Kraljevo

Grad na Ibru na stazama loše karme

Kad se kosti pomešaju s gvožđem

Ubistvo tinejdžera Marka Simeunovića, Romi, skinhedsi, klerofašisti, monarhofašisti, glad, ljudi bez posla, radnici bez plata četiri meseca, Fabrika vagona, Ukrajinac kupio pola Kraljeva.., sve je to kraljevačka svakodnevnica, svakodnevnica od koje da se naježiš

Miodrag Milojević

Pojačano prisustvo policije na kraljevačkim ulicama, mnogima ništa ne znači, mora nešto da znači. Nije ratno stanje, nego samo onako.
Ubijen je Marko Simeunović, devetnaestogodišnjak, perspektivni kraljevački sportista. Iza ponoći u centralnom kraljevačkom parku iza autobuske stanice. Marko nije  član ''Obraza'' da jeste to bi se saznalo, Markovi školski drugovi jesu pripadnici ''Obraza". Pogibiju svog druga, njegovu popularnost preko sporta,  članovi ''Obraza'' koriste da izađu iz ilegale, organizovali su protestne šetnje. Policija im je stalno za petama, sa njima i među njima.
Maloletni, šesnaestogodišnji ubica, slučajno je Rom. Neko je proturio vest da hiljade skinhedsa dolaze u Kraljevo, da će sahrana Marka Simeunovića biti iskorišćena za obračun sa Romima… Romi su unezvereni, počela je drama, sa razlogom, ali bez razloga.
Smrt Marka Simeunovića iskoristili su prvo pripadnici ''Obraza'' za šetnju ulicama, za sopstvenu promociju. Nije bilo pretećih poruka, poziva na osvetu i slično. To su mladi ljudi. Vole da izađu na ulice da ih sugrađani vide. Ako  ih čuva  policija, tim bolje, to im daje na važnosti.

Svilen konac

Njihova upotrebu tragičnog događaja iskoristila je druga strana. Vlast je prvo preplašila, zatim organizovala i pripremila Rome.
- Možda se Romi osećaju ugroženi - rekao je novinar iz Kraljeva. Kako mi to da znamo, mi to ne znamo. Stvar je suviše osetljiva, zato joj nismo ni prilazili…
- Kako da saznamo? Idemo odmah da ih pitamo, htedoh da kažem.
Lepo rečeno, teško izvodljivo. Nema pitanja. Policija čuva romsko naselje, nema pristupa.
Policija i ''Obraz'' - obraz uz obraz. Bezrazložno teranje po ulicama. Tenzija koja traje već četrdeset dana nekome je potrebna. Građani se okreću, nešto se događa koliko da ne bude dosadno.
Preko vagona, sa kraljevačke autobuske stanice vidi se luksuzno belo zdanje, lomljenog krova, uklesano u brda. Ogromna bela slova  - ''Svilen konac''. Verovatno je to naziv kafane. Tu je kraj, desno je čupava, gola livada gde se leti i zimi vide dva konja. Kafana je luksuzna, konji su asocijacija za bedu, nemoguć spoj.
Ispod tog  golog brda, sa desne stane  izgubilo se romsko naselje, jedna kriva ulica, ništa više.  Kao skriveno gnezdo. Ne vidi se i kao da ne postoji. Mediji ponekad  diskretno spomenu da policija čuva Rome u Kraljevu, da su ljudska prava ugrožena. Tražio sam nekoga  važnog iz Fabrike vagona, video sam jedno vozilo, tri policajca  kako se dosađuju. Naišao je romski dečak na biciklu, popričali smo neobavezno, krenuo sam tragom koji bicikl ostavlja u žutom pesku, obišao policiju. Lako je obići policiju preko spomen parka,  preko livada, ona je samo na glavnom putu.
Nije bio  glas razuma već glas pameti. Tu treba da budu vrata ali nema nego samo prljava svilena zavesa kojoj podilazi vetar. Iz crne rupe umesto vrata izašla je pospana žena u roze spavaćici. Ona je bila ovoga strašnog, čudnog dana najpametnija u Kraljevu i šire. Bila je direktna i konkretna. Pitala je novinara: - Jesi ti došao ovde da provaljuješ nešto?
Novinar sam bio ja. Trebalo je da odgovorim da jesam došao da provaljujem, da jesam provalio. Zar je njih teško provaliti? Idiote koji su ovo režirali. Gospođo, hvala na pitanju, dobro smo.
Ne mogu da verujem šta sam to video, svašta sam video. Još mi se čini da ovo samo sanjam.  Tačno je. Policija čuva već četrdeseti dan  usamljeno romsko naselje u dolini,  nevidljivo iza podignutog brega, u industrijskoj zoni, ispod oronulog, nakrivljenog i nabreklog betonskog obruča. To  je nekada bio  stadion FK ''Sloga'', Kraljevo.
Možda je bilo suludo, neprimereno trenutku, a naročito danu, to što sam učinio. Obišao sam policiju i ušao u naselje. Pravilo je da prvo fotografišem pa posle razgovaram. Neću da kažem da sam prvi Srbin, bilo bi to glupo,  nego sam prvi belac koji je ušao ovamo za četrdeset dana. Izuzimam policiju ako i ona ovamo zalazi. Prošao sam, jednu, dve, tri kuće. Zagazio sam u naselje jedno dvadeset - trideset metara. Onda dolazi krivina, put se iskrivio  preda mnom kao nevidljivi mračni tunel.
Pre toga sam slučajno  prolazio parkom, počinjao je parastos. Sve je bilo oko mene, blizu, ja tako daleko. Slučajno sam prolazeći glavnim kraljevačkim  parkom ugledao momke kako čudno poigravaju, video sam  iz drugog pravca sveštenika kako dolazi. Momci mu se klanjaju, celivaju ruke.  Posle sam prisustvovao parastosu Marka Simeunovića.  Markov ubica je jedan Rom, Stefan V. šesnaestogodišnjak.
Ko je pozivao na linč? Sumnja je pala na pripadnike nekih organizacija. Kako na nekoga može pasti sumnja da je pozivao? Ili jeste  pozivao - ili nije?
Piše i da  je kraljevačke Rome, koji se još ne usuđuju da slobodno šetaju gradom, posetio državni sekretar Ministarstva za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić.
- Ovde smo da bismo uputili jasnu poruku da niko neće proći nekažnjeno za zločin,  koji se, opet, ne sme koristiti za podsticanje diskriminacije na rasnoj  nacionalnoj ili verskoj osnovi.
"a li je taj Marko Karadžić režirao ovu dramu? "a li je on  sve ovo izmislio? Video sam Rome, stotinu puta u istom  danu, šetaju sami, romsku decu kako skaču između vozila parkiranih na taksi stanici.
Ubica stanuje kod bolnice, u centru grada a panika je izbila na pogrešnom mestu. U naselju gde Romi žive svoj romski život. Pitao sam kraljevačke taksiste. Rekli su da naselje zvanično nosi naziv Romsko jedan.
Trojici policajaca nisam bio zanimljiv. Prekraćivali su vreme, dobacivali učenicama Mašinske škole. Posle je jedan romski dečak protrčao noseći nekakvu motku. Policija je privela dečake, konj je sa metalnom korpom i gumenim točkovima ostao vezan, strpljivo je čekao.

Bauk Internet

Slike dolaze, slike prolaze, nikako ne razumem šta te slike znače. Zašto policajci privode i maltretiraju decu? Romski dečak koji se oko mene vrti na biciklu mi reče ta su to policajci koji danju i noću, četrdeset dana, čuvaju ugrožene Rome.
Meni tek sada ništa nije jasno.Viđao sam Rome kako sami šetaju Kraljevom. Razmišljam kako su sami slobodni, kako su ugroženi kada su grupisani?
Ja zapravo čekam završetak veoma važnog razgovora u Fabrici vagona Kraljevo. U džepu držim telefon. Treba da pozovem sekretaricu generalnog direktora fabrike, Boška Slavkovića.
Fabrika vagona je u Industrijskoj ulici tako da sticajem okolnosti često prolazim pored niskog luksuznog policijskog džipa.
Ispod stadiona je kraljevački Spomen park, vidim u daljini gomilu dečaka. Trebalo je da se približim pa da vidim da su to Romi koji igraju fudbal. Prilazim im koliko da pripalim cigaretu. Policija se u međuvremenu odvela dečake ispod stadiona, sklonila se da ne privlači pažnju prolaznika.
Šta će ova policija ovde? - Pobili se sad,  ovi naši,  Romi, između njih. Bili se, dva drugara.
Je l' istina da vas čuva policija?
- Čuva i danju i noću.
- Ko vam preti?
- Pa i da prete, šta me boli k. I da dođu, 'oće i da dobiju!
- Ideš li po gradu.
- Sam idem, zabole me k, što da ne idem.
- Pa kad možete po gradu, ko vam preti?
Internet. Jesi čuo za internet? Prete nam internetom.
Nijedan od ovih dečaka ne zna šta je internet, kompjuter su videli, nosili su ga kad ga nađu pored kontejnera. "a ga uključi ne zna ni jedan. Nisam ih pitao. Od desetorice  dečaka jedan može biti i pismen, ko zna.
Pod bedemom Spomen parka vide se kuće. Svakako da me policija ne bi pustila da prođem asfaltom, policajci bi me sa brda sigurno videli. Ali sada su se sklonili.
Ulazim u naselje. Na početku istrčala građevina, nova kuća bez  krova, vrata prozora,  manja je od trafike. Tek ima da se gradi.
Ja  to nisam čuo. Na snimku čujem horski lavež pasa i roktanje jedne svinje.
Ništa nije smešno. Ovo je sada romska tvrđava, romska država, ja sam avanturista koji ulazi bez papira, bez vize i pasoša.
- Ko vas ugrožava?
- Pitaj  policiju. Policija će ti sve reći. "eca su baš drska: - Šta ćeš ovde, šta ti treba?
- Policiju  niko ne ugrožava nego vas.
- Prete nam ovi majmun, i preko interneta.
- Šta je to internet?
- Kako ne znamo šta je internet? To je televizija.
- Kakva je to televizija, kablovska?
- Jeste. Internet  je kablovska televizija. Uzmeš kabal, staviš ga u internet, tad si u internetu.
- Gde smo sad?
- Sad nismo u internetu. Sada smo kod kuće.
Shvatam da je dečak na biciklu sa kojim sa razgovarao bio u izviđanju. Iz izviđanja se vraćaju dečak i devojčica, pod gomilom farbane plave kose. Uznemireni su. Bicikli nesigurno sleću niz brdo kao krila dve rode.  Bicikl krivuda, odskače, upravljač im ispada iz ruku. Nervozni su, jesu uplašeni.
"ečak dobacuje: - Ceo grad priča da nam se preti. . Ali piši. da se mi nikoga ne plašimo.
Smeš li da ideš po gradu?
- Ja? Non-stop sam ja  po gradu.
- Ko vam preti?
- Ovi ''Obrazi'' neki, ali mi se nikoga ne plašimo.  Jesi čuo na internetu šta piše?
Imaju  satelitske antene. Ako u celom naselju ima jedan kompjuter... Naravno, nema nijedan
Pred mene izlazi  mlađi čovek, malo ozbiljniji. - Ovde ima ljudi koji rade u komunalnom u čistoći i drugim firmama. Idu li oni na posao
- Idu ljudi.
- Ubica Marka Simeunovića nije iz ovog naselja.
- Nije, on je iz grada.
- U čemu je onda  problem?
- Ne znam.
Najratobornija su romska deca. - Nema dalje! Ne možeš dalje, idi kući.
Onda je laka, kao da izlazi iz ružičastog balona, izašla žena: - Ti si došao ovde da provaljuješ. Sad ću da zovem policiju!
Kratko smo razgovarali. Pitanja koja sam postavio bila su neumesna. - Čekaj, sad će da dođe predsednik.
- Ništa ja nisam rekao. Ovo što si snimio odmah da izbrišeš.
- Ko vas čuva?
- Čuva nas policija i mi, noću, dajemo straže.
Slike poznate. Tako je počeo rat na tlu bivše jugoslavije. Muka je to videti. Čime se sve ljudi služe. Pomislio sam da sam u ratu, da nisam u Kraljevu. Mislim da nisam u paklu. Nisam, bilo bi bolje.
Bauk interneta kruži romskim naseljem. Hladno je, neke kuće su bez vrata. Razmišljam o čitaču interneta. Gde se on nalazi? Negde pri i vrhu solitera u toploj kancelariji.On čita vesti, on šalje poruke, direktive, on upravlja ovom krizom.
Bio sam prisutan u oči rata u Kosovu Polju. Kad su socijalisti Romima delili brašno za glasove. Radenko je bio na čelu SPO - a. Radenko me vozi do magacina gde se vrši distribucija. Radenko je nervozan. Radenko drži volan i crni pištolj u ruci. Teško obuzdava trulog,  mahnitog belog ''keca'' na  na krivinama. Grebe auspuh, tandrču tablice. Na svakoj krivini cev pištolja ide u pravcu mojih grudi ili stomaka.
Radenko je pun besa. "a li je pištolj pun ili prazan, nisam stigao da  pitam.
Gde li je sada glavati Radenko? Mnogo bi mi značio. "a otkrijemo koliko ovi plaćaju Rome što su organizovali noćne straže.
"otrčao je za mnom mali Rom sa brkovima, bez  daha i duše. On nastupa prijateljski, kaže: - Zdravo, brate. Pazi se, brate. Zvali su policiju. Čekaće te policija.
Bilo je suludo ono što sam učinio. Ušao sam u naselje gde niko ne ulazi baš na dan kad je pomen Marku Simeunoviću. Romi se jesu očekivali napad. Ne znam imaju li vatreno oružje, neko svakako ima.
Jedni su ozbiljno preplašeni, drugi glume, glume albance sa Kosova na početku rata, upravljaju  se prema direktivi.
Crnim, prljavim, bajkovitim romskim selom upravlja internet. U internetu sedi neki čovek, maskiran, ne vidi mu se lice.
On je ovde Anđeo Čuvar. Ostali su Skupljači perja.
Livade, industrijska zona, sijaju šine, deset koloseka pruge, ulice i grad Kraljevo.
Marko Simeunović verovatno nije bio član  ultrapatriotske organizacije ''Obraz.''  Njegovi školski drugovi jesu. Iskoristili su to drugarstvo da nastupe politički. Neko bi rekao klerofašističke,  nisam  komunista i ne znam šta to znači. Postoje klerofašisti, postoje monarhofašisti. Englezi su saveznici, da li je izbeglička vlada utočište tražila u Londonu ili kod fašista u Berlinu?
Političke poruke ''Obraza'' su benigne, reklo bi se naivne. Nema tu mesta čak ni za verbalni delikt.: - Živela, živela - kraljevina Srbija! Živela, živela - kraljevina Srbija!
Parastos je bio pod znakom pitanja. Išao  sam parkom. Prvi se zaustavlja gospodin u četrdesetim godinama. Maskiran naočarima, sivo-ljubičasta brada. Posle prilazi još jedan. Iz drugog pravca, drugom stazom dolazi mladi sveštenik. Onda su pristupili roditelji, rodbina. Pripadnici ''Obraza'' dotrčali  su sa raznih strana. Liče na sportiste. Patike sijaju na suncu, kao da je led pod nogama. Pored klupe u zemlji poređane u obliku krsta crveno-ljubičasta kandila, gore  Buketi cveća. Samo stari sveštenik, on se teško kreće, nije na visini zadatka. On otaljava posao, ne podleže atmosferi. Podmeće  nemarno grubu, tešku, seljačku ruku.
Nije trenutak za razgovor. Zoran Simeunović, otac,  kaže kratko: - Ja sina nemam. Njina  politika mene ne interesuje.
Roditelji i rodbina su u park ušli sa strahom. Računali su da će policija intervenisati i odbiti ih.
Igrom slučaja grob Marka Simeunovića postaje mesto hodočašća.
Stajao je iza mojih leđa. Kratko podšišan, kožna jakna. Policajac u civilu. Udaljio bi me ali parastos je počeo, stao sam suviše blizu sveštenika. Posle smo razmenili nekoliko oštrih reči. Nepotrebno, ako  je policija. Shvatio sam to  kasnije. Na ćošku parka, ispod semafora još dugo stoji policijska marica.
"ve žene su naišle kasnije. Jedna je grubog, naboranog lica. - Kako je lep.
- Kažu, bio lep. Nego i, ko ga super poznaje,  kaže da je bio dobar.
Žena naboranog lica dodaje: - Takvi stradaju.
- "avali mu, sigurno, četrdeset dana. Skoro sam ovuda prolazila nije bilo ovog cveća.  - Moje dete priča. Ubio ga jedan Ciganin, svađali se oko soka.  Ciganin imao nož i udario ga. Bilo negde jedan - dva, posle pola noći, bilo kasno.
Nejasno ostaje da li su Marko Simeunović i njegov ubica bili u istom društvu? Ako su delili sok, kako ova žena  govori, onda jesu.
- Vidim gore jedan džip, milicija, iznad "oma armije, nešto se događa.  "a ne u'vate opet,  ko što su u'vatili one? Onih nekoliko iz Novog Pazara i drugih gradova. Skoro bilo,  preko televizije. Pala cela klapa. Bilo, bre, i na televiziji Kraljevo, jeste gledali vesti?
- Pa,  iš o u srednju školu, nije umeo ružnu reč da kaže. Moje dete priča.
Žena naboranog lica kaže: - Taki i odlaze. Odlaze. Teško roditelju, teško roditelju. On je njegovo završio.
Niko nije potpisan. Nije potpisan ''Obraz'' ali na plakati piše: - U znak sećanja na brata i prijatelja,  Marka Simeunovića.-  Odlaziš u svetlost na put kojim si krenuo - Pomozi nam da snivamo, da sretni i nasmejani možemo ti doći.- Podigni ponosno svoja svetlonosna krila, u belu crkvu  uspravno hodi - I reci, tiho,  svima da ćeš biti i da ćeš ostati dete među anđelima. - Neka nam Bog otvori oči, neka nam nebo pojača sluh,  da svi vidimo i čujemo ti glas u svakom snu - Neka ti nebo podari spas i da zauvek budeš sa nama svima,da zauvek čujemo ti glas. - Ova zemlja mnogo te voli, čuvaćemo uspomenu na dane kad si bio  tu. - A dragi ljudi, koji su te znali, u nebo gledaju  i sklapaju ruke tužni što nisi sa njima. - Brate Marko, prijatelju, nosiće te kao večnu ranu i ostani dete među anđelima.

Prodaja đuture

Kraljevo se prodaje đuture, grad se rasprodaje kao na  kvantaškoj  pijaci. Fabrika vagona. Ukrajinac kupio mačku u džaku. Kao je otvorio džak - u džaku puno poklona.
Ukrajinac kupio fabriku vagona putem tendera. To je podrazumevalo da u komisiji bude i predstavnik grada. Bio je to Jovan Nešović, tadašnji menadžer opštine.
Ukrajinac je  kupio  fabriku vagona. Kad je otvorio paket imao je šta i da vidi. Pokloni od  "eda Mraza. Ukrajinac zna šta je kupovao - fabriku. Kasnije se ispostavilo da je kupio i što nije hteo, da mu pripada zgrada nekadašnje Industrijske škole, Spomen park, stadion  F. K. ''Sloga'', stadion rukometnog kluba ''Metalac.''
Novom vlasniku, što je normalno, pripala su i razna dugovanja.
Zvuči suludo. Kakvo je dugovanje mogao napraviti Spomen park? "ugovanje nevinim žrtvama?.
"ecenijama unazad država je upravljala stadionom, fudbalskim klubom, Spomen parkom, rukometnim klubom. Administrativnom greškom  ta se imovina na papiru vodila kao imovina Fabrike vagona. Izostalo je, nekim čudom, razgraničenje na relaciji Agencija za privatizaciju - opština.
Kako lažu! Greška je  napravljena namerno. Ukrajinac je podmitio, podmazao u Agenciji za privatizaciju, Agencija za privatizaciju ne zna šta prodaje, ne vidi  šta je stadion, a šta  je fabrika, ne zna da se stadionom  kotrlja lopta a u fabrici proizvode vagoni. Agencija za privatizaciju ne zna šta je polje a šta fabrička hala, ne zna šta su kosti, šta je gvožđe. Opasno je kad se kosti pomešaju sa gvožđem. Tada se ne zna šta je tvrđe. Opasno je kad u državi i opštini zažmure i naprave  slučajnu grešku od desetinu miliona evra.
Sad je Ukrajinac u prilici da trguje i prodaje opštini  Kraljevo njenu imovinu. Trenutno, Ukrajinac na ime dugovanja fabrike  nudi stadion,  nudi školu.
Kad je pogledao u papire  video je šta je sve kupio. "a je kupio sve ono što nije kupovao, što nije platio. Tako se Ukrajincu osmehnula sreća u privatizaciji. Tako je to kad je neko Ukrajinac, kad ga hoće sreća.
Kad se u papira pogledalo malo bolje videlo se da sve pripada Ukrajincu, sve osim Spomen parka. Kraljevčani su odahnuli.
"ali bi oni i Spomen park, što da ne, ništa ih ne košta, ali su zastali kratko, da malo razmisle. Shvatili su da bi Ukrajinac preorao kosti, da bi to moglo da u Kraljevu izazove pobunu potomaka i rodbine streljanih. A to niko normalan ne želi.
Odustali su. - Ne, kosti nećemo prodavati! Neka ostanu u zemlji da čekaju neka bolja vremena, neku bolju privatizaciju.
Baš to, što je Spomen park na volšeban način ispao Ukrajincu iz vreće govori  de se nije radilo o greški. Sve je učinjeno namerno. Ukrajinac je podmazao i Agenciju za privatizaciju, predstavnika opštine koji ne zna šta je privreda, šta je sport, šta su vagoni, šta je stadion, šta fudbalska lopta. Koji ne razlikuje žive od mrtvih.
Sad su okrenuli drugi list. Isti lopovi sad pokušavaju da nameste Ukrajinca. Nagovaraju radnike fabrike vagona da tuže fabriku na ime neisplaćenih zarada.
Odmah shvatam da je takva vest puštena kao probni balon. To je proverena i isprobana taktika, tako reći rutinska stvar. Tako su uništene mnoge fabrike.
Spor će se voditi  pred domaćim, u ovom slučaju kraljevačkim sudom. Sud će donositi presude u korist radnika. Radniku, koji prvi podnese tužbu, presuđuje sud, pripada  zaplena glavne mašine. Mašina, uopšte ne mora biti skupocena, ne mora biti naročito vredna, važno je zapleniti vitalni deo. Scenario je prost - zaplenom važnog dela staje proizvodnja. Proizvodnja automatski staje, radnici  besposleni šetaju fabričkim krugom. Zatim sud presuđuje, radnici odnose ko šta stigne, ko koliko može da zahvati.
Naravno da su  poslovodstvo, sudovi, inspekcijski organi deo uigranog tima koji samo istura radnike. Zatim se mašine  prodaju na licitaciji. I  priči je kraj.
Radnicima koji su ostali u fabrici ništa drugo ne preostaje, nego da  tuže i oni. Tada proces ide tračljavo, sudovi pošteno presuđuju sad u njihovu korist. Imovina je već razgrabljena. Sad,  njima u rukama ostaju prazni papiri, nema se šta zapleniti, fabrika je ispražnjena, ostale su prazne hale. Ostaje im da zaplene vazduh, masne fabričke krpe, ostatke  izgaženih prašnjavih radničkih mantila.
Kraj je smene u fabrici vagona. Pridružujem se radničkoj koloni. Ima i mladih radnika, ova dvojica kao da su dvedesetogodišnjaci.
- Radio, radio, brate. Prebacivao, prebacivao normu 80 posto. I otišao na blagajnu. Otiš'o i šta je primio, brate? Ništa! Radi samo malo, brate, oko norme i ispod norme. Rad se  ovde ne vrednuje, brate. Radi malo, malo bolovanje, najbolje ćeš da prođeš.
Platu nisu primili četiri meseca, nisu još primili ni januarsku. Ako nisu primili januarsku a ovo je mart, onda  to nije četiri meseca, nego tri meseca.
Obavešteni su. Čuli su šta  se priča, ali su spokojni: - Mogu oni da tuže, neka tuže. Mnogo je ovo veliko za takve stvari. Ima nas šesto, sedamsto, osamsto radnika. Takve stvari ovde neće proći. Budi bez brige, brate. Budi pozdravljen, brate.
Provlače se ispod  rasparane pletene žice i odlaze prugom.
Teški Miladin je druga smena.
- "ruga sam smena, druga. Šta da ti kažem. "aju nešto plate, jebi ga. Sad kaže nešto će da povećaju, videćemo da l će da bude 30 hiljada kad povećaju. Znaš kako je, mož da bidne, ne mora da znači. Nije bilo otpuštanja, osim na početku. Ko je hteo uzeo je pare, otpremninu. Šta će dalje biti, videćemo. Isto se radi, situacija je ista kao pre tri meseca. Radi se, brate, al' nešto mrljavo, teško.
- Jesu tu i Ukrajinci.
- Tu su i oni i naši, ne zna se ko pije a ko plaća.
"ošli smo do fabričke kapije. Ogromna crna lokomotiva dominira fabričkim krugom.
- Šta je s tobom, Milane?
- Ništa. Miran ko cvetić. Spavao do deset, ništa brate, posle se peo.
- Znači danas si oran za  pos'o.
- Ništa, brate, trljao samo malo.
- Ni ja nisam bolji. Po plati, po plati Samo po plati.
Kukavac kaže - S, samo amo jebe ženu po plati. Šta pričaš ocu kad jebeš ženu, pička ti materina!
- Po plati. I na sudoperi i na visokom delu, i na sijalici, pela se na luster, čoveče!
Kafana je bila mračna i teskobna. Sto u uglu je bio neosvetljen. Jedna stopica svetli kao upaljena sveća. Za susednik stolom trajao je razgovor koji je bio tih. Možda će se se završiti ubistvom. Otpušteni radnik je sa Kosova.
- "a l' je Mile nagovarao Srđana da ne radi, to ne znam. A znam kad je pričao i stojim iza toga. Radimo, radimo - pare nema. Pare nema. To jeste rek o. Pare nema. -  Što jeste jeste.
- Bar sam ja bio taj sa najviše tolerancije. Nisam vređao, nisam psovao.  Vidim da zabušava, vidim ga zapalio cigaru... I ko je bio kriv posle? Ja kriv...
-  A drugo, Branko, za ovo što kažeš  - Šiptar. Stalno pominješ nekog Šiptara. Sad vrtim film, čuo sam te više puta na gradilište, da kažeš - Šiptar! Zbog čega si ti Branko, pominjao Šiptara? Ja pojma nemam ni da l ću da koljem, ni da l ću da ubijam, ni da l' ću da derem!
- Ja sam bio taj sa najviše tolerancije. Nisam gledao ko je gde. Sve je išlo na moj obraz.
- Nema, problema, ljudi. Nema problema. Vidimo se. Branko, kako rešiš -  ti radi. Radi kako hoćeš, ja nemam više šta da ti kažem... Vidimo se, onda, na sud!