trebalo da se bore protiv kriminala i fudbalske mafije - ako ona nije razbijena -  samo konstatuju postojeæe stanje. Normalan, pošten svet se tome gorko smeje.

 

Sluèaj Ceca i ostali

 

Èinjenica je da je država, odnosno njeni organi - pre svega policija i tužilaštvo - selektivno krenula u borbu protiv fudbalskih mešetara. Tipovani su neki ljudi koji su medijski bili visokopozicionirani, dok su mnogi drugi, sa jaèim vezama u policiji, bili potpuno amnestirani. Tako, kako je radila policija, tako se ponašala i èuvena novinarka TV B92 Brankica Stankoviæ u svojoj TV emisiji Insajder o fudbalskoj mafiji. Tamo su oznaèeni samo neki pojedinci, koji nisu bili po ukusu tadašnjoj vlasti (Koštunica, Joèiæ), dok su drugi potpuno zaboravljeni, pa se narod smeje toj, u stvari, parodiji od borbe protiv fudbalskog kriminala.

Primera radi, proces protiv Svetlane Cece Ražnatoviæ, poznate folk pevaèice i bivše predsednice FK Obiliæ, traje veæ sedam godina i još uvek nije podignuta optužnica. Tek ovih dana su, kažu, saslušana dva poslednja svedoka. Ej, posle sedam godina?!

Ni Zakon o informisanju nam ne dozvoljava da postavimo pitanje o suštinskoj krivici Vladimira Cvetkoviæa, Dragana Džajiæa, Miše Marinkoviæa, Zvezdana Terziæa, Ranka Stojiæa, Dražena Podunavca, Vladimira Bulatoviæa... Jer se još uvek ne zna da li æe protiv njih biti podignuta optužnica ili ne...

Ako je pak ova država ozbiljna, ona æe ove ljude osloboditi, javno im se izviniti, ili æe svoju akciju uvoðenja kakvog-takvog reda u srpski fudbal proširiti na sve klubove i uèiniti je praviènom i sveobuhvatnom.

Ovako u javnosti opstaje, i sve više dobija na snazi, prièa da su bivši vlastodršci iz Koštunièine vlade želeli da srpskom narodu prirede performans borbe protiv korupcije, da pridobiju nove glasaèe, da bi sve ispalo kontraproduktivno. Nije mali broj ljudi koji su to na vreme shvatili, proèitali, da bi epilog bio pad Koštunice i njegove kamarile sa vlasti.

Drugo je sad pitanje što nova vlast nema snage ili politièke volje da tu prièu privede logièkom kraju: pravièno suðenje ili... odustajanje od optužnice.

 

Arkanovi (m)uèenici

 

 

Neki fudbalski ljudi doživljavaju pravu ekstazu što su se Orlovi plasirali na Svetsko prvenstvo. Kasnije æe, kao po nekom nepisanom pravilu, doživljavati anatemu, neretko i progon. Ali se svi mi koji volimo fudbal moramo vratiti u našu èemernu fudbalsku stvarnost. A ta stvarnost bi se, u najkraæem, mogla ilustrovati èinjenicom koja je ovih dana plasirana u javnost - da jedan naš prvoligaški klub nema novca da kupi poklon za roðendan svom kapitenu. I kako može šampionat biti regularan kada izmeðu sebe igraju timovi koji ulažu znaèajna sredstva, po 10 ili 12 miliona evra, i oni koji sakupljaju igraèe po Košutnjaku bez ponuda i angažmana.

Posebna prièa je Zajednica Super lige koju trenutno vode Branislav Babarogiæ, Nikola Džomba i Dragiša Biniæ. Prvi je bio èlan one tragièno neuspešne uprave Crvene zvezde, koju je predvodio Den Tana, èovek koji je za osam meseci uveæao dug crveno-belih za šest miliona evra.

Nikola Džomba, navodno finansijer Hajduka iz Kule, poznat je javnosti kao mali od kužine Željka Ražnatoviæa Arkana.

Tu je zaradio neke pare, pa se sakrio u fudbal, u kulski Hajduk, kojeg navijaèi masovno bojkotuju upravo zato što je na njegovom èelu kontroverzni Džomba. Taj Džomba menja trenere kao papirne maramice, poèesto i sam vodi ekipu, iako time prkosi svim pozitivnim propisima fudbalske organizacije - jer naprosto nema trenersku licencu. I dok se drugi treneri rigorozno kažnjavaju zato što nemaju potrebne trenerske kvalifikacije, Džomba rukovodi tom istom zajednicom pa za njega - nikakvi propisi ne važe.

Drugi potpredsednik Zajednice, Dragiša Biniæ, hapšen je u akciji Sablja. Poznat je iz afere obraèuna pištoljima sa svojim egzekutorima, ali mu to ne smeta da predvodi (kao funkcioner) kruševaèki Napredak i da u isto vreme rukovodi Zajednicom superligaša, odnosno elitnim takmièenjem.

Kakav se to, u stvari, nameæe zakljuèak o domaæem fudbalu? Pa, jedan jedini - da je on raj za kriminalce!

Ili kako se to kolokvijalno kaže, za ona sumnjiva lica koja slobodno šetaju u nedostatku dokaza protiv njih.

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane