Tabloid istražuje
Slučaj Siniše
Vučinića: brutalni politički progon po demokratskoj tehnologiji
Ma kakav Kafka, ovo je proces
U Srbiji je zločin kada radnik od poslodavca traži
isplatu plate, pogotovo ako je radnik politički nepodoban, kao Siniša Vučinić,
a poslodavac član G17, kao Zlatko Matušić
Arpad
Nađ
Zamislimo situaciju da je čovek primljen u stalni radni odnos, vredno radi
i ne prima platu. Onda čovek nazove svog poslodavca i traži da bude isplaćen, a
poslodavac ga pozove da mu da deo para koje mu duguje. Čovek dođe, uzme svoju
crkavicu, a policija ga uhapsi zbog - iznude.
U Srbiji skoro da nema poslodavca koji svojim radnicima ne duguje makar deo
neke plate, ali je malo onih koji su spremni da svoje radnike proglase
kriminalcima, samo zato što traže ono što im po zakonu pripada. Jedan od tih
malobrojnih je Zlatko Matušić, vlasnik Gold Auto DOO iz
Novog Sada.
Zlatko je nekada bio član Srpske partije socijalista, koja se
kolektivno pridružila Srpskoj radikalnoj stranci. Videvši da je SRS u
opoziciji, bez mogućnosti da mu pomogne kod državne administracije, Zlatko je
preleteo u G17 plus.
Zlatko 1. decembra 2003. u svom preduzeću zapošljava Sinišu Vučinića,
lidera Srpske partije socijalista. Tri godina kasnije ga unapređuje u ličnog
savetnika. Sinišina radna knjižica je regularno overena od strane poslodavca,
na njegov račun u Unikredit banci regularno pristiže mesečna plata. Bar
je tako bilo u početku.
Sudija
sa pedigreom
Onda, u nekom trenutku kada je shvatio da mu ni SrPS ni SRS nisu bitni za
poslovni opstanak, Zlatko prestaje Siniši da uplaćuje platu i doprinose. I sve bi ovo bila još samo jedna u
nizu sličnih priča o odnosima poslodavca i zaposlenog u Srbiji, da Zlatko po
drugi put nije odlučio da opere svoju biografiju.
Prvi put se Zlatko posipao pepelom zbog svog hrvatskog porekla, verujući da
će kao srpski rodoljub bolje proći. Ovaj drugi put on se ispirao zbog svog
prethodnog srpskog rodoljubivog angažmana. G17 nije bilo kakva stranka, to je
stranka nacionalno obesvećenih članova. A kada neki dobiju vlast, zna se šta
prvo urade - obese svog oca.
Siniša je Zlatku u političkom smislu bio otac, pa je zato bio prvi na udaru
novoproglašenog člana stranke eksperata za uništavanje Srbije.
Kada je dug za neisplaćene plate prešao 7.000 evra, Siniša telefonom poziva
Zlatka i moli ga da mu isplati zaostale. Zlatko pristaje da mu mesečno
isplaćuje po dve hiljade evra i poziva ga da po prvu ratu dođe u Novi Sad.
Posle tog razgovora Zlatko je pozvao policiju i prijavio da ga Siniša sa
još 200 članova svoje stranke ucenjuje i
uzima mu reket. Policija je reagovala onako kako joj propisi nalažu: kada je
Siniša napuštao Zlatkovu kancelariju sa dve hiljade evra u ruci, bio je uhapšen.
Od prvobitnih 200 pomagača, kako je Zlatko pričao, uz Sinišu je uhapšen
samo njegov saputnik tog dana - njegova supruga! I ona je ubrzo oslobođena, jer
je dokazala da je sa mužem krenula na put bez znanja o tome gde i za šta idu.
Ostalih 200 razbojnika zakrvavljenih očiju i sa nožem u ustima nikada nije
pronađeno. Na kraju je Siniša ostao jedini osumnjičeni za iznudu.
Da je Siniša bio običan građanin pokorni ove državice, sve bi se završilo
sa predmetom u fioci nekog tužioca. Siniša je, međutim, poznat po tome što
stalno prkosi ovoj odnarođenoj vlasti koja nas je uzjahala petooktobarskim
pučem.
Optužnicu protiv njega, kao navodnog iznuđača, potpisuje tužilac Siniša
Keserić. Javnosti je postao poznat po tome što je kao vozač usmrtio pešaka.
Iako je u tužiočevoj krvi tom prilikom nađeno preko 2,5 promila alkohola,
nikada nije pozvan na odgovornost.
Zato je Keserić bio idealan da odradi prljavi posao podizanja optužnice
protiv radnika koji je od poslodavca samo tražio ono što mu zakon dodeljuje.
Pošto je postalo javno njegovo ubistvo u pijanom stanju, Keserić biva
suspendovan, a na njegovo mesto u postupku dolaze drugi zamenici javnog
tužioca. A i oni se menjaju kao na pokretnoj traci, jer ni jedan nije mogao
toliko da pljuje na sopstveni obraz da bi mogao da izdrži duže od jednog
ročišta u predmetu za koji je svima bilo jasno da je montiran.
Robijao
bi, ali...
I obrazloženje navodno oštećenog Zlatka poprima u međuvremenu nove obrise.
Sada on, pošto od grupe od 200 razbojnika nema ništa, Sinišu tereti za nešto
sasvim drugo. Po Zlatkovoj priči, njega su zvali i pretili mu drugi ljudi, a on
je od Siniše zatražio zaštitu. Siniša je za tu uslugu od Zlatka tražio i,
navodno, dobijao visoke sume novca, koje su uveliko prevazišle ono što
je on trebao da plati onoj drugoj grupi.
Tako posmatrano, Siniša bi u najgorem slučaju mogao da bude optužen za prevaru,
a nikako ne i za iznudu, ali tužilaštvo i sud nikada nisu uspeli da
identifikuju tu, navodno drugu grupu od koje je Siniša trebalo da zaštiti
Zlatka. Cela Zlatkova priča se na sudu pokazala čistom izmišljotinom.
Kada je navodni oštećeni Zlatko na sudu izjavio da je Siniši preko vozača
autobusa slao novac, pa čak i sumu od 100.000 evra, publika u sudnici se glasno
nasmejala, a predsedavajući sudija Svetlana Tomić Jokić je otvoreno
izrazila neverovanje da bi bilo ko normalan po nekom nepoznatom šoferu slao
toliki novac. Zlatko je onda ponovo promenio priču i sudu ponudio dva nova
svedoka koji su, navodno, bili kuriri.
Obojica navedenih su pred sudom izjavila da nikada uživo nisu videli
optuženog Sinišu, niti da su mu predavali bilo kakav novac. Ovim je postupak u
svakoj normalnoj državi morao da bude okončan u korist optuženog. U Srbiji,
međutim, sudija Tomić Jokić osuđuje Sinišu za iznudu na tri godine zatvora.
I sama sudija je pri izricanju presude rekla da je u dilemi, ali zlatno
pravilo in dubio pro reo u Novom Sadu se prevodi sa: kada si u dilemi,
osudi optuženog. Pogotovo kada to od tebe zahtevaju oni na vlasti.
Prave sudije u ovom slučaju su bile Bojan Pajtić, Nenad Čanak
i gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić. U tome se svi slažu, kao i da
je tužilac bio lično Boris Tadić. Siniši Vučiniću, koji je svojevremeno
bio optuživan da je oružjem branio Slobodana Miloševića od napadača predvođenih
Miloradom Lukovićem Legijom, vlast nije mogla da oprosti prkošenje.
Kako bi, inače, drugačije moglo da se objasni da je sud bolesnog Sinišu
ponovo strpao u pritvor, iako je on svoj izostanak sa jednog pretresa opravdao
lekarskim uverenjem. Siniša ima teško obolelu kičmu. Nekim danima su bolovi
nesnošljivi, pa on nije u stanju da putuje od Beograda, gde živi, do Novog
Sada, gde mu se sudilo.
U pomoć je sud pozvao veštaka medicinske struke Valeriju Koš Nađ,
koja je spremno izjavila da je optuženi sam skrivio svoj nedolazak, jer je
trebao ranije da ustane i primi terapiju. Pošto Siniša nije ustao pre prvih
petlova, sudija Tomić Jokić mu je odredila pritvor u kome je sa obolelom kičmom
boravio od 21. januara do 29. aprila 2011. kada mu je izrečena prvostepena
presuda.
U pritvorskom kazamatu bolesni Siniša je ukupno proveo pola godine. Posle
izricanja presude formiran je komitet za njegovu odbranu na čelu sa
diplomiranim pravnikom Nebojšom Kisinom, koji je ubeđen da je Siniša žrtva
političkog progona.
Sam Siniša Vučinić tvrdi da bi, iako potpuno nevin, rado otišao na
odsluženje kazne zatvora, kada bi znao da je poslednji politički osuđenik u
Srbiji.
Kada je navodni oštećeni Zlatko na sudu izjavio da je
Siniši preko vozača autobusa slao novac, pa čak i sumu od 100.000 evra, publika
u sudnici se glasno nasmejala, a predsedavajući sudija Svetlana Tomić Jokić je otvoreno izrazila neverovanje da bi bilo
ko normalan po nekom nepoznatom šoferu slao toliki novac.