Kontranapad

Uoči Olimpijskih igara u Riu naši sportisti ostvaruju vrhunske rezultate

Čekajući nove medalje

Jedan u nizu vrhunskih rezultata koji su ovog leta pronosili slavu srpskog sporta se dogodio krajem augusta, na Svetskom prvenstvu u atletici, koje je održano u Pekingu. Najbolja atletičarka svih vremena, Ivana Španović je održala obećanje i u dva dana, dva puta je popravljala nacionalni rekord u skoku u dalj koji je držala i pre planetarne smotre najboljih atletičara. Da li vrhunske sportske rezulate prati i podrška izvršne vlasti i Olimpijskog komiteta Srbije, pitanje je našeg urednika Miroslava Vislavskog

Miroslav Vislavski

U danu kvalifikacija je već u prvom pokušaju skočila 6,91 sa kojim je za tri santimetra pomerila granicu najboljeg rezultata u srpskoj ženskoj atletici, i time savladala kvalifikacionu normu od 6,75 metara. Dalje nije imala potrebu da se troši. Sutradan je u prvoj seriji savladala famoznu granicu od sedam metara. Skočivši 7,01 metara, poboljšala je sopstveni rekord i najavila medalju. Sve do poslednje serije, čvrsto je držala srebro. Na žalost, amerikanka Tijana Bartoleta je preskočila 7,14 i ovim skokom je osvojila zlatnu medalju, do tog trenutaka vodeća britanka Šari Proktor je sa 7,07 uzela srebro, da bi naša Ivana sa druge pozicije došla do nove bronze, kojom je potvrdila svoje izuzetne rezultate na velikim takmičenjima. U poslednjem pokušaju, Ivana je potvrdila skok iz prve serije od 7,01 kojim je dokazala svoju izvanrednu pripremljenost i kvalitet. Ono što uliva poseban optimizam, jesu rezerve koje postoje kod Španovićeve. Naime, još u Pekingu je imala dva skoka sa preko 7,20 u kojima je nagazila odskočnu dasku. I ona i njen trener Goran Obradović, znaju najbolje šta im valja činiti na planu poboljšanja tehnike skoka. Kada to postignu u šta nema sumnje, možemo očekivati nove radosti koje ljubiteljima sporta priređuje neverovatna Ivana Španović.

Oči javnosti su uperene ka Olimpijadi u Riju 2016. Uz želju da Ivana bude zdrava, sa puno razloga očekujemo da naša atletika nakon šest decenija dođe do medalje na Olimpijadi, treće u istoriji naše atletike. Prvu je osvojio Ivan Gubijan 1948 godine u Londonu u bacanju kladiva, a drugu je osam godina kasnije iz Melburna doneo Ivan Mihalić u maratonu. Obe do sada osvojene, sjaje srebrnim zracima. Hoće li ih Ivana pozlatiti, ostaje nam da vidimo za nepunih godinu dana. Sretno Ivana!

Do početka letnjih Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru preostalo je manje od godinu dana. Na sajtu Olimpijskog komiteta je istaknuto da su vizu za najveću planetarnu smotru vrhunskog sporta overili vaterpolisti i košarkašice u ekipnim sportovima, atletičari: Ivana Španović, Asmir Kolašinac, Amela Terzić i Dragana Tomašević, strelci: Damir Mikec, Ivana Maksimović, Jasna Šekarić, Boban Veličković, Andrea Arsović, Dimitrije Grgić, Stevan Pletikosić, Milenko Sebić i Milutin Stefanović, zatim kajakaši kanuisti: Milenko Zorić, Dejan Pajić, Marko Novaković, Olivera Moldovan, Nikolina Moldovan, Marko Tomićević, Marko Dragosavljević, Nebojša Grujić, Dalma Ružić Benedek i Miša Starović i plivači: Velimir Stjepanović, Čaba Silađi, Anja Crevar.

Očekuje se da će među putnicima za Rio sigurno biti teniseri predvođeni Novakom Đokovićem, tekvondisti predvođeni Milicom Mandić, rvači na čelu sa Davorom Štefanekom, košarkaška reprezentacija, muška i ženska odbojkaška selekcija, a potajno se nadaju učešću rukometne selekcije, veslači...

U susret Olimpijadi, kreću prognoze o mogućim osvajačima medalja. U martu ove godine, američki SNN je preneo predviđanja holandske firme za statističke proračune "Infostrada sport", po kojima srpski sportisti donose sedam olimpijskih medalja! Pet meseci kasnije, ista kompanija potvrđuje svoje prognoze o broju medalja koje će osvojiti naši olimpijci. Razlika je u kvalitetu i potencijalnim osvajačima medalja. Prvobitno Holanđani su predvideli zlato za Novaka Đokovića, Davora Štefaneka i Milicu Mandić, srebro za košarkaše i vaterpoliste, a bronza za Ivanu Španović i dvojac kajakaša kanuista, Grujić/Novaković. Po najnovijim predviđanjima "Infostrada sport", zlatne medalje rezervišu za Novaka Đokovića, Davora Štefaneka i vaterpolo reprezentaciju, a bronzane medalje vidi na prsima Andree Arsović, dvojca u kajak kanuu Grujić/Novaković i naših košarkaša i košarkašica.

Ako bi se ostvarile prognoze, bio bi to najveći uspeh naših sportista nakon raspada socijalističke Jugoslavije čiji su sportisti u poslednjem nastupu na Olimpijadi u Seulu (Južna Koreja) 1988 izborili 12 medalja (3 zlata, 4 srebra I 5 bronze). Od tada, naši sportisti su nastupajući za SRJ, SCG i konačno Srbiju jednom osvojili dve medalje, tri puta po tri i dva puta četiri olimpijska odličja. Poslednji nastup u Londonu je doneo Srbiji četiri medalje (Milica Mandić - zlato, Ivana Maksimović - srebro, vaterpolisti i Andrija Zlatić - bronzu).

Za razliku od prošlih igara kada su zvaničnici optimistično najavljivali žetvu medalja, a sam predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Vlade Divac najavljivao realnu mogućnost osvajanja 10 medalja, nema prognoza o medaljama koje bi mogli osvojiti naši sportisti. Ili je još prerano za takve kalkulacije. Iskustvo pre četiri godine je bilo skupo za Vladu Divca. Jer, da se ostalo na dve medalje kakav bilans je bio na svega dva dana uoči završetka igara u Londonu, doživeo bi medijsku harangu! Sa četiri medalje, Olimpijski tim se vratio trijumfalno. Bio je to najveći uspeh posle igara u Los Anđelesu 1996, gde su osvojene takođe četiri medalje.

Doduše, već dugo se Vlade Divac, kao ni njegov najbliži saradnik Đorđe Višacki ne oglašavaju, niti nastupaju u javnosti. Moglo bi se reći da je poslednje obraćanje Vlade Divca bilo povodom prijema Kosova u Međunarodni olimpijski komitet početkom decembra prošle godine. Za razliku od vremena kada je u mandatu Snežane Marković Samardžić, zajedno sa njom dnevno bio u zajedničkoj akciji i aktivnostima, kada su mediji punili prostor o aktivnosti OKS, period naprednjačke vlasti u Srbiji je marginalizovao Olimpijski komitet Srbije i Vladu Divca kao predsednika. Ignorisanje Divca kao neskrivenog pristalice demokratske vlasti i lično Borisa Tadića, naprednjacima je bio dovoljan razlog da ga potisnu ignorišući značaj institucije na čijem je čelu od 2009 godine. Možda je i u tome deo odgovora zašto je ovaj košarkaški gorostas svoj radni angažman posvetio svom nekadašnjem (i sadašnjem) klubu Sakramento Kings u svojstvu generalnog menadžera. NBA liga jeste uvek izazov, ne samo igračima.

Činjenica da su Amerikanci poverili Divcu, kao i drugom velikanu naše košarke Peđi Stojakoviću izuzetne funkcije, puno govori. Ali, da li je Vlade Divac dobro odmerio što je zadržao funkciju predsednika Olimpijskog komiteta Srbije u trenutku prelaska u Sakramento? Sakramento je njegov izbor, a on je biran od Skupštine Olimpijskog komiteta Srbije i nije fer da boravi u SAD istovremeno dok predsednikuje najznačajnijom sportskom institucijom od nacionalnog značaja. U kakvom stanju prepušta operativno vođenje ovom institucijom na nepunih godinu dana pred početak Olimpijskih igara u Brazilu? Pojedini članovi Izvršnog odbora su formalni predstavnici svojih saveza jer su u međuvremenu zamenjeni ili pomereni sa dužnosti.

Na pojedinim spiskovima radnih tela (komisija) nalaze se članovi koji su u međuvremenu preminuli (na primer: Nenad i Predrag Manojlović) ili su devastirani iz svojih organizacija. To su naizgled formalna pitanja koja pokazuju stanje organizacione i akcione sposobnosti Olimpijskog komiteta. Zato bi Vlade Divac morao da povuče poteze koji bi pokazali njegov iskren i odgovoran odnos prema olimpijcima Srbije. Njegova ostavka zbog prelaska u SAD, bio bi moralan gest i odgovoran potez čelnika OKS. Ostaje nada da je Olimpijski tim koji je još uvek u postupku formiranja i kompletiranja godinu dana uoči Rija, obezbeđen u svakom smislu i da ova događanja neće imati bitnije posledice.

Međutim, osvrt na prilike u Olimpijskom komitetu Srbije nas vodi do Komisije za sport. U sastavu ovog stalnog tela, koje ima veoma značajne nadležnosti, nalaze se: Milica Mandić (predsednik), Goran Maksimović, Nikola Stojić, Vladimir Grbić, Tamara Savić-Šotra, Mitar Mrkela, Slobodan Soro, Dejan Jovković, Aleksandar Milenković, Marija Trmčić, Radiša Čubrić, Tadija Kačar, Milena Reljin-Tatić, Veselin Vuković i Goran Kasum.

Po tvrdnji pojedinih članova, u ovom mandatnom periodu (od 2012) Komisija se nije sastala ni jednom! To ide na račun predsednice, Milice Mandić. Uz poštovanje njenog sportskog dometa kao zlatne olimpijke iz 2012, njen izbor za predsednika tako važnog radnog tela je potpuni promašaj. Olimpijska medalja nije mogla biti jedini kriterijum koji je ovu mladu devojku i veliku šampionku doveo do predsedničke funkcije, pogotovo što su u sastavu Komisije njene starije i iskusnije kolege koji su takođe nosioci olimpijskih medalja. Od Tadije Kačara sam saznao da je u prošlom mandatu do 2012, ovu dužnost obavljao prof dr Slavko Obadov pod čijim predsednikovanjem je održano oko četrdeset sednica na kojima su razmatrana i pokretana brojna pitanja iz delokruga rada komisije. Ako je pitanje članstva i rukovođenja radnim telima u Olimpijskom komitetu Srbije formalnost, onda ni predsednikovanje Vlade Divca sa distance, preko bare, neće imati posledice. Sigurno je samo da floskula koju je upotrebio i Vlade Divac nakon igara u Londonu, kojom naglašava da su pripreme za Rio de Žaneiro otpočele sa činom gašenja olimpijskog plamena, po svojoj suštini najobičnija verbalna poštapalica koja nam ništa ne govori. Poslednji događaji su najbolja ilustracija ispraznosti ove floskule.

A. 1 . Premijer voli samo da se slika

Veliki uspeh Ivane Španović na minulom Svetskom prvenstvu u atletici bio je razlog da je u svom kabinetu primi predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić. Sve bi to bilo u redu i u duhu sa protokolima koji važe u našem sportu, koji podrazumevaju prijem kod državnih lidera. Međutim, nije u redu to što osim paradiranja, slikanja sa vrhunskim takmičarima i obećanja bez pokrića, ovaj čovek za tri godine vladavine nije ništa uradio na sistemskom planu zbog čega bi ga poštovali sportisti i poslenici sporta. Ministarska fotelja u njegovom kabinetu je bila poverena dvoma vrhunskih sportista. Prvo, šahistkinji Alisi Marić, a potom vaterpolisti Vanji Udovičiću. Njihova neinventivnost i jalovost u politici sporta i snishodljivost prema predsedniku Vlade, danas podstiče stid kod nekadašnjih kritičarima rada i ponašanja ministarke sporta Snežane Samardžić Marković. Ona nije imala sportsko ime, zvali su je „Balerinom", osporavali njeno poznavanje sporta... Nakon Vučićevih izabranika koji su bili sportisti svetskog formata, njen rad i ostvarenja u postavljanju sistema (kakvog takvog), izgradnji sportske infrastrukture, stvaranja ambijenta i nekih drugih, su nedostižna za Vučićeve kadrove!

Na prijemu priređenom Ivani Španović, Aleksandar Vučić je po prepoznatljivom demagoškom maniru, istakao da su „atletičari pravi uzor mladim generacijama..." I to je slagao, jer se atletikom bavi nesrazmerno mali broj omladine, jer je atletika isčezla iz školskih programa, jer je siromašna materijalna osnova, jer su retki poligoni i rekviziti za bavljenje ovim bazičnim sportom, jer ni on, ni njegovo ministarstvo za atletiku nemaju sluha.