Zadnja strana
Nikad sama
Piše: Slavica
Đukić-Dejanović
Nije šala: naš predsednik i ja slažemo
se makar po dva strateška pitanja.
Oboje volimo skupe automobile i lake muškarce. One sa kojima
se sve brzo dogovoriš, bez mnogo reči.
Kada sam
bila mlada i neukusna, odlučila
sam da u život uđem punim
korakom. Moje noge se nisu spuštale,
takoreći. Meni je bio prihvatljiv apel druga Lenjina,
upućen nakon pobede Oktobarske revolucije, da drugarice treba da izađu drugovima
u susret. A ja sam volela važne
drugove, sa dubokim džepom.
Kao psihijatar,
bila sam poslednji porodični psihoterapeut mom bivšem predsedniku Slobodanu Miloševiću, nešto kao sveštenik
umesto pričešća, jer on nije bio vernik, pa je to bio jedini način da se malo
smiri uoči predstojećih događaja.
Rekli su mi, u tim dramatičnim trenucima: idi Slavice, i gledaj
da Slobu malo opustiš, da
mu ruke budu dole dok mu stavljamo lisice, a glava gore prema nebu, da
ne gleda kako ga vezujemo. Eto,
tako je bilo. Predsednik me je tada pogledao, dok sam
mu ja pričala priče o prolaznosti kao mitu ljudske
nade, zamolivši me rečima - Slavice,
molim Vas, bolje je da ćutite. I ja
se trgnem. Dok me gledate ovako uvek veselu, možda mnogi
ne znaju da sam ja umela
da ćutim punih usta.
Priznajem, tada
mi je bilo žao Slobe. Da nije
tu bila drugarica
Mira, nameravala sam da raskopčam blizu,
da Slobu privijem na grudi
kao Jovanka Orleanka, da oseti
prave ženske, šumadinske, jer ostatak života, znala sam, provešće sanjajući svoju
dragu Becu.
Ako sam
već počela da ispovedam svoje
male tajne, reći ću vam i to da
sam grešila
sa mnogim muškarcima, ali jedan
od njih, moj sadašnji
suprug, bio je pun pogodak.
Kako sam mogla da ga
odbijem? Vezao čovek veeeliiku mašnu preko haube skupog
automobila, parkirao ga ispred moje
kuće, i ja
sam se predala. U stvari, kad su
pokloni u pitanju, nikad nisam bila
sklona da ih odbijam. I čega lošeg ima
u tome?Ovaj poslednji muž kupio mi je jedno preduzeće, ali je morao da ga
vrati, zbog štrajka radnika.
Ali... jednog dana, posle
Slobinog odlaska u aps, pukne nešto u meni. I kažem ja
sebi, Slavice, dušo, pusti komunizam, i socijalizam, može tebi još
više da obezbedi kapitalizam!
Moj sin studira
u Americi. Skupo jeste, ali ima
se, može se.
Partija je meni
moja dala.
Kada nas
je sadašnji predsednik Tadić kupio da izdamo
opoziciju i postanemo deo njegove
služinčadi, ja sam prvo pitala
Ivicu koliko ja dobijam. Pošteno, otvoreno. Ivica licitira. Sada je u partiji velika uzbuna, jer je Ivica zaboravio
Tadićeve pare da podeli. Sigurnije su na njegovom
računu u Londonu. Pare su nam preneli
diplomatskom poštom!
E, dragi
moj narode, ne skupljamo mi, čelni ljudi, samo novac.
I trošimo ga.
Ja volim
lepo da izgledam,
da sam doterana.
Znate, moja frizura, odeća, posebna kozmetika, obešenjački osmeh.
Sve to ima svoje...
Ali, nije
lako biti ja, Slavica Đukić-Dejanović. Tek sam pre neki dan
primetila da dok sam ja
kod mog fizera,
cela ulica je blokirana. Pitam svoje telohranitelje što je tolika gužva, a oni kažu, to je zbog Vas, gospođo predsednice Skupštine. Ju, što zbog mene,
štrecnem se ja, pomislim na nešto ružno, nije valjda
došlo do toga? I taman kada
htedoh da zacvilim i pitam
ih možemo li ispred gladne
raje uteći, isto kao
što je moj muž utekao ispred štrajka iz Rače, oni
me utešiše da su oni
blokirali ulicu, i to zbog moje
bezbednosti!
Uf, a meni nešto laknu, uđoh u kola, a još pet limuzina ide za
mnom. Kolona do bola.
Nisam ja
mačji kašalj. Mene, kao poslanika,
a i predsednicu Narodne skupštine Srbije, čuva najmanje
po deset telesa. Moj Ivica
ne žali pare na moju bezbednost. A i da zaposlimo
tu mladež.
Eto, dođoh
do glavne stvari, zbog koje vam
i pišem ovu
stranu. Jesen stiže, Dunjo moja,
kaže pesma. A na jesen, šanuo
mi je moj drug, svi očekuju da pređem
u novi kabinet, da zamenim Onog
na Andrićevom Vencu.
Svi osim
njega znaju da mu je istekao rok trajanja. On se još ne da, narcisoidan
je. Joj, strašno se bojim, zaista me je strah, ako budem
i njemu, kao i Slobi,
morala da držim strah, da
mu kažem - dragi predsedniče, budite hrabri, neće da vas boli, tako to biva
sa velikim ljudima, ili onima
koji su to poželeli da budu.
Mogla bih da mu olakšam, da mu kažem da
smo zahvaljujući njemu dobili
reformisano pravosuđe, nezavisne sudije i tužioce, uredne
zatvore i čiste ćelije (auuu,
slagaću ga, nema mi druge!).
Tešiću
ga. Reći ću mu: mnoge su kraljeve
i careve posekli, obesili, ma šta obesili, iskasapili.
A naš narod nije takav. On je nekako više za evroatlantske integracije,
za poštovanje
Evropske konvencije o zaštiti ljudskih
prava i osnovnih
sloboda...
Znam predsedniče,
ali Vi niste marili za zakon,
a i ova sirotinja je za doslednu primenu
zakonitosti, oni žele da Vam
prirede jedno fer suđenje. Reći ću mu, samo da
ostanem prisebna u tom času, i da
ne mislim da se što pre uselim na njegovo
mesto, da kod nas zakonom
nije predviđena smrtna kazna.
Možda pomenem
i Legiju, kako će, eto, moći da se druži
sa tako važnim
čovekom u zatvoru, okružen sa toliko
muškaraca.
Uf, zaboravim
da kažem, kada sam poslednji
put bila u Americi, da su me pripremali
kako da preuzmem
tu dužnost. Kažu mi, gospođo Slavice, samo glavu
gore. Pitam šta ću s nogama, a oni meni
- neka jednom budu uspravne. Odlučno, onako kao psihijatar, kažu mi, obratite se narodu svom, i
obećajte im sve!
Nikad nisam
volela jesen, ali ovu nekako
s nestrpljenjem očekujem. Jadan Boki, samo
on ne sluti šta mu rade, i šta
oko njega rade.
Vidimo se u mom kabinetu. Ko od
vas preživi, neka mi slobodno mahne kad me vidi doteranu,
kada izlazim od frizera...