Kontranapad

Savremenik čiji moral, snaga, hrabrost i skromnost daju nadu

 

Novak na vrhu

 

Najbolji teniser sveta, Novak Đoković, ne prestaje da zadivljuje svojim pobedama i podvizima koji hipnotišu sportsku planetu. Nakon četiri povezana Gren slem trijumfa, od kojih je svaki na svoj način predstavljao novu lekciju u istoriji svetskog tenisa, popeo se na vrh planetarnog sporta!

 

Miroslav Vislavski

 

Poslednji nastup Novaka Đokovića u Melburnu, na kome je 28. i 29. januara ove godine još jednom potvrdio svoju ljudsku i sportsku veličinu, poseban je doživljaj za sve one koji su pratili prvi turnir u novoj teniskoj sezoni. U dramatičnim mečevima, nadljudskim naporima, snagom, koncentracijom i inteligencijom Novak je savladao britanca Endija Mareja, a potom jednog od najboljih u istoriji belog sporta, Španca Rafaela Nadala.

Zasigurno, ovi mečevi ulaze u antologiju tenisa. Svi svetski teniski analitičari su saglasni da ovakvih jedanaest sati igre, koliko su u dva poslednja takmičarska dana trajali ovi mečevi, istorija svetskog tenisa nije doživela. Procene su da je samo teoretska mogućnost da se takvi mečevi mogu ponoviti u skoroj budućnosti.

Ovaj mladi čovek je svojom umešnošću i uspešnošću neverovatnog sportiste i savršenog ljudskog karaktera očarao svet. Pokazao je po ko zna koji put, pre svega Srbiji i njenim građanima, posebno njenoj mladosti, da je put kojim korača častan i pošten, da je rezultat koji postiže uz talenat, pre svega proizvod rada, napora, samoodricanja, discipline, odgovornosti, upornosti i samopouzdanja. Svoju skromnost i plemenitost stalno potvrđuje kada sa iskrenim poštovanjem i zahvalnošću ističe zasluge svog tima, koji je uz njega i sa njime u svim uspesima koje postiže. U vreme opšte erozije i propasti porodice ne samo u Srbiji, Nole "nacionale" pokazuje neizmernu ljubav i pripadnost svojoj porodici i odanost drugovima iz dečačkih dana.

Patrijarhalnog vaspitanja i u duhu tradicionalizma, uprkos svakodnevnim iskušenjima blještavila javne scene, ne razdvaja se od svoje verenice Jelene Ristić, kojoj je veran od svoje sedamnaeste godine, dakle  sedam godina! Pored svega, impresivan je Novakov nenametljivi, ali snažni i ujedno dostojanstveni patriotizam koji ispoljava prema svojoj domovini, pripadnost pravoslavlju i ponos koji oseća prema svojim kosovsko-metohijskim korenima.

Novak Đoković je neponovljiv. On je putokaz kakav vrednosni profil mladog čoveka je potreban Srbiji na putu svakojakog vaskrsnuća! On je šansa za svoju zemlju! Sa velikim ponosom predstavlja Srbiju diljem sveta, dostojanstveno čuvajući njeno poreklo kao matice starog istorijskog naroda sa sasvim drugačijim istorijskim kodom od predstave kakvu su stvorile međunarodna zajednica i unutrašnja pogrešna politika u minulih četvrt veka.

 

Kako se osećaju slavni gubitnici

 

Kruna neverovatnih pobeda i rezultata veličanstvenog Đokovića, jeste proglašenje za najboljeg sportistu sveta za 2011. godinu, koje je obavljeno na glamuroznoj svečanosti 6. februara u Londonu! Takvo priznanje na predlog najuticajnijih novinara sveta i u izuzetnoj konkurenciji svetskih velikana kao što su Lionel Mesi (fudbaler), Husein Bolt (atletičar), Dirk Novicki (košarkaš), Sebastijan Fetel (vozač Formule 1), Kedel Evans (biciklista), dodelilo mu je Veće od 47 sportskih legendi, članova Akademije Laureus. Ovo priznanje se u svetu često poredi sa američkim Oskarom u filmskoj produkciji.

Đoković je imao jednu od najboljih godina u odnosu na bilo kog igrača u istoriji profesionalnog tenisa u 2011, osvojivši tri od četiri grend slem titule - Australijan open, Vimbldon i Ju-Es open. Svoju dominaciju iz prošle godine u kojoj je pobeđivao na deset najvećih turnira, nagovestio je u ovoj, čudesnim trijumfom krajem januara u Melburnu na prvom gren slem turniru. Tom prilikom je u iscrpljujućoj borbi, po sedmi put zaredom, porazio Nadala u finalima najznačajnijih turnira.

Šta je Novakova vladavina, između ostalog, donela u ponašanju i odnosu prema rivalima kao što su Nadal i Federer? Utisak je da je demistifikovala njihov idealizovani sportski karakter. Jer, svima je vidljivo Nadalovo zaziranje od Novaka. Moglo bi se reći da je nekadašnji broj 1 stekao "kompleks Đoković". Dugo nije pobedio Novaka. Ne pokazuje Španac više onu srdačnost i poštovanje prema Noletu kakvo je ispoljavao u vreme kada ga je češće pobeđivao. Vidljivo je hladan, uzdržan, oficijelan... Rivalitet i borba za vodeću poziciju najbolja je provera karaktera i ličnosti sportiste. Nadal je toga svestan, ali ne uspeva da prikrije  zavist prema uspesima Đokovića.

 

Omiljeni gost britanskog premijera

 

Sa druge strane, najuspešniji u istoriji tenisa, Rodžer Federer, uporno ignoriše vrednosti i kvalitet Novaka Đokovića. U vreme kada je tri godine Novak "čvrsto" držao treću poziciju u svetskoj hijerarhiji, nagoveštavajući vreme do koga je stigao pre godinu i po dana, švajcarski prepotenko je izjavio da ne veruje da će neko u dogledno vreme ugroziti njega i Nadala.

Samouveren je bio u sumnji da će Srbin ugroziti uspostavljeni poredak na samom vrhu. Danas, zvanično treći reket sveta je dosledan u svom ignorisanju onog koga su najveće legende svetskog sporta stavile na poziciju najboljeg sportiste na planeti. Njegova izjava: "Nadal je i dalje moj najveći rival" jasno pokazuje da napudrani Švajcarac ne gaji nimalo simpatija prema aktuelnom lideru belog sporta, koji ga je ostavio ubedljivo iza sebe. No, njegova izjava je istinita kada se radi o borbi za poziciju broj 2! On ili Nadal - pitanje je sad!

Uprkos svemu "balkanac" Đoković je krajnje iskren u ispoljavanju velikog poštovanja prema obojici, kao onima koji pripadaju redu najvećih šampiona u tenisu i vrhu elite svetskog sporta, kako u trenucima nakon trijumfa nad njima, tako i u svakom javnom nastupu. To sve govori kako o Noletu, tako i o uzdrmanom Nadalu i uobraženom Federeru!

Pre dodele priznanja, svetske agencije prenele su kao udarnu vest da se Novak susreo sa britanskim premijerom Kameronom, sa kojim je "razgovarao o više tema". Tako je britanski premijer, po vlastitoj želji,  po drugi put ugostio Đokovića u svojoj rezidenciji u minulih petnaest meseci! Može li to biti poruka našim državnim funkcionerima, premijeru i predsedniku države posebno?

Na domaćoj sceni Nole je obožavan od svih građana Srbije. Svaka njegova pobeda doživljava se kao lični uspeh svih nas. On je ponos i naš argument u priči sa strancima, u regionu posebno! A kada se radi o zvaničnicima, lepo je što se utrkuju da mu uruče čestitke za svaki njegov uspeh. Nejasno je da li to treba svi da čine, ili je u tom pogledu poželjan državni protokol po kome bi nosioci vlasti trebalo da se ponašaju, a koji bi zaštitio državu od zloupotrebe funkcija koju političari obavljaju. Uostalom, mogu svi građani, pa i nosioci državnih funkcija, da čestitaju Noletu kao i svakom uspešnom sportisti ili ličnosti koja postiže zapažene rezultate na domaćoj ili međunarodnoj sceni.

 

Čestitari

 

Ali, kada je reč o državi, pa u njeno ime čestitku uputi predsednik države, onda je javnosti dovoljna poruka da država priznaje i poštuje postignuti rezultat. Ovako kako to danas praksa pokazuje, ponašanje državnih funkcionera zaista je neozbiljno.

 Šta znači što se uz Borisa Tadića (istina, iz nekog razloga Tadić mu ovom prilikom nije čestitao!) obavezno oglašava i Ivica Dačić (ministar policije)? Po čemu je to policija značajna da bi čestitala nekome uspeh, kada je to učinio predsednik države u ime naroda? Ili Slavica Đukić-Dejanović? Čini li ona to u ime poslanika ili u ime naroda? A tek kada se seti (ili da mu kažu) da to učini Mirko Cvetković... O vojnom ministru Draganu Šutanovcu da ne govorimo...

Ta se oblast u ozbiljnom svetu uređuje protokolom i značenjem ostvarenih rezultata, pa se prema tome određuje i nivo obraćanja državnih funkcionera u javnosti povodom vanrednih ostvarenja. Ukoliko su "čestitari" u lično ime, to nije za najširu javnost.

Nažalost, Srbija je i u tom pogledu neuređena, pa se svaki funkcioner koji smatra da je važan oglašava čestitkom! Jednako je žalosno što mediji prihvataju da to nekritički i neselektivno prosleđuju javnosti.

Od onih koji se utrkuju u čestitanju uspešnima, a Novaku Đokoviću posebno, nije primećeno da je Vuk Jeremić barem kao predsednik Teniskog saveza Srbije i predsednik Unije teniskih profesionalaca čestitao Đokoviću titulu najboljeg sportiste sveta. Takva nepoznanica važi i za ministarku sporta. Snežana  Marković-Samardžić nije zapamćena kao državni činovnik prema kome su Đokovići blagonakloni, barem uviđajni. Tu je nailazila na opravdanu barijeru, za razliku od drugih čelnika granskih sportskih saveza koji su joj se udvarali kao da ona raspoređuje svoje, a ne državne pare.

Ona je u danima velikih pobeda srpskog sporta - trijumfima Đokovića, vaterpolista i rukometaša, teniserki sa izborenim polufinalom Federejšn kupa, podnela ostavku!

 Da je to učinila zbog onih postupaka zbog kojih je trpela kritike nepodaničke javnosti, smatrali bismo to moralnim gestom i osećanjem odgovornosti zbog (ne)prilika u srpskom sportu. Ali, ona je to učinila povedena boljom ponudom. Onom koja joj donosi 13.000 evra mesečne plate u Direktorijumu za demokratiju Saveta Evrope! Paradoks je što za takav potez nikoga nije pitala ni konsultovala. Kao da je ministarska pozicija lična stvar pa može da ode kad kome padne na pamet? Možda je iznenadila premijera  Vlade, a možda nije... Oni koji su joj se kačili za državnu sisu već lamentiraju za njom. Oni koji razmišljaju o realnom stanju u srpskom sportu, pritajeno očekuju da će se pojaviti neko ko će da brine o položaju sporta u Srbiji, ne samo o reprezentativnim selekcijama naših gastarbajtera. U svakom slučaju, Snežana je pokazala da su svi oni koji vode državu puke interešdžije. "Jebe se njima za narod", rekao bi naš građanin.

Oni se rukovode samo svojim golim interesom dok im ne legne neka bolja ponuda. Zar to nisu već pokazali Radovan Jelašić i Boža Đelić, Aleksandar Vlahović i ini "eksperti" koji su raščerečili Srbiju?

 

 

 

 

Oni su glasali za Novaka

 

Laureusova svetska sportska akademija ima 47 članova, a sadašnji predsednik je Edvin Mozis, jedan od najpoznatijih planetarnih atletičara svih vremena.

U kategoriji "naj" su i ostali velikani koji su za najboljeg u 2011. godine izabrali Novaka Đokovića. Oni su:

Đakomo Agostini (Italija, motociklizam), Markus Alen (SAD, američki fudbal), Franc Bekenbauer (Nemačka, fudbal), Boris Beker (Nemačka, tenis), ser Jan Botam (Engleska, kriket), Sergej Bubka (Ukrajina, atletika), ser Bobi Čarlton (Engleska, fudbal), Sebastijan Kou (Engleska, atletika), Nađa Komaneči (Rumunija, gimnastika), Deng Japing (Kina, stoni tenis), Mik Duhan (Australija, motociklizam), Marsel Desai (Francuska, fudbal), Kapil Dev (Indija, kriket), Emerson Fitipaldi (Brazil, automobilizam), Šin Ficpatrik (Novi Zeland, ragbi), Daun Frejzer (Australija, plivanje), Keti Frimen (Australija, atletika), Tani Grej Tompson (V. Britanija, paraolimpijska atletičarka), Marvin Hagler (SAD, boks), Mika Hakinen (Finska, automobilizam), Toni Houk (SAD, skejtbording), Majk Horn (J. Afrika, istraživač), Miguel Indurain (Španija, biciklizam), Majkl Džonson (SAD, atletika), Kip Keino (Kenija, atletika), Franc Klam(Austrija, skijanje), Dan Marino (SAD, američki fudbal), Džon Mekinro (SAD, tenis), Naval El Mutavakil (Maroko, atletika), Robi Nejš (SAD,vindsurfing), Ilija Nastase (Rumunija, tenis), Martina Navratilova (SAD, tenis), Aleksej Nemov (Rusija, gimnastika), Džek Niklaus (SAD, golf), Geri Plejer (J. Afrika, golf), Morni Plesis (J. Afrika, ragbi), Hugo Porta (Argentina, ragbi), Stiven Redgrejv (V. Britanija, veslanje), Viv Ričards (kriket), Monika Seleš (SAD, tenis), Mark Špic (SAD, plivanje), Dejli Tompson (V. Britanija, atletika), Alberto Tomba (Italija, skijanje), Stiv Von (Australija, kriket) i Katarina Vit (Nemačka, umetničko klizanje).