Uvodnik
(Pr)osudite
sami
Ponuda
prijatelju
Milovan
Brkić
Maksim
Gorki je iz Rima pisao grofu Lavu Tolstoju: "Grofe, Vi znate da sam ja
komunista, i da smo nas dvojica na različitim klasnim pozicijama. Ali, gde god
pomenem Vaše ime, i kažem da sam Vaš prijatelj, svuda su mi vrata otvorena.
Grofe, zašto je to tako?"
Posle
5. oktobra 2000. godine na vlast su došli mladi, nadobudni ljudi, bez znanja,
morala, bez ikakvog ugleda u svojoj sredini, pa i u
porodici.
Pokojni
premijer Đinđić se okružio kontraverznim biznismenima, počev od svog kuma
Dragoljuba Markovića, do Ljubiše Buhe Čumeta i Dušana Spasojevića. Većina ovih
ljudi nije umela ni pismo majci da sroči.
Novi
Gospodar Srbije Boris Tadić je za svoje savetnike postavio svoje bivše učenike,
tek svršene studente.
Hiljade
naučnika, univerzitetskih profesora, književnika, novinara, umetnika, lekara,
sudija, diplomata ostalo je bez posla. Uprljani, oblaćeni,
žigosani...
Hiljade
junoša je zauzelo ključne pozicije u državnim organima, u bankama, u
diplomatiji....
U
januaru 2006. godine posetio sam predsednika Borisa Tadića, u njegovom kabinetu.
Primio me bez čekanja, susret je bio srdačan.
Nisam
išao kod predsednika da bilo šta tražim. Hteo sam da mu kao drugu i prijatelju iz vunenih
vremena saopštim šta značajni ljudi iz sveta misle o njegovoj politici. Mislio
sam da je red da mu to kažem, da može da se u svom delovanju ravna prema tim
saznanjima.
Ranije,
kada je Srbija bila izolovana, servisirao sam informacijama državne službe i političare
informacijama o tome šta u svetskim centrima moći nameravaju da urade Srbiji i
njenim građanima.
Nisam
ništa kazao predsedniku Tadiću.
Evocirali
smo uspomene iz mladosti. Učinio mi se detinjast, infantilan, i imao sam osećaj
da ništa neće razumeti.
Počeo
sam polako preko Tabloida da opisujem njegovu mladost, lične
prilike i neprilike, a potom sve žešće da osporavam njegovu diletantsku
politiku, kojom je sam sebe polako izolovao, učinio Gospodarom
Ničega.
U
listu koji uređujem sarađuje, bez dinara naknade, jer tih para nemam, mnogo
značajnih i umnih ljudi, koji su profesionalno i stručno osposobljeni da razumno
rasuđuju, sa brojnim kontaktima sa značajnim ljudima u
svetu.
Evo,
i ovom prilikom, nudim mom drugu iz mladosti Borisu Tadiću da se sretne sa mojim
prijateljima, da u dokolici čuje njihova mišljenja. Neka sam potom
odluči.
Svuda
u svetu političari nastoje da za savetnike uzmu najumnije ljude, najobaveštenije
i najsposobnije. DOS-ova vlast je promovisala mlade ljude i lumpene, koji su
zajašili, koji nemaju nikakvu predstavu na koji način svet
funkcioniše.
Ako
predsednik savlada sujetu, i odluči da se sretne sa mojim prijateljima,
otvorićemo mu mnoga vrata, ako je spreman da se suoči sa realnošću. Niko od nas
ne traži od njega ništa, čak ni zahvalnost.
Hiljade
umnih ljudi izopšteno je iz društvenog i političkog života, i njihova znanja i
saznanja bila bi dragocena u svakom društvu, osim u današnjoj
Srbiji.
Verujem
da će do tog susreta brzo doći. Bilo bi mi žao da mu nosim
cveće.