Na nišanu

Pitanje sa poznatim odgovorom: mogu li stare štetočine da povedu Srbiju u novo doba ?

 

Za kim zvona zvone

 

Suđenje pripadnicima pljačkaške koalicije neizbežno mora da se desi, jer u protivnom,  Srbija u ovoj generaciji neće izaći iz blata u kome se zaglavila...Teška bolest dosadašnjeg sistema (privrednog, ekonomskog, političkog, zdravstvenog, kulturnog...) koji pije krv samoj suštini države i nacije, bliži se svom kraju. Smrtni ishod u ovom slučaju značio bi ogromno rasterećenje. Srbija još drži leš lažne demokratije u svom ormanu, i, ako misli da preživi kao država, mora da ga što pre sahrani. Ko je naivno poverovao da će neka nova vlast promeniti ovo stanje, prevario se, jer je sve izvesnije da će politički fantomi iz vremena vladavine bračnog para Milošević-Marković, nanovo izaći na scenu, ovaj put uz pomoć najprljavijih kapitalista iz devedesetih...

 

Nikola Vlahović

 

Mnogi dojučerašnji vlastodršci, ali i oni koji se spremaju da potroše svoj mandat na visokim državnim pozicijama, najradije bi se poslužili metodom "tihovanja", da ih niko ne dira i da oni nikoga ne diraju, ili, metodom dobijanja na vremenu (a vremena više nema!), kako su to radili Miloševićevi socijalisti na vrhuncu svoje moći...

Nekada je  Dragan Tomić, privrednik iz Vranja i dugogodišnji direktor kompanije "Simpo", na dan kad je izabran za ministra - koordinatora u Vladi Republike Srbije (1994. godine), odgovarajući na pitanje: kakav će biti program nove vlade, spremno odgovorio: "Će vidimo!"

 To je odmah, među ondašnjom opozicijom i stranim posmatračima, bio povod za podsmeh i otvorenu sprdnju u parlamentu i u slobodnim medijima, kojih je tada, za razliku od danas, bilo!

Ali i danas, osamnaest godina kasnije, Srbija, njena zamišljena vlada, njeni bivši ministri i oni koji veruju da će to opet biti, ne mogu ništa više da kažu osim one dve reči koje je jedva izgovorio oprezni Dragan Tomić 1994. godine!

 Mnogi su se sklonili i od medija koje lično finansiraju! Boris Tadić, koga čak i u njegovoj stranci smatraju za bivšeg čoveka u svakom smislu, ima puno razloga da beži od javnosti, jer tek treba da se suoči sa oštrim zahtevom radikalnog krila američke Demokratske stranke koje predvode Hilari Klinton i Džozef Bajden, da se on, i svi oko njega koji su učestvovali u opstrukciji američkih interesa u ovim delu sveta, suoče pred domaćim pravosuđem sa posledicama svoje vladavine...

Ako ovo, makar na trenutak zvuči kao nedovoljno ubedljivo, jer je kritika iz Amerike na račun Tadića i njegove bivše vlade i ranije bilo puno, treba znati da je njegov odlazak snažno pomogla upravo američka politika, ona koja ne govori rečima nego delima!

 

 Ali, ko je taj "hirurg"koji može da započne opsežnu istragu megalomanske pljačke državnih dobara, kriminalne privatizacije i svega divljačkog i protivzakonitog što je obeležilo desetogodišnji demokratski haos? Ko je danas i ovde spreman da stane pred građane Srbije i saopšti im najcrnje istine o količini opljačkanog, i razmerama nastupajuće bede? Ko je taj nepotkupljivi Robespjer koji je spreman da seče u korenu i bez milosti kako bi budućim generacijama bilo bolje?

 Može li takav neko da donese nezamislivo teške odluke i prihvati odgovornost za predstojeće događaje, uspostavi novi poredak i obračuna se sa starim mafijašima državno-partijskog profila, pa tek onda da "siđe u bazu" i zaustavi celokupnu kriminalnu mašineriju koja u Srbiji radi punom snagom.

 

Sitnu divljač hvataju, a krupnu prehranjuju

 

Sigurno je da veliki obračun neće i ne može da krene od ljudi  koji su preko noći postajali partijski tužioci, oni koji su imenovani od strane Demokratske stranke i njenih veštačkih satelita, oni koji su služili kabinetu bivšeg predsednika...

Nezamislivo je da specijalni tužilac za organizovani kriminal, Miljko Radisavljević,  privede pravdi bivše ministre u Vladi Srbije, Božidara Đelića, Aleksandra Vlahovića, Tomicu Milosavljevića i mnoge druge, na čelu sa prvooptuženim Borisom Tadićem kao vođom višečlane mafijaške "porodice" koja je u dužem vremenskom periodu opljačkala, uništila i u bescenje prodala državne imovine u vrednosti od više desetine milijardi dolara...

To, jednostavno, nije moguće, jer i Miljko Radisavljević i ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar u tom ministarstvu Slobodan Homen i čitava armija njihovih službenika, predstavljaju službu koja bespogovorno sprovodi politiku jednog čoveka i jedne partije.

Možda bi sudovi i presuđuvali kad bi imali kome (ta mašinerija je uvek spremna da obavi posao po naređenju "odozgo"), ali, ako ljudi koji su do juče vodili Srbiju u propast budu opet jahali na ključnim institucijama sistema, ne treba se dobru nadati. Od nezavisnog pravosuđa, nezavisnog tužilaštva i policije, dakle, od slobodne i nezavisne sudske, zakonodavne i izvršne vlasti, neće biti ništa...

Zatvori jesu prepuni, i nedavno je čak i Savet Evrope imao problem sa vlastima u Srbiji koje ne žele da čuju kako je reč o najcrnjim, neljudskim konc-logorima, kakvih nigde nema u civilizovaniom svetu, ali, glavnih, "elitnih" kriminalaca tamo nema.

Većina od skoro 12.000 ljudi koji ispaštaju svakojake grehe u srpskim apsanama, uglavnom su prestupnici "nižeg ranga", jer je moć pravih kriminalaca takva da oni danas donose zakone ili ih suspenduju, oni upravljaju političkim strankama, oni formiraju vladu i parlament, oni vode spoljnu i unutrašnju politiku, oni su, ukratko, gospodari života i smrti.

Brojni su oni kojima je odrezana zatvorska kazna zbog "zloupotrebe službenog položaja", što je obilato korišćeno u srpskom pravosuđu sve dok iz Evropske unije nije sprečena dalja primena ove kvalifikacije krivičnog dela.

Jer, pod njim je svašta moglo da se podvede, svako je mogao da ode u zatvor "za ništa". Ali, ko garantuje da ovo isto pravosuđe, koje računa da će ostati tu gde jeste, neće vršiti prekvalifikaciju takvih dela, davati im nova imena i na osnovu njih hvatati nove žrtve? Cilj je jasan, u Srbiji ne može i ne sme biti slobodnog tržišta, inače bi vladajuća klasa odavno nestala a sa njome i njeni političari, državni službenici...

Sa novim ljudima u novo doba, to bi ojađenim građanima Srbija svakako vratilo nadu i pomoglo da se makar nešto pomeri u pravcu boljeg života, ali...

Ni na ovim izborima se nisu desili novi ljudi. Sve su to manje ili više poznata lica, mnogi od njih su već bili deo neke vlasti, većina je svoj jedini radni staž stekla sedeći u poslaničkim klupama, neki od njih i po dvadeset godina, i to sve dok je vani grmelo i sevalo, dok su naivni nesrećnici ginuli u ime lažnih patriota koji su se pljačkom i korupcijom dokopali uticajnih pozicija u državi.

Na žalost, sve govori da će i bivši radikali a sadašnji "naprednjaci", koji su (nasuprot naivnim verovanjima) svom snagom pomogli režim Borisa Tadića (i on njih!), takođe neće dirati tamo gde nije "politički korektno". Niko od njih neće da dira u prisna prijateljstva koja su uspostavljena na finansijskim interesima, ali i na činjenici da je ovde reč o jednoj te istoj klasi, onoj političkoj koja je izrasla u klasu za sebe i kojoj je jedini cilj da ostane na vlasti, po cenu najnemoralnijih i najskandaloznijih kompromisa!

 

Obračun ili diktatura

 

Pred Srbijom su sumorni dani i nepremostive prepreke...

Unutrašnji dug ove, do temelja opljačkane države, prema zvaničnim podacima, iznosi blizu 15 milijardi dolara, a prema nezvaničnim i svih 30 milijardi dolara! Njen spoljni dug je blizu 30 milijardi dolara! Jedan zaposlenik u Srbiji prosečno izdržava dva penzionera, a uskoro neće ni to biti dovoljno, jer su fondovi ispražnjeni...

Za jednu malu ekonomiju, za narod čije je stanovništvo sve starije, koje ima sve manje radno sposobnih, gde je novo radno mesto nemoguće naći, gde svakog dana sve više ljudi trajno ostaje bez zaposlenja, ovakve brojke su ravne konstataciji kliničke smrti.

 Budu li  stare štetočine iz prethodne dve vlade ponovo zasele na ministarske pozicije, ovaj put udružene sa onima koji su do juče bili u opoziciji, narod u Srbiji mora da računa na neki vid samoodbrane. Jer, ne postoji niko, ni u Evropskoj uniji niti van nje, ko ima interesa da uđe u dugoročno iscrpljivanje nekom novom političkom arbitražom na ovom delu Balkana. Toga je bilo preko svake mere, pa su umorni čak i provereni neprijatelji Srbije koji se danas pojavljuju u svojstvu "čuvara mira" na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Poruka je jasna: sami se hapsite, ili se podavite u sopstvenoj kanalizaciji!

Ne treba očekivati od nove vlade ništa dobro, ali ni nju i ne čeka ništa dobro, i svako ko je pomislio da će da zajaši "zlatno sedlo", grdno se prevario! Ako ovdašnja tužilaštva, pravosuđe i policija ne budu spremni da obave zadatak obračuna sa najkrupnijim prestupnicima, Srbija će ući u najmračniju diktaturu, pa možda i unutrašnji obračun sa posledicama koje je nemoguće predvideti...Narod će morati da se usprotivi, a čuvari vlasti pokušaće da se odbrane...

 

Kako su nas vodili u budućnost

 

U novijoj istoriji, o sudbini Srbije raspravljalo se uglavnom iza zatvorenih vrata, njenim naraštajima pravac su određivali diletanti svih boja i oblika...Ali, uprkos svemu tome, Srbija ni do današnjeg dana nije dobila sveobuhvatnu strategiju svoga razvoja, utemeljenu na stvarnim potrebama, na resursima, položaju, spoljnim i unutrašnjim okolnostima...

Današnji položaj takve Srbije najviše liči na onaj koji je imala nakon Berlinskog kongresa 1879. godine, kad je, tajnom konvencijom proglašena zavisnom, kontrolisanom, zaostalom i nadziranom!

Baš u takvim okolnostima, negde u decembru mesecu  2010. godine, na zvaničnoj prezentaciji Vlade Srbije bila su dostupna čak 83 ( osamdeset i tri) važeća dokumenta koji su predstavljeni kao strategije razvoja! Među njima, naročito su se isticale dve...

 Reč je, prvo, o Nacionalnoj strategiji privrednog razvoja Srbije 2006 - 2012, koju je 9. novembra 2006, usvojila praktično tehnička Vlada RS (opšti parlamentarni izbori, naime, raspisani su već sutradan, 10. novembra 2006. godine) i drugo, reč je o Strategiji održivog razvoja Republike Srbije od 2008. do 2018, koju je sledeća tehnička Vlada RS usvojila 9. maja 2008. godine.

Pored ove 83 važeće Vladine strategije iz prve nedelje decembra, još jedan dokument predstavljen kao strategija ponuđen je Srbiji samo desetak dana docnije. Reč je o kratkom dokumentu pod naslovom Koncept razvoja Srbije do 2020. godine!

Taj dokument, kao najnoviju partijsku, ali još više kao svoju ličnu "viziju"  budućnosti Srbije, uveo je u javni život Boris Tadić, predstavljajući je kao svoju ličnu "viziju". Dva dana kasnije, ova "vizija" je dobila podršku od predsednika Republike, Borisa Tadića! Odmah su Mirko Cvetković i Božidar Đelić pozvali "zainteresovane" da uzmu učešće u "javnoj raspravi" o toj "viziji"!

Sa naslovom "Posao za 750.000 ljudi!", i podnaslovom "Do kraja 2012. investiraće se 60 milijardi dolara, posao će dobiti 750.000 ljudi, a bruto dohodak će dostići oko 6.500 dolara po stanovniku!", dnevni list Politika od 11. novembra 2006. godine, predstavila je Nacionalnu strategiju privrednog razvoja Srbije za period 2006 - 2012. godine, koju je 9. novembra 2006. godine usvojila (tada već i faktički) tehnička Vlada RS. Na početku tog novinskog izveštaja piše:

"...U narednih šest godina u Srbiju će ukupno biti uloženo oko 60 milijardi dolara, a zahvaljujući prosečnoj stopi rasta bruto društvenog proizvoda (BDP) od sedam odsto, umesto 5,5 procenata, bruto dohodak po stanovniku iznosiće najmanje 6.500 dolara. Ovo su samo neki elementi iz Nacionalne strategije privrednog razvoja Srbije za period 2006 - 2012. godine, koju je na poslednjoj sednici usvojila Vlada Srbije...".

Šta je bio uzrok ovim epohalnim lažima? U jednom neslužbenom izveštaju koji je tih dana cirkularno prošao kroz nekoliko zapadnih ambasada u Beogradu, megalomanske ideje Borisa Tadića protumačene su kao "neutemeljene", "nestručne", "bez dovoljno osnova", ali, na jednom mestu, i kao jednu "tragikomičnu kreaciju labilne ličnosti na visokom položaju...".

Istovremeno, dok su još trajale Tadićeve fantazije, i dok je on "stvarao viziju i pripremao misiju",  90.000 preduzeća završilo je godinu sa gubicima blizu 400 milijarde dinara! Demokratska vlast stvorila je za samo nekoliko godina svoje vladavine ukupan gubitak od 1.606 milijardi dinara, od čega oko 500 milijardi dinara predstavlja potpuni gubitak sopstvenog kapitala u preduzećima, u stalnoj ili povremenoj blokadi je blizu 70. 000 preduzeća, a njih oko 13.000 radi fantomski, perući i novac i robu kako bi preživela... Ili, recimo,  80 odsto preduzeća ima manje od 10 zaposlenih radnika, 20.000 preduzeća nema nijednog zaposlenog radnika, 21.000 ima samo jednog radnika!

Naravno, ovo ni izdaleka nije konačan bilans unutrašnjeg propadanja, nego samo vrh ledenog brega, mračna današnjica naspram Tadićevih fantazija, koje su ostale nezapisane samo zato što, za razliku od  Mirjane Marković, ovaj estradni autokrata nije imao ni ambicija ni vremena da ih ispoveda u svojim, strogo kontrolisanim novinama...

Celokupna ekonomska propast Srbije na početku XXI veka može da se saopšti u jednoj jedinoj rečenici: privreda Srbije se ne može oporaviti jer tu više nema šta da se oporavi! Ona u Srbiji više ne postoji...

 

Zadnji dani srpske politike

 

Ona nadzirana, kontrolisana i nesamostalna Srbija od pre dva veka, koju je nanovo uvela u upotrebu centrala Demokratske stranke i njoj pripadajući saučesnici, sahranila je čak i politiku kao veštinu! Razoreni su i parlament i vlada, pa je na novom predsedniku povelika obaveza da sve to ponovo uspostavi, onako kako Ustav propisuje.

Jedan publicista koji barata ozbiljnim činjenicama o poslednjim danima globalne politike i nužnom preokretu čovečanstva ili kraju civilizacije, pominje fenomen takozvanog "Korisnog idiota", te ga i opisuje kao "...funkcionalizovanu osobu koja misli da brani ideale, ali brani interese svetskog korporativnog poretka!". Ovo bi moglo da posluži i Borisu Tadiću kao alibi na nekom predstojećem suđenju na kome će njegovi "đaci" da ispovedaju kako su opljačkali Srbiju, ali, već danas je jasno da ne postoji način na koji i on i članovi njegove dve vlade mogu da izbegnu odgovornost za pokradene milijarde, uništena preduzeća...Mada je njihov omiljeni izgovor da je najveći broj tih mahinacija napravljen u vreme vlade Vojislava Koštunice, reč je samo o lošem izgovoru...

Jer, još polovinom 2011. godine, kad je Evropska unija oštro zahtevala da se preispita proces revizije reizbora sudija i tužilaca, zatražen je potpuno novi "...pravni i institucionalni okvir za  borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala...", u Tadićevoj štampi je pisalo kako "...postoji određeni broj nedostataka u primeni ovog pravnog okvira, u vezi sa kojima će Srbija morati da uloži veće napore...".

U jednom od skorašnjih izveštaja Evropske unije o "ostvarenom napretku u više oblasti", jasno je rečeno da postoje smetnje u slobodi kretanja roba i radne snage, usluga i kapitala, javnih nabavki, konkurencije, finansijskih usluga, intelektualne svojine, informacionog društva i medija, bezbednosti hrane, politike transporta, energetike, socijalne politike i zapošljavanja, transevropskih mreža, regionalne politike, zaštite potrošača i zaštite zdravlja...Spisak je neiscrpan i ne postoji oblast u kojoj Srbija nije na samom dnu! U takvim okolnostima nije čudo da predstavnici Albanije, na susretu zemalja regiona, u sred Beograda, blokiraju izglasavanje Deklaracije sa ovog skupa, jer je Tadićeva i Jeremićeva diplomatija ostavila Srbiju u  gorem stanju nego što je ona bila nakon potpisivanje Miloševićeve kapitulacije poznate kao Kumanovski sporazum iz 1999. godine.

Ne postoji nijedna oblast života koja nije, skoro planski devastirana u poslednjoj deceniji, ali, ni to nije sve, jer i od goreg ima gore...

Povratak u devedesete

Dosadašnja vladavina kompromitovanih demokrata, biće, po svemu sudeći, zamenjena onom ranijom korporacijom štetočina koji su svojom politikom i doveli do ratova, sankcija, otkidanja Kosova, raspada svih postojećih vrednosti, najveće hiperinflacije u istoriji, brutalnog progona slobodnih medija, ubistava, opšte kriminalizacije društva...

Sprema se zajednica bivših radikala i povampirenih socijalista koji će u sadejstvu sa strankom rodonačelnika sveopšteg demokratskog haosa, Mlađana Dinkića, koji do današnjeg dana nije saopštio srpskoj javnosti na čijim kiparskim računima leže srpske pare! Sprema se i povratak primitivne seljačke dinastije Bogoljuba Karića, i njegov povratak na srpsku poltičko-privrednu estradu, kako bi ambijent iz devedesetih bio potpun.

 Vratiće se i njihov prljavi kapital preko Rusije. Otvoriće "naprednjaci" svoju "Kancelariju za brze odgovore" za koju još niko ne zna u kakvoj pravnoj formi će da se pojavi i šta treba da predstavlja ustvari. Jer, ako će to biti kancelarija "za brzo dobijanje papira i dozvola", onda nije teško pretpostaviti da već negde i "cenovnik usluga" postoji. Prethodna iskustva građana sa Tadićevom "Narodnom kancelarijom", poražavajauća su. Od takozvane kancelarije za brze odgovore ne treba ništa bolje očekivati...

Nikakvo čudo neće biti da se Mlađan Dinkić, zapravo, "mali Milošević", kako ga je svojevremeno opisao Bogoljub Karić, naprasno "izmiri" sa njim. Društvo bivših radikala i povampirenih socijalista spremno je da nanovo zagazi u sopstveni brlog prostačke ekonomije, na čelu sa "Bogijem", Mrkonjom i ostalim "zvezdama" iz devedesetih! Njihova fešta još nije gotova. Naprotiv, izgleda kao da tek počinje!

Što je ovakav scenario bliži istini, to je Srbija sve bliža novom padu u mračne devedesete, zajedno sa padom dinara u odnosu na evro, koji je neizbežan, ali je pitanje vremena i okolnosti kojom brzinom će se taj proces dešavati...

Država se zadužuje kao narkoman

Jedna od Biblijskih pošasti kojima je Bog kaznio egipatskog faraona koji nije hteo da oslobodi Mojsija i Jevreje, bila je najezda skakavaca! Talasi ovih insekata koji jedu bukvalno sve biljke na koje naiđu, i u moderno doba znaju da zapljusnu neku od zemalja Afrike izazivajući pomor stoke i smrt od gladi stanovništva. Srbija je, međutim, jedinstven slučaj da su političari i tajkuni kao skakavci pojeli celu jednu državu!

   Kabinet Mirka Cvetkovića, u periodu kada predstavlja samo tehničku vladu čiji je jedini cilj da greje stolice za novu vladu, besomučno zadužuje zemlju...

 U periodu od januara do maja, dakle u prva četiri meseca ove godine, budžetski deficit, odnosno razlika između prihoda i rashoda, iznosio je 89,3 milijarde dinara, odnosno oko 10 odsto celokupnog budžeta planiranog za ovu godinu! Nastavi li se istim tempom, do kraja godine će Srbija dodatno biti zadužena za čak trećinu iznosa godišnjeg budžeta!

Što je najgore, ovo nije zaduženje za neke investicione cikluse kojima bi se otvorila nova radna mesta, već jednostavno za pokriće tekućih rashoda države i punjenje džepova pojedinaca.

   U strukturi izdataka budžeta za prva četiri meseca na prvom mestu su razne subvencije (14,8 milijardi), a već na drugom mestu sa 11,8 milijardi dinara dolaze rashodi za zaposlene u administraciji! Transferi organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja su sa 5,9 milijardi dinara tek na četvrtom mestu, i to posle rashoda za kupovinu roba i usluga (7,1 milijarda dinara), ali iznose isto koliko i izdvajanja za kamate na ranije preuzete kredite i nešto su viši od kapitalnih izdataka (5 milijardi dinara).

   Broj zaposlenih u srpskoj privredi dramatično opao, daleko više od onoga što bi zvanična statistika da nam prikaže. Sve je to rezultat kompletno idiotske politike koju je poslednje četiri godine vodila vlada "ekonomiste" Mirka Cvetkovića.

   Celokupna budžetska potrošnja u ovoj godini je smešno mala i iznosi, po planu, tek 7,5 milijardi evra. Koliko je ova suma beznačajna u poređenju sa normalnim privrednim tokovima, vidi se po tome da je to svota koja odgovara prihodu svih banaka u Srbiji i to samo po osnovu kamata na kredite privredi i građanima.

   Ne treba se sada odmah kamenjem bacati na poslovne banke proglašavajući ih zelenašima, jer one samo koriste ono što im je omogućila Narodna banka Srbije (NBS). Ne postoji, naime, ni jedan ekonomski održiv model u kome bi kamate poslovnih banaka bile ispod referentne kamatne stope (RKS) centralne banke. NBS u ovom trenutku za RKS naplaćuje 10 odsto. Poređenja radi u Sjedinjenim Američkim Državama je RKS između 0 i 0,5 odsto!

   RKS je kamatna stopa po kojoj Narodna banka dinare pozajmljuje privredi ili od nje. To je, dakle, minimalna cena po kojoj se u ovom trenutku pozajmljuju dinari.

   Visoka RKS se koristi da bi se usporio privredni rast, ne da bi se on pokrenuo! Srpska privreda je ionako već u stanju kliničke smrti, pa je pitanje čiji je rast guverner NBS-a Dejan Šoškić želeo da zaustavi?

   Ono što je ovim paničnim potezom (povećanjem RKS-a preko noći za više od dva procentna poena, odnosno preko 25 odsto) guverner želeo da postigne jeste zaustavljanje sunovrata dinara u odnosu na evro. Međutim, samo pola sata pošto je NBS obznanio svoju odluku o povećanju referentne kamatne stope, dinar je na berzi dosegao svoj novi istorijski minimum - jedan evro se menjao za 116 dinara.

   Ovo pokazuje da investitori uopšte nemaju nikakvo poverenje u sposobnost sadašnje vladajuće koalicije da zemlju izvuče iz recesije. Upravo im budžetska potrošnja u prva četiri meseca daje za pravo, jer se za kapitalne izdatke izdvojilo manje od polovine svote date na plate administrativnih lezilebovića.

   Kao odraz  potpunog odsustva svakog poverenja u srpsku vlast, došao je i talas poskupljenja na početku juna.      Kako veliki deo privrede posluje uz pomoć kredita, to se povećanje RKS-a automatski prenosi na cene proizvoda koje plaćaju obični potrošači. Tako ispada da je Šoškić požar gasio benzinom i da je povećanjem RKS-a dodatno opteretio ionako preopterećene kućne budžete porodica u Srbiji i pospešio inflaciju.

   Budžetski deficit od oko 800 miliona evra za prva četiri meseca ove godine, morao je odnekud da bude pokriven. Ili se pokrenula štamparija u Topčideru, pa na tržištu imamo više dinara nego što je predviđeno, ili je država posegnula za kratkoročnim kreditima. Na osnovu RKS-a minimalna kamatna stopa po kojoj bi Srbija mogla da se zaduži iznosi 10 odsto, što znači da ćemo svake godine za pokrivanje kamate na zajam u visini budžetskog deficita iz prva četiri meseca, plaćati oko 80 miliona evra, odnosno nekih 150 odsto svote koju je vlada za prva četiri meseca ove godine dala za obavezna socijalna izdvajanja.

   Dodatno zastrašuje podatak koji je iznela Evropska agencija za borbu protiv korupcije (OLAF), kako se godišnje na razne vidove podmićivanja u Srbiji troši preko dve milijarde evra!

 Istrebljenjem korupcije, posebno one visoke koja vodi do samog vrha republičke vlasti, ne samo da bi se pokrio tekući fiskalni deficit, već bi srpski budžet na kraju bio i u plusu, čime bi se našli izvori za finansiranje revitalizacije privrede. Upravo zbog podele tih dve, dve i po milijarde evra godišnje sadašnji žuti vlastodršci se bore i nogama i rukama da ne odu u opoziciju.

   Čak i da pretpostavimo da su sve budžetske subvencije otišle u realnu proizvodnju, a ne na podmirenje vlastima bliskih hohštaplera iz Jure, Fiata, Gorenja i sličnih, vidi se da je sadašnja vlast prvenstveno usmerena na izvlačenje para za sopstvene, lične potrebe, a ne na investiranje. Za subvencije i kapitalna izdvajanja ukupno je u prva četiri meseca otišlo 19,8 milijardi dinara, dok je u isto vreme za plate zaposlenih u administraciji i nabavku roba i usluga za istu tu administraciju potrošeno 18,9 milijardi dinara. Ako primenimo OLAF-ovu računicu kako najmanje jedna četvrtina srpskog budžeta ode na podmićivanje pojedinaca na vlasti, onda i subvencije i kapitalna ulaganja treba smanjiti na oko 15 milijardi dinara, pa je jasno da ova "tehnička" vlada u stvari koristi zadnje časove vlasti da dodatno napuni džepove svojih članova.

   Sve ovo podseća na onu čuvenu izjavu francuskog kralja Luja XV: "Posle mene potop". Dugove koje napravi sadašnja vlada otplaćivaće neko drugi, odnosno solidarno ceo narod kroz povećanje poreza i doprinosa, odnosno smanjenje penzija i socijalnih pomoći. Da li je ova cena zaista vredna "zadovoljstva" da ista garnitura i u narednih četiri godine jaše Srbiju?

 

 

 

Zavisnik "na crti"

 

Nikada u istoriji Srbije nije pšenicom zasejano manje površina. Poljoprivreda je, generalno gledano, u vrlo lošem stanju. Što se industrije tiče, i ona od maja prošle godine ima negativnu stopu rasta: obim trgovinskog prometa realno je u 2011. godinu, smanjen za 16-17 odsto, broj nezaposlenih je povećan, nelikvidnost u privredi dostigla je ogromne razmere, a gubici u privredi mere se astronomskim ciframa. Ugledni srpski ekonomista Mlađan Kovačević ovako opisuje to stanje: "...Država se zadužuje kao narkoman!"

 

 

Oteraše odlikaše

 

Sadašnji sistem počiva na pola veka staroj, nepromenjenoj birokratiji, koja još uvek raste. Da bi opstao, on se odrekao svojih najboljih, najškolovanijih i najplemenitijih ljudi, bacio ih je na društvenu marginu ili ih je proterao u inostranstvo, ali, gore od svega toga, stvorio je novu klasu koja ždere i poslednje oglodane kosti pokojne države, koja je nekada bila najbolje mesto za stvaranje novih  ekonomskih i kulturnih čuda.

 

 

 

Industrijska proizvodnja u Srbiji je do te mere uništena da sada iznosi jedva 45 odsto od one proizvodnje iz 1989. godine!