Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985. (14)

I posle Tita - Titova represija

Istoriografija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Smrću Josipa Broza Tita i globalnom krizom komunističke ideologije, postupnom dezintegracijom Saveza komunista Jugoslavije, stvoreni su preduzslovi za ubrzani raspad SFRJ.

Odlaskom vrhovnog vođe, jedinog sa nadrepubličkim autoritetom, nestala je značajna spona kojom se čuvala Jugoslavija u poslednjih nekoliko decenija. Sve je to početkom 80-ih stvorilo atmosferu u kojoj je nestajao strah i oslobađano javno mnjenje, ali i, s druge strane, podgrevalo osećaj ugroženosti kod režima dovodeći do novog talasa represije, najvećeg posle 1972. godine.

Sahrana maršala bila je ujedno i njegova poslednja apoteoza, a njegovi kolektivni naslednici uzalud su nastojali da stvore atmosferu kao da on i dalje vlada. Kolektivno rukovodstvo (još za života nazvano "Tito i osam patuljaka") nije imalo viziju, niti jedinstven cilj kojim bi se odgovaralo izazovima 80-ih godina. Pokazalo se da demokratizacija političkog i društvenog života donose i artikulaciju različitih interesa i volja pojedinih političkih elita i naroda u SFRJ, koji su buknuli žarom koje je podsticala decenijska potisnutost. Neki strani posmatrači predviđali su već 1986. skori kraj države i to mirnim putem (ukoliko se uspostavi prava konfederacija) ili nasilnim (ukoliko ojačaju nacionalni programi).

Ekonomska i socijalna kriza bila je u porastu dodatno podgrevajući nezadovoljstvo u narodu. Nestašica prehrambenih proizvoda i osnovnih proizvoda od 1983. primorala je vladu da štampa bonove, a već 1985. godine broj stanovnika koji su živeli ispod linije siromaštva povećan je za 25%, dok je nezaposlenost dostigla 14%, a inflacija je vrtoglavo porasla na 80%. Spoljni dug SFRJ je narastao na gotovo 20 milijardi dolara. Privredna recesija u Zapadnoj Evropi posle drugog naftnog udara 1979. doprinela je povećanju deficita platnog bilansa, a neefikasna privreda gomilala je gubitke. Međunarodne ekonomske institucije smatrale su da veliki deo problema proističe iz etatizacije privrede na nivou republika, koja je smenila od polovine 60-ih etatizaciju na nivou savezne države. Konfederalna struktura uspostavljena 70-ih nije funkcionisala. Sistem koji je trebalo da se održi samo verom u marskizam-lenjinizam - titoizam-kardeljizam potcenjivao je snagu sadašnjosti uporno ponavljaljući kao mantru "posle Tita - Tito", bez tačnog odgovora na pravce društvenog i političkog razvoja. Međurepublička trvenja komunističkih rukovodstava išla su dalje na ruku dezintegraciji Jugoslavije, slabljenju ideologije isnage autoriteta represivnog aparata. Iako su zvanično osuđivala nacionalizam, javljaju se postupno kao njegovi promoteri. Ekonomsko pitanje i eksploatacija od strane drugih republika-nacija bile su sve češći motiv kako u javnom partijskom diskursu, tako i među disidentima i oponentima režima (naročito na Kosovu od Albanaca, u Hrvatskoj, a zatim i u Sloveniji i Srbiji).

Na intenzitet represije, osim probuđenog straha režima, nesporno su značajno uticale i spoljnopolitičke krize kao što je sovjetska intervencija u Avganistanu (ponovljen progon neoibeovaca), kao i političke turbulencije i radnički štrajkovi u Poljskoj (hapšenje i zabrane demonstracija podrške u Beogradu). Pored toga, globalna kriza komunizma od početka 80-ih, "perestrojka" u SSSR, terale su na preisipitivanja i vodile ka potpunom odumiranju ideološkog progona do kraja osme decenije. Konačan udarac ideološko-političkim progonima zadata je padom Berlinskog zida 1989, plišanom revoluciji u Čehoslovačkoj i krvavim padom Čaušeskuovog režima u Rumuniji, da bi se dalje talas demokratizacije "domino efiktom" raširio Istočnom Evropom.

U SFRJ se, po smrti Josipa Broza, nanovo zaoštrava kurs prema kritičarima sistema koji je samo neznatno ublažen posle proklamovanja "čvrste ruke" s početka 70-ih. Razlog tome je što je i pre Titove smrti postojala svest kod komunista i kod neprijatelja režima, o ogromnom značaju titove ličnosti za jedinstvo i opstanak partije na vlasti i Jugoslavije. Tako se u dokumentu, još s kraja 1976, skreće pažnja potencijalnim neprijateljima koji računaju na Titovu skoru smrt da su "naši radni ljudi i građani spremni da se odlučno bore za zaštitu svih tekovina i oni energično odbacuju špekulacije s takozvanim 'posttitovskim periodom' kao i nastojanje neprijatelja da našem društvu nametne takve dileme". U atmosferi idolatrije (donesen je 1982. i zakon o zaštiti lika i dela J.B. Tita) intenziviraju se politički progoni u vidu brojnih javnih sudskih procesa. Metod je već viđen u ranijim vremenima: najpre se na partijskim forumima osuđuju pojave i lica, štampa kroz kampanju preuzima ulogu tužioca i sudija, a na kraju samu egzekuciju vrši policijsko-sudski aparat. Uglavnom se inkriminišu izjave, intervjui stranoj štampi, objavljena književna dela i slične delikte verbalne prirode. Prema vrsti delikta za osamdesete tipičan je progon "optuženih zbog nacionalizma" (naročito albanskog - preko 80% svih proganjanih), dok osude po liniji IB-a, liberala i "nove levice" lagano zamiru. Naročito se kao žrtve režimu čine pogodnim već suđeni disidenti jer su "dežurni krivci", koji su već promovisani u neprijatelje države i društva i laka meta za odstrel. Tokom 1980. došlo je do povećanja broja političkih zatvorenika u odnosu na prošlu godinu, od 83%, tj. optuženo je 523 lica, od čega 94% za verbalni delikt. Na savetovanju javnih tužilaca 1981. donet je zaključak da se pooštri progon za političke delikte, nakon čega je trend rasta nastavljen naročito na Kosovu i BiH. Tokom prve polovine 80-ih bilo je prosečno više od 500 slučajeva policijskog i sudskog političkog progona neistomišljenika godišnje. Od 1981-1985. registrovano je 1.652 političkih delinkvenata, od toga po članu 133 KZ - neprijateljska propaganda - osuđeno je 382 lica. Naglašavano je da je to bilo prvenstveno obračun sa kontrarevolucijom na Kosovu i nacionalizmom u čitavoj zemlji.

Različite kulturno-političke sredine različito su se identifikovale prema nasleđenom i aktuelnom stanju društvenih odnosa i tekućoj politici. One sredine koje su težile radikalnoj reformi sistema (Srbija i Slovenija) "dopuštale" su i radikalniju kritiku postojećeg stanja, a one koje su se tome suprotstavljale (Hrvatska i Bosna) otežavale su kritiku unutar svojih granica, a suprotstavljale su se radikalnoj kritici u "tuđim" sredinama. U Zagrebu do sredine 80-ih godina kritičkog talasa u oblasti kulturnog stvaralaštva nije bilo. Tamo gde bi se i pojavio, odmah se reagovalo i sprečilo njegovo širenje. U Ljubljani je tolerancija od strane političke elite bila najuočljivija, a glavni centar kritičkog talasa razvio se u Beogradu, uz oštro suprotstavljanje vlasti, ali snaga i intenzitet kritike nisu se smanjivali. Čak je i u zapadnoj javnosti Beograd figurirao kao "kula demokratskog pokreta", a Zagreb kao "kula dogmatizma, staljinizma i titoizma". Hrvatski komunisti pokušali su objavljivanjem tzv. Bele knjige i mobiliziranjem kulturne javnosti da se stave na čelo borbe protiv "kulturne kontrarevolucije" nudeći bratsku podršku "drugovima" u Beogradu, dok je beogradskoj javnosti ona ocenjena kao dogmatizam i izazvala lavinu protesta.

U prvoj polovini 80-ih na čelo Centralnog komiteta SKJ došao je Ivan Stambolić, koji se zalagao za umerene tržišne reforme i za promenu statusa Srbije u dogovoru sa ostalim članicama federacije. Kao i njegov štićenik Slobodan Milošević, sekretar SK Beograda, bio je iskreni protivnik nacionalista i zastupnik tvrde ideološke linije koja se odlučno suprotstavljala nastojanjima da se preispita skorija prošlost. Vladajuća ideološka elita u Srbiji vodila je sistematsku akciju na, kako se to onda govorilo, "idejnom frontu" u cilju suzbijanja svih "negativnih pojava", a pre svega srpskog nacionalizma u kulturi. Vrhovi SK Srbije i SSRN raspravljali su o pojavama "malograđanskog liberalizma i lažnog levičarskog radikalizma" kao o pojavama koje prete da dobiju karakter trajnog idejnog opredeljenja. Međutim, početkom 80-ih jača i otpor nedemokratskom režimu zasnovan mahom na probuđenom nacionalizmu i preispitivanju ideoloških mitova. Vlast je sve osetljivija na kritiku domaćih i stranih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava. Usled spoljnog pritiska i talasanjem domaće intelektualne javnosti, sudski procesi se često pretvaraju u farsu i vraćaju vlastima kao bumerang. Izuzetak čini Bosna, gde su, po principu simetrije, gonjeni ideološki neistomišljenici rigidnije i duže negoli u ijednoj drugoj republici SFRJ. Ipak, usled probuđenog javnog mnjenja, lišeni totalitarnog društvenog konteksta, ovakvi procesi su po pravilu sve više mašili metu.

U Beogradu kao centru kritičke misli i svojevrsnoj "oazi disidentstva" osnovan je 1984. Odbor za zaštitu slobode misli i izražavanja, čiji su članovi bili intelektualci i neki članovi SANU sa Dobricom Ćosićem na čelu. On je proistekao iz Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, osnovanog 1982. kao odgovor na suđenje pesniku Gojku Đogu za zbirku pesama u kojima je ismejavao Tita. Žarišta opozicije postaju Beogradski univerzitet (naročito Pravni i Filozofski fakultet, SANU, Institut društvenih nauka, udruženja i klubovi književnika). Za ovaj period karakteristično je sinhronizovano i organizovano delovanje disidentske scene naročito tzv. Beogradskog kruga, bez obzira na različita polazišta, stajući iza svima prihvatljivih principa slobode mišljenja, govora, stvaralaštva i političkog organizovanja.

Dobar deo njih spajao je demokratiju i nacionalizam kroz naučnu i umetničku produkciju ("Nož" - Vuk Drašković, "Knjiga o Milutinu" - Danko Popović, "Hazarski rečnik" - Milorad Pavić, Čosićevi romani i dr.), nudio novu, do tada potiskivanu interpretaciju savremene istorije i zvaničnih mitova. Opoziciona delatnost se razvila u vidu stotine peticija, tribina, publikacija, deklaracija, a manje protestnih skupova. Uzor je koncept tzv. socijalističke legalnosti čeških i slovačkih disidenata koji su utemeljili pokret Povelja 77 i od 1977. do 1989. objavili 572 dokumenta i saopštenja o narušavanju ljudskih prava u ČSSR. Bilo je pokušaja da se uspostave kontakti sa hrvatskom disidentskom scenom gde je posle proleća 1971-1972. zavladala izvesna "šutnja" (Dobrosav Paraga, Vladimir Šeks).

Sredinom 80-ih u Srbiji je pokrenut dvostruki proces, demokratizacije i dovođenja u pitanje ne samo socijalističkog samoupravljanja, već i ustavnog uređenja zemlje, tj. položaja Srbije. Odvijao se najčešće u vidu rasprava i mnogobrojnih feljtona uu visokotiražnim medijima (NIN, Duga, Intervju...). U Udruženju književnika Srbije je preovlađivao stav da je stvaranje nacionalnih država "glogov kolac" srpskom narodu ("hrvatokumunizam") i da je Srbima nametnuta simetrija ratnih zločina, a na tragu ovih rasprava bila su razmišljanja istorića Veselina Đuretića ("Saveznici i jugoslovenska ratna drama", 1986.) i Vasilija Krestića ("O genezi genocida nad Srbima", 1986.) Memorandum SANU kao neobjavljen dokument, koji je političkom igrom dospeo u javnost, tražio je promenu Ustava i uspostavljanje srpske državnosti na Kosovu i Vojvodini. Moderni i relativno oslobođeni, gladni senzacija mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji počeli su da otkrivaju društvene probleme i pojedinačne zloupotrebe vlasti, ali su se retko suprotstavljali komunističkom rukovodstvu u sopstvenim republikama. Umesto toga sugerišu da su sve nevolje, koje su pogađale njihove republike, došle zbog prednosti drugih.

U drugoj polovini i krajem 80-ih, dolaskom na vlast Slobodana Miloševića u izmenjenom društveno-istorijskom kontekstu (pre svega spoljnom) polako dolazi do zamiranja ideološko-političkih progona. Represija je sada nalazila druge puteve i sofisticiranije načine i metode u cilju održavanja monopola vlasti, uz postepeno odricanje krutog ideološkog nasleđa. Na simboličkom nivou, značajno je krajem 80-ih puštanje iz zatvora poznatih političkih disidenata nakon decenija provedenih na robiji (Vlado Dapčević, Adem Demaći, Vojislav Šešelj...) i nagoveštavalo dalju liberalizaciju režima i skretanje sa rigidnog ideološkog kursa. Dolazi i do raspada jedinstvenog disidentskog fronta iz kojeg se izdvaja krilo koje stavlja nacionalno pitanje ispred demokratskog (Dobrica Ćosić, Mihailo Marković, Svetozar Stojanović, Vojislav Šešelj) sarađujući sa režimom, dok su drugi u prvi plan stavili borbu za politička prava i antiratnu kampanju. Pojedini, poput Borislava Pekića, bili su tvrdi u stavu: "Demokratija i nacija - da! Demokratija ili nacija - ne!"

U Srbiji je, pored Kosova, najveći broj političkih delikvenata evidentiran u Beogradu i u intelektualnim krugovima oko Beogradskog univerziteta. Radilo se uglavnom o krivičnim delima neprijateljske propagande i uvrede političkih funkcionera, najčešće J.B. Tita. Dela su naročito ažurno sankcionisana u vreme i nakon Titove smrti do polovine 80-ih. Po toj osnovi, neposredno uoči Titove smrti, suđen je Momčilo Selić, arhitekta i pisac iz Beograda. Poreklom je iz partizanske porodice, pripadnika Udbe i diplomate, bio je od 1968. do 1971. član SKJ. Prvu kratku priču objavio je 1968. u časopisu Student, a krajem 70-ih, Selić je zajedno sa D. Ignjatovićem i M. Đilasom jedan od osnivača samizdata Časovnik (zamišljen pod nazivom Vremekaz), posvećenog književnim temema. Oktobra 1979. prvi put je kažnjen uslovno i upozoren od suda da ne širi "neprijateljsku propagandu" u pomenutom časopisu, dok je Ignjatović osuđen na šest meseci, a Đilas novčano. U pismu od 18. oktobra 1979. koje je potpisao zajedno sa Ignjatovićem u vezi Časovnika, Selić tvrdi da izdavanje nezavisnog časopisa nije, pre svega, politički akt već čin ljudskog očaja u zemlji sa suptilnom, ali veoma efikasnom represijom.

Drugi put je optužen uoči smrti J.B. Tita, jer je u svojim tekstovima, prema oceni suda, vređao i omalovažavao predsednika Predsedništva SFRJ i vrhovnog komandanta oružanih snaga SFRJ. Najpre je, prema presudi beogradskog Okružnog suda od 25. aprila 1980, oglašen krivim za krivično čelo "neprijateljske propagande" i izrečena mu je drastična kazna od sedam godina zatvora (značajna je okolnost da se Josip Broz nalazio na samrti). U članku "Sadržaj" (koji je umnožavao i rasturao u januaru i februaru 1980. po Beogradu, a više primeraka razaslao prijateljima po unutrašnjosti i inostranstvu), prema oceni suda negirao je istorijske istine o KPJ, NOB i revoluciji, posleratnoj izgradnji i umanjivao je doprinos J.B. Tita u posleratnoj obnovi i izgradnji ismevajući ga kao revolucionara (tvrdio da farba kosu), rukovodioca i državnika. Sudija Tomica Šekularac ocenio je da je okrivljeni neistinito i zlonamerno prikazivao političke prilike u zemlji "zahtevajući protivustavnu promenu samoupravnog socijalističkog uređenja i obaranje vlasti radničke klase". Vrhovni sud Srbije odbio je žalbe optuženog, njegove supruge i roditelja kao neosnovane. Savezni sud, međutim, uvažava zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažne presude u pogledu pravne oznake dela i kazne i osuđuje ga za krivično delo povreda ugleda SFRJ (čl. 157) i izriče maksimalnu zakonsku kaznu od tri godine zbog omalovažavanja i ismevanja Predsedništva SFRJ i Josipa Broza Tita.

Savezni javni tužilac Vuk Goce Gučetić žalio se na presudu smatrajući da okrivljeni nije samo vređao ugled SFRJ već i širio neprijateljsku propagandu pozivajući se na sledeće inkriminacije u tekstu "Sadržaj": "Sudi nam Tito. Odredio je praunuci kako da nam žive, naše je samo da pratimo šta da se radi i dižemo dok ne utihnemo. I ranije su se ljudi plašili, ali ne ovako... Svaki dan zlatne plakete... Posle Golog otoka došlo je do stupanja u NATO. Naše parče pakta zvalo se Balkanski, Amerikanci nisu prestajali da nas hrane od 1943. godine, a dalje su bili krivi za sve naše nevolje, a Rusi, koji su nas urnisali od 1800. godine pa do danas, ostali nam duhovni i krvni rođaci." Dalje se tereti jer omalovažava NOB-u i iznosi neistine o četnicima: "Partizani seju eksere po putevima po Srbiji i ubijaju do kraja 1941. oko 400 Nemaca, u zamenu za 44.000 Srba... Četnici Draže Mihailovića, tri meseca u šumi pre partizana, postoja glavni neprijatelji jer ne žele da predaju vlast grupi studenata, profesionalnih revolucionara i zastupnika SSSR-a. Pošto im se ne sviđa odnos 1 Nemac za 100 Srba, postaju izdajnici, a ljudi koji su uspostavili sovjetsku republiku u Užicu i osnovali svoju prvu proletersku jedinicu na Staljinov rođendan, održali defile u čast velikog Oktobra, postaju rodoljubi prepustivši Srbiju kaznenoj ekspediciji. U Crnoj Gori već od avgusta 1941. komunisti ubijaju protivnike, štampaju im iza imena 'nastaviće se'... Tito je odgovoran za odmazde u Srbiji, za bratoubilački rat u Crnoj Gori, za pogubne napade na Kupres, za gubitke u Četvrtoj i Petoj ofanzivi."

Savezni sud je 29. decembra 1981. doneo presudu, po saslušanju saveznog javnog tužioca, kojom odbija ovaj zahtev s obrazloženjem da osuđeni nije postupao s umišljajem i namerom koju predviđa član 133 KZ SFRJ, već isključivo sa svešću i namerom da povredi ugled Predsedništva Republike i J.B. Tita. Protiv Selića je, po klasičnom scenaciju javnih procesa, povedena i oštra kampanja u štampi u kojoj se okrivljeni unapred osuđuje, a njegova ličnost diskredituje. Posle dve godine i tri meseca odležanih u zatvoru odlazi u emigraciju, gde mu se nalazila porodica, sa političkim azilom u Kanadi od 1983. godine.

Među brojnim zanimljivim slučajevima (kao što su progoni Radivoja Berbakova, Ranke Čičak, Dragomira Olujića, Radomira Radovića, Miodraga Milića i dr.) ističe se progon Milana Mladenovića od Lužice. Duga je lista sukoba sa vlastima ovog pesnika i filozofa iz Beograda. Izbačen je iz gimnazije jođš 1967. zbog osporavanja 8. marta u pismenom zadatku. Zbog zapaženog učestvovanja u studentskoj pobuni 1968. (iako tek maturant) i liderstva nad buntovnim studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu (predsednik FOSS-a 1971-1972) više puta je bio hapšen i godinama bez pasoša, a između ostalog osujetio je dodeljivanje počasnog doktorata BU Josipu Brozu Titu. Krajem sedamdesetih dvaput je biran za asistenta na Filozofskom fakultetu u novom Sadu i oba puta sprečen intervencijom pokrajinskog ogranka Komunističke partije. Bio je zatim kratko profesor u Sremsko-karlovačkoj i Prvoj beogradskoj gimnaziji (predavao je filozofiju), a zatim boravio od 1981. do 1984. u Parizu, gde se spremao da doktorira na Sorboni ("Platonova estetika").

Uhapsila ga je jugoslovenska Služba državne bezbednosti 5. oktobra 1984. pri povratku sa Festivala evropske poezije u belgijskom gradu Luvenu, gde je predstavljao Evropu na susretu evropskih i afričkih pisaca. Mladenović je optužen i osuđen zato što je kao navodni zagovornik londonske emigrantske organizacije Nova demokratska alternativa (Vane Ivanović, Desimir Tošić, Aleksa Đilas i drugi), kojoj je pripadao i njegov pariski poslodavac Vlada Vladisavljević, osnovao petočlanu "neprijateljsku grupu protiv naroda i države" i jer je putem tekstova u pariskom emigrantskom časopisu Savremenik, istaknutog emigranta Boška Vračarevića (pod pseudonimima Đura Vrbavas, Slobodan Vučitrn, itd.) veličao Dražu Mihailovića, ismevao "druga Tita" i kritikovao poredak i društveno uređenje u SFRJ. U člancima "Sledeći rat Draže Mihailovića" i "Mafistofelovski zagrljaj Zapada", Mladenović je tvrdio da D. Mihailović "nije bio izdajnik, već da je bio izdan" i da su komunizam i Tito instalirani "u režiji zapadnih sila". Paradoksalno je da je on u tim člancima, pored osude neslobode, diktature, zloupotrebe vlasti, bezakonja i drugih anomalija u Jugoslaviji, podvrgao žestokoj kritici upravo Novu demokratsku alternativu zbog njene politike, kako smatra Mladenović "prljavih ruku", čiji je program predviđao prepuštanje "prelaznog perioda ka demokratiji komunistima". U pomenutim spisima Mladenović takođe uočava nameru srpskih komunista da "navlačenjem nacionalne i demokratske maske" očuvaju svoju uzrpatorsku vlast i upozorava na katastrofalne posledice tog "kameleonstva" po narod i državu, anticipirajući oba nastupajuća razdoblja savremene srpske istorije - vladavinu Slobodana Miloševića i njegovih "demokratskih" rušitelja. Osuđen je 4. februara 1985. na 18 meseci zatvora, a nakon žalbe kazna mu je smanjena na 14 meseci. Zbog zlostavljanja i ometanja odbrane u zatvoru, 40 dana je štrajkovao glađu, a uprava Centralnog zatvora u Beogradu je, po završetku suđenja, uz primenu fizičke sile (vezivanje ruku), pristupila prinudnom hranjenu sondama kroz nos. Kaznu je izdržavao u CZ i Padinskoj skeli, a poslednjih mesec dana je proveo u samici iz koje je izvođen na prinudni rad. Mladenović je, po izlasku iz zatvora, bio izložen raznim vrstama progona. Sa advokatom Veljkom Guberinom obnovio je Narodnu radikalnu stranku, a potom je formirao Konzervativnu stranku i postao član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

(Kraj)