Nismo mi od juče

Epizoda 130

Zoran Milojević

Na javnom skupu, raspravljao sam sa "Europljanima" da li je u Drugom svetskom ratu pobeđena "fašistička Nemačka", kako su oni tvrdili, ili "Nemačka" kako sam ja tvrdio. Nemci su svojevoljno izabrali Hitlera, svesrdno popunili redove njegove partije i revnosno ispunjavali naredbe Hitlerovih komandanata. O tome u Srbiji svedoče Šumarice, Bubanj potok, jajincu, Sajmište i druga stratišta.

Dakle, u Drugom svetskom ratu pobeđena je Nemačka. Istina uvek peva svoju pesmu!

Nedeljama razmišljam o paradi za Dan pobede u Moskvi, o Putinu i svim Rusima oko njega. Na njihovim kapama, sve ruske oznake. Svi Rusi u istom stroju. A, mi Srbi, i dalje i pobednici i poraženi. SUBNOR likuje, Ravnogorci ćute. I tako decenijama.

Penzione fondove su prvo počeli da troše prvoborci, sa i bez dva svedoka. Videvši krađu i prevaru, na penzije su se nameračile i generacije koje su gledale kako njihovi prethodnici uživaju u "plodovima NOB-a". Unuci su još bili raskošniji u željama, dva svedoka su zamenjivana sa dve solidnije dolarske novčanice. I sad nam je neko kriv.

Pre Eurosonga, bilo mi je žao što srpske pesme neće biti u konkurenciji. Za vreme festivala, odslušao sam na preskok neke pesme. Bilo je svega i svačega, samo pesme nigde nije bilo. I beše mi milo: naša sirotinja nas je spasila od obezduhovljene Evrope. Draže mi je moje srpsko nemanje, nego svo evropsko imanje.

Ne, ne mislim čak ni na bradatu pobednicu, bradate žene i ćosave muškarce. Sve su to evropske vrednosti. Hvala, ne bih, nema kad!

Nedelja je, rano popodne. Na tramvajskoj okretnici u Požeškoj, ulazim u autobus br. 57 i vozim se na Vidikovac. Usput, gledam kontejnere i smeće kraj njih. Posle jednog sata "na skajpu", sin mi pokazuje uređene nemačke gradove. Tamo je na tromesečnom informatičkom usavršavanju. Onda će da se vrati, da bi "sredio papire" i da se vrati tamo odakle se vratio. Tamo ima sve, i za taman i preko taman, samo mu malo fali Srbija. A ja ne smem da mu kažem da meni fali sin.

Razum me prekoreva zbog toga, ali, srce mi jasno govori: jedan srpski sin za Nemačku nije ništa, za oca Srbina, on je sve!

Duhovitost Milomira Marića, devojaštvo Duške Jovanić, slatkorečivo srpstvo Ljiljane Smajlović, obaveštenost Dragana Bujoševića i još mnogo sličnih detalja sa ikebanama srpskog novinarstva, doveli su do toga da i Vučko "Informer" poželi da bude direktor RTS-a. Sve je to podmazano državnim parama, a one su udobne kao Bakin jastuk! Na svu tu muku se nadovezuje britanski špiclov Devenport, svojom kritikom "slobode" nedija u Srbiji.

Sve to prati priča o autocenzuri iz usta onih koji su podanički bili gori od pokojnih Vitasa, Mitevića ili Tijanića.

A te "pričalice" su najveće kukavice koje na posao ni svoju senku ne smeju da ponesu. I taman završim o ovome, a setih se Dejana Anđusa: taj sve vidi, sve zna, sve može, sve ume, samo neće da kaže dok ne prođe još mesec dana. Onda će sve reći! E, pa živi bili, pa sve čuli!

Udruge UNS i NUNS bi trebalo rasformirati. Deo članova proterati u sela da obrađuju zemlju, drugi deo zaposliti kao đubretare, a treći deo optužiti za duhovnu propast Srbije. Većina njih su i postali novinari, jer su pristali da umesto na noge, čarape navlače na glavu.

Na Kosovu i Metohiji će biti "parlamentarnih izbora". Tako su Tonik Šljivko, Bolani Vučić i Dijete Ivica, slagali da "nikada neće priznati nezavisnost Kosova". A, kako se zove to kad Atifete Jahjaga raspisuje izbore? Zove se "dobrosusedski odnosi". Je l'?