(P)likovi
Slučaj udovice
Ružice Đinđić (1)
Testament sa
oznakom državne tajne
Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija
grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima),
dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović,
generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je
"na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija
grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana
Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da
je Ružica multimilionerka. Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo
oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik,
šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je
Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz
zemlje i sveta. Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije.
Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske
pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi
zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.
Igor Milanović
Kada je streljan 12. marta 2003. godine,
pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog
staža! Njegova supruga Ružica imala ga je još manje. Njeno bogatstvo je još
uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže
ova vesela i bogata udovica.
U nedavno objavljenoj biografiji Slobodana
Miloševića, britanski publicista Adam Le Bor otkriva kako je Amerika,
samo u jednom periodu, "napunila cegere" nekadašnje srpske opozicije
sa više od 70 miliona dolara, prilikom organizovanja puča 2000. godine. Le Bor
tvrdi da je po ličnom naređenju Madlen Olbrajt, posebno formirano, u
okviru američke vlade „Subverzivno odeljenje za Jugoslaviju", da bi
se bavilo organizovanjem „spontanog dešavanja naroda", koje će
rezultirati rušenjem Miloševićevog režima.
Le Bor piše i o organizovanim kriminalnim
grupama koje su bile pod kontrolom Zorana Đinđića i nadzorom američkih
obaveštajnih službi, a koje su izvršile seriju atentata protiv ključnih
Miloševićevih saradnika, poput ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žike
Petrovića, direktora JAT-a.
Le Bor dalje piše kako je Đinđić odmah
nakon što je "postavljen za carskog konzula", dobio naređenja
da Miloševića ukloni, i to za nagradu od 100 miliona dolara! Đinđić je
taj novac "avansno" dobio, i to je sve što se o njemu zna.
Gde je taj novac sklonjen? Gde su desetine
i stotine miliona evra i dolara strane pomoći nekadašnjoj srpskoj opoziciji
koje je Đinđić, kao neprikosnoveni vođe, "na ruke" dobijao u koferima,
torbama i automobilskim gepecima?
Kada je u januaru
2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan
i sa "surčinskim mafijaškim klanom". Na to je ukazao i bivši
pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada
saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni
ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja
carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u
Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci
kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).
Taj posao, koji se
finansirao sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva
saobraćaja, na čijem čelu je bila članica DS Marija Rašeta Vukosavljević,
Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve
stotine miliona maraka. Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana
Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz
Surčina.
Sa koliko tog novca danas raspolaže
njegova udovica Ružica i u šta ga je investirala? Sa koliko računa na stranim
bankama raspolaže, zašto je država zaštitila od progona za učešće u pljački
srpskih preduzeća i zbog čega nadležne institucije "ne znaju"
za Đinđićev testament?
I bivši telohranitelj Zorana Đinđića,
Nikola Sandulović, više puta je u izjavama za javnost tvrdio da je
njegov nekadašnji šef bio prebogat čovek. Prema njegovim tvrdnjama,
ogromne sume novca koje su krajem devedesetih godina dolazile iz inostranstva
za rušenje Miloševićevog režima, završile su u Đinđićevim rukama, te da ništa
od toga novca nije išlo preko računa, već je bio u pitanju "keš u
vrećama".
Malo ljudi je znalo da je Zoran sa Vladimirom
Vukosavljevićem (njegov nekadašnji šef obezbeđenja) išao i na granicu
sa BiH, odakle su preuzimali novac u torbama. Zoran Đinđić je imao i tajni
račun u švajcarskoj banci, fabriku mikro čipova u Nemačkoj, u Bremenu, ali i
akcije u Koka Koli. Iako njega više nema, porodicu je zbrinuo za naredni
nekoliko generacija.
Neke "transakcije" koje je
njegova udovica Ružica sprovela posle njegovog ubistva, bile su samo vrh
ledenog brega ispod koga se krije čitava imperija. Samo naivnima nije bilo
jasno kako je ova žena prodala dva stana za oko 2,5 miliona evra. A, vest da je
na tu cifru "još dodala za vilu", koja vredi oko tri miliona
evra, šokirala je samo one koji ne znaju ko je i čime se bavila Đinđićeva
udovica.
Mada to srpskoj javnosti nije
bilo poznato, Zoran Đinđić je imao i kuće i stanove na Azurnoj obali, u Monaku
i Monte Karlu. Jedno vreme se pominjalo da ima nekretnine i u Argentini i to
vinograde i voćnjake. Niko nikad nije javno rekao šta je Đinđić ostavio iza
sebe. Postoje informacije da njegov pravi testament nosi oznaku državne tajne. Trgovina Ružice Đinđić i države, gde se navodi da je
ona dala dva stana na Studentskom trgu i pola miliona evra u kešu za vilu u
Užičkoj ulici, samo su produbili misteriju zaostavštine Zorana Đinđića.
Pomenuti stanovi su bili u dve susedne zgrade, ali su bili spojeni prolazom
koji je posebno urađen u tu svrhu, tako da su posetioci devedesetih godina
prošlog veka bili uvođeni u samo jedan od stanova, ne znajući da postoji i onaj
drugi!
Kad je reč o kupovini vile u vrednosti
od preko tri miliona evra, treba reći i to da je ondašnja vlast prećutala da se
tu ustvari radi radi o kompleksu nekoliko kuća i imanja na adresama Užička 40 i
Tolstojeva 35 gde su živeli predsednici nekadašnje Jugoslavije, a kasnije i
Miloševićev predsednik vlade, Mirko Marjanović.
Imanje na adresi Tolstojeva 35, Drugi
opštinski sud u Beogradu 1998. godine, vraća na korišćenje predratnim
vlasnicima, a Okružni sud tu presudu potvrđuje 1999. godine. Uprkos tome, čim
se porodica Đinđić tu uselila, odmah je u takozvanom revizionom postupku, sud
faktički nacionalizovao pomenuto imanje koje nije bilo nacionalizovano ni u
doba komunizma!
Na novom, spojenom posedu, Ružica
Đinđić raspolaže sa 34 ara zemljišta, tržišne vrednosti skoro sedam miliona
evra, kao i 600 kvadrata stambenog prostora, a sve to je platila sa dva stana i
pola miliona evra, uzetih od 1,1 milion evra koje joj je dao Stanko Subotić
Cane neposredno posle ubistva Zorana Đinđića.
Ironično je to što je naslednica
predratnog vlasnika od 2002. do 2010. plaćala porez na imovinu koju je
koristila porodica Đinđić!
Novac koji je posle 5. oktobra iz
inostranstva stizao kod Zorana Đinđića, koji je finansirao stranke tadašnje
opozicije (po zaslugama) bio je toliko veliki da je smešno kada bi se reklo da
je sve otišlo tamo gde treba. Njegov nekadašnji telohranitelj Nikola Sandulović
je tvrdio da je ostao ogroman novac u Đinđićevim rukama kao i da taj novac
nikada nije ušao u "regularne tokove". Za to je znao i Branko
Vasiljević, njegov ubijeni telohranitelj, a evidencije o prispeću
novca i njegovom raspoređivanju, vodio je samo Zoran Đinđić, bez ijednog
prisutnog lica ili, ne daj Bože, kontrolora.
Mnogi su se žalili iz tadašnjeg DOS-a
na to što je Đinđić bio jedini i neprikosnoveni "blagajnik" i
hteli su svoj deo kolača, ali...
Sud "nema uvid" u imovinu
Đinđića
U Prvom opštinskom sudu u Beogradu,
gde se vodila rasprava o zaostavštini pokojnog premijera Zorana Đinđića, 10.
decembra 2003. godine, konstatovano je da Đinđić za života nije napravio
testament niti je sa bilo kim sklopio ugovor o zaveštanju.
Prvo opštinski sud se samo jednom oglasio
saopštenjem o Đinđićevom testamentu. U tom saopštenju se kaže da je Rešenjem o nasleđivanju
utvrđeno je da je od imovine Zoran Đinđić ostavio devizna sredstva na računima
u Slavija banci i Nacionalnoj štedionici. Pored toga, Đinđić je
svojim naslednicima ostavio akcije Koka Kole i spisak izdavačkih
preduzeća koja mu duguju honorare za prevode filozofskih knjiga, kao i knjiga
koje je on napisao.
Međutim, koliko je sredstava na Đinđićevim
deviznim računima, u sudu tada nisu mogli da kažu. Zvanično, "sud u to
nije imao uvid".
Tokom ostavinske rasprave o deviznim
sredstvima Zorana Đinđića brojevi njegovih bankovnih računa nisu
pominjani u Prvom opštinskom sudu. Kada je reč o nekretninama, Zoran
Đinđić ih, prema tvrdnjama ovog suda, nije ni imao! Stan na Studentskom trgu, u
kojem je Đinđić živeo pre nego što je postao premijer, nije se vodio na njegovo
ime!
Akcije Koka Kole, koje je lider DS-a
ostavio svojim naslednicima, kupovao je u više navrata. Zvanično, to je uradio
samo tri puta. U prvom paketu je bilo 318, u drugom 410, a u trećem 2.442
akcije. Ali, danas je već sasvim izvesno da tih akcija ima znatno više. Prema
zvaničnim podacima Beogradske berze, cena jedne akcije Koka Kole
iznosila je 2.250 dinara. Lako bi bilo izračunati koliko Đinđićeva porodica od
toga danas prihoduje, kad bi se ušlo u trag broju akcija.
Poznato je i da je Zoran Đinđić
svojevremeno preko šabačkog preduzetnika Stanka Popovića kupio akcije Sojaproteina
iz Bečeja. Kako su u to vreme radnici fabrike štrajkovali, uključena je Jedinica
za specijalne operacije (JSO) kako bi novim vlasnicima omogućila da uđu u
posed. Radnici su prebijeni i ućutkani, a Popović je pomenute akcije
svojevremeno preneo na Victoria Group, holding koji je u svom posedu
imao desetak preduzeća. Ružica Đinđić je nasledila i ove akcije koje se ne
pominju u ostavinskom postupku.
Upućeni tvrde i da je Ružica Đinđić,
zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, posredno kupila Vino Župu iz Župskog
Aleksandrovca. Kao nominalni privatizacioni kupac pominje se jedan manje
poznati lokalni političar Radomir Šljivić, poznat po fizičkim obračunima sa
političkim neistomišljenicima.
Ovakvi i slični slučajevi trgovine (i nasilja
koje je pratilo te "akcije"), samo govore da je status Ružice Đinđić
u Srbiji poseban, te da država iz nekog razloga sa ovom udovicom posluje kao sa
sebi ravnopravnim partnerom. Ni takozvane "nove vlasti" oličene u
Aleksandru Vučiću, nemaju nameru da išta menjaju u tom odnosu. Naprotiv, Ružica
je čak pohvalila Vučića i izgovorila neverovatnu rečenicu, da joj sadašnji
"vođa" liči na Zorana!
Takođe treba reći i to da baš niko iz
državnih institucija nije postavio pitanje bezbroj nelogičnosti koja prate
testament Zorana Đinđića, i time dokažu ili odbace priče koje već godinama
kruže o njegovoj basnoslovnoj imovini. Naravno, ni Ružica Đinđić nikada
nije pominjala testament koji je Zoran ostavio, jer bi onda narod video šta je
sve od imovine imala njihova porodica i šta sve nije prijavio kada je bio
premijer, a onda bi se poteglo i pitanje odakle mu sve to.
Ko je bio
Đinđićev sponzor u Nemačkoj?
Kada se početkom
devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju
uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On je imao tačno definisane
zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju mnogo manje novca
nego što javnost pretpostavlja.
Po dolasku u Srbiju,
njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog
Sada, vlasnik preduzeća "MK" i direktor Demokratske stranke.
Prema sopstvenom
priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada
maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?
Đinđić je ubrzo
postao i vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8. u Beogradu.
Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke,
kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za
Demokratsku stranku 1990. godine. Đinđić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj
broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.
Treba se
podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je
odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog
beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg
švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko
stotina hiljada maraka.
Troškove podizanja
platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje
akcije u firmi Koka-Kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz
tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.
Nemački dnevni
list Junge Welt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao
bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala
izbacio ga je iz vlade!) takođe "sponzorisao" i premijera Srbije
Zorana Đinđića.
Poslednjeg dana
decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na
surčinskom Aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske
Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom
avionu na samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući
poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U kešu!
Sa dozvolom svojih
poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem
premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i
tako dobije tržište i za sebe.
Nije lako s
parama
Očigledno je da
je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u kešu. U tome
je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu
od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao
u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri
pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.
Velike količine
novca u kešu premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i
diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu
otvori firme u inostranstvu.
Kada je premijer
optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je,
ustvari, vlasnik tog aviona - Zoran Đinđić!
Dok nije streljan,
Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor
biznismene, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u
inostranstvu prebace novac.
Račune je otvarao u
bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić
je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.
Kada je premijer
streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo se raspravljati i o
njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom
Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi
njihove bezbednosti.
Prvi opštinski
sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio
testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i
njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog
suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se
utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim
u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine,
računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način,
isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića,
javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.
Imovinu streljanog
premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni
Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih
prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji
se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju
računa u njegovom vlasništvu.
Bogata udovica
Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i
služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je
da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio
je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na
poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu. Srpski malinari
dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi
da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.
Da li je gospođa Angela
Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko
važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.
Među imenima onih koji su zadržali
Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i
Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u
Đinđićevom streljanju.
(Nastavak u sledećem broju)