Feljton

IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (1)

Zaštita kulta Titove ličnosti

Istoriografija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Noseći stub svih totalitarnih pokreta, pored sveprisutne ideologije i kulta ličnosti, jeste razgranat sistem državne represije i kontrole, uspostavljen partijskom instrumentalizacijom državnog aparata. Nasilje, glavni instrument nametanja revolucionarnih društvenih koncepcija i slamanja nasleđenih društvenih struktura, predstavljalo je osnovu revolucionarne prakse lenjinističko-staljinističkog učenja. U slučaju Jugoslavije ideološka propaganda i izgradnja Titovog kulta bili su vremenom važniji elementi koji su održavali autoritarni sistem od represije, koja je u samoupravnom sistemu racionalizovana. Demagoško-ideološkom propagantom i kultom vođe povećavala se prihvaćenost ideologije, pa je potreba za nasiljem bivala sve manja. Ulagani su sistematski napori da se spoljni i unutrašnji politički uspesi režima i lične osobine lidera Tita približe narodnim masama. Napori su nailazili na plodno tle ukorenjene političke kulture, sa uporištem u tradiciji mitologizacije i divinizacija političkih vođa gde je neistomišljenik lako postajao „državni neprijatelj", a svako kritičko mišljenje proganjano kao jeretičko.

Započet u završnoj fazi rata, Titov kult je kulminirao u godinama koje su usledile (naročito posle 1948, kada je trebalo potisnuti kult Staljina), a vrhunac dostigao u 70-im godinama, zaključno sa njegovom sahranom. Milovan Đilas navodi da je proces stvaranja Titove harizme tekao intenzivno od Drugog zasedanja AVNOJ-a, sa neobuzdanom pompom, aplauzima, klicanjima, skandiranjem. On nije nametnut samo od Tita, već njegove frakcije u partiji i političke kulture naroda i potrebe za obogotvorenjem i obožavanjem vođe.

Još pred kraj rata, omladinski funkcioner Rato Dugonjić predložio je da se organizuje štafeta koja bi Titu bila predata za rođendan. U početku je slavljen skromno, „bez zvanične proslave koja bi vređala skromnost običnog čoveka", a Titov kult negovan je paralelno sa Staljinovim. Prvi put je Titov rođendan, iz razloga političke propagande, proslavljen pompezno na stadionu tek 1949. godine. Treća faza izgradnje Titovog kulta poklapa se sa trećim ciklusom represije, posle sukoba sa Staljinom (1948-1953.) i obračunom sa unutarpartijskom opozicijom.

Musolinijeva kopija

Istraživači ove teme primećuju da izgradnja Titovog kulta nije bila plod Titovog rada već „organizovanog političkog ulaganja u tom cilju". Slika je nastajala pod uticajem pažljive medijske prezentacije, opšte društvene atmosfere i ličnih karakteristika Josipa Broza. Njegov imidž bio je od početka 50-ih intenzivnije i brižljivo kreiran kroz motive koji su vremenom vezivani za njegov lik. Istoričar umetnosti Dragan Ćalović, koji se posebno bavio njegovim imidžom, navodi čak 17 motiva prema kojima je kult modeliran. Svi motivi bili su u funkciji građenja nekoliko slika, koje su prezentovane kroz medijsku sferu, prosvetni sistem i nastavu istorije, preko masovnih pionirskih, omladinskih i drugih društvenih organizacija. Te slike su vremenom prerasle u legendu, kao što su slika „siromašnog detinjstva", zatim „nosilac oslobodilačke borbe" (strategijski uspesi - bitka na Neretvi i Sutjesci), „odlučni maršal i garant posleratne bezbednosti", „lider bez konkurencije" (medijska satanizacija Mihailovića, Karađorđevića, Grola i ostalih oponenata), „pobednik nad Staljinom", „nosilac posleratnog prosperiteta", „omiljeni vođa svih jugoslovenskih naroda", „osnivač pokreta nesvrstanih" (svetski borac za mir i prosperitet), „novi monarh iz naroda" (motiv dostojanstvenog vladara ali i narodu bliskog vođe). Mogli bismo još da dodamo sliku „nezamenjivog i poštenog lidera", koja se vremenom iskristalisala sa dubinom političke krize. Po njoj je većina oko njega korumpirana, ogrezla u zloupotrebi, nacionalizmima i drugim devijacijama, dok on, kao jedini i pravi zaštitnik naroda, pokušava da se izbori i održi red i mir. Tako se može čitati njegov „Splitski govor" iz 1962. (demagoška kritika rukovodilaca zbog korupcije i rasipništva) i kasnija istupanja poput „Pisma" iz 1972, kada je usledio talas represije i čistki u komunističkom rukovodstvu, što je pozdravljeno od najširih narodnih masa.

Isticanje Titovog kulta i njegovi kraljevski maniri pojedinim starim revolucionarima kao da su smetali, a njegov način vladanja i ceremonijal koji ga je okruživao smatrali su nepriličnim. Rodoljub Čolaković navodi da je već od 1967. počeo da gubi „nadu u Tita" i postajao sve više kritički raspoložen, ukazujući na njegove negativne osobine: vlastoljubivost, sujetu i autokratski karakter koji za saradnike bira samo podanike, a sve odluke donosi u najužem krugu. Čolakoviću se nije sviđala Titova preokupiranost spoljnom politikom i što nije dovoljno učinio za rešavanje „zapetljanih" međunacionalnih odnosa, kao i rasipništvo i kraljevski maniri u javnom nastupu. Razočarenje Titovom vladavinom počinje da nagriza u drugoj polovini 60-ih Dobricu Ćosića, rankovićevce i liberale, ali svakoga od njih iz drugih razloga.

Titu su širene mnoge kontrapropagandne legende od strane klasnih i političkih protivnika: da je zamenjen britansko-sovjetski špijun, da ga meštani Kumrovca nisu prepoznali 1920. i 1945, da je pravi Tito ostao bez prsta u brodogradilištu Kraljevica početkom 20-ih, ili da je Ukrajinac i mnoge slične, kojima se pokušavalo umanjiti njegov ugled u narodu i eliminisati uticaj zvanične propagande. Tome je dosta išla na ruku tajanstvenost njegove biografije do Drugog svetskog rata (pominju se na desetine njegovih pseudonima, a sam Tito je nerado govorio o tom delu svoje karijere). Titov govor tela (body language), prijatna pojava, lični šarm i duhovitost, prijatnost i neposrednost u odnosima sa ljudima, razna umeća (poput sviranja na klaviru i plesa), elegancija u oblačenju, pogodovali su i bili zgodan maerijal za političku propagandu. Prilikom posete Nikole i Elene Čaušesku Titu i Jovanki na brodu Galeb 1973, šef obezbeđenja, rumunski general Jon Paćepa, primećuje kako oni imaju garderobu i držanje poput nekih siromašnih skorojevića, koji su došli u posetu bogatim i uglađenim rođacima. Etiopski car Haile Selasije bio je oduševljen Brionima i Titovim okruženjem, imidžom i držanjem, i navodno je sa ushićenjem prokomentarisao: „Ovde se zaista živi carski!" Pojedini istraživači uočavaju da je nastupima, ponašanjem u javnosti i ljubavlju prema uniformama, ali i ženama, Tito bio najsličniji Musoliniju.

Spoljašnja obeležja kulta

Useljenjem u kraljevski dvor, kumovanjem devetom sinu u bilo kojoj porodici, zaposednjem najboljih lovišta i bivšeg dvorskog voza, Tito je prihvatio neke od spoljnih manifestacija kraljevske vlasti. Na raspolaganju su mu stajale mnogobrojne luksuzne vile, jahte, brodovi, skupe lovačke rezidencije i privatni zoološki vrstovi. U njegovu čast priređivani su sletovi, štafere, spomenici, davana imena gradovima u svakoj republici još za života (Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titova Mitrovica, Titov Vrbas, Titov Drvar, Titova Korenica, Titovo Velenje), glavnim ulicama i visokim planinskim vrhovima. Bili su to samo neki od oblika obožavanja vrhovnog vođe, viđenih i u drugih autokratskim sistemima u istočnoj Evropi. Imidž „narodnog, a svetskog lidera" smišljeno je plasiran, već po savladavanju prvih slova. Priče o siromašnom detinjstvu, svinjskoj glavi, koritu, kravi, ljubavi prema knjizi, mudrim strateškim odlukama u ratu, o hrabrom držanju na sudu u vreme kraljevine Jugoslavije, odzvanjaju i danas u usšima onih koji su do kraja 80-ih bili Titovi pioniri. Ritual prilikom dočeka i ispraćaja svih istočnoevropskih diktatora bio je sličan - pažljivo poređani pioniri, koji uzvikuju „Živeo predsednik", visoko podignute stotine fotografija, zastava i parola, folklorne grupe, razglasne stanice s muzikom. Unapred su i detaljno razrađivani planovi sa bojem ljudi i parolama koje će uzvikivati, organizovano dovoženje radnika, seljaka i učenika do mesta dočeka po sektorima. U medijima su se mogle često pročitati egzaltacije ljubavi prema vrhovnom vođi. Od 30 brojeva Politike u septembru 1945, na polovini je Tito na naslovnoj strani. Njegove slike (najpre uz Staljinovu) postaju obavezne na ulicama, sportskim takmičenjima, u svim institucijama, školama, bolnicama, novcu, značkama. Titu u čast udeljuju se počasne doktorske titule, štampa se preko hiljadu naučnih izdanja, trči štafeta u čast njegovog rođendana sa stotinama hiljada učesnika i priređuju se vojne parade.

Sa ranijim kultom Tita iz vremena rata (što je svakako doprinelo sukobu sa Moskvom 1948) izgrađen je u godinama 1948-1953. kult „pobednika nad Staljinom", koji je njegovu poziciju na unutrašnjem planu učinio neprikosnovenom. Posle tog raskola, kult Tita dobija i drugačiji formalni izraz. Prikazuje se kao čovek iz naroda, na žetvi, u lovu, istovremeno i svetski čovek koji pomaže emancipaciji malih naroda. Posle 1948. dolazi do simbioze komunizma i „jugoslovenskog nacionalizma" i patriotizma. Tito se tada u svojim govorima poziva na slovensko poreklo jugoslovenskih naroda, njihovu borbu za nezavisnost i slobodu od stranih zavojevača sa Istoka i Zapada tokom svoje hiljadugodišnje istorije. Podrška u narodu je bivala ve veća, jer se legitimisao i kao branilac državnog suvereniteta. Ekonomski rast 50-ih i zapadna pomoć uslovljavaju nagli rast standarda, pa Titov kult dostiže vrhunac u kasnijem periodu među nižim i srednjim slojevima stanovništva, kojima anomalije socijalističke demokratije i samoupravljanja nisu smetale. Slabljenjem otpora, potreba za represijom bivala je sve manja, pa je režim, u tom smislu, mogao da se relaksira.

Josip Broz Tito je, po čl. 220. Ustava iz 1963, praktično ustoličen za doživotnog vladara: „Za izbor na položaj predsednika republike nema ograničenja za Josipa Broza Tita", čime je izuzet od ostalih građana i formalno ozvaničio kraljevsku poziciju. Ovaj zahtev je prihvatio, kako je obrazložio, „izlazeći u susret željama jugoslovenskih naroda i rukovodilaca" i time izrazio „zahvalnost za revolucionarnu i državotvornu ulogu. Ustavnim amandmanom br. 37, usvojenim u junu 1971. učinjen je presedan u pravnoj istoriji, jer je sada samo Tito mogao biti izabran doživotno na mesto predsednika Republike.

Posle sve većih zahteva „javnog mnjenja" i njegovog „protivljenja i nećkanja", jugoslovenska skuptšina izabrala ga je, već vremešnog, 16. maja 1974, za doživotnog predsednika SFRJ, iako su za sve druge funkcije predviđena samo dva mandata. Kardelj je za Tita već tada govorio kako je „površan i nije u stanju da dublje ulazi ni u jedno pitanje, nego da obično reaguje na osnovu neposrednih utisaka i informacija koje najviše dobija od vojno-obaveštajne službe. Doživotni mandat na čelu partije ozvaničen je na XI kongresu SKJ (20-23. juna 1978), što je zahtevalo promenu statuta SKJ. Imenovanjem za doživotnog šefa države, zapovednika oružanih snaga i prvog čoveka partije, Tito ujedinjuje tri najveće funkcije, u čemu se potpuno može porediti sa ostalim istočnoevropskim diktatorima - Brežnjevom i Čaušeskuom ili rimskim imperatorima. Ovakav obrt predstavljao je završnu etapu preobražaja Titovog političkog aktivizma.

Agent Kominterne, zatim energični revolucionar iz Drugog svetskog rata, koji je političku karijeru započeo kao odlučni antimonarhista, kraj svog političkog angažovanja dočekao je prihvatanjem svih atributa kraljevskih ovlašćenja, osim naslednosti.

Posthumni autoritet

Tito nije težio sticanju nekog ličnog bogatstva, ali je za života živeo luksuzno. Podanici su se uvek starali da „drug tito" ne oskudeva ni u čemu, pa se u tome ponekad preterivalo. Hrvatska vlada mu je 1964. sagradila ogromnu palatu u Zagrebu na brežuljku Pantovčaku. Crnogorske vlasti su mu 1976. sazidale raskošnu vilu u Igalu i čuvali je kao iznenađenje, no kada su mu je poklonili naišli su na grdnju zbog rasipanja: „Oni koji su je sagradili neka i stanuju u njoj", jer njemu nije trebala. Iako mu se teško može zameriti da se bavio sticanjem privatnog bogatstva, njegovi kritičari tvrde da je zato što je plivao u luksuzu, putovanjima, poklonima, državnim privilegijama i počastima, pa mu bogatstvo za života nije trebalo, jer je živeo po principu „posle mene, potop".

Tito je sve više vremena provodio u lovu i provodu, bogato gosteći i ugledne zvanice. Sa Miodragom Zečevićem, funkcionerom u savezu lovaca, pričao je dva sata o lovu, pokazujući mu svoje trofeje, dok su ga na razgovor čekali ambasador Saudijske Arabije i general Nikola Ljubičić. U njegovom skoro publikovanom „Dnevniku" otkrivamo takođe neverovatnu posvećenost lovu (čak i u najtežim trenucima on izađe na terasu i puca „na po kojeg gavrana ili svraku". Po ovim i spoljašnjim manifestacijama njegove vladavine, neki istraživači ga upoređuju sa francuskim i habzburškim monarsima XVIII i XIX veka. Pored sveg luksuza u kojem je živeo, kako primećuju njegovi biografi, njegovi sinovi Žarko i Miša živeli su više nego skromno, kao i Jovanka posle njegove smrti, tako da gotovo ništa nije ostavio svojoj porodici.

Vrhunac njegovog uzdizanja do božanstva bila je pompezna sahrana koja je pretvorena u neponovljivu ceremoniju, kojoj su prisustvovali skoro svi svetski značajnijih lideri. Sahrani je prisustvovalo 123 delegacija iz svih krajeva sveta, četiri kralja, šest prinčeva, 32 predsednika države, 22 premijera i 47 ministara inostranih poslova, što je bilo više državnih delegacija nego na sahrani Džona Kenedija i Vinstona Čerčila. Međutim, ulaganje u njegov kult se nastavilo, pa je i intenzivirano posle njegove smrti pod sloganom „I posle Tita - Tito". U njemu je tražen izvor, inspiracija i legitimitet za poljuljani autoritet vlasti, u vreme raspirivanje ekonomske i političke krize 80-ih. Dan Titove smrti dugo je obeležavan kao dan žalosti. Građani SFRJ su tačno u 15.05 časova svakog 4. maja, godinama, uz zvuk sirena, odavali poštu minutom ćutanja bivšem vođi. Donet je i poseban Zakon o upotrebi imena i lika Josipa Broza Tita (1984), koji je nalagao da se u svim ustanovama, kancelarijama, amfiteatrima, učionicama i prostorijama različitih udruženja, kao i javnim mestima, moraju postaviti slike sa Titovim likom. Čitava Jugoslavija ubrzo je bila prekrivena bistama, slikama, tapiserijama i druzgim predmetima sa njegovim likom. Utemeljen je i odbor za zaštitu lika i dela, nakon njegove smrti. Titov autoritet trebalo je da ostane nedodirljiv, a svaki pokušaj osporavanja strogo sankcionisan. Hamdija Pozderac je čak predlagao da se u cilju očuvanja autoriteta Titovo telo balsamuje i izgradi mauzolej.

Crveno božanstvo

Prema Ćaloviću, kult Josipa Broza je kombinovao sekularne atribute herojskog vođe sa mesijanskim karakterom obogotvorenog vođe. Komunistička ideologija i insistiranje na monolitnom marksizmu uspostavili su pseudoreligijsko učenje u čijem se centru nalazio sam Tito, čime je nadomeštena potreba za verom i paganskim kultom kod stanovništva. Kosta Nikolić smatra da je prihvatalje Titovog kulta posle 1945, kao „novog božanstva", surogat za „nedostatak prave religije", duhovnog lutanja između hrišćanstva i paganske dvostrukosti o kojima su pisali najistaknutiji etnolozi. Kod pravoslavnih Srba, smatra on, gde je versko raspoloženje bilo dosta deklarativno, narod je „duhovno nezreo", pa je i veličanje novih „crvenih bogova" bilo utoliko prihvatljivije. Borislava Pekića odnos prema komunističkim liderima u Istočnoj Evropi podseća na običaje nekih primitivnih plemena. Nasleđena politička kultura, civilizacijski i kulturni nivo društva doprineli su da se Tito lako prihvati kao nepogrešivi vođa i mesija.

Za nastanak i uticaj njegovog kulta bitan je istorijski i društveni kontekst. Od kraja 80-ih sve je primetnije i na globalnom nivou lagano nestajanje slika političkih ličnosti sa javnih skupova i privatnih domova, pompeznih dočeka i ispraćaja i opšteg oduševljenja političkim liderima. Jedan od mogućih odgovora su razvoj medija i informatička revolucija (ukinula tajnovitost i sakralnost vlasti i interesovanja za javne ceremonije). Informatičkom revolucijom medijska sfera postaje pristupačnija široj populaciji, a naročiito je tom procesu u novije vreme doprineo razvoj interneta. Takođe je značajna, u tom smislu, promena socijalne strukture stanovnika i emancipacija političke svesti kod mlađih generacija.

Značaj Titove ličnosti za političku stabilnost i autoritet vlasti u SFRJ teško je proceniti. U vreme Titove bolesti, engleski ambasador Vilson pitao je jednom prilikom Marka Nikezića: „Šta je sistem, a šta Tito kod vas?", na šta mu je ovaj odgovorio da će se to znati tek posle Titove smrti. Čak su i neki kritičari Titove unutrašnje represivne politike i kulta ličnosti priznavali da ovi elementi ojačavaju šansu Jugoslaviji da preživi kao država, naročito posle Titove smrti. Kolo se u redovima samih komunista strahovalo o posttitovskom periodu i velikom značaju koji je ličnost Josipa Broza Tita imala na stabilnost i celovitost zemlje vidi se iz izveštaja koji se odnosi na poslednje decenije njegovog života, u kojima se neprestano pobijaju (u želji da se pošalje poruka i ublaži zebnja u narodu) spekulacije o raspadu.

Kakvo je bilo dejstvo mita o Titu, pored brzog i potpunog raspada zemlje, po njegovoj smrti, svedoči činjenica da je i posle prestanka propagande, uklanjanja fotografija, preimenovanja ulica igradova, skidanja ideoloških obeležja komunizma u svesti mnogih građana Tito nastavio još dugo da živi kao obogotvoreni i bezgrešni vođa i simbol „zlatnog doba" jugoslovenske države. Prema tim „titostalgičnim narativima" kao savršeni vlada opastao je u glavama mnogih kao pozitivna nostalgična utopija od dinamičnih i nepredvidivih izazova u tranzicionim postkomunističkim društvim bivših jugoslovenskih republika.

(U sledećem broju: UDBA - kičma represivnog aparata)

antrfile

Istoričar Srđan Cvetković (Topli Do kod Pirota, 1972) bavi se temama: komunizam, državna represija, disidenti, ljudska prava i Hladni rat, kojima je posvetio više desetina radova u domaćim i stranim stručnim časopisima i zbornicima.

Cvetković je 2000. godine diplomirao na katedri za istoriju Jugoslavije, magistrirao je 2005, a doktorirao 2011. na temi „Politička represija u Srbiji 1953-1985). Od 2006. godine je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, a do 2009. godine je sarađivao sa istraživačko-izdavačkim centrom Demokratske stranke kao nestranačka ličnost. Od 2009. godine je sekretar Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine, koja je formirala internet bazu „Otvorena knjiga" sa imenima oko 60.000 žrtava komunističkog terora. Od 2012. godine Cvetković obavlja dužnost koordinatora Međuakademijske komisije Srpske akademije nauka i umetnosti i Mađarske akademije nauka za utvrđivanja civilnih žrtava u Vojvodini 1941-1948. Jedan je od urednika časopisa za preispitivanje prošlosti Heretikus.

Zbog dela „Između srpa i čekića: represija u Srbiji 1944-1953", „Između srpska i čekića: Politička represija u Srbiji 1953-1985)", „Portreti disidenata", „Istorija Demokratske stranke 1989-2009", „Bela knjiga" i „Rađanje jeretika", kritičari smatraju da je Cvetković jedan od najistaknutijih predstavnika „akademskog istorijskog revizionizma" u Srbiji.