https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Smederevo

 

Smederevo

 

Smederevo dobija rafineriju-trovačnicu, jer je Miodrag Rakić primio mito

 

Vučićeva mačka u džaku

 

Navodna rafinerija nafte u Smederevu je samo šifrovan naziv za operaciju velikog pranja para dobijenih kao mito da bi se negde uposlila zastarela i prljava američka tehnologija koja će zatrovati celu severno-istočnu Srbiju. Istovremeno je to i dimna zavesa iza koje treba da se sakrije legalizacija korišćenja genetski modifikovanog semena biljaka iz kojih bi se dobijao biodizel. Ni za jedno, ni za drugo, nikada nisu urađene stručne analize štetnosti po život i zdravlje stanovništva ali je analiza profita do detalja smišljena, samo još treba obaviti akciju instaliranja rafinerije tamo gde joj nije mesto...Aleksandar Vučić je dobio zadatak od svoje ljubavi Miodraga Rakića da rafineriju progura po svaku cenu, i da tako opravda dva miliona dolara mita koje je on dobio od vlasnika Komika

 

Milan Malenović

 

 

   U engleskom jeziku postoji izraz „naftni baroni" i odnosi se na magnate koji su svoje milione stekli trgovinom naftom. U Srbiji sve mora da bude drugačije nego u normalnom svetu, tako da čelni ljudi Komiko oila, preduzeća koje bi da gradi rafineriju u Smederevu, najviše podsećaju na barona Minhauzena, legendarnog lažova.

   Prvih dana 2009. godine, gradske vlasti Smedereva su, "po ovlašćenju Vlade Srbije", potpisale "memorandum o razumevanju" sa holandskom firmom Komiko oversiz (Comico Overseas) o izgradnji rafinerije u tom gradu. Domaća poslovnica te holandske firme, Komiko oil (Comico oil), najavila je da će u izgradnju rafinerije u naredne tri godine uložiti 250 miliona dolara, a samo u prvih 36 meseci, dok bude trajala izgradnja, budžet Smedereva bi od svega toga prihodovao čak 4,5 miliona dolara.

   Da nešto sa ovim poslom od samog početka nije u redu pokazuje i zvanična internet prezentacija Komiko oversiza na kojoj se vidi da je sve unapred razrađeno i da se odlično znalo kako će srpske vlasti da reaguju. Što bi se reklo: dobro režirana farsa.

   Tako, na primer, Komiko kao datum početka projekta i potpisivanje memoranduma navodi 30. decembar 2008. godine iako, kao što se vidi, u to vreme smederevske vlasti još nisu imale ovlašćenje za tako nešto.

   Nadalje, u objavljenom planu realizacije projekta, precizno su navedeni datumi početaka svake pojedinačne faze radova i to daleko pre nego što je bilo šta potpisano sa gradom Smederevom ili bilo kim drugim u zemlji Srbiji, bar ne zvanično. Nezvanično je već sve bilo utanačeno.

   Da bi se shvatilo sa kakvim prevarantima Srbija ima posla, potrebno je prvo dobro upoznati glavne aktere ove cirkusijade koju će Srbiju skupo da košta.

 

 

Cirkus Komiko ponovo u Smederevu

 

 

Najeksponiraniji  u medijima je Radomir Raša Radivojević, jedan od ukupno dva zaposlena u Komiko oilu, navodnom gigantu. Rođen je 1975, pušač je (omiljena marka cigareta mu je plavi Pall Mall ), ljubitelj životinja (ima mačku), danas na radnom mestu pomoćnika, po potrebi i zamenika generalnog direktora Komiko Oila. Diplomirao je prava na beogradskom Pravnom fakultetu i to posle upornog studiranja koje se odužilo skoro deceniju. Godine 2004. godine napušta Srbiju i po sopstvenim tvrdnjama datim još 2006 ovdašnjim medijima, počinje da radi za SYP, kompaniju iz Ciriha, i to kao generalni menadžer zahvaljujući svom životnom delu - srpskom poslovnom imeniku?!

   Na stranu to što srpski poslovni imenik nije nikakvo Radivojevićevo otkriće, jer se isti već uveliko štampao i prodavao u Beogradu još devedesetih godina prošlog veka, a u vreme kada je on dospeo u Cirih postojalo je i elektronsko izdanje, ostaje pitanje na koje nikada nije dat odgovor: kako je Raša Radivojević kao srpski državljanin dobio švajcarsku boravišnu vizu i radnu dozvolu?  I, da li ih je uopšte i dobio ili je radio na crno? Uzgred, o navodnoj svetski poznatoj i priznatoj kompaniji SYP nema nigde nikakvih tragova.

   Pošto je ovako uspešno apsolvirao prve korake hohštapleraja, Radivojević je počeo da se pojavljuje i po srpskim medijima ubeđujući naivni narod kako dovodi svetske investitore koji će ovde da ulože milione evra. Najdalje je dogurao sa projektom montažno-demontažne rafinerije koju bi da gradi u Smederevu. Ljudi su mu čak i poverovali, što je najveći uspeh za jednog prevaranta.

   Drugi zaposleni u Komiko Oilu je Vencislav Tiankov Ivanov, bugarski državljanin, osnivač i direktor Komiko Oila, direktor Komiko Oversiza u Holandiji, ali i direktor i vlasnik Titan Prometa d.o.o. iz Zagreba (sve tri firme imaju ukupno osam zaposlenih). Ivanov je potpuni anonimus što se tiče velikih građevinskih projekata, nije poznat ni u svetu naftaša, ali nas upućuje na jednu bugarsku firmu sa kojom je usko povezan, a koja je ključna za razumevanje prevare koja se sprema u Smederevu.

   Sva tri preduzeća, kojima direktoruje Ivanov, nabrojana su kao klijenti bugarske konsultantske kuće Galus (Gallus), registrovane na adresi Knjaza Borisa Prvog 130, peti sprat u Sofiji. Galus ima i jedno predstavništvo u inostranstvu, u teksaškom gradu Hjustonu, mada po podacima to više liči na običan poštanski pretinac na kome se prikuplja pošta i prosleđuje primaocu koji je u inostranstvu.

   Galus u svojim referencama navodi kako je angažovan ne samo za rafineriju nafte u Smederevu, već i za izgradnju termoelektrane u istom gradu. Nadalje, u pregledu poslovanja ovog bugarskog konsultanta nailazimo i na rad na projektovanju rafinerije nafte u Silistri, malom bugarskom gradu na donjem toku Dunava.

   Kada uporedimo planove za rafineriju u bugarskoj Silistri i srpskom Smederevu, vidimo da su identični, iako ona u bugarskoj ima upola manje kapacitete od ove planirane u Srbiji. Kako je to moguće?

   Kod barona Minhauzena od Smedereva, sve je moguće, ali je ključno to da oni u ovom trenutku ni ne raspolažu adekvatnim projektom na osnovu koga bi dobili građevinsku dozvolu.

   U poslovnom putujućem cirkusu zvanom Komiko, nailazimo na još jednog pažnje vrednog učesnika, upravo onog koji nam ukazuje na stvarne domete i konačne ciljeve cele operacije. Radi se o američkoj kompaniji Farmers Ethanol, specijalizovanoj za proizvodnju biodizela.

 

 

Neće Nigerija ali hoće Srbija

 

 

U Sjedinjenim Američkim Državama se biodizel  dobija skoro isključivo iz genetski modifikovanih (GMO) žitarica, čije uvođenje se upravo ovih dana nameće Srbiji kao osnovni uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. GMO proizvodi godišnje donose milijarde dolara prihoda vlasnicima licenci, a to je samo nekoliko kompanija upravo iz SAD.

   Vendel Driv (Wendel Dreve), generalni direktor Farmers' Ethanola, i Erl Sokup (Earle Soukup), savetnik u pomenutom preduzeću, boravili su marta 2010. u Beogradu gde su na konferenciji za štampu branili ideju Komiko Oila da gradi rafineriju u Smederevu. Daleko važnije od ove manifestacije, bio je susret njih dvojice sa tadašnjim predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Na tom sastanku je sa Tadićevim šefom kabineta Mikijem Rakićem dogovoreno da Srbija izda sve potrebne dozvole Komiko Oilu za izgradnju rafinerije u Smederevu, za šta su pomenutom Rakiću odmah transferisana sredstva u visini od milion dolara.

   U senci priče o rafineriji, međutim, Driv i Sokup planiraju da Srbiji nametnu preuzimanje genetski modifikovanog semena biljaka od kojih bi se zatim proizvodio biodizel. Da priča nije nimalo naivna potvrđuje i činjenica da su ljudi iz Farmers' Ethanola posle pomenutih početnih milion dolara nastavili sa plaćanjima, u međuvremenu za račun novog vladara Srbije, Aleksandra Vučića, ali i dalje koristeći ranije uspostavljene veze sa Rakićem.

   Koliko su čista poslovanja Komiko Oila i Farmers' Ethanola, čiji predstavnici nisu mogli da navedu ni adresu svog beogradskog predstavništva, budući da je ono potpuno izmišljeno, vidi se i iz sudbine Maje Fragner. Ova mlada devojka je na konferenciji za novinare od 15. marta 2010. predstavljena kao predstavnik za štampu Komiko Oila. U svojoj kasnijoj radnoj biografiji gospođica Fragner, međutim, nigde ne spominje ni Komiko Oil, ni Farmers' Ethanol niti pomenutu konferenciju, jer se stidi što je uopšte bila deo te prevare.

   Komiko Oversiz, vlasnik ovdašnjeg Komiko Oila, u svojim referencama navodi kako su njegovi vlasnici B.V Murray & Co, Global  energy gropup - PLCi Basic equipment. B.V. Murray nema nikakve veze sa naftom, to je investiciona grupa sa sedištem u Njujorku i filijalama u Austriji i Velikoj Britaniji. Najveće investicije je Murray izveo u Mađarskoj, Češkoj, Italiji, Rusiji, Tatarstanu, Turkmenistanu i Južnoj Koreji.

   Global energy group je naftna kompanija sa sedištem u Hjustonu, gde bi predstavništvo trebao da ima i bugarski Gallus. Bavi se proizvodnjom i distribucijom nafte i derivata, a navodno poseduje rafinerije u Nigeriji (Afrika) i u Aziji, a posluje i sa Venecuelom. Upravo je i za afričke pojmove zastarela rafinerija u Nigeriji planirana za prenos u Smederevo.

 

 

Mala firma tri sa tri...

 

 

   Zanimljivo je jedino da ovako moćne svetske kompanije nisu uspele da napabirče šest miliona evra potrebnih za plaćanje zakupnine za zemljište u Smederevu, već je Komiko Oil posegao za kreditom od poslovnih banaka, pri čemu je ceo posao i propao. Jer, svi ti vajni, navodni stručnjaci, koje su okupili Komiko iz Holandije i Komiko iz Srbije nisu primetili da u ugovoru o zakupu nedostaje ključna parcela, upravo ona koja bi rafineriju trebala da spoji sa Dunavom, već je to za oko zapalo bankarima koji su zatim i odbili da daju kredit uz obrazloženje da ne vide kako će rafinerija uopšte da posluje.

   Komiko Oil, „gigant" koji vodi plagijator telefonskog imenika, svoje sedište u Smederevu ima u prostorijama nekadašnje pomorsko - rečne agencije Jugoagent, gde bi udobno mogla da se smesti prosečna bakalnica, što je još jedan dokaz da ovo preduzeće ne raspolaže ni minimumom potrebnog kapitala za početak bilo kakvog posla...

   Od celog projekta rafinerije Smederevo Srbija je do sada videla samo medijski šou, koji je neretko bio potpuno besmislen. Tako na početku, 26. juna 2009. tadašnji gradonačelnik Smedereva Predrag Umićević javno upozorava kako energetsku dozvolu treba što pre izdati jer „investitori planiraju da u slučaju neuspeha rafineriju grade u Vukovaru".

   Kako je Umićević mogao u junu 2009. da zna ko su investitori, kada je javni konkurs za dodelu zemljšta za izgradnju raspisan tek septembra 2009, a u svom rešenju broj 02-398/2009-11 od 18. septembra 2009.  Umićević od komisije traži izbor najboljeg ponuđača? Konačno, kada su nastali problemi sa zakupom zemljišta u Smederevu, zašto komičari iz Komika nisu otišli u Vukovar? Verovatno zato što je hrvatska vlast slabije potkupljiva od ove domaće, srpske.

   Neozbiljnost sa kojom je državni i gradski vrh pristupio celom projektu vidi se i iz jednog novinskog izveštaja od 24. jula 2011. po kome je gradsko veće Smedereva svom Odeljenju za urbanizam i Odeljenju za lokalni ekonomski razvoj izdalo nalog da izrade studiju o mogućim „benefitima" za grad od planirane izgradnje rafinerije, a izgradnja rafinerije je prihvaćena mnogo pre toga, dakle na neviđeno?! Kada nema šta drugo da se objavljuje kako bi se javnost pripremala za odobravanje ovog suludog projekta, dobro je i pucati samom sebi u noge - rezonovali su iz Komiko Oila i grada Smedereva.

   Kako bi se domaćoj javnosti prikazalo da se zaista radi o ozbiljnom poslu sa ozbiljnim investitorima, pribegava se i otvorenom laganju. Tako, na primer, Radomir Radivojević 26. jula 2012, pošto je grad Smederevo sudu već podneo tužbu za raskid ugovora pošto zakupac nije u predviđenom roku izvršio svoje obaveze, domaćim medijima prenosi kako su čelni ljudi Komiko Oila dva dana u Beogradu pregovarali sa članovima nadzornog odbora Komiko Oversiza i da je konačno doneta jednoglasna odluka da se ne odustane od planirane investicije u Smederevu.

   Koji su to „čelni ljudi" Komiko Oila, kada to preduzeće ima samo dva zaposlena? Još je interesantniji odgovor na pitanje kakav je to „nadzorni odbor" Komiko Oversiza, kada ta firma ima jednog jedinog zaposlenog i poslednji promet na računu još iz 2010. godine?!

Sve je samo nevešta dramatizacija kako bi se javnost pridobila za ovu lakrdiju sa tragičnim ishodom.

  

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane