https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Feljton

Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (2)

 

Moral ne može da bude toliko savitljiv

 

Jevreji u Americi su zaboravili na Holokaust, odmah posle Drugog svetskog rata, jer su amerièki strateški interesi od njih zahtevali da Nemaèku prihvate kao znaèajnog saveznika u Hladnom ratu. Neki od jevrejskih lidera se èak uèlanjuju u ultradesnièarske pokrete i svi tolerišu dolaske bivših SS-ovaca u SAD. Tek pošto je Izrael u Junskom ratu 1967. pokazao da je snažan i pouzdan amerièki saveznik na Bliskom istoku, u javnost poèinju da prodiru saznanja o nacistièkom "konaènom rešenju", ali i to samo zato što su dnevnopolitièki ciljevi takve postupke uèinili oportunim

 

Norman G. Finkelstein

(preveo na srpski David Levi)

 

Pre ne toliko mnogo vremena masovni zloèini nacista nad Jevrejima nisu igrali važnu ulogu u životu Amerike. Od kraja Drugog svetskog rata do poznih šezdesetih godina ovu temu su obraðivale malobrojne knjige ili filmovi. Tada je u SAD samo jedan seminar na višim školama uèio o ovome 1).

Kada je 1963. Hannah Arendt publikovala Eichmann u Jerusalimu, mogla je da se pozove na samo dva nauèna rada na engleskom jeziku - od Geralda Reitlingersa Konaèno rešenje i Raula Hilbergsa Istrebljenje evropskih Jevreja 2). Hilbergsovo dostignuæe je samo na kratko ugledalo svetlost dana. Njegov mentor na Columbia University, nemaèko-jevrejski teoretièar sociologije Franz Neumann, uporno je pokušavao da ga odvrati od ideje da piše o ovome (To æe biti vaša sahrana), a nijedan izdavaè nauènih ili drugih knjiga nije želeo da preuzme gotov rukopis. Kada je Istrebljenje evropskih Jevreja konaèno objavljeno, dobilo je malobrojne, uglavnom negativne kritike 3).

Nisu samo Amerikanci bili ravnodušni prema istrebljenju Jevreja od strane nacista, veæ i sami jevrejski intelektualci. U jednom znaèajnom istraživanju iz 1957. sociolog Nathan Glazer objavljuje da je "konaèno rešenje nacista (isto kao i država Izrael) naišlo na slabo interesovanje amerièkih Jevreja."  Na simpozijumu Jevrejstvo i mladi intelektualci, koji je 1961. organizovao list Commentary, samo su dva od 31 govornika pomenuli znaèaj ovih tema. Na okruglom stolu Moja jevrejska samospoznaja organizovanom 1961. od èasopisa Judaism, iako je bio 21 uèesnik skoro niko nije pomenuo ovu temu 4).

 

Jevreji u Americi "zaboravili" genocid

 

U Sjedinjenim Državama nije bilo ni spomenika, ali ni komemoracija koje bi obeležile istrebljenje Jevreja od strane nacista. Naprotiv, nekoliko znaèajnih jevrejskih organizacija se usprotivilo ovakvom obeležavanju. Pitanje je samo: zašto?

Uobièajeno objašnjenje glasi da su Jevreji bili traumatizovani masovnim uništenjem od strane nacista, zbog èega su potiskivali seæanje na to. U stvarnosti, meðutim, ne postoji nijedna potvrda kojom bi se podržala ova tvrdnja. Sigurno je da neki od preživelih tih godina (kao i kasnije) nisu želeli da prièaju o onome šta se dogodilo. Drugi su želeli da o tome prièaju, pa kada bi im se pružila prilika nisu umeli da prestanu 5). Problem je bio što Amerikanci nisu bili spremni da slušaju.

Pravi razlog za javno preæutkivanje genocida od strane nacista nalazi se u konformistièkoj politici voðstva amerièkih Jevreja, kao i u politièkoj klimi posleratne Amerike. U spoljnopolitièkim, kao i unutrašnjim poslovima jevrejska elita je pratila zvaniènu politiku SAD. Ovo je olakšavalo postizanje preuzetih ciljeva, kao što su asimilacija i dostizanje moæi. Sa poèetkom hladnog rata glavne struje Jevreja su se ubacile u borbu. Amerièka jevrejska elita je "zaboravila" masovne zloèine nacista nad Jevrejima, jer je Nemaèka - od 1949. Zapadna Nemaèka - postala odluèujuæi saveznik SAD u sukobu sa SSSR-om. Ništa se ne bi postiglo osvetljavanjem prošlosti, naprotiv, time bi sve postalo još komplikovanije.

Svakako, postojao je strah da bi "bilo kakva organizovana opozicija amerièkih Jevreja protiv nove spoljne politike i novog pristupa u oèima nejevrejske veæine njih izolovala i tako ugrozila njihova posleratna dostignuæa kod kuæe (misli se na SAD - prim. prev.)". Tako je bar propagirao American Jewish Committee (AJC - Amerièki jevrejski komitet), prva organizacija koja je shvatila prednosti uklapanja. Procionistièki Svetski jevrejski kongres (World Jewish Congress - WJC), kao i njihova isturena odeljenja u Americi, prestali su poèetkom pedesetih sa otporom, nakon što je sa Nemaèkom potpisan sporazum o isplati odštete, dok je Anti-Defamation League (ADL - Liga protiv kleveta) 1954. kao prva znaèajna jevrejska organizacija poslala svoju delegaciju u Nemaèku. Ove organizacije su saraðivale sa bonskom vladom u zaustavljanju antinemaèkog talasa 6).

Pritisnuta klišeom koji izjednaèava Jevreje i levièare - u stvarnosti je treæina glasova koje je 1948. dobio napredni predsednièki kandidat Henry Wallace potekla od jevrejskih glasaèa - amerièka jevrejska elita se nije ustruèavala da svoje istorodne sugraðane položi na oltar antikomunizma. Time što su AJC i ADL zvaniènim organima predali svoju dokumentaciju, oni su se pridružili lovu na veštice iz ere McArthya.  AJC je podržao smrtnu kaznu izreèenu Rosenbergovima 7), dok je njegov meseènik Commentary u udarnom èlanku objašnjavao kako oni i nisu pravi Jevreji.

Poznati nemaèki disident, protestantski pastor Martin Niemoeller, koji je proveo osam godina u nacistièkom logoru, a koji je posle rata ustao protiv antikomunistièkog krstaškog pohoda Amerikanaca, bio je prilikom posete Sjedinjenim Državama izložen uvredama od strane jevrejske elite. Nasuprot tome, u pokušaju dobijanja antikomunistièkih referenci, jevrejska elita se uèlanjivala i u ekstremistièe desnièarske organizacije, kao što je All American Conference to Combat Communism, koje je i finansijski podržavala. Osim toga, istaknuti Jevreji su se pravili da ne vide kako u Ameriku dolaze veterani SS-a 8).

"(Antijevrejska) politika Sovjeta otvara moguænost koja ne sme da bude previðena", pisalo je u jednom internom dokumentu AJC-a, "kojom  se podržavaju odreðeni aspekti unutarpolitièkog programa AJC-a". Ovo znaèajno ide u pravcu izjednaèavanja "konaènog rešenja" nacista sa antisemitizmom Rusa. "Staljin æe uspeti tamo gde je Hitler stao", glasilo je sumorno proroèanstvo Commentarya. Znaèajne jevrejske organizacije Amerike su èak i sovjetski upad u Maðarsku 1956. oznaèile kao "prvu stanicu na putu ka ruskom Aušvicu" 9).

 

Osluškivanje signala

 

Sve se promenilo 1967. posle izraelsko-arapskog Junskog rata. Praktièno po svim izveštajima  holokaust je sastavni deo jevrejskog života u Americi postao tek nakon ovog konflikta 10).

Kao što su glavne jevrejske organizacije u Americi potiskivale masovno istrebljenje Jevreja od nacista kako bi se usaglasile sa amerièkim prioritetima za vreme Hladnog rata, tako je isto i njihov odnos prema Izraelu bio na istom koloseku sa onim amerièke vlade. Još od samih poèetaka, amerièka jevrejska elita imala je osnovane sumnje zbog formiranja jevrejske države. Na prvom mestu je bio strah da bi zbog nje  Jevreji bili osumnjièeni za "duplu lojalnost". Kako se zaoštravao Hladni rat, tako su se pojaèavala i ova pribojavanja. Još i pre osnivanja Izraela istaknuti predstavnci amerièkih Jevreja su isticali svoju zabrinutost da bi njegova vladajuæa klasa, poreklom iz Istoène Evrope, mogla da se prikloni sovjetskom bloku. Èak i kada su na kraju prisvojili od cionista voðenu kampanju za stvaranje jevrejske države, amerièke organizacije su pažljivo osluškivale signale iz Vašingtona kojima su se prilagoðavale. U stvarnosti je AJC podržao osnivanje Izraela iz straha da bi mogao da nastane veliki unutrašnji problem, ako se iz Evrope proterani Jevreji ne bi brzo negde naselili 11).

Od svog osnivanja 1948. pa do Junskog rata 1967. Izrael nije igrao nikakvu ulogu u amerièkim strateškim planovima. Kada je voðstvo Jevreja u Palestini pripremalo proglašenje posebne države, predsednik Truman je bio neodluèan i vagao je unutarpolitièke aspekte (broj jevrejskih glasova) u odnosu na upozorenja ministarstva spoljnih poslova (podrška jevrejskoj državi bi arapske države gurnula na distancu). Kako bi saèuvala amerièke interese na Bliskom istoku, administracija predsednika Eisenhowera je balansirala izmeðu podrške Izraelu i arapskim državama, mada je prednost davala Arapima.

Stalni konflikti Izraelaca sa Sjedinjenim Državama u politièkim pitanjima kulminirali su 1956. kada je Izrael saraðivao u Sueckoj krizi sa Velikom Britanijom i Francuskom u napadu na egipatskog nacionalistièkog voðu Gamala Abd el Nasera. Iako je na sebe i svoj strateški potencijal privukao pažnju brzom pobedom i aneksijom Sinajskog poluostrva, Izrael je za SAD i dalje ostao jedan od mnogobrojnih regionalnih saveznika. Zbog toga je Eisenhower izdejstvovao potpuno i praktièno bezuslovno povlaèenje Izraela sa Sinaja. U toku krize su voðe Jevreja u Americi jedno kratko vreme podržavale pokušaje Izraelaca da od Amerikanaca dobiju neke popuste, ali su na kraju, po seæanjima Arthura Hertzberga, "odluèili da Izraelu preporuèe kako je bolje poslušati (Eisenhowera), nego oponirati željama predsednika Sjedinjenih Država" 12).

Jevrejski intelektualci u Americi, i to svi, iz celokupnog politièkog spektra, pokazali su veliku dozu ravnodušnosti prema sudbini Izraela. U detaljnim prouèavanjima jevrejske levièarsko-liberalne intelektualne scene šezdesetih godina Izrael jedva da se i pominje 13). Neposredno pred Junski rat AJC je organizovao simpozijum na temu Jevrejski identitet danas i ovde. Od 31 govornika, predstavljenih kao najumnije jevrejske glave, samo su njih trojica spomenula Izrael, a od toga dvojica da bi umanjili njegov znaèaj 14). Ironièno je da su jedina dva jevrejska intelektualca, koja su pre Junskog rata bili u kontaktu sa Izraelom, bili Hannah Arendt i Noam Chomsky.

 

Dar sa neba

 

Onda se desio Junski rat. SAD su bile zadivljene izraelskom demonstracijom sile i poèinju da Izrael posmatraju kao svoj strateški posed. Finansijska i vojna pomoæ je krenula kada se Izrael pretvorio u zastupnika amerièke moæi na Bliskom istoku. Za jevrejsku elitu u Americi je dolazak Izraela pod skute Sjedinjenih Država bio dar sa neba. Cionizam je i nastao iz pretpostavke kako je asimilacija potpuno irealna i da æe Jevreji uvek biti posmatrani kao potencijalno nelojalni stranci. Zbog razrešenja ovog sukoba interesa cionisti su odluèili da osnuju domovinu svih Jevreja. U stvarnosti se posle osnivanja Izraela još više zaoštrio problem, u svakom sluèaju za Jevreje u dijaspori, jer je sumnja duple lojalnosti bila institucionalizovana.

Dok je Izrael pre 1967. bio strašilo duple lojalnosti, on je preko noæi postao pojam superlojalnosti. Konaèno, nisu Amerikanci ratovali i ginuli za zaštitu amerièkih interesa, veæ Izraelci. A i drugaèije od amerièkih vojnika u Vijetnamu, Izraelci nisu bili poniženi od strane tek obuèenih vojnika 15).

Posle Junskog rata su jevrejske glavne organizacije uporno radile na tome da se uèvrsti jevrejsko-amerièka alijansa. U sluèaju ADL-a to je ukljuèivalo široku akciju praæenja i nadgledanja u Sjedinjenim Državama i to u saradnji kako sa izraelskom, tako isto i sa južnoafrièkom tajnom službom 16). U New York Times-u je izveštavanje o Izraelu naglo skoèilo posle Junskog rata. U New York Times Index-u pokrivali su izveštaji o Izraelu 1955. i 1965. samo po oko 150 centimetara po visini stupca, dok je izveštaj 1975. veæ dosegao oko 625 centimetara. "Kada god želim da se bolje oseæam, posvetim se èlancima o Izraelu u New York Times-u", priznao je 1973. Wiesel 17).

Ne samo Podhoretz, veæ i drugi glavni intelektualci amerièkih Jevreja, iznenada su pronašli put ka "religiji". Novick je izvestio kako je Lucy Dawidowicz, prvakinja literature o holokaustu, nekada bila oštar kritièar Izraela. Od Nemaèke Izrael ne može da dobije nikakvu odštetu dokle god izbegava odgovornost za proterane Palestince - pisala je ona 1953. i dodala: "Moral ne može da bude toliko savitljiv." Ipak, skoro odmah po okonèanju Junskog rata Dawidowicz postaje "sjajna braniteljka Izraela" koga je proklamovala za "zajednièku paradigmu idealne slike Jevreja u modernom svetu" 18).

Pojedini kritièari Izraela u Americi su ukazivali da je potèinjavanje sili Sjedinjenih Država i istovremeno okupiranje delova susednih arapskih država ne samo principijelno pogrešno veæ škodi samim izraelskim interesima. Takva država se ubrzano militarizuje i udaljava od arapskog sveta. Za nove jevrejske zaštitnike Izraela u Americi ovakvi stavovi su se granièili sa blasfemijom: nezavisni Izrael koji živi u miru sa susedima je bezvredan; Izrael koji se orijentiše na strujanja u arapskom svetu, koji sa svoje strane teži oslobaðanju od SAD, bio bi katastrofa. U obzir dolazi samo izraelska Sparta potèinjena Americi, jer samo tada i tako mogu jevrejske voðe u Sjedinjenim Državama da nastupaju kao glasnogovornici amerièkog imperijalizma. Kako je preporuèio Noam Chomsky, ovakvi "zaštitnici Izraela" trebalo bi da budu nazvani "zaštitnicima moralnog posrnuæa i konaènog uništenja Izraela" 19).

 

Seæanje na konaèno rešenje

 

Kako bi osigurali svoj posed, jevrejski lideri u Americi su se setili - holokausta 20). Uobièajeno se tvrdi kako je to uèinjeno, jer su za vreme Junskog rata imali oseæaj da je Izrael u smrtnoj opasnosti, zbog èega ih je spopao strah od drugog holokausta. Ova tvrdnja se posle detaljnijeg ispitivanja pokazuje kao potpuno netaèna.

Izrael je veoma brzo dokazao da je 1967. bio daleko manje ranjiv nego za vreme rata za nezavisnost 1948. godine. I izraelski, kao i amerièki stratezi, znali su da Izrael u sukobu sa svojim arapskim protivnicima lako može da pobedi. Pošto je Izrael posle samo nekoliko dana ratovanja naterao svoje neprijatelje u bekstvo, ova istina je svima postala vidljiva. Novick pojašnjava: "U vreme mobilizacije amerièkih Jevreja za pomoæ Izraelu, pre (Junskog) rata je neverovatno malo govoreno o holokaustu" 21). Tek posle moæne demonstracije izraelske vojne snage nastala je industrija holokausta i procvetala u okviru velike izraelske ubeðenosti u sopstvenu nepobedivost 22). Uobièajena tumaèenja ovu anomaliju ne umeju da objasne.     

Uz izuzetak svog savezništva sa Amerikom, Izrael posle Oktobarskog rata 1973. meðunarodno nije bio rado viðen. Situacija je lièila na onu posle Sueckog rata 1956. kada su Izrael i organizacije Jevreja u SAD  tvrdili da je Egipat uoèi invazije na Sinaj ugrožavao egzistenciju Izraela; osim toga, kompletno povlaèenje sa Sinaja bi odluèujuæe ugrozilo "vitalne izraelske interese kao države" 23). Meðunarodna zajednica je, meðutim, ostala èvrsta. Abba Eban se tužno priseæa svog nastupa pred Skupštinom Ujedinjenih nacija, koja je "pošto je saslušani govor nagraðen buènim i dugotrajnim aplauzom, listom glasala protiv nas" 24). Za ovakav konsenzus najzaslužnije su Sjedinjene Države. Ne samo da je Eisenhower naterao Izrael na povlaèenje veæ je i podrška Izraelu u SAD pala na zastrašujuæe nizak nivo 25). Posle rata 1973. SAD su Izraelu pružile masovnu vojnu pomoæ, koja je bila obimnija od one dobijene u poslednje èetiri godine uoèi rata, dok je javnost Amerike èvrsto stajala iza Izraela 26). To je bio trenutak lansiranja prièa o holokaustu u Americi, mada je Izrael bio daleko manje izolovan nego 1956.

U stvari, nije industrija holokausta dospela u žižu dešavanja jer su izraelski neoèekivani porazi u Oktobarskom ratu i njegov status internacionalnog parije posle rata probudili seæanja na "Endloesung" (konaèno rešenje - prim. prev.) nemaèkih nacista. Daleko više je Sadatov zapanjujuæe snažan vojni nastup u Oktobarskom ratu ubedio amerièku i izraelsku politièku elitu da je neizbežno diplomatsko rešenje zajedno sa Egiptom, koje bi ukljuèivalo i vraæanje teritorija okupiranih 1967. godine.

Kako bi dala Izraelu dovoljno sredstava za pritisak u predstojeæim pregovorima, industrija Holokausta je poveæala proizvodnju. Odluèujuæi momenat je bio što posle rata 1973. Izrael nije bio izolovan od strane Sjedinjenih Država. Ovakav razvoj je vidljiv u okviru amerièko-izraelskog saveza, koji je ostao neokrnjen 27). Istorijski dokumenti nam ubedljivo predoèavaju kako bi amerièki Jevreji, da je Izrael posle Oktobarskog rata bio potpuno usamljen, isto tako malo mislili na holokaust kao i posle ratova 1948. i 1956. godine.

 

                                                                                                                         

                                                                        (Nastaviæe se)

 

Bibliografija

 

1)         Rochelle G. Saidel, Never Too Late to Remember (NY, 196), str. 32.

2)         Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem - Ein Bericht von Banalitaeten des Boesen (Minhen, 1986.)

3)         Raul Hilberg, Unerbetene Erinerung (Frankfurt 1994.), str. 84, 107-135.

4)         Nathan Glazer , American Judism (Èikago, 1957.) 114

5)         Razotkrivajuæi komentar o ovim suprotnim ponašanjima preživelih nalazi se u knjizi Primo Levia, The Reawakening  (NY, 1986) str. 207

6)         Shlomo Shafir, Ambiguous Relations: The American Jewish Community and Germany Since 1945 (Detroit, 1999.) str. 88, 98, 100-101, 11, 113, 114, 177, 192, 215, 231, 251

7)         Braèni par Ethel i Julius Rosenberg su u još uvek osporavanom procesu 1951. osuðeni na smrt zbog špijunaže u korist SSSR-a, prim. prev.

8)         Robert Warshaw, "The Idealism of Julius and Ethel Rosenberg „ u Commentary od novembra 1953. napada primedbe Hannah Arendt da su pripadnici jevrejske elite kolabirali sa nacistima.

9)         Novick, The Holocust, str. 98-100

10)       Elie Wiesel je verovatno jedini koji osporava ovu povezanost, tvrdeæi da je on najzaslužniji za ulazak holokausta u život Amerikanaca, Seidel, Never Too Late, str. 33-34

11)       Menahem Kaufman, An Ambiguous Partnership (Jerusalim 1991), 218, 276-277

12)       Arthur Hertzberg, Jewish Polemics (NY 1992.) str.33

13)       Alexander Bloom, Prodigal Sons (NY 1986)

14)       Lucy Dawidowicz and Milton Himmelfarb (izdavaèi), Conference on Jewish Identity Here and Now (AJC 1967.)

15)       videti i Hannah Arendt Zionism Reconsidered

16)       Robert Friedman, "The Anti-Defamation League Is Spying on You," u Village Voice 11. maja 1993

17)       Elie Wiesel, Against Silence (NY 1984), tom I, str. 283

18)       Novick, The Holocaust, str 147

19)       Noam Chomsky, The Fateful Triangle (Boston 1983), 4

20)       Iako je veæ objavio svoja seæanja na Aušvic, Elie Wiesel je javnu podršku dobio tek pošto je objavio dva toma u kojima je slavio izraelsku pobedu; videti Wiesel, Alle Fluesse, 610-611

21)       Novck, The Holocaust, 148

22)       Ammon Kapeliouk, Israel: La fin des mythes (Pariz 1975)

23)       Cemmentary, "Letter from Israel" (Februar 1975)

24)       Abba Eban, Personal Witness (NY, 1992), 272

25)       Peter Grose, Israel in the Mind of America (NY 1983), 304

26)       E.K. Organski, The $36 Bilion Bargain (NY 1990), 163, 48

27)       Finkelstein, Image and Reality, poglavlje 6

 

 

O piscu

  

Industrija Holokausta Normanu Finkelstajnu znaèi moralno i finansijsko iskorišæavanje jevrejske nesreæe i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koji Holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist, neretko na raèun žrtava. Sjedinjenim Amerièkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama Norman Finkelstajn je pokrenuo živu debatu.

Bilo bi pogrešno Finkelstajnovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja preživeli su iz Varšavskog geta i nacistièkih koncentracionih logora. Sa izuzetkom njih, sve ostale èlanove njegove porodice pobili su nacisti.

 

 

  

    

  

  

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane