Zakonopravila

 

Tužna tužilaštva u vreme višestranačkog jednoumlja

 

Istraga potrebna i spreda

 

Državna mafija zaštićena je i dalje stranačkim interesima. Stvoren je obrazac imuniteta. Onaj ko je pljačkao po Srbiji i istovremeno radio za stranke na vlasti, taj je amnestiran. Jer, pravi tajkuni su političke stranke na vlasti. Upravo zato, mnoge istrage bi trebalo usmeriti na prašnjave fijoke i na tužioce koji su predmete držali pod ključem još od davne 2005. godine. Onaj ko se potrudi malo, naći će na omotima spisa, rukom ispisana imena ko je i kada naložio da se krivci ne procesuiraju, konstatuje Tabloidov urednik Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala...

 

Josip Bogić

 

I danas, u vreme lične, zapravo, " neposredne " vladavine Aleksandra Vučića, isto kao i u vreme "neposredne" vladavine Borisa Tadića, tužilac je u direktnoj zavisnosti od izvršne vlasti. Iako je po sadašnjem ZKP tužilac gospodar pretkrivičnog postupka u kome se postavlja temelj samog postupka, u realnosti je to ministar policije koji određuje dalji tok postupka.

Isto kao i onda, i sada su političke stranke na vlasti jedini pravi tajkuni. Podelile su tržište kao feude, reketiraju privredu i narod, svako u svom domenu, i povremeno u međusobnim sukobima "smaknu" nekoga i posle nastavljaju da rade u miru.

 

Opšte je poznato da specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala, Miljko Radisavljević, ne zna svoj posao. Kao tužilac je dozvolio da policija rukovodi pretkrivičnim, iliti prethodnim postupkom. Istina, ponekad zna da se " otme ", kada mu stari drugovi iz Demokratske stranke skrenu pažnju, ili kad mu " novi drugovi' iz Srpske napredne stranke to odobre (kad samostalno, bez DS, prave sprdačinu od postupka).

Gde, u kom savremenom pravnom sistemu ima da policija protestvuje protiv odluka tužioca i otkuda to da policija nije zadovoljna njegovim radom? Policija, kako je dobro poznato i laiku i stručnjaku,  nije stranka u krivičnom postupku. Stranka je tužilac i odbrana. Radisavljević, takođe, ne zna da ne postoje pravni pojmovi "teška i laka korupcija".

To nisu pravnički termini. To su izrazi koje koristi ulica i pojedinci iz MUP-ovog tima za borbu protiv korupcije. I kako može čovek tako ograničenih mogućnosti da bude specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, obavezan da obradi i pročita baš sve krivične prijave koje stižu u tužilaštvo? Može li on to, sa svojim skromnim intelektualnim mogućnostima?

Posle svega, pitanje koje se nameće glasi: da li Srbija ima šezdeset najstručnijih i najpoštenijih tužilaca jer je uzalud što postoji toliko policajaca ako nema isto toliko tužilaca. Tužilac je organ gonjenja a ne policija niti bilo koje drugo telo!

I sada, za vreme vladavine Aleksandra Vučića, isto je kao i u vreme vladavine Borisa Tadića: srpski tužioci ne smeju ni da pomisle da krenu u postupak protiv nekoga iz vladajuće garniture za koga imaju određena saznanja o kriminalnoj delatnosti, jer bi odmah bili smenjeni. Toliko o nezavisnosti.

Da stvar bude jasnija, izvršnoj vlasti nije iskreno stalo da se bori protiv korupcije i drugih vidova kriminala. Jer, upravo je korupcija kod nas prisutna u direktnoj vezi sa izvršnom vlašću koja je, po definiciji, najveći pokretač korupcije i kriminala, odnosno sistemske korupcije.

Zbog čega političke partije ne objavljuju podatke o svom finansiranju ako nemaju veze za kriminogenim sredinama? Zašto je i dalje prioritet borbe protiv kriminala klasičan kriminal, a ne finansijski koji je uzrok, dok je klasični posledica? Odgovor je jednostavan: zato što bi se tada videlo koliko je bogat stvarni gospodar Srbije.

U najvećem broju slučajeva tužilaštvo umesto da ima aktivnu ulogu i da rukovodi pretkrivičnim postupcima postaje nemi posmatrač raznih zloupotreba poreskih organa i pojedinaca u njima.

Ako je ZKP iz 2002 godine propisao da je tužilac rukovodilac pretkrivičnog postupka zašto ne preuzme rukovodeću ulogu, a ne da kao nekada MUP vrši koordinaciju i faktičku istragu.

Šta uopšte znači krivična prijava po ZKP-u. To je samo jedna vrsta saznanja ili izvor saznanja tužiocu, koji je jedini organ gonjenja da je neko lice izvršilo ili nije krivično delo. To naravno u praksi ne ocenjuje tužilac koji treba da daje i kvalifikaciju dela i ceni dokaze, a ne MUP kao što je to praksa. Na žalost, u MUP-u su i dalje kadrovi koji rukovode a da nemaju mnogo dodirnih tačaka sa pravom i ponašaju se kao i pre deset i više godina, određuju pre suđenja ko je kriv, vrše kvalifikacije raznih mafija koje nisu zabeležene nigde u svetu.

U uređenim zemljama represivni organi bez čvrstih dokaza o nezakonitostima ne kreću u provere jer su u slučajevima da se navodi prijava ne pokažu kao istiniti kazne za pojedince u organima veoma rigorozne a i za državne organe.

Takođe, zašto u borbi protiv organizovanog kriminala veliko učešće imaju VOA i VBA koje sa borbom protiv organizovanog kriminala nemaju nikakve veze ? Isti je slučaj i sa BIA. To je informativna agencija koja sva saznanja mora da prosledi tužilaštvu a nikako operativna agencija koja u svom sastavu ima čak i Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala! Domen ovih službi, barem kada je u pitanju Zakon, tiče se kriminala u okviru vojnih organa i institucija a ako oni rade van svojih okvira to je onda drastično kršenje zakona. Njihov zadatak u prošlosti je bio da zaštite državni integritet, vojsku i imovinu vojske. Kako su to sačuvali videli smo.

Što se pak kriminala tiče, po zakonu bi koordinator i izdavalac naloga trebao da bude tužilac a nikako neko iz izvršne vlasti! Tužilac je samostalan državni organ i jedini je ovlašćen za progon izvršilaca krivičnih dela!

Da se Srbija nigde nije pomakla u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, pokazuju i stalne Vučićeve cirkuske predstave sa raznim mafijama i aferama, pritvaranjima, najavama pritvaranja (što će se, u velikom broju slučajeva, pokazati ili kao neosnovano ili neće biti adekvatnih dokaza, pa će oštećeni, pre ili kasnije, da naplate od države svoje tamničke dane u beogradskom CZ i u drugim srpskim  apsanama).  

Najgori vid korupcije predstavlja koalicioni sporazum o podeli ministarstava kao interesnih sfera vladajućih stranaka na osnovu kojih stranke koje formiraju Vladu postavljaju na ključna mesta svoje kadrove bez ikakavih kriterijuma i to po pravilu najgore od najgorih kadrova. Kakva je pogubnost takvog kadrovanja najbolje se  vidi u praksi gde takvi kadrovi u početku svog mandata progone sve one koji iole više znaju od njih, a često se ne libe da takvim kadrovima „nameštaju" i krivični progon. Šta vredi tim kadrovima što dokažu svoju nevinost nakon golgote doživljene kroz „nezavisni i samostalni" sud kada su im karijere, porodice, biznis i čast uništeni.

Izgleda da su pojedini političari iskoristili priliku da gubitak Kosova i Metohije nadoknade hapšenjima najviđenijih ljudi u Srbiji. Ali u tim hapšenjima nisu svi jednaki. Postoje i oni koji su jednakiji od drugih. Kako je moguće da dva aktera jedne od najvećih afera u Srbiji imaju nejednak tretman, da jedan bude u zatvoru a drugi da se šeta slobodan a radili su zajedno?

 

 

 

GLOSA

 

Umesto da se sudi političarima koji su uvek stajali iza svih marifetluka i kriminalnih radnji, kod nas se najčešće sudi privrednicima ili stranačkim pionima, koje su političari na vlasti ucenjivali i dalje ih ucenjuju. Naravno, nisu svi nevini, ali...Tako u slučaju Demokratske stranke koja je opljačkala Srbiju, nijedan visoko rangirani "majstor žute lože" nije seo na optuženičku klupu. Slobodni su Đelić, Vlahović, Tadić, Šutanovac,  Cvetković, Pajtić...Slobodne su perjanice G-17 (sada URS), Dinkić, Tomica Milosavljević...Ali su u zatvoru mali šefovi kabineta, koji su izvršavali naređenja, poput Nemanje Kolesara i sličnih...