Tabloid istražuje

Podivljali režim bez kontrole ili: zašto u srpskom parlamentu nema stvarne opozicije

Ko je uštrojio opoziciju

Pet godina vladavine Srpske napredne stranke i drugi mandat Aleksandra Vučića, dovoljan su razlog da se svaki građanin zapita: a gde nam je opozicija, stanuje li kod Vođe u Jajincima ili u parlamentu? Za koga ćuti osamdeset opozicionih narodnih poslanika koje je narod birao sa željom da pokaže kriminalnom režimu šta misli o njemu? Da li ćute zato što ih je Vođa kupio ili se samo plaše za svoje funkcije i privilegije? Šta treba da se dogodi pa da se vrati ona silna opoziciona energija iz devedesetih, kad je opozicija išla na demonstracije, kad je štrajkovala glađu, pozivala narod na građansku neposlušnost i blokirala rad korumpiranih i kriminalizovanih institucija, štampala slobodne novine i održavala u svakom gradu javne tribine protiv ondašnje vlasti? Kako je moguće da je Vučić srušen devedesetih zajedno sa svojom tadašnjom strankom, a da to sa današnjom opozicijom nije moguće? Moguće je imati vlast bez opozicije, ali nema demokratije bez opozicije, rekao je nedavno specijalni izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister. A Srbija danas ima, očigledno je, pasivnu opoziciju.

Nikola Vlahović

Razularenoj naprednjačkoj mašineriji, željnoj vlasti i para, bio je dovoljan samo jedan nepotpuni mandat da potpuno uništi Srbiju i sve njene strateške potencijale. Zahvaljujući primitivnoj, nesposobnoj, kriminalizovanoj i neobrazovanoj armiji naprednjaka koja je zasela u fotelje državnih institucija i javnih preduzeća, Srbija je danas najjadnija država na Balkanu, izolovana, ponižena, prevarena i opljačkana.

Nekoliko najvećih državnih kompanija koje još nisu rasturene, uskoro će biti iskomadane i prodate za znatno manju sumu od realne vrednosti. Stranačka vojska Aleksandra Vučića ima većinu u parlamentu, ali i opozicija ima 80 mandata i predstavljala bi veliku snagu kad bi zajedničkim otporom Vučićevom manijakalnom projektu, pokazala da postoji.

Devedesetih godina, isto toliko poslanika je bilo dovoljno da podigne stotine hiljada ljudi na noge, da se odupru Miloševićevom režimu u kome je i Aleksandar Vučić bio ministar. Tadašnja opozicija znala je da blokira rad parlamenta, da pozove međunarodne posmatrače u pomoć, da štrajkuje glađu, pozove milione ljudi na građansku neposlušnost, organizuje stalne masovne demonstracije u svim većim gradovima, pokrene svoje medije i bori se za njihov opstanak... Postojala je solidarnost među opozicionim strankama i zajednički cilj, uprkos činjenici da su ideološku i programski često bili nepomirljivi.

Danas je opozicija u srpskom parlamentu, postala saučesnik šizofrenog tiranina i njegove stranke. Njeni poslanici nemo gledaju kako vladajući režim divlja, kako diže spomenike albanskim teroristima, kako se Vođa sastaje sa albanskim prvacima, daje im legitimitet i nudi stolicu u Ujedinjenim nacijama samoproglašenom Kosovu, kako arapskim kompanijama koje su devedesetih finansirale rat protiv Srba u Bosni i Hercegovini, nudi i izvore pitke vode i poljoprivredno zemljište...

Današnja srpska opozicija takođe je nemi svedok zastrašujućeg ekonomskog sunovrata i novih zaduživanja, a posebno kako se sprema rasprodaja EPS-a, Telekoma, a po svemu sudeći i RTB Bor i još nekih strateških državnih kompanija.

Zašto opozicija ne reaguje na ovo? Zašto svaki nastup opozicionih poslanika više koristi Vučiću, nego svi njegovi stranački trbuhozborci u parlamentu? Jasno je da duboko kompromitovani ljudi poput Borisa Tadića, Nenada Čanka, Čedomira Jovanovića i Bojana Pajtića, već odavno nemaju više nikakav legitimitet da učestvuju u rušenju režima koji je danas uzrok potpunog sloma Srbije. Politikom "oprosta pljačke" vođama prethodnog režima, Vučić je kupio sebi savršenu opoziciju: onu koja mu ne sme ništa jer je i sama ogrezla u pljački.

Zbog otvorene kolaboracije dobrog dela članstva sa režimom, Demokratsku stranku Srbije (DSS), napustila je nedavno njena dotadašnja predsednica, Sanda Rašković Ivić. Razloge je sama objasnila u intervjuu koji je dala za televizijsku mrežu N1: "...DSS mora da se odluči da li će biti opoziciona stranka ili ne, jer se sada ispostavlja da jedan deo DSS hoće da bude opozicija, a drugi ne...Postoje odbori, kao što odbori na Kosovu i Metohiji i gradski odbor u Nišu koji su odlučno protiv koalicija sa SNS, ja se pridružujem toj grupaciji ljudi..."

Najavljena je i skupština ove stranke na jesen, kada će biti odlučeno na koju će stranu ići većina. Prema Vučiću, koji je očigledno potpkupio veći deo Glavnog odbora DSS ili će krenuti svojim putem i nekim prirodnim političkim savezima. Nesreća je u tome što je i politički pokret "Dveri", na koga bi DSS kao partnera mogao da računa, takođe "utišan" ponudama koje je Vučić stavio na raspolaganje. Pre svega vođi tog pokreta, Bošku Obradoviću, koji je na vrhu ove stranke ostao sam, nakon što se osnivač "Dveri" Vladan Glišić povukao "uz pravičnu nadoknadu" podelivši novac sa bivšim članom radiodifuzne agencije, episkopom Porfirijem (reč je bila o 300 hiljada evra).

Upadljivo je bilo da su se vođe opozicije našle na istoj liniji fronta kad je trebalo da zajednički utvrde koliko su na izborima pokradeni od strane Vučićevih "terenskih" preduzetnika. Ali, čim su ušli u parlament, prestala ja svaka njihova opoziciona aktivnost. Atmosfera u Narodnoj skupštini je kamerna, kao na koncertu klasične muzike. Utišan je čak i lični sukob Aleksandra Vučića i vođe pokreta "Dosta je bilo", Saše Radulovića.

Jedan od retko sposobnih polemičara u parlamentu, doskorašnji član "Nove stranke", profesor Vladimir Pavićević, napustio je stranku u kojoj glavnu (i jedinu) reč ima njen predsednik, Zoran Živković.

Ta i takva opozicija ćuti kao zalivena kad je u pitanju najmračniji građevinski projekat na Balkanu u kome je Srbija ikada učestvovala. Reč je o izgradnji auto puta Niš-Priština-Tirana-Drač, za koji je već pripremljena dokumentacija i koji će biti građen kreditom Evropske banke za rekonstrukciju. Kredit će, naravno, otplaćivati građani Srbije. Nijedan od osamdeset opozicionih poslanika srpskog parlamenta ni reč o ovome nije progovorio! Kao da se radi o jadranskoj magistrali a ne o projektu kojim će albanska narko-mafija putovati lakše i kojim će NATO pakt da transportuje svoja oklopna vozila i trupe.

Šta god da se bude dalje dešavalo, ne samo sa ovim projektom nego i sa besomučnom pljačkom državnih preduzeća, otimačinom od građana i slomom privrednih resursa, ovakva opozicija imaće status saučesnika.

Na žalost, nijedna opoziciona partija u Srbiji nije strukturisana kao politička stranka istinske demokratije. Sve one svoju politiku zasnivaju na kultu svog predsednika. Sve partije imaju identične programe: za slobodno su tržište, za poštovanje ljudskih prava...Ali, nijedna od njih se ne može pohvaliti da deluje u ime neke ciljne grupe u društvu: recimo da neka od njih zastupa isključivo interese radnika, zaposlenih (ili, ne daj Bože, nezaposlenih!)...Njihovi programi su identični, a delovanje zavisi od (ne)uračunljivosti njihovog vođe. Političke partije u Srbiji su totalitarni pokreti, koji služe promociji njihovih vođa. Stranački odbori još nikada nisu doneli drugačiju odluku od one koju predloži vođa partije.

Smrtni udarac srpskoj opoziciji zadao je Boris Tadić u vreme dok je bio predsednik Demokratske stranke, koji je zarad ličnih interesa, krenuo u akciju nekakvog "istorijskog pomirenja" sa Socijalističkom partijom Srbije i praktično "rehabilitovao" Ivicu Dačića, uveo ga ponovo u veliku političku arenu, a birači u Srbiji su dobili šamar od koga se, očigledno, neće tako skoro oporaviti.

Priča o ideološkom pomirenju fino se uklopila u ideju o "nacionalnom pomirenju", pa je teren za tadašnju vladu "tranzicionog jedinstva" ostao potpuno čist. U konačnom zbiru, Boris Tadić i njegovi politički dužnici i poverioci mogli su da budu zadovoljni. Stvoren je široki front finansijski i politički "namirenih" prijatelja i protivnika vladajuće koalicije. Ali je Srbija ostala bez jake Demokratske stranke, kojoj je, upravo SPS zabio nož u leđa čim su se Vučićevi naprednjaci pojavili kao "novi faktor".

Svako je nešto dobio, samo je narod, onaj kome je bilo svašta obećavano u predizbornim kampanjama, ostavljen da se snalazi kako zna i ume u okolnostima surove tranzicije, na milost i nemilost lokalnim pašama i njihovim kriminalnim gangovima.

Upravo zbog toga, toliko željena tačka oslonca, taj zamišljeni opozicioni blok koji bi bio dovoljno pametan i dovoljno spreman da podigne duh potrošenih i opljačkanih građana Srbije, danas je potrebniji nego ikada.

Već viđene ličnosti, ljudi koji su učestvovali u svim političkim cirkusima u Srbiji skoro dvadeset godina, što direktno što indirektno, što vanparlamentarno što parlamentarno, nisu i ne mogu biti nikakva opozicija niti garant bolje sutrašnjice.

Opozicija u Srbiji nije sposobna da napadne naprednjake, da upre prstom u suštinu stvari i kaže da je Vučićev režim ustvari jedna kriminalna kompanija. Nigde u civilizovanom svetu se članstvo u političkoj partiji ne poistovećuje se sa pravom na pljačku kada se dođe na vlast. Veliki broj partijskih aktivista opozicionih stranaka politiku smatra svojim zanimanjem! I tu leži jedan od problema.

Takvi ljudi nisu sposobni da zahtevaju ulazak u Vučićeve stranačke i vanstranačke "poslovne knjige". Za uzvrat, ni tužilaštvo ni policija nikada nisu intervenisali zbog finansijskih malverzacija u opozicionim strankama. Sve se na kraju svelo na parlamentarne intrige "ko je koliko uzeo", ali do procesuiranja nikada ne dođe iz razloga zajedničkih interesa vlasti i opozicije, da se ne bi korupcionaška zgrada razvalila.

Finansiranje partija do sada je vršeno pljačkanjem javnih preduzeća, koja su u vlasništvu Republike Srbije, ili javnih i komunalnih firmi čiji su osnivači gradovi ili opštine. Kako će to izgledati kad ona budu rasprodata? Vučićev ministar Dušan Vujović sprema strategiju da izvesno vreme naprednjake finansiraju neke zapadne fondacije, jer Vučić i "vučićevci" rade sve što je zapadnim oligarhijama po volji, kako bi ostvarili svoje pozicioniranje na Balkanu. Ali, u to je teško poverovati, jer postoje sve indicije da je Vučić završio svoju veleizdajničku karijeru. Amerika kao lider zapada, vidi malo dalje. Traži novu političku opciju. Ko će to biti, zavisi od razvoja događaja ove jeseni, kad Beogradom i drugim gradovima krene "šetnja patke", simbola otpora protiv Vučićevog nasilja u Savamali.

Takozvane "ruske opozicije" u Srbiji nema. A, zašto to nije interes Putinove vlade, to je već stvar za posebno političko i geostrateško promišljanje. Sigurno je da bi ona bila dobro došla, ali ljudi poput biznismena Nenada Popovića ili njemu slični, ne mogu biti nikakvi politički lideri, tim pre što i u Rusiji znaju ko je kako stekao milione u Srbiji.

U ovakvim okolnostima, na prvi pogled Zapadu ne treba opozicija da ruši ovako podaničku vladu. Ali, po svemu sudeći, Vučić je dozlogrdio čak i onima iz Brisela koji povremeno (sada sve ređe) i po službenoj dužnosti moraju da kontaktiraju sa njim.

Od kako je u maju mesecu 2012. godine Demokratska stranka i zvanično otišla u istoriju, zahvaljujući tadašnjoj ličnoj vladavini Borisa Tadića i pljačkaških klanova okupljenih oko njega, Srbijom je zavladao još crnji mrak.

Nestalo je opozicije sa političke scene, a na vlast je došlo najgore političko preduzeće od kad postoji novo višestranačje u Srbiji. Na njegovo čelo je instaliran Aleksandar Vučić, bolesni autokrata, za koji su vodeće diplomatije Zapada procenile da će sa njim u kratkom roku Kosovo i Metohiju pretvoriti u samostalnu državu i srušiti preostali suverenitet Srbije, ali su se prevarile u proceni.

Ipak, američki pritisak na Srbiju da prizna Kosovo, uspeo je sa Vučićem. Amerika i Velika Britanija upravljaju Vučićem kao sa bespilotnom letilicom. Dižu ga i spuštaju, okreću ga i obrušavaju, prema odabranim ciljevima i po svojim potrebama. Ali, to isto rade i sa srpskom opozicijom, koja više izgleda kao mali debatni klub nego kao politički protivnik podivljalog vlastodršca. Šta vlada u Vašingtonu misli o srpskoj opoziciji, objavljeno je nedavno u delu izveštaja o Balkanu, gde piše da se u Srbiji "...ne vidi održiva opozicija koja može da bude na vlasti" te da se "...mogućnost brzog stvaranja takve opozicije takođe ne vidi". Naravno, Vlada SAD ne vidi sebe kao krivca za takvo stanje.

Ali, čak i ovakva kakva je, opozicija sa osamdeset poslanika u parlamentu, morala bi da koristi svaku priliku da saopštava bolne istine: Srbija je zemlja sa najvećom stopom smrtnosti, sa najgorom zdravstvenom zaštitom sa još gorim školstvom, sa korumpiranim izvršnim vlastima. Posao opozicije je da zatraži odgovornost vlasti zbog toga što kriminalni gangovi vladaju doslovno svakim gradom i svakom lokalnom samoupravom. Sadašnja opozicija morala bi da zatraži istragu ogromnih provizija koje su vladajućoj stranci i pojedincima isplaćivane u ime nekakvih "investicija" koje su ustvari velike praonice para.

Ozbiljna i kvalitetna opozicija bi narodu saopštila da je čak i Međunarodni monetarni fond daje kredite albanskom Kosovu, a da Srbija vraća kredite Kosova i Metohije još iz vremena Jugoslavije. Prava opozicija bi napravila haos u parlamentu, digla na noge pola države i ustanovila nova pravila igre na političkoj sceni. Sa ovom današnjom, nema nade u promene.

Moguće je imati vlast bez opozicije, ali nema demokratije bez opozicije, rekao je nedavno specijalni izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister.

I zaista, gde je srpska opozicija, kome ona danas služi, interesima naroda ili interesima Vučićevog režima? Pre 15 godina, opozicija je uspela ono što u sličnim diktaturama niko nije mogao. Srušila je tadašnji režim u Srbiji. Danas opozicija deluje tako da vlast uopšte nema političke oponente.

Đorđe Vukadinović, politički analitičar i urednik časopisa Nova srpska politička misao, tim povodom kaže: „...Sa ovakvim i ekonomskim i političkim problemima, sve bi trebalo da se trese od nezadovoljstva i opozicionog delovanja, a kod nas je vlast jača nego ikad... Parlamentrana opozicija je doskora bila vlast i ona je u velikoj meri kompromitovana i teško da može da okupi one koji su nezadovoljni aktuelnom vlašću. S druge strane, ona opozicija koja ima nacionalnu politiku suprotnu evrointegracijama, to jest, politici koju sprovodi ova vlast, višestruko je hendikepirana, jer niti je u Parlamentu niti je u medijima, a još je i rascepkana, za šta je sama kriva...".

Ne bude li Srbija uskoro dobila političku grupaciju (sličnu onoj po imenu "Most" u Hrvatskoj, na čelu sa do skora anonimnim Božom Petrovim), posao rušenja Vučićevog režima odradiće sam narod na ulicama. Ali, u takvim okolnostima niko ne može da garantuje kakav će ishod biti i šta će jedan takav bunt doneti sa sobom. Istina, Srbija više nema šta da izgubi, pa je takav obračun utoliko lakši...